Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (21)

Milošević: Naše okruženje je čitav svet

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Crna trojka: Slobodan Milošević u tri slike
Crna trojka: Slobodan Milošević u tri slike
Photo: stock

Do septembra ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 26. aprila 1992. godine

Ljubomir Simović: JEDINA ODBRANA SRBIJE
Sad već ispod dna pakla, u moru nesreće i nepojamne naše patnje, kada narod, bolan i izgubljen, ne zna ni kud bi, ni šta bi sa sobom, nema se više vremena za "istorijsku distancu", za odlaganje odgovora na pitanje: Šta se ovo s nama, i zašto se dešava? Utoliko pre što gomile laži, horde ubica, besprizornost ratnih i inih šićardžija, mediokriteta, maloumnika i opakih siledžija, "svih profila", prete da zatvore i poslednja vrata, ubiju svaku nadu. Da li pristati na to da je sve propalo? Može li se, i kako, tome zlu suprotstaviti?

"Stati u stranu i propustiti mudrijega", kaže drevna istočnjačka poslovica. Odgovori su, samo i jedino, kod prosvećenog, nepotkupljivog, istinskog duha i uma. Tu valja ići po tumačenje vremena. Po lek, ma kako gorak bio - jer i stvaralac danas strašno pati. Ljubomira Simovića, pesnika, dramskog pisca, esejistu, gotovo tri decenije u vrhu srpske literature, cenjenog u svetu, i uglednog akademika, najpre, zato pitamo da li, i šta sada piše?
- U decembru prošle godine završio sam knjigu pesama "Igla i konac". Ta knjiga ovih dana izlazi u jubilarnom Kolu Srpske književne zadruge, kojim ova naša ugledna ustanova obeležava stogodišnjicu svog postojanja. Sada pišem knjigu o ovim ovdašnjim jugoslovenskim ratovima, i o ulozi i položaju Srbije i srpskog naroda u svemu tome. Naslov te knjige je "Galop na puževima".

Može li pesnik pevati usred tolike smrti?
- Kad bismo, zato što pucaju topovi, prestali da pišemo, to bi značilo da smo sve prepustili topovima.

I "niko neće izaći čist iz ove krvi!" Ni ubice ni žrtve. Ispevali ste "Predskazanje" pre nekih sedam meseci (objavili). Kakvi ćemo biti, ako ikog od nas ostane, na koju se stranu zaputiti, kad "nikome se neće otvoriti"? Kako će se pevati posle rata?
- Ta naša sutrašnja "pesma posle rata" napisana je juče. Mislim na onu gorku pesmu, "Čovek peva posle rata", koju je Dušan Vasiljev napisao posle rata 1914-1918: "Ja sam gazio u krvi do kolena, i nemam više snova..."Kao da je napravljena neka inverzija u vremenu, i kao da ćemo u budućnosti ponovo sresti svoju sopstvenu prošlost, ispunjenu starim stradanjima i starim pesmama.

Krv, razvaline, zgarišta, bol i strah. Šta da se radi? Šta da se radi? U tom kontekstu, kako vidite situaciju spskih krajina, i šta mislite o ponuđenom konceptu "treće Jugoslavije", konkretno, ujedinjenju Srbije i Crne Gore?
- Sudbina srpskih krajina čini mi se veoma neizvesnom. Bojim se da je tom narodu obećano nešto za šta se i s malo pameti moglo znati da ne može biti ispunjeno. Sudbinu tih srpskih krajina gledam s mnogo zebnje i podozrenja. Ali, s mnogo zebnje i podozrenja gledam i sudbinu same Srbije. S obzirom na evropski politički kontekst, i s obzirom na političku situaciju u nekadašnjoj Jugoslaviji, i u samoj Srbiji, nisam siguran da će se raspad, koji je zahvatio sve jugoslovenske krajeve, zaustaviti na Drini.

Bojim se da nas od tog raspadanja neće spasiti ni ovaj pokušaj ujedinjenja Srbije i Crne Gore. Čak se pomalo i plašim ovakvog njihovog ujedinjenja. Ne zato što to ujedinjenje ne npriželjkujem, nego zato što ne verujem da se ono u ovakvim okolnostima može ostvariti kako treba. Teško je verovati u nešto što se radi s tolikom žurbom i nervozom, i u šta je ugrađeno toliko ustupaka. Teško je imati poverenja i u ljude koji to ujedinjenje forsiraju. S tim ljudima smo doživeli previše političkih poraza da bismo se sad mogli ponadati da će oni ovaj posao obaviti bolje nego što su obavljali sve one ranije poslove. Stiče se utisak da ovim žele da kompenzuju sve dosadašnje neuspehe. Nepoverenje izaziva i činjenica preko koje se olako prelazi činjenicama da o ovom ujedinjenju niko nije tražio mišljenje građana Srbije. Kao da se tu ne radi i o njihovoj sudbini. To uverenje da se njihova saglasnost podrazumeva kao da je nasleđeno iz Brozovih vremena.

Da skinemo petokraku, pa da nas bog vidi: Ljubomir Simović, pesnik
Photo: www.diversity.org.mk
Sve u svemu, ja ovo ujedinjenje, koje praktično forsiraju i sprovode srpski i crnogorski Crnogorci, to jest, lideri vladajućih garnitura ove dve republike, više vidim u funkciji borbe tih ljudi i njihovih partija za politički opstanak, nego u funkciji obezbeđenja zajedničke budućnosti ovih republika. Bojim se da će se jedan vekovni san potrošiti kako sredstvo dnevne politike... Bojim se da će nas ovo nepripremljeno i preforsirano ujedinjenje još više razjediniti, i da ćemo sve naše nesporazume, nepoverenja, nezadovoljstva, i sve naše rđave navike, s kojima smo živeli u dvema bivšim Jugoslavijama, preneti i u ovu treću. Jednom rečju, bojim se da stvaranje te "treće Jugoslavije" neće biti "treća sreća", i da ne vodi nekom razrešenju i olakšanju, nego novim napetostima i komplikacijama. A pri tom se, po svoj prilici, neće dobiti ono zbog čega se cela ova rizična operacija i izvodi: priznanje da je treća Jugoslavija naslednik druge.

Kako danas potresaju stihovi Vaše davno, pre dve decenije, napisane pesme "Seoba Srbije": "U zlo se seli dobroselica!...
Ni onaj ko nas vodi ne zna hoće li odatle da nam siđe zora,
ili požar u kome ćemo,
grad za gradom, žito za žitom, izgoreti".
I gori danas, grad za gradom, žito za žitom, gore sela žalosna, i ljudi u najcrnjim mukama. Pesma se najnesrećnije "obistinila", u zlo smo se uselili. Kakvu biste ovde molitvu uputili Bogorodici trojeručici hilandarskoj?
- Ono što nama danas nedostaje nisu pesme i molitve, nego ozbiljni, realni, ostvarljivi politički programi. Nedostaju nam Srbi koji umeju da razgovaraju sa drugim Srbima, sa Albancima, sa Muslimanima, sa Mađarima, sa opozicijom. I sa Evropom i svetom. Veoma nam nedostaju i strpljenje i trpeljivost. Ponekad mi se čini da je arogancija uvedena kao obavezni stil u ponašanju srpskih političara. Čini mi se da nikada tolika nemoć nije nastupala s toliko samouverenosti, kao što danas nastupa srpska politika.

Predsedniku Srbije, na primer, svi oni neuspesi njegove politike nimalo nisu smetali da odlučno izjavi da nema nameru da išta u toj svojoj politici menja. A kakva je ta politika koju on neće da menja? Ona inertna, teško pokretna, i veoma uporna u toj svojoj inertnosti i nepokretnosti. Svim drugim socijalističkim zemljama u Evropi, uključujući i Albaniju, trebalo je mnogo manje vremena da se oslobode starih ideja, kultova i simbola. Albanci su sa svojih zastava prekonoć poskidali petokrake zvezde. A u Skupštini Srbije zastave uvijaju tako da se petokrake ne vide. Sve je nekako dvosmisleno, licemerno, neiskreno, kao u onoj staroj zagonetki: "Ni crno ni belo, ni jeste ni nije". Srbija zvanično nije u ratu. Ali činjenica da mladiće koji odbijaju da idu u taj rat šalju na sud, pokazuje da jeste. Paravojne formacije u Srbiji zvanično ne postoje, ali povremeno nezvanično ratuju umesto nje.

Te providne dvostruke igre, i te nedoslednosti, kompromituju Srbiju kao ozbiljnu državu, a njene građane, kao što se vidi ovih dana, izlažu najvećim neizvesnostima. Položaj u kojem smo rezultat je te politike i tog političkog stila... Oni koji danas upravljaju Srbijom kao da smatraju da su svi principi i kriterijumi, pa i svi politički pojmovi, relativni. Za njih je i demokratija relativan pojam, i pluralizam je relativan pojam, i parlamentarizam je relativan pojam. Čak je i pravna država relativni pojam. Tome se ne treba čuditi. Oni se uticaja svog učitelja, čije bronzane glave još uvek srećemo po njihovim nadleštvima, nisu oslobodili. A taj njihov učitelj je pokazao da ne priznaje državu onda kada je izjavio da priznaje samo sud svoje partije.

Nije li i Vama, u najmanju ruku, čudan odnos države (država) i paravojnih formacija?
- Svi smo nedavno čuli kako jedan terorista preti rušenjem brane u Višegradu i potopom Podrinja. I svi smo čuli kako s tim teroristom razgovaraju jedan od naših još neverovatnijih predsednika republike. Taj predsednik je tom teroristi naložio da rušenje brane, i potapanje podrinskih sela, odloži "do daljnjeg"! Time što taj potop ne sprečava i ne zabranjuje, nego ga samo odlaže "do daljnjeg", taj predsednik je taj potop prihvatio kao svoje sopstveno političko oružje. Jedino u čemu se taj terorista i taj predsednik razlikuju jeste trenutak upotrebe tog oružja.

Države u kojima se teroristi ne razlikuju od političara ne mogu se smatrati normalnim državama. Takve države ne samo da ne sprečavanju te paravojske i teroriste, nego ih same proizvode. I ponekad se i same koriste njihovim uslugama. Ubeđen sam da nijedno od zala koja su nas snašla nije došlo bez neke državne kalkulacije sa tim zlom. Mi se danas čudimo dubini propasti koja se pred nama otvarila. I čudimo se pretnji nekog manijaka da će u Goraždu dići u vazduh azotaru i izazvati ekološku katastrofu. I čudimo se pretnji drugog manijaka da će minirati branu i potopiti sve nizvodno od nje. Ništa od svega toga, na žalost, nije za čuđenje. Normalno je da onaj, koji je juče srušio spomenik Ivi Andriću i ostao nekažnjen, danas komotno ruši brane i obara i potapa gradove.

Zatrovan je svaki segment života: Televiziju i Radio, gde radite, potresaju smene, štrajk. Šta Vi kažete o tome?
- Moram da vas podsetim da je vlast pre dva-tri meseca, kad se osetila ugroženom, preko jednog od svojih čelnika, svima nedvosmisleno stavila na znanje da je spremna da se u zaštiti svojih pozicija, ako to zatreba, posluži i vojskom i policijom. U tu istu svrhu vlast želi da upotrebljava i Radio i Televiziju. Da je upravo takva uloga namenjena onim institucijama vidi se, na primer, iz svakodnevnog televizijskog programa. Ali se posebno jasno videlo uoči 9. marta, kada su naši televizori bili pretvoreni u mašine za zastrašivanje. I videlo se nedavno, kada je televizijski ekran upotrebljen kao poternica za onima koji pripadaju drugim nacijama, ili drugim strankama. I kada je čak i pripadanje drugoj naciji čitano kao pripadništvo drugoj stranci. Novinari koji su se usprotivili takvoj upotrebi novinarstva proglašeni su izdajnicima i nepatriotama. A taj otpor je ustvari jedan duboko patriotski gest! Jer danas nema patriotskije dužnosti od dužnosti da se odupremo pokušajima da se Srbija rekonstruiše kao strogo kontrolisana, partijska, nedemokratska, a - sudeći po onoj maločas pomenutoj izjavi - i kao vojnička i policijska država.

Srbija se danas nalazi u izuzetno teškom položaju. Nema toga ko na nju nije zinuo i ko protiv nje nije potegao neku optužnicu. Ona se proglašava jedinim krivcem za stanje za koje su krivi i mnogi drugi. Članice Evropske zajednice, članice KEBS-a, pa sad i Sjedinjene Američke Države, ulaze u naše probleme s više odlučnosti nego doslednosti. Srbiji se stavlja u izgled sudbina Iraka i Libije. Upravo ovih dana se sve oko nas zacrnelo, da se čini da odbrana Srbije nema nikakve perspektive... Ja, ipak, verujem da ta perspektiva postoji. Srbija se može odbraniti, ali samo kao demokratska država. Ovaj otpor novinara vidim kao doprinos tako shvaćenoj odbrani Srbije. (Rada Saratlić)


Izdanje dnevnog lista "Politika" od 27. aprila 1992. godine

ZA REPUBLIKU KRAJINU 21,9 MILIJARDI DINARA
Odbor veća republika i pokrajina Skupštine Jugoslavije za finansije podržao je juče predlog da se donese zakon kojim će se iz budžeta federacije za ovu godinu izdvojiti 21,9 milijardi dinara za finansiranje društvenih službi na delu teritorije SFRJ pod posebnom zaštitom Ujedinjenih nacija. Zakon bi trebalo da bude usvojen sutra na sednici Veća republika i pokrajina.

Savezna vlada prvobitno je predložila da se obezbedi 12,7 milijardi dinara, ali je danas postignuta saglasnost o sumi od 21,9 milijardi. Ocenjeno je, naime, da bi novac trebalo obezbediti ne samo za finansiranje osnovnih funkcija nove vlasti u Krajini (uprava, sudstvo, administracija, policija), nego i školstvo, zdravstvo i socijalnu zaštitu. Predstavnici Saveznog sekreterijata za finansije saopštili su da će nakon konstituisanja SR Jugoslavije biti predložen zakon o finansiranju svih funkcija nove zajednice koji bi važio za drugo polugodište ove godine. Stoga se u ovom trenutku procenjuje da se nisu stekli uslovi za rebalans budžeta federacije, rekla je zamenik direktora Trezora federacije Nevenka Pečar-Sinđić.

***

U REŽIJI SDA (Višegrad, aprila):
Nepobitne činjenice i mnoštvo dokaza do kojih je proteklih dana došla Komanda Užičkog korpusa istražujući uzroke poznatih zbivanja u Višegradu, sav teret za međunacionalno krvoproliće stavljaju na dušu vođstva Stranke demokratske akcije. Kako je ustanovljeno pronalaženjem dokumenata i izjavama svedoka, aktivisti ove partije iz Višegrada i sarajevske centrale nastojali su po svaku cenu da izazovu oružane sukobe i za to su se pripremali mesecima kada niko od višegradskih Srba nije slutio da im prve komšije spremaju pogrom.

Muslimani kvare srpsku sreću: Višegrad, mesto zločina
Photo: wikipedia
Još tokom 1991. godine mlađi članovi SDA regrutovani su u jedinice MUP-a Hrvatske, u čijim redovima su se borili na području srpskih krajina. Organizator ove akcije, koja se sprovodila po celoj Bosni i Hercegovini, bio je Hasan Čengić, tadašnji v.d sekretara republičke SDA. Dokumenti da su iz Višegrada u hrvatskoj vojsci ratovali Hajdan Omerspahić, Enes Smailović, Sead Ždero, Mefail Dizdarević, Mehmed Hamzić, Sead Šuško, Sabahudin Dervišević i mnogi drugi. Jedan broj njih svoju mržnju prema Srbima ispoljio je u nedavnim višegradskim događajima, potpomognuti braćom Muratom i Avdijom Šabanovićem i njihovom ekstremističkom grupom.

Saznanje Komande Užičkog korpusa potvrđuje da je strah višegradskih Srba od Šabanovića bio potpuno opravdan, jer su ovi, kao što se pokazalo, bili spremni na sve. Muratovo puštanje vode iz hidrocentrale "Višegrad" ostavilo je nizvodno od brane pravu pustoš i oštetilo, nasuprot njegovoj želji, prevashodno građane muslimanske nacionalnosti. Pokušaj da se on proglasi umobolnim čovekom samo je maska rukovodstva SDA, tvrde u Užičkom korpusu, povedeni činjenicama da je Murat Šabanović bio predsednik mesnog odbora ove stranke u naselju sa dve hiljade žitelja, trgovac oružjem i municijom, a važio je za "aktivistu od poverenja" koga je veoma uvažavao i sam Alija Izetbegović.

Pomalo u senci, ali uvek prisutan kad zatreba, sve konce je vukao Avdija Šabanović, potpredsednik SDA Višegrada, za koga je utvrđeno da je zajedno sa osmoricom svojih terorista srušio dva tunela na magistralnom putu kod Dobruna. Njegov cilj bio je da se izoluje srpsko stanovništvo u Višegradu, spreči odlazak izbeglica prema Srbiji i da se sav preostali srpski živalj u gradu na Drini fizički uništi. Pravovremenom intervencijom jedinica Užičkog korpusa ove i druge zločinačke namere Avdije Šabanovića završile su samo na pokušaju.

Način na koji se SDA pripremala za krvave obračune i primeri maltretiranja svojih "neposlušnih" sunarodnika, prava je slika demokratskog lica te partije. Da bi kupovali oružje i municiju, aktivisti SDA zaveli su harač kod muslimanskog stanovništva, uz pretnje svakome ko bi se usprotivio. Uporniji u otporu trpeli su teške posledice - najčešća osveta bilo je miniranje kuća onome ko neće da finansira naoružavanje "bosanske vojske".

Priče o višepartijskom sistemu kod Muslimana i pravu na slobodan izbor političkog opredeljenja bile su i ostale samo mrtvo slovo na papiru. Komanda Užičkog korpusa došla je do nepobitnih dokaza prema kojima je članstvo u SDA bio uslov za mnoge društvene privilegije, pa čak i za ostvarenje osnovnih građanskih prava muslimanskog življa. Tako, na primer, upis deteta u srednju školu u Višegradu doveden je u pitanje ako roditelj nije član vladajuće stranke, a o upisu u neku od atraktivnijih srednjih škola u Sarajevu takvi nisu mogli ni da sanjaju.

Živeći u takvoj atmosferi, stanovništvo islamske veroispovesti gurano je u sukobe sa komšijama Srbima i raznim propagandnim materijalima napajano međunacionalnom mržnjom. Letak pod nazivom "Upoznaj Srbe da bi ih više mrzio", poznat iz arsenala hrvatske propagandne mašinerije, kružio je danima po Višegradu kao samo jedan vid odavno pripremane i sa vrha vođene srbomrzačke strategije Stranke demokratske akcije, koju je ovaj grad i njegov narod zaista skupo platio. (B. Pejović)

***

JUGOSLOVENSKA I SRPSKA ZASTAVA NA KULA GRADU (Zvornik, 26. aprila)
Jutros, nešto oko osam časova, na Kula gradu su se zavijorile jugoslovenska i srpska zastava. Drugim rečima - palo je uporište muslimanske paravojske koja se ovde povukla 9. aprila, kada su je oslobađajući Zvornik porazili srpski teritorijalci. Od tada, sve vreme, muslimanski ekstremisti ušančeni na Kula gradu, koji dominira ovim delom priobalja Drine - pod čim se podrazumeva i Mali Zvornik - snajperskom, ali i minobacačkom paljbom, pucali su i prema Zvorniku, ali i na drugu stranu reke, u Srbiju, ranjavajući kakav-takav mir, ali i ljude.

Prvo se vijorila na Gazimestanu, a posle je prešla u Bosnu: Srpska zastava
Photo: STOCK
Jutrošnjem činu zauzimanja Kula grada, što je, inače, donelo ogromno psihičko olakšanje na obe obale Drine, prethodio je praktično scenario viđen i prilikom oslobađanja Zvornika: ekstremisti nisu prihvatili nijedan od brojnih ultimatuma i poziva da predaju oružje, već su umesto bele zastave jutros oko pet časova istakli oružje otvorivši žestoku paljbu iz streljačkog i artiljerijskog naoružanja na položaje srpskih teritorijalaca. Dakle - na apele za mir odgovorili su vatrom. Sat i po docnije, teritorijalci su im uzvratili i posle žestokih borbi proterali Alijinu vojsku sa Kula grada koja se, potom, povukla prema okolnim selima.

Kula grad nije razrušen prilikom jutrošnjih borbi, a prve informacije o zarobljenicima potvrđuju još jednom ko se sve bori u Alijinoj vojsci. Među zarobljenima ima i državljana Bangladeša kao i Šiptara. Takođe, utvrđeno je da su glavnokomandujući na Kula gradu bili ljudi sa strane - iz Sarajeva i Bihaća. Uz Kula grad najznačajnije uporište muslimanskih ekstremista je selo Divič, smešteno ispod same kule i tik uz zvorničku hidroelektranu, nastanjeno isključivo Muslimanima.

Ni večeras od 19 časova ekstremisti iz muslimanskog sela Divič nisu bili voljni da predaju oružje čime bi ovi sledbenici Alije Izetbegovića i na delu pokazali da im je mir preči od rata... Glavni pobornik krvi i rata je hodža koji, kako nezvanično saznajemo, nije dozvolio da u sam Divič uđe jedna jedinica JNA koja se tamo zaputila radi uspostavljanja tampon zone između zaraćenih strana. Muslimanski ekstremisti, kako saznajemo, imaju nameru da pucaju i na svoje sunarodnike - neistomišljenike, dakle one kojima razum nalaže da je mir jedina ispravna opcija u ovom trenutku. U takvim nastojanjima pomažu im i Sandžaklije. Inače, muslimanski ekstremisti su se posle poraza na Kula gradu povukli u Divič. U sukobima koji su potom usledili selo je pretrpelo samo manja oštećenja. Džamija, uprkos nekim "priopćenjima", i dalje stoji tamo gde je i bila. (D. Pejak)


Izdanje dnevnog lista "Politika" od 28. aprila 1992. godine

Slobodan Milošević: NAŠA SUDBINA U NAŠIM RUKAMA
U izjavi posle svečanog čina proglašenja predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević je rekao:
- Proglašenje Ustava zajedničke države Jugoslavije istorijski je dan za sve nas. Nadam se da će donošenje novog ustava označiti prestanak agonije i haosa i početak normalnog funkcionisanja, pre svega saveznih organa, bez čega nije moguće funkcionisanje privrednog sistema i vođenje uspešne ekonomske politike.

Milošević je ocenio da nova država ima uslove da veoma brzo izvrši ekonomsku revitalizaciju, jer ta država ima uslova da se uspešno razvija u svakom pogledu. Siguran sam da će proces našeg ekonomskog i društvenog oporavka biti neuporedivo kraći nego što je trajala jugoslovenska kriza i nego što je trajalo razbijanje Jugoslavije pod svim pritiscima pod kojima smo se nalazili. Ovako se najbolje može videti kako se pritiscima može odoleti, jer su najžešći pritisci bili upravo usmereni da ometu stvaranje nove države.

Stvaranje ove države ne uklapa se u plan ravnoteže na Balkanu, koji je planiran od strane mnogih koji ne žele dobro Jugoslaviji i njenim narodima. Njeno stvaranje, siguran sam, daće podsticaj i ohrabriće mnoge da istraju na njenom jačanju, na njenom uspehu. Nadam se da možemo da budemo optimisti u svakom pogledu.

Mi smo za miroljubive odnose sa susedima, ali nam se nešto ne da: Slobodan MIlošević, mirotvorac
Photo: Stock
Očekujem, nastavio je predsednik Republike Srbije, da će još biti dosta problema. Međutim, mogu da kažem, što je naravno moje lično mišljenje: naša je sudbina u našim rukama. Taj novi poredak ne može da podrazumeva da ovaj narod koji živi u Jugoslaviji može biti u nekom podređenom odnosu, jer mi ne možemo biti ničije sluge. Želimo da živimo ravnopravno sa svojim okruženjem, a naše je okruženje čitav svet. Želimo da razvijemo slobodnu zemlju, da živimo u miru i demokratskim odnosima ravnopravnosti sa čitavim okruženjem. Mislim da ideje i ciljevi koje može imati ova država ne mogu da smetaju nikome ko je dobronameran, zaključio je Milošević.

***

AMERIKA SPUŠTA LOPTU? (London, 27. aprila):
U razmišljanju kako da se postupi sa zavađenim "plemenima u Jugoslaviji" ima mogućnosti da se izabere jedan od dva moguća načina, glasi jedan od bisera engleskog rasuđivanja (i karaktera) štampan juče u "Sandej tajmsu". Prvi je pustiti da Srbi, Hrvati i Muslimani produže da jedni druge ubijaju. Drugi je, poslati veliku evropsku ratnu silu da zaštiti hrvatski narod i prikuje ratoborne Srbe, jer jasno je da su oni uzrok svih nevolja. Nemci, čini se, razumeju to. Možda bi njima i trebalo poveriti posao.

Ovaj citirani pasus je samo mali primer tona i sadržaja histerične kampanje protiv Srba koja je u jučerašnjim vikend izdanjima dostigla kreščendo. Visoki ton izražavao je vladajuće službeno raspoloženje u petak, kada se nedeljni prilozi pripremaju i pišu. Ali jutros, britanski javni ton je upadljivo mirniji. A isti listovi koji su prekid diplomatskih odnosa sa Beogradom najavljivali za kraj prošle nedelje govore danas o naporima Srbije da takav udar zaobiđe. Novi vetar duva iz istog pravca iz kojeg je prošle nedelje stigla i oluja - iz Amerike.

"Dok je Bon dosledan jeziku čvrstine" - objašnjava na primer današnji "Gardijen" - "Vašington je smanjio retoričnost u svojoj kritici Beograda. Sajrus Vens i lord Karington, izaslanici UN i EZ u Jugoslaviji, naglašavali su da krivicu treba da podele sve strane u bosanskom sukobu". "Veruje se da je g. Vens savetovao da Vašington ne izdvaja Srbiju" u potrazi za vinovnicima rata, razjašnjava isti list, pa navodi da je i Butros Gali, na osnovu ovog Vensovog uverenja, odbacio zahtev za slanje trupa UN u Bosnu i Hercegovinu, ponovivši da i Srbi, i Hrvati i Muslimani snose odgovornost za događaje.

Radno mesto vekovnih srpskih neprijatelja: Zgrada Kongresa u Vašingtonu
PHOTO/EPA:MICHAEL REYNOLDS
Neki drugi dnevnici zaobilaze zapažanje o novostima u američkom držanju, ali ne sadrže jutros ni izveštaje pune optuživanja Srba. To je možda manje uočljiv, ali svakako vredan proizvod istog stanja stvari. Štaviše, danas je široko zapaženo da proglašenje nove zajedničke države, svedene na Srbiju i Crnu Goru, može otežati zapadnu kampanju protiv same Srbije. Ustav nove zajednice pominje granice Jugoslavije, pa se vidi sasvim jasno da srpski krajevi u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj nisu ušli u tzv. veliku Srbiju, kako se ovde tvrdilo o željama Beograda. A kad Beograd ne ucrtava krajine u srpsku mapu teško je dokazati da Srbija "komada Bosnu".

Ova novost ne mora išta značajno da promeni, ali može biti i prvi nagoveštaj promene. Jer, činjenice se znaju. Ovde je u novinama (doduše skormno u jednom uglu) objavljeno pre dve nedelje kako je i Međugorje pod okupacijom hrvatskih trupa koje su okolinu očistile od Srba. Nemačka je uvukla zemlje Evropske zajednice u jugoslovensku krizu, rečeno je, na primer, danas u podne kada je britanska televizija ukratko sumirala politiku Hansa Ditriha Genšera povodom ministrove ostavke. Uvukao ih u Bosnu Genšer. Ali, svejedno, krivac je i dalje - dok politika zemlje drugačije ne kaže - Srbija. (Petar Popović)

*Nastavak feljtona u četvrtak 27. maja

star
Oceni
2.17
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV