Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (6)

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (17)

Srpska tuga: Evropi i SAD nije stalo do istine

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Zašto nas koljače niko ne razume: Četnička žalopojka
Zašto nas koljače niko ne razume: Četnička žalopojka
PHOTO: Ron Haviv

Do septembra ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje "Politike" od 20. aprila 1992. godine

SRBIJA NE RATUJE U BOSNI
Optužba da je Srbija agresor na Bosnu i Hercegovinu dobila je poslednjih dana smisao vrhunskog razloga za njeno drastično kažnjavanje, uz pretnju mnogobrojnim poniženjima nezavisno od toga hoće li ona postavljene uslove prihvatiti ili ne.

Neke od tačaka ultimatuma jednostavno nije moguće ispuniti, čak i da postoji dobra volja Srbije da učini prvi korak u cilju omekšavanja arogantne retorike sile i eliminisanja spiska najraznovrsnijih pretnji. Srbija ni u kom slučaju ne može da odustane od agresije na Bosnu i Hercegovinu, jer je nije ni izvršila.

Podaci o broju ratnika pod oružjem mogu da budu prilično pouzdana slika rata u suverenoj i nezavisnoj državi Bosni i Hercegovini. Najraznovrsnije muslimanske jedinice već imaju u svojim redovima više od 170,000 ljudi. U projekciji islamskog vrha, to je vojska nove države. Ideološki temelj njenog fanatizma je borba protiv nevernika, uz stimulisanje terora protiv pravoslavaca. Privid o građanskoj suštini novog režima odražava se saopštenjima da muslimanski ekstemisti rade po svom ćefu. To nije tačno, jer je teror nad Srbima sistem, začet u fundamentalističkom programu Alije Izetbegovića.

Samostalna država Hrvatska je, računajući i razbijene ustaško-muslimanske jedinice na Kupresu, u Bosnu i Hercegovinu već prebacila 30,000 ljudi. Njihov prvi cilj više nije pripajanje dela Hercegovine Hrvatskoj, već istrebljenje Srba. U neposrednim borbenim zadacima, taj cilj se više ne sakriva čak ni običnim zločinačkim licemerjem.

U Hrvatskoj se ubrzano vrši mobilizacija, koja obuhvata sve muškarce od 15 do 65 godina. To je poslednji biološki napor te države, uz plan da se na teritoriju Bosne i Hercegovine prebaci kontigent od još oko 20,000 uvežbanih pripadnika Zbora narodne garde, čije bi mesto u položajima u Hrvatskoj zauzeli starci i adolescenti.

Jedinice Jugoslovenske narodne armije imaju na teritoriji Bosne i Hercegovine znatno manje od sedam korpusa, i obavljaju uglavnom dva zadatka: brane svoje ljude, kasarne i vojna dobra, a u slučajevima kada preti uništenje naroda preduzimaju mere da ih sačuvaju masovne smrti, bez obzira na to koja je nacionalnost u pitanju.

Podaci su neumoljivi: najviše je ubijenih Srba, i to na način koji pokazuje da je u odnosu na Pavelićevu Hrvatsku mašta zločinaca koji se bave uništavanjem Srba znatno bogatija. Armija pokazuje izrazito veću konstruktivnost u čuvanju mira od onih koji je optužuju za agresivnost.

Građani Republike Srbije nalaze se u Bosni i Hercegovini isključivo kao pripadnici Jugoslovenske narodne aarmije. Armija tamo ne vodi rat, već ga sprečava.

Mit koji je povodom nekih srpskih komandanata sa nekoliko stotina gardista stvoren, kako bi se od njih načinila medijska strašila, postoji samo da bi se sakrila suština o teroru, genocidu, agresiji i njenim počiniocima.

U trenutku agresije Hrvatske na Bosnu i Hercegovinu i napada zelenih trupa na Srbe u toj državi, srpski narod još nije bio ni pozvao svoje jedinice na mobilizaciju. Danas ih ima. U krajinama, na njihovim obodima i mestima gde se valja zaštititi od noža, već je na nogama blizu 100,000 Srba, uglavnom pod lakim naoružanjem. Mogu li oni biti agresori na svojoj otadžbini?

Osudom Srbije, koja ne ratuje, i ohrabrivanjem Hrvatske, koja je na teritoriju jedne suverene države prebacila više od petine svojih oružanih snaga, postavlja se pitanje celishodnosti neoborivih argumenata.

Srbija, dakle, ne ratuje ni u Bosni ni protiv nje. (Lj. Stojadinović)

***

POKRŠTAVANJE SRPSKE DECE (Knin, 19. aprila)
Vojni izvori u Kninu danas su saopštili, pozivajući se na pouzdane informacije, da se u veoma teškom položaju nalazi, srpski narod na području Duvna i u selu Rašćani. Ono je blokirano i opasano minskim poljima, a nije pošteđeno od dejstva minobacača. Pored toga, oglašavaju se i snajperi. Iz sela, koje je bez struje, vode i telefona, uspelo je, kako je rečeno dopisniku Tanjuga, da se izvuče 12 lica. Isti izvor tvrdi da je zatrovana izvorska voda, tako da ni stoka neće da je pije.

Dalje se navodi da se prema stanovništvu postupa krajnje bezobzirno. Provodi se grupno saslušavanje, pri čemu se, kako se tvrdi, primenjuje i sprava za stezanje lobanje. To vrše, kako je rečeno, maskirani ljudi, obučeni u sportsku odeću ili majice na kojima je utisnuto veliko slovo "U". Primenjuju i seksualno zlostavljanje, a prilikom mučenja upotrebljava se i motorna testera i let-lampa, do pretnje da će upotrebiti i "Turske metode" za raju.

Vojni izvori takođe tvrde da sveštenici katoličke crkve u Duvnu i Livnu javno pozivaju zapovednike hrvatske vojske da progone i istrebljuju Srbe, a decu odvode u crkvu radi pokrštavanja kao 1941. godine.

Prema istom vojnom izvoru, upravo danas na katolički Uskrs, hrvatske oružane formacije jačaju svoje redove i dovlače pojačanja u teškom naoružanju iz skradinskog zaleđa.

***

MOGUĆ BRZ I MIRAN RASPLET (Cetinje, 19. aprila)
Potpredsednik Predsedništva SFRJ dr Branko Kostić izrazio je nadu u brz i moguć rasplet krize u BiH, ali je ujedno bio skeptičan prema potezima SAD. "Teško je predvideti dalji tok zbivanja u Bosni i Hercegovini, jer je Amerika u zadnji čas okrenula ćurak i sada prednjači u jednostranom pristupu i gledanju na izvore i uzroke jugoslovenske krize", rekao je danas dr Kostić u razgovoru sa novinarima.

Prokleta je Amerika: Branko Kostić, ljubitelj korijenja
Photo: portalestoria.net
SAD nastavljaju sa neosnovanim optužbama na Srbiju i Jugoslovensku narodnu armiju, a ne vide na desetine hiljada hrvatskih vojnika u Bosni i Hercegovini. Za agresiju optužuju Srbiju zbog upada dobrovoljaca, izjavio je dr Kostić u cetinjskom selu Rvaši gde je prisustvovao zboru građana tog područja.

"Zbog svega toga teško je predvideti dalji tok događaja. Ali ako je tačno da ključ mira u Bosni i Hercegovini drži JNA, u čemu se svi slažu, onda ja mogu da garantujem da će do tog raspleta doći ubrzo i na miran način, jer armija nema nikakvog interessa da podstiče ratne sukobe u Bosni i Hercegovini".

- "Mi ćemo status armije u toj republici regulisati na način na koji se dogovorimo sa vlastima Bosne i Hercegovine, a to pretpostavlja saglasnost sva tri naroda u toj republici", istakao je dr Kostić. Prema njegovim rečima "ulje na jugoslovensku krizu" dolili su Evropska zajednica i Sjedinjene Američke Države priznavanje suveriniteta Bosne i Hercegovine, pre nego što se postigne dogovor o statusu tri naroda koji tamo žive.

Potpredsednik Kostić je naglasio da ne postoji nikakva bojazan da se sukobi iz Bosne i Hercegovine mogu preneti na Crnu Goru.
- "Dobro je što su Crnogorci, Srbi, Muslimani, Hrvati, Albanci i drugi, koji na ovim prostorima žive, shvatili da se mir mora sačuvati, odnosno, da je to od životnog interesa za sve koji žive u Crnoj Gori".

***

SNAJPERSKA GNEZDA NA MINARETIMA (Foča, 19. aprila)
Vetar raznosi dimnu zavesu nad Fočom. Grad pokazuje ono što je od njega ostalo posle višednevnih borbi. Dosta zgrada je oštećeno, ali su oštećenja neznatna na objektima u samom centru, na sakralnim i drugim istorijskim objektima.

Zgrade i objekti u Donjem Polju u kojima se nalazi KP dom, gde su se bile zabarikadirale jedinice muslimanskih "zelenih beretki" i hrvatskih "hosovaca", gotovo do temelja su srušeni. Iz zgarišta još kulja dim.

Ipak, Foča nije doživela vukovarsku kataklizmu, ali su stradanja i ovog grada ogromna. Protekle noći, druge u poslednjih dvadesetak dana, nije bilo pucnjave. Već jutros, međutim, pucnji su se začuli dolinom Drine i Ćehotine.

Muslimanski ekstremisti koji su ostali u gradu ili u neposrednoj okolini, oglašavaju se napadom na srpske teritorijalce. Ova snajperska gnezda pripadnici srpske vojske uspevaju brzo da unište.

Kazujući ovo, komandant kriznog štaba za Foču Miro Stanić naglašava da je osnovni cilj uspostavljanje civilne vlasti. Foča je u rukama srpskih teritorijalaca. Ali, da bi ostvarili osnovni cilj - civilnu vlast - imaju mnogo teškoća od kojih su najveće snajperska gnezda i nedostatak struje.

Istina - kaže Stanić - uvedena je vojna policija. Deluje i ratni sud čije je sedište u Trebinju, gde će biti suđeno krivcima iz ovog kraja. Među osumnjičenima za pljačku ima i pripadnika srpske nacionalnosti.

- Naredbom od 09. aprila - nastavlja Stanić - najstrože je zabranjeno nasrtanje na tuđu imovinu, svaki pokušaj genocida i skrnavljenje sakralnih i drugih istorijskih objekata.

Po rečima Stanića, od 16 džamija, nijedna nije pretrpela ozbiljnija oštećenja. Fundamentalisti, međutim, minarete su koristili kao snajperska gnezda. Za to im je poslužilo i minare najpoznatije Aladži-džamije.

Na prilazu ovoj džamiji poginula su dvojica starešina srpskih teritorijalaca: komandant Slobodan kao i Dragan Nikolić, poznat pod nadimkom Trpke.

U Foči je počela sanacija bojišta. Pre neki dan, telefonom je dogovoreno da se održi zajednički sastanak predstavnika kriznih štabova zaraćenih strana. Tada su predstavnici srpske vojske očekivali starešine "zelenih beretki" i "hosovaca". Niko se nije pojavio. Trebalo je, zapravo, da se dogovore o identifikovanju i sahrani poginulih. Pošto predstavnici "zelenih beretki" i "HOS-a" nisu došli, krizni štab srpske vojske omogućiće svim bližnjima poginulih da mrtve preuzmu i sahrane. Ukoliko se ne jave, onda će poginuli biti sahranjeni u zajedničku grobnicu s tim da bi ih rodbina kasnije mogla preuzeti.

Podstrekači muslimanskog nacionalizma i prvaci muslimanskih stranaka, koji nikad nisu prihvatili dogovor sa srpskom stranom, uspeli su da blagovremeno pobegnu. Na čelu "zelenih beretki" bio je zvanični komandant TO fočanske opštine Sulejman Pilav. Za njega se ne zna gde je, kao ni za starešinu hosovaca, izvesnog Uzunovića. Veliki broj muslimanskih ekstremista zarobile su srpske jedinice. Pored ostalih, zarobljeni su poznati fundamentalisti dr Avdo Šatimlija i dr Ibro Karović. Čudno je da su za ovu dvojicu, neposredno posle njihovog zarobljavanja, zainteresovani Evropa, a posebno Međunarodni Crveni krst.

Pod srpskom paljbom: Sarajevo 1992.
PHOTO: Roger Richards
Međunarodni Crveni krst se uopšte ne interesuje za stradanje naroda na ovom području, a, eto, interesuje se za dvojicu poznatih nacionalističkih ekstremista koji su doprineli krvoproliću - kaže Miro Stanić.

Danas je iz pritvora pušteno više od sto pripadnika muslimanske nacionalnosti.
- Mnogi su od nas tražili da i dalje ostanu u izolaciji, jer im je po njihovom mišljenju tu, zasad, najbezbednije - veli Stanić

U gradu, međutim, ima dosta Muslimana koji mirno žive, koliko je to uopšte moguće u ovim uslovima, Naravno, oni su u svojim kućama. Mnogobrojni su slučajevi, naročito u Donjem Polju, da su Muslimani potražili spas kod svojih komšija Srba. Mnogo Muslimana ali i Srba napustilo je Foču.

U Foči je sada teško živeti. Nema osnovnih namirnica, a lekovi su neophodni. pored bolesnika u bolnici je mnogo ranjenih. Jedina veza grada sa svetom je preko Crne Gore, preko Nikšića i Pljevalja. (Dragan Bećirević/Božidar Milošević)

***

SRBIJA JE PLANSKI OSIROMAŠIVANA
Nije slučajno da su u Bosni i Hercegovini barikade postavljene u Mostaru, Travniku, Goraždu i Bosanskom Brodu i da se borbe vode oko tih mesta. Ovo je stoga, smatra dr Života Đorđević, rukovodilac projekta "Preseljavanje industrije Srbije od 1948. do 1953. godine", što se u ovim mestima ili njihovoj okolini nalaze značajni objekti takozvane namenske industrije.

A da li ovo ima veze sa eventualnim deobnim bilansom Jugoslavije?
Ima, potvrđuje dr Đorđević. U pomenuta mesta, od 1948. do 1953. godine, preseljeni su pogoni namenske industrije koji su se do tada nalazili u Srbiji.

To preseljavanje industrijskih pogona iz Srbije, navodno je učinjeno iz strategijskih razloga i opasnosti da padnu u ruke sovjetskoj armiji posle Staljinove agresija na Jugoslaviju. Na žalost, istraživači koji su radili projekat utvrđivanja svih činjenica oko preseljenja industrije iz Srbije ustanovili su da je tadašnja jugoslovenska vrhuška - Tito, Kidrič, Kardelj i Bakarić - sve radila planski.

Namera je bila, smatra dr Đorđević, da se osiromaši Srbija, ostvari brži razvoj zapadnih republika. To potvrđuje činjenica da je Fabrika automobila iz Rakovice preseljena u Maribor. A zna se da su tada sovjetske trupe bile i u Austriji. Dakle, mnogo bliže Mariboru, nego Beogradu i Rakovici.

Dva su osnova po kojima bi se računao budući deobni bilans u vezi sa preseljenjem fabrika iz Srbije. Prvi je da se utvrdi ondašnja vrednost preseljenih fabrika i da se potom revalorizuje.

Drugi osnov je činjenica da je pomenutim preseljenjem fabrika ozbiljno poremećen privredni razvoj Srbije, a posebno njenih najdinamičnijih regiona i centara. Pri tome su, kaže dr Đorđrvić, najviše stradali tehnološki perspektivni sektori, privredne grane i razvojna jezgra i u fabrikama i u institutima. Za fabrikama i razvojnim odeljenjima "preseljeni" su i najkvalitetniji kadrovi iz Srbije. Ovo je imalo dugoročne (negativne) posledice.

Iako se za civilne fabrike znaju podaci, pa se mogu izračunati i svi efekti njihovog preseljenja, za takozvanu namensku industriju to se ne zna. Istraživačima koji su radili studiju "Preseljenje industrije iz Srbije" nisu stavljeni na uvid podaci o preseljenju kapaciteta vojne industrije iz Srbije. No, bez obzira na to što odgovarajuća dokumentacija nije bila na raspolaganju, zna se šta je sve preseljeno iz Kragujevca, kao i iz Mladenovca, Zemuna, Pančeva. Bili su to, za ono vreme najmoderniji programi proizvodnje artiljerijskih oruđa, avionske industrije, optičkih i elektronskih uređaja. Na taj način Srbija je ostala bez svoje dugo godina razvijane vojne i namenske proizvodnje, a kasnije joj je data prilika da razvija proizvodnju mašina za poljoprivredu i za razvoj drugih neatraktivnih programa...

U periodu od 1948. do 1953. godine iz Srbije je iseljeno najviše fabrika. Ne treba, međutim, zaboraviti da su iz ove republike preseljavane fabrike i ranije, ali i kasnije. Pomenimo ovde ono, o čemu se malo zna. Odmah posle rata iz Niša je preseljen program proizvodnje turbina. A kakva je mašinska industrija ostavljena u Nišu, zna se. U prvim posleratnim godinama najviše je "očerupana" industrija Vojvodine. Iz ove pokrajine u tim godinama preseljeno je 30 mlinova, nekoliko uljara i šećerana, četiri ciglane, pet pogona drvne industrije, nekoliko manjih električkih centrala, šest štamparija, tri kudeljare, fabrika trikotaže, dve predionice vune, četiri tkačnice svile, fabrike filca, vate, kože. Zanimljivo je da je preseljena i jedna fabrika šešira. Da li i ona iz strategijskih razloga?

Deo pomenutih kapaciteta jugoslovenska vrhuška je poklonila tada prijateljskoj Enver Hodžinoj Albaniji.

U prvim posleratnim godinama na ime ratnih reparacija iz Nemačke su dobijeni određeni industrijski uređaji. Oni su po republikama instalirani ravnomerno. Tadašnje rukovodstvo nije vodilo računa o tome da je Srbija najviše stradala u ratu i da je trebalo da dobije najviše materijala iz reparacija. I ovo valja uzeti u "računicu" prilikom deobnog bilansa.

To što je iz Srbije preseljeno treba evidentirati i sračunati njegovu vrednost. No, teško je izračunati efekte zabrane kapitalne izgradnje na njenoj teritoriji u jednom dužem periodu, koji se protezao i posle 1953. godine. (Stana Ristić)

***

NEISTINE POSTALE MATERIJALNA SNAGA
Borba za istinu o Srbiji vodi se u specifičnim društvenim okolnostima. Te okolnosti stavile su čitav naš informativni sistem pred nove, dosad nepoznate zadatke, i na veliku probu. Morali smo da stvorimo veliku strategiju nastupanja prema svetu i da sa ranije, pretežno narativne propagande, pređemo na konkretne akcije. Ne možemo stalno kaskati za vremenom i demantovati druge, od nas sad kreću osnovne, polazne informacije, a drugi neka vide šta im je činiti.

Heroji borbe za srpsku istinu: Komrakov, Čukić, Hadži Antić
Photo: combo
Ministarstvo za informacije vlade Srbije ostvaruje plan aktivnosti podignutih na nivo očiglednosti, direktne komunikacije i neporecive dokumentacije. Izdajemo i distribuiramo po svetu - na stranim jezicima - brojne knjige, brošure, mape, zbornike dokumenata, audio i video kasete... Koristimo i satelit. Brzim kompjuterskim linijama i telefaksom svakodnevno šaljemo na 200 važnih adresa u svetu bilten sa bitnim podacima i ocenama prilika u Srbiji i Jugoslaviji. K nama dolaze ugledni naučnici i istraživači, naši ljudi, opet, stalno putuju s tovarom materijala, drže predavanja po svetu i sreću se sa predstavnicima vlasti i medija. Čitava armija kompetentnih saradnika permanentno plasira i afirmiše mnogoliku istinu o Srbiji, ne bez teškoća, i ne bez rezultata, iako smo još prilično daleko od zadovoljstva.

Pravi i dalekosežni rezultati izostaju jer smo limitirani novim okolnostima na koje nije lako uticati.

Najveća prepreka leži u - blago rečeno - "interesnoj hladnoći" koja vlada u dobrom delu zapadne javnosti prema materijalima koje upućujemo, pa i kad su oni veoma dobro spakovani, naročito kad su takvi. Ako su Srbi - kako reče Brana Crnčević - unapred određeni za krivce, onda su bitno umanjene šanse da informacija iz Srbije prodre u udarne termine medija.

Govoreći o učinku delovanja prema inostranstvu ne smemo prevideti činjenice da interesi danas pokreću i određuju meru istine u medijima. Borba interesa rađa različite istine, a ne samo obrazovni nivo primalaca, niti način "pakovanja" i distribuiranja istine o Srbiji. Drugim rečima, neistine o nama postale su u delu Evrope i sveta materijalna pre svega zato što Evropa i svet nisu imali uši i oči spremne da prime i razumeju istinu o tome šta se ovde stvarno zbiva.

Teško je nekome govoriti o onome što on ne želi da čuje, i što se njemu ne dopada. To se najbolje videlo u slučajevima kada smo svetu blagovremeno ponudili slike sa Kupresa ili iz Sijekovca, ali su odbijene s različitim izgovorom, ili emitovane sa izmenjenim komentarima.

Hoće li svet razumeti šta se ovde događa, zavisi u velikoj meri od tog sveta.

Naša je obaveza, razume se, da radimo što bolje možemo, da menjamo i prilagođavamo metode informativno-propagandnog delovanja i da sve to činimo s punim moralnim pokrićem. (Iz reči na okruglom stolu u Etnografskom muzeju Srbije)

***

O RELATIVNOSTI IZDAJE
Drama Siniše Kovačevića "Đeneral Milan Nedić" otvara složeno, bolno i osetljivo pitanje nacionalne izdaje.

Ime Milana Nedića posle Drugog svetskog rata postalo je sinonim za kolaboraciju s neprijateljem. U Maloj enciklopediji "Prosvete" o Nediću piše: "Nedić Milan (1877-1946), general, predsednik kvislinške, tzv. 'srpske vlade' u periodu nemačke fašističke okupacije u Srbiji; do II svetskog rata načelnik Generalštaba i ministar vojske i mornarice; u danima fašističke invazije aprila 1941. komandovao Trećom grupom armija; po kapitulaciji stavio se u službu okupatoru i kao predsednik tzv. "srpske vlade", pod maskom "oca" i "spasioca" srpskog naroda od "komunističke nemani" štitio interese krupne buržoazije, saučestvovao i pomagao u zločinima nad narodom, naprednim ljudima, pristalicama i borcima NOP; iz straha od odgovornosti za "počinjene zločine, izvršio samoubistvo dok se nalazio pod istragom."

Enciklopedijska jedinica, kao što se vidi, ideološki obojena, osporava Nediću bilo koje zasluge i bezprizivno ga oglašava neprijateljem naroda. Siniša Kovačević ne pristaje na crno-beli pristup sagledavanju istorijskih ličnosti, pa otuda nastoji da lik Nedića osvetli, kako bi se otkrili razlozi za Nedićevo delovanje tokom ratnih godina.

Kovačević u formi dokumentarne drame istražuje razloge, motive sa kojih je Nedić prihvatio zadatak predsednika srpske vlade. Doista, šta je navelo čoveka na pragu starosti, posle gubitka sina, snahe i unučeta u eksploziji u Smederevu, posle uspešne vojničke karijere i svih priznanja koje je dobio, da prihvati položaj za koji je znao da predstavlja izdaju zemlje? Pisac slika Nedićevo odbijanje i nepopustljivost u odluci da odbije ponuđen mu položaj predsednika vlade; dolazi, međutim, do obrta i Nedić prihvata. Po Kovačeviću, Nedić je doveden u klasičnu dilemu iz koje ne može izaći čistih ruku. Ukoliko ne prihvati, Srbija će biti rasparčana i podeljena između okupatorskih sila, ukoliko pak prihvati biće upamćen kao izdajnik kome budući pobednici neće oprostiti. Nedić, dakle, zna da će biti osuđen - svejedno je da li će mu osudu izreći komunisti ili vojska Draže Mihailovića - ali u interesu naroda prihvata status kolaboracioniste. Tragično razapet između nastojanja da spase Srpstvo i nemogućnosti da u tome poduhvatu učini što više, Kovačevićev dramski junak ostaje na vetrometini istorije, svestan da je lišen svega do čega mu je stalo: ljubavi porodice, poštovanja saboraca, nacionalne časti.

Rehabilitujem kvislinge, dakle postojim: Siniša Kovačević, fan srpske majke
Photo: Dragan Kujundžić
Kovačević je dramu napisao u jednostavnim linijama, sledeći naum da osvetli problem kolaboracije uz uvažavanje dostupnih činnjenica. Drama se sastoji od niza sekvenci koje, sa stanovištva likova koji se u njima pojavljuju, postepeno nude deo po deo saznanja o Milanu Nediću, ali i okolnostima u kojima se odigrava njegova ljudska drama.

Siniša Kovačević dosledno sprovodi jedan dramaturški princip: njegov dramski junak, u stvari, neprekidno trpi događaje. Takav Nedić primoran je da poseduje zakasnelu aktivnost, da reaguje na situacije, pojave, izazove i strahote rata kojima su izloženi i narod i zemlja. Nedić se neprekidno pojavljuje u poziciji neizbežnog gubitnika koji zna da će to ostati do kraja. Ali, Kovačevićev Nedić, odabravši svoj tegobni put, ne dopušta sebi ni trenutak samosažaljenja, već gleda istini u oči. Ovako postavljen lik Milana Nedića predstavlja snažnu i stamenu figuru.

Reditelj Jovica Pavić diskretno je vodio jednostavnu Kovačevićevu povest. Poštujući naznake pisca a reagujući na osećaj glumaca, Pavić je dramu pročitao u ključu psihološkog realizma. Reditelj je, u krajnje jednostavnom dekoru Geroslava Zarića i pristalim kostimima Zagorke Stojanović, stvarao atmosferu kobnih preloma kojima je bio podvrgnut dramski junak; želeći da istakne sve sumornije i tragičnije događaje koji će uslediti, Pavić je koristio patetičnu zvučnu kulisu sa ilustrativnom funkcijom. S punim poverenjem reditelj se oslonio na iskusnu glumačku ekipu, znajući da će akteri odabrati najbolji put do zadatih im likova.

U ulozi đenerala Milana Nedića nastupio je Danilo Stojković. Stojković je lik gradio postepeno ulazeći u okolnosti u kojima je živeo Nedić na početku rata; povučen u samoću, obrvan nedaćama, Stojkovićev Nedić obuzet je ličnom tragedijom. U tim trenucima Danilo Stojković prostudiranim stavom, svodi životne račune đenerala Nedića. Kada ga okolnosti navedu da izađe iz intime, kada ga ponese sudbina, Stojković vodi Nedića složenim putevima psihološkog nijansiranja, otkrivajući nam da je takav Nedić sve vreme svestan sopstvenog tragičnog položaja; na kraju Stojkovićev junak izrasta u kompleksnu figuru koja se kao simbol svih poraza priklanja usudu.

Mihajlo Janketić valjano je sekundirao Stojkoviću u ulozi nemačkog oficira koji arogantno i samouvereno govori o silini okupatora. Janketić je precizno dozirao odnose brutalnosti i lukavstva u smeši pritisaka kojima podvrgava Nedića. Mira Stupica je kao Živka Nedić predočila tugu za izgubljenim sinom i praštanje napuštene žene: u svega jednoj pojavi Mira Stupica otkrila je unutarnje bogatstvo i dubinu osećaja majke i supruge. Ljiljana Blagojević dala je liku Anđelije ubedljivost i privrženost kćerke koja je odana i ocu i porodici i svojoj zemlji. Radoslav Milenković kao islednik plastično je predstavio lik bahatog i sirovog istražitelja čija je predanost poslu određena ideologijom. Vlastimir Stojiljković, Žika Milenković i Milutin Butković kao iskusni glumci umeli su da u poverenim ulogama ostvare upečatljive epizode. U predstavi je nastupila još i Ljiljana Međeši. (Radomir Putnik)


Izdanje dnevnog lista "Politika" od 21. aprila 1992. godine

Patrijarh Srpski Pavle: SRPSKI NAROD NIJE VINOVNIK KRVAVIH SUKOBA U BOSNI I HERCEGOVINI
Vaša eminencijo,
Sa velikom zabrinutošću oko nesreća koje snalaze naše vernike svih triju vera, zbog izbijanja oružanih neprijateljstava u Republici Bosni i Hercegovini uveravamo Vas da je Srpska pravoslavna crkva i do sada činila i sada čini sve što je u njenoj moći da do neprijateljstva ne dođe. Sve pak nesuglasice koje nastaju među ljudima i narodima da se rešavaju dogovorno, na miran način, dostojan ljudi koji veruju u jednog Boga, koji su tu živeli zajedno kroz vekove i koji znaju da su potomci i jednih praroditelja, te da je svaka suza i svaka kap prolivene krvi suza i krv brata.

Ne samo kada je u Sarajevu, na svadbi sina ubijen Nikola Gardović, i u Sijekovcu kod Bosanskog Broda pobijena desetorica Srba iz triju porodica, samo zato što su bili drugog naroda i vere od onih koji su ih pobili, nego i pre toga i posle toga, govorio sam i molio, i preklinjao sve da se mir održi, da budemo ljudi, a neljudi nikad i ni po koju cenu. Da znamo da su nesretna braća i ubice i ubijeni, i da su nesretne majke i jednoga i drugoga.

Po našem viđenju, Srpski narod nije vinovnik krvavih sukoba u Bosni i Hercegovini, ali duboko žalimo što su, u nastalim sukobima, neki koji sebe nazivaju pravoslavnim vernicima, u odbrani postupili nasilnički, nedostojno i Pravoslavne vere i svog imena. Osuđujemo nasilja i zločine ma ko ih činio i ma kome ih činio, bilo na Kupresu, ili u Zvorniku, jer su nas naše majke kroz vekove učile i opominjale da zlo dobra doneti neće.

SPC je protiv rata, majke mi: Patrijarh Pavle
Photo: FoNet/Dragan Antonić
Izražavajući svoju iskrenu žalost i saučešće kako Vama, tako i svima Vašim vernicima sa svima poginulim u međusobnim sukobima, molimo se jednom, i vama i nama zajedničkom Bogu, da urazumi i predstavnike vlasti i vernike svih triju vera kako bi se neprijateljstva prekratila i u miru rešili nastali problemi, i svi ljudi nastavli život dostojan ljudi Božjih.

Izvinjavajući se što na Vaše pismo, upućeno mi 9. aprila t.g. odgovaram tek sada, jer sam od 8. do 13. aprila t.g. bio u inostranstvu, a onda sam očekivao naš sastanak da usmeno o svemu razgovaramo, izražavam Vam svoje osobito poštovanje, kaže se na kraju pisma.

***

TENKOVI STIGLI BRODOM "LIBURNIJA" (Trebinje, 20. aprila)
I pored višemesečne blokade Dubrovnik se i dalje naoružava. U jutrošnjoj informaciji pres-centru Druge operativne grupe Jugoslovenske narodne armije za Hercegovinu ističe se da su brodom "Liburnija" u grad, upisan u UNESKO-v registar svetske kulturne baštine, stigli novi tenkovi.

Noć na dubrovačko-hercegovačkom ratištu protekla je mirno. Snage hrvatske vojske su, kako se navodi, u toku jučerašnjeg dana pokušale da iznenadnim manevrom zaposednu liniju selo Glumine - Međugorje, u neumskoj opštini.

Sprečeni su dejstvom artiljerije JNA, čiji su efekti bili poražavajući za suprotnu stranu. Gubitaka u redovima armije nije bilo.

U Mostaru, posebno na desnoj obali Neretve, saznaje se iz vojnih izvora, hrvatsko-muslimanska paravojska i dalje kontroliše vitalne objekte, prilazne puteve i raskrsnice.

***

ŠTA EVROPA NEĆE DA VIDI
"Nepravda koja je od strane Hitlerovog režima učinjena prema Jugoslovenima i Jugoslaviji nije se zaustavila i ni pred crkvenim i muzejskim vratima. "Ove reči izgovorio je 13. aprila nemački ambasador u Beogradu dr Hansjorg Ajf, predajući srpskom patrijarhu Pavlu rukopis četvorojevanđelja koje su nacisti tokom Drugog svetskog rata poharali, zajedno sa mnogim drugim dragocenostima iz eparhijskog dvora u Vitinu.

Ovaj gest nemačke vlade svakako treba pozdraviti, ali se treba zamisliti i nad trenutkom u kome se dogodio. Ponovo stradaju svetilišta i objekti SPC, nestaju i gore rukopisi, ikone i relikvije, crkveni muzeji su cilj dinamitaških atentata, simbole srpske duhovnosti i stradanja, recimo manastir Žitomislić, bombarduju upravo oni koje glasnogovornički i zaštitnički, na evropskoj i svetskoj sceni, zastupa Nemačka.

Samereno pomenutim okolnostima, gest s četvorojevanđeljem zrači i kratkovidošću tako karakterističnom za moćnike.

A tokom protekle nedelje, sličnih je demonstracija međunarodnog političkog faktora bilo upravo napretek, da bi vrhunac bio dostignut deklaracijom KEBS-a sa sastanka u Helsinkiju, čiji je sadržaj, na mnogim stranama, stavljen u isti red sa znamenitim ultimatumom Austro-Ugarske Srbiji 1914. godine.

Uz deklaraciju KEBS-a energično su stale i SAD, čiji je predstavnik i spoljnopolitički strateg, Lorens Ilgberger upozorio Srbiju da će je stići "teške posledice" ukoliko ne ispuni zahteve KEBS-a za koje je dat i rok - 29. april.

Samo nekoliko dana pre toga, posle dvodnevnog sastanka održanog u Sarajevu pod predsedavanjem Žoze Kutiljera, dakle pod kišobranom EZ, nacionalni lideri BiH su "postigli dogovor da se u celoj republici obustave oružani sukobi, 12. aprila u ponoć".

Sporazum je predviđao raspuštanje svih paravojnih formacija, najhitniji nastavak razgovora o razgraničenju zona konstitutivnih jedinica BiH, ravnomernu raspodelu vremena u programima RTV Sarajevo, kao i obustavljanje mobilizacije u roku od 24 sata.

Već sutradan, jedinice HOS-a napale su armijski objekat u Gabeli, pokraj Trebinja i kidnapovale 10 vojnika i trojicu starešina, u centru Sarajeva je atakovano na redakciju Tanjuga, oglašavali su se i snajperi, rafinerija nafte u Bosanskom Brodu bila je je bombardovana od oružanih formacija Hrvatske, o događajima u zapadnoj Hercegovini da se i ne govori. Takvih činjenica, koje svedoče o izvornim kršiocima dogovorenog primirja moglo bi se naređati sijaset.

Naravno, one su poznate i centrima političke moći u Evropi i SAD, ali njima, očigledno, do istine nije stalo, jer bi povođenje za njom značilo ugrožavanje ostvarenja dva bitna projektovana cilja: definitivno razbijanje Jugoslavije i rastakanje bitnog stuba na kome počiva jedna državna zajednica - onog armijskog.

U preseku ovih projekcija, ignorisanje interesa srpskog naroda i njegove države sasvim je logična posledica, a opiranje njihovoj realizaciji izvorni povod da protiv srpske države, armije, i srpskog naroda kao celine, budu neprekidno, već mesecima otkako je počelo "evropsko razrešenje" naše krize, da bude primenjivana paleta sve oštrijih (i ciničnijih) mera. U ovoj fazi, već izdaleka, neke od njih mirišu na neku vrstu odmazde.

Ozbiljni, neutralni posmatrači, koji stvari gledaju na dugi rok, baš u vreme donošenja deklaracije KEBS-a, saopštili su sledeće: "Poslednje nasilje u istočnoj Hrvatskoj je predznak onoga što može doći: da jedini metod razrešenja konflikta bude sam konflikt". Reč je o akcijama hrvatskih vojnih formacija u Slavoniji, vođenim u isto vreme kada i u zapadnoj Hercegovini.

Centri političke moći se, na žalost, na ovim jugoslovenskim prostorima nadmeću sami sa sobom. Između ostalog, proveravaju da li je moguće na jednoj teritoriji lokalizovati tip sukoba za koji mnogi stratezi kažu da preti i Evropi. Mnoge činjenice takvu tezu i potvrđuju, ali rezon pragmatske politike i trenutnih interesa kojima se ona rukovodi, odnosi prevagu: sve veća kontrola konflikata na tlu Jugoslavije ove konflikte samo usložnjava.

Takozvana politička rešenja koja se po recepturi EZ i SAD nude za njihovo prevazilaženje, pokazuju se kao najbolji fitilji jačanja sukoba i sve većeg zaplitanja u njima. Ovaj prostor, naravno, nije moguće držati pod staklenim zvonom, i to onim koje je namenjeno jedino Srbiji.

Iole ozbiljniji pogled na geopolitičku kartu Evrope i sveta, govori o tome da konstruktori takvih zvona vrlo brzo moraju da se suoče sa istinom da ih treba razmestiti na mnogo mesta, te da će, na kraju, i sami biti pod jednim od njih.

Već sad se, ako sudimo na osnovu istorijskog iskustva i dubinskih procesa kojima je svet zahvaćen, može sa ozbiljnim stepenom sigurnosti zaključiti kako će u nekom potonjem vremenu, ali pre nego što protekne pola veka, neki nemački ambasador, opet u Beogradu, izražavati žaljenje zbog "nepravde koja je od strane (sadašnjeg nemačkog) režima učinjena prema Jugoslovenima i Jugoslaviji".

Ako se to ne dogodi, biće to uverljiv dokaz da je svet doživeo kataklizmu. (Slobodan Kljakić)

***

KRIVIČNA PRIJAVA PROTIV RADOVANA KARADŽIĆA (Sarajevo, 20. aprila)
Organi Ministarstva unutrašnjih poslova Bosne i Hercegovine identifikovali su lica za koja tvrde da su proteklih dana rukovodila izvršenjem terorističkih akcija u gradu Sarajevu kao i jedan broj neposrednih izvršilaca tih akcija. U večerašnjem saopštenju republičkog MUP-a se navodi:
Nepobitno je utvrđeno, tvrdi MUP, da je Radovan (Vuka) Karadžić, rođen 1945. godine u Šavniku, Crna Gora, stalno nastanjen u Sarajevu, navodno naredio bombardovanje starog područja Sarajeva s ciljem da se izdejstvuje puštanje iz stanice javne bezbednosti tek privedenog i otkrivenog teroriste Rajka Kušića. Radovan Karadžić je 6. aprila, nastavlja sa svojim optužbama MUP, naredio svojim dobrovoljcima u Sarajevu da pucaju u grupu od 700 lica iz mase mirovnjaka koji su se nalazili ispred zgrade Skupštine BiH s namerom da krenu na Vrace.

U saopštenju MUP-a vođa SDS u BiH se još optužuje da je, navodno, naredio svojim snagama u Sarajevu da izvrše i totalnu blokadu grada iz pravca Hadžića i Ilidže, pozivajući se da je to usaglasio sa jednim visokim vojnim starešinom.

Zatim je Karadžić - nastavlja sa svojim optužbama MUP u kojem su uglavnom ostali pripadnici muslimanske i hrvatske nacionalnosti - 13. i 14. aprila u više navrata naređivao svojim artiljercima da izvrše bombardovanje i spaljivanje dela područja Mojmila, pogotovo deo kod sportske dvorane, te da izvrše napad na zgradu RTV Sarajevo i objekte gradskog saobraćajnog preduzeća. Karadžić je, prema tvrdnji MUP-a, upozoravao svoje starešine da prioritetni ciljevi njihovog napada moraju biti objekat "Zlatište", pojedine zgrade MUP-a te Radio TV Sarajevo.

Ne razumem optužnicu: Radovan Karadžić, nevinašce
Photo: Dragan Kujundžić
U poslednja tri dana - tvrdi dalje MUP - Karadžić je tražio od svojih saradnika da se angažuju na sprečavanju odlaska na posao pripadnika srpske nacionalnosti u Sarajevu po cenu linča i onesposobljavanja prevoznih sredstava koja koriste.

U saopštenju se zatim dodaje:
Jedan od revnosnijih izvršilaca Karadžićevih navodnih artiljerijskih terorističkih zahteva je, kako tvrdi MUP, Danilo (Gruje) Veselinović, rođen 1950. godine u Visokom, vlasnik privatnog preduzeća iz Sarajeva. MUP optužuje Veselinovića da je rukovodio i neposredno učestvovao u artiljerijskom napadu na Mojmilo, na objekte gradskog saobraćaja, te u snajperskim aktivnostima na Dobrinji i Alipašinom polju. Rezultat su više ranjenih i poginulih lica.

U artiljerijskim napadima sa područja Vraca, saopštava dalje MUP, čija su meta bili objekti gradskog saobraćaja i elektroprivrede, školski centar "Jaroslav Černi" i RTV predajnik na Humu, istakli su se - navodi MUP - Dragiša (Jovana) Kujačić, pođen 1963. godine u Sarajevu, gde je stalno nastanjen, Dragan (Milivoja) Vučetić, rođen 1957. u Zvorniku, nastanjen u Sarajevu, Branislav (Živka) Vučetić, rođen 1960. godine u Sarajevu, nastanjen u Donjim Miljevićima, Delivoje (Milisava) Vukadin, rođen 1948. godina na Palama, nastanjen u Sarajevu. Prema onome što tvrdi MUP, Karadžić je pomenuta lica pohvalio za ispoljenu preciznost pucanja po objektima RTV predajnika Hum, zgradi RTV Doma Sarajevo, Vraca i drugih, kako se kaže u saopštenju.

Pored pomenutih, saopštava dalje MUP BiH, u artiljerijskim napadima na Sarajevo navodno se istakla i grupa srpskih teritorijalaca sa područja Novog Sarajeva kojom rukovode Milenko Jovanović zvani Mišo, Radomir Nešković, radnik RTV Sarajevo, i Zoran Lončar, bivši radnik MUP-a BiH.

Protiv svih tih lica MUP Bosne i Hercegovine podneće krivične prijave nadležnim javnim tužilaštvima.

***

Mirko Jović: PREDSTOJI 10 KLJUČNIH DANA
Srpska narodna odbrana više nema svoje paravojne formacije. Odredi "Dušan Silni" i "Gavrilo Princip" stavljeni su pod komandu Srpske vojske čije formiranje je krenulo na prostorima Srpske Republike Krajine i Srpske Republike Bosne i Hercegovine. Ovo je na jučerašnjoj konferenciji za štampu SNO izjavio njen predsednik Mirko Jović.

- Jugoslovensku narodnu armiju svako u Bosni može smatrati okupatorskom vojskom, ali ne i Srbe koji na tim prostorima žive hiljadu godina i svojim samoorganizovanjem brane svoje i dostojanstvo naroda kojem pripadaju - istakao je Mirko Jović, uz napomenu da je sada apsurdno postojanje partijskih vojski. Pozvao je ostale slične oružane formacije da slede njegov primer.

Na pitanje da li u Bosni ima dobrovoljaca iz Srbije, lider SNO je rekao da ih ima i da to ne treba kriti. "Ako ljudi idu u Španiju i bore se za nekakve internacionalističke ideje zašto ne bi mogli da idu u Bosnu, rodni kraj svojih očeva i dedova", dodao je on.

U jučerašnjem susretu sa novinarima istaknuto je da su sledećih deset dana kjlučni za razrešavanje situacije u zemlji. Pitanje je, kako se čulo, da li će sadašnja srpska vlada i dalje istrajavati na svojim partijskim ciljevima ili će nešto pokušati da promeni. Ultimatum Sbiji SNO vidi kao krunu pogrešno vođene spoljne politike poslednjih godina.

- Na udaru smo multinacionalnog kapitala. On proizvodi nove države na našim i ruskim prostorima, a njegova centrala se nalazi u Vašingtonu - objasnio je Jović dodajući da je jedini put za izlazak iz ove situacije sastavljanje nadstranačke vlade nacionalnog jedinstva i obustavljanje ostvarenja projekta nove Jugoslavije.

Poslednjih dana SNO održava kontakte sa mnogim strankama u Srbiji. Cilj ove međustranačke saradnje je pokušaj da se spreči proglašenje Savezne Republike Jugoslavije. Ako se ne uspe u ovome, kako je rekao Jović, tražiće se izmena Izbornog zakona pred lokalne izbore u Srbiji.

Gost jučerašnje konferencije za štampu SNO bio je Momir Lazić, portparol SDS Krajine. On je novinare obavestio da većina Krajišnika podržava vladu Milana Babića. "Ovo što se sad događa u Bosni predvideli smo još pre godinu dana. Radovan Karadžić i Slobodan Milošević su tada sprečili ujedinjenje dve krajine u državu od tri miliona Srba koja bi se povezala sa Beogradom. Zbog svega toga smatramo da predsednik Srbije treba da ode s Vlasti", istakao je Lazić. (M. Pešić)

Photomontage: Instruktor
***

KOBNA IGRA "ŠKORPIONOM"U subotu posle 15 časova u prostorijama Fonda "Kapetan Dragan", koje se nalaze u zgradi "Beograđanke", ubijena je službenica ove fondacije Snežana Torlak (23) iz Beograda. Osnovano se sumnja da je ovo ubistvo počinio Predrag Mrvić iz Vukovara, inače težak invalid iz rata u Hrvatskoj.

Drama je počela negde oko 14.30 časova kada je u prostorije Fonda ušao jedan povratnik sa ratišta iz Bosne noseći automat "škorpion" sa prigušivačem. Došavši u kancelariju u kojoj je radila Snežana Torlak, izvadio je automat. U tom trenutku je u kancelariju ušao Predrag Mrvić invalid zaposlen kao kurir u Fondu. Znatiželjno je počeo zagledati ovo retko oružje. U jednom trenu uzeo ga je u ruke i povukao okidač. Dva prigušena pucnja niko nije čuo. Na zaprepašćenje prisutnih Snežana Torlak je sva oblivena krvlju pala na pod. Jedan od dva ispaljena metka pogodio je Snežanu u predelu glave.

Hitna pomoć je ubrzo stigla i unesrećena je preneta u Urgentni centar. Iako su lekari učinili sve da joj spasu život, preminula je, kaže Vasilije Puletić, jedan od rukovodilaca Fonda "Kapetan Dragan".

Protiv Predraga Mrvića podneta je krivična prijava, a kako je došlo do ubistva ipak će utvrditi istraga koja je u toku. (N. Đ.)

*Nastavak feljtona u četvrtak 14. maja

star
Oceni
2.43
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV