Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (3)

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (16)

Armije se plaše samo skloni kavzi

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Ako nisi sklona kavzi, nemaš čega da se plašiš: Ratni prizor
Ako nisi sklona kavzi, nemaš čega da se plašiš: Ratni prizor
PHOTO: Stock

Do septembra ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

SRPSKI NAROD PRIHVATA JNA (Vardište kod Višegrada, 16. aprila):
Nemamo ništa protiv da JNA bude na teritoriji Srpske Republike Bosne i Herecgovine, izjavila je večeras grupi novinara profesor Biljana Plavšić, donedavno član Predsedništva BiH. Profesor Biljana Plavšić i princeza Linda Karađorđević posetile su kasno po podne sela nadomak Višegrada i najavile da će otići u grad.

Ako Hrvati i Muslimani neće JNA u njihovim konstitutivnim jedinicama Bosne i Hercegovine, mi je u našim krajevima prihvatamo, rekla je Biljana Plavšić, koja, kako je kazala, zajedno sa profesorom Nikolom Koljevićem obavlja funkciju predsednika Srpske Republike Bosne i Hercegovine.

Iz Bijeljine je, gde su bile pre podne, upućena telefaks poruka, poziv Sajrusu Vensu, specijalnom izaslaniku generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, da poseti taj grad i da se na licu mesta uveri da tamo nije bilo genocida nad Muslimanima, kako to uporno govori Alija Izetbegović, saopštila je profesor Biljana Plavšić.

Na pitanje novinara da prokomentariše vest iz Sarajeva da Izetbegović traži zamenu za dva upražnjena mesta u Predsedništvu BiH koja pripadaju Srbima, profesor Plavšić je kazala da "Izetbegović očito traži neku regularnost".

Ni Nenad Kecmanović ni Mirko Pejanović koji se pominju kao kandidati, nemaju legitimitet srpskog naroda BiH, istakla je Biljana Plavšić. Ona je dodala da je Radovana Karadžića izabrao srpski narod u Bosni i Hercegovini, a ne Slobodan Milošević, pa su sve priče o tome da će neko sa strane smeniti Karadžića dezinformacije. Dok smo radili u Predsedništvu BiH, sve vreme smo dokazivali da radimo samostalno. Sa Slobodanom Miloševićem srela sam se dva puta, a susreti su trajali po petnaestak minuta, i to je sve, rekla je Biljana Plavšić. Za ulazak jedinica JNA u Višegrad, Plavšićka je rekla da je "vojske uradila onon što je trebalo da uradi".

Princeza Linda Karađorđević kratko je izjavila da je došla da vidi šta se dešava i da je njena poseta humanitarnog karaktera.

***

KAKVA JE ULOGA ABDIĆA I KECMANOVIĆA (17. april 1992)
"Put ka miru" u Bosni i Hercegovini ide preko trnja, a gazi se bosim nogama, uz krv, pucnjavu, strah, nevericu da, recimo, ono što se dešava i stvarno danima traje u gradu na Miljacki. Opet je noćna pucnjava budila Sarajlije, u nekim stanovima, na primer na Ilidži, metak je razlupao prozorska okna, rafali su se nadovezivali od 1.20 do ujutro.

U MUP BiH, kako je javio sarajevski radio, stigla je depeša iz obližnjeg mesta Hadžići u kojoj se govori o zarobljavanju 15 lica od, kako se kaže, strane srpskih teritorijalaca. Stigle su slične depeše i sa drugih strana, na primer iz Odžaka, i u svemu se utvrđuje istina.

Detonacije su odjekivale opet nad starim delovima grada, na Vratniku, na primer, ali i u novim naseljima, kao što je to neizbežno, izgleda, u Dobrinji. Dramatične vesti su jutros pristizale iz Dervente zbog čega su se zabrinuli i u Doboju.

Zaraćene strane, sudeći po svemu, za sada ne popuštaju, ali popuštaju živci kod ljudi koji su se obreli između dve ili tri vatre. Snalazi se, doslovce, kako ko - što bi se reklo - "zna i ume". Na sarajevskim praznim pijačnim tezgama može se ipak naći nešto spanaća, po 400 dinara, ko ima sreće, mleko je 120 dinara, hleb 110, meso 4,500 dinara, a faširano meso je 1.500 dinara. Šta je tu sve samleveno, teško je pretpostaviti, ali ratna meljavina se nastavlja. Osnovno je da sukobi prestanu, da se razumom, u miru, postigne dogovor. To više ne zvuči kao fraza nego pre kao vapaj.

Kandidat za krnje Predsedništvo: Nenad Kecmanović, otac
PHOTO: wikimedia.org
Bez dva člana republičkog predsedništva (Dr Biljane Plavšić i dr Nikole Koljevića), ono deluje u sastavu Izetbegović, Ganić, Boras, Kljuić i Abdić. Član Predsedništva Bosne i Hercegovine Fikret Abdić obavio je više misija od početka rata u ovoj republici. Pored ostalog, bio je u Bijeljini. Iskazao je u ovim nesigurnim danima i izuzetnu hrabrost. Sam je ispričao da se našao u situaciji kada su mu naoružani ljudi naredili - da legne. Odbio je...

U interesu smirivanja ratnog požara Fikret Abdić imao je, kao što je poznato, i susret sa ljudima iz armijskog vrha. Prema informacijama iz Podgorice, Fikret Abdić, uz sve, i dalje misli na ono što je uvek bilo njegovo osnovno opredeljenje, a to je oživljavanje privrede. Drugim rečima, i dalje je uveren da treba gledati - od čega se živi.

Dok Abdić nastavlja svoju misiju, i kao privrednik i kao političar, krnje Predsedništvo teži da upotpuni svoj stav. Na prvom mestu, kao što je poznato, pominje se ime dr Nenada Kecmanovića, šefa Stranke reformista u BiH. Takvu mogućnost odbija Srpska demokratska stranka koja je deo vlasti osvojila na izborima, a njeni predstavnici, nezadovoljni dosadašnjom saradnjom, napustili su svoje kabinete u zdanju Predsedništva.

Iskustvo dva dosadašnja člana Predsedništva iz reda srpskog naroda povod je dr Kecmanoviću da ponudi jedan od svojih uslova, a to je neophodnost konsenzusa prilikom donošenja odluka Predsedništva koje za sada ima i ingerencije republičkog parlamenta. Takođe, dr Kecmanović smatra da ljudi u državnom rukovodstvu treba da se odreknu liderstva u svojim nacionalnim političkim strankama koje su ih isturile u prvi plan.

To se dogodilo na prvim "demokratskim i višestranačkim, slobodnim" izborima u Bosni i Hercegovini. Sada se pominju i novi izbori. U međuvrmenu, Bosna je rascepljena i u ponorima krvoprolića.

Danas sarajevski radio podseća na Sarajevo kao - "grad iz bajke". Ako i jeste nekada bilo, sada je daleko. Ako u ovim časovima ima nade ona je u tome da i ružne bajke imaju srećan završetak. (Muharem Durić)

***

KECMANOVIĆ NEĆE U KRNJE PREDSEDNIŠTVO (Sarajevo, 17. aprila):
Predsednik Reformskih snaga Bosne i Hercegovine dr Nenad Kecmanović izjavio je danas da neće u krnje Predsedništvo Bosne i Hercegovine kojeg su pre desetak dana napustili srpski predstavnici dr Nikola Koljević i dr Biljana Plavšić.

Mogućnost da Kecmanović i dr Mirko Pejanović popune Predsedništvo, na osnovu toga što su na predhodnim izborima na listi srpskih predstavnika bili na trećem, odnosno četvrtom mestu, najavio je ove sedmice član Predsedništva Fikret Abdić.

Kecmanović, međutim, podseća da su se vlada i parlament u proteklih godinu i po dana "strahovito politički kompromitovali".
- "Bojim se da bi se moje angažovanje u takvom Predsedništvu za mene značilo i neku vrstu političke konfrontacije. Čini mi se da mi nije mesto u takvom društvu", zaključio je Kecmanović.

***

SMENJENA LJUBICA ŠOLAJA (Knin, 17. aprila):
Predsedništvo Srpske demokratske stranke Krajine na današnjoj sednici, održanoj u Kninu, smenilo je dr Ljubicu Šolaju sa mesta predsednika i člana Predsedništva stranke, navodi se u saopštenju novog rukovodstva stranke čiji je predsednik od danas Milan Babić.

Odluka se obrazlaže ocenom da je Ljubica Šolaja odstupila od politike SDS Krajine i prekoračila ovlašćenja, istupajući suprotno politici stranke, a mimo odluka njenog predsedništva, kako se navodi.

***

SRBIJA NIJE SLALA DOBROVOLJCE U BOSNU
Iz Srbije nijedna organizacija nije slala organizovane dobrovoljce na ratišta u Bosni. Boravak Arkana i njegovih jedinica u Bijeljini bila je greška srpske politike. Ovo je na jučerašnjoj konferenciji za štampu izjavio Branko Lainović predsednik udruženja "Srpska garda".

Ova organizacija, koja "nastavlja svetle tradicije srpske vojske iz Prvog svetskog rata", ima 10 hiljada članova. Mnogi borci iz Garde, koji se sada bore u Bosni, Srbi su iz te republike, čulo se juče. Srpska garda se povukla sa ličkog fronta na kojem je izgubila 17 boraca posle sukoba Babić - Martić. Lainović smatra da ovakva JNA nema šanse da uradi ništa, osim da napravi Srbiju od Novog Sada do Kraljeva.

Meta napada juče je bio i ministar unutrašnjih poslova Srpske Republike Krajina Milan Martić. Optužen je da je zajedno sa SK - Pokretom za Jugoslaviju, umesto da deli narodu, prodavao oružje po Bosni iz koga se sada puca na Srpsku gardu. Inače, Garda ima svoje podružnice u Foči, Bosanskom Brodu, Grahovu, Šipovu.

Omražen u Srpskoj gardi: Željko Ražnatović Arkan, koljač
Photo: Stock
Demantovane su i, kako kažu, zlonamerne ntvrdnje da su borci Srpske garde ratni profiteri.
- "Mi smo na samom početku rata prvi upozoravali na te pojave i strogo kontrolisali da naši ljudi u Srbiju ne unesu oružje", rekao je Lainović. Srpska garda je osnova i Fond koji nosi ime prvog komandanta ove formacije Đorđa Božovića Giške. Zadaci ovog fonda su očuvanje uspomene na poginulog Gišku, pomaganje ranjenim borcima i njihovim porodicama, Srpske pravoslavne crkve i srpskog stanovništva iz ratom postradalih krajeva. Jedan od ciljeva ove organizacije je zalaganje kod nadležnih vlasti da Giška i njegovi borci koji su dali život za slobodu srpskog naroda dobiju svoje ulice i trgove koji će nositi njihova imena". (M. P.)

***

SANU: KAKO EVROPSKA ZAJEDNICA RASTURA JUGOSLAVIJU
Grupa za ustavotvorna pitanja Srpske akademije nauka i umetnosti već više godina uspešno se bavi temama iz ustavno-pravne istorije i savremenog ustavnog prava. Posebno zanimljiva izdanja iz ove oblasti su bila Ustavi kneževine i kraljevine Srbije 1835 - 1903, iz 1988. god. i Dva veka savremene ustavnosti iz 1990. g. Ova druga publikacija je u stvari Zbornik radova sa naučnog skupa održanog u SANU povodom dvesta godina od proglašenja Ustava SAD. Na tom skupu su učestvovali i gosti iz raznih krajeva Jugslavije, što nam danas izgleda daleko i neobično.

Promena prilika u kojima živimo donela nam je ovoga puta jedno sasvim drugačije izdanje. Naime, Grupa za ustavno-pravna pitanja je u Srpskoj akademiji nauka organizovala jedan poseban sastanak 28. januara 1992. god. Osnovu ovog sastanka su činila izlaganja istaknutih pravnika i ekkonomista koji su kao eksperti učestvovali u radu radnih grupa Konferencije o Jugoslaviji u Hagu. Uvodnu reč je imao dopisni član SANU Miodrag Jovičić, a zatim su prof. dr Smilja Avramov, akademik Kosta Mihajlović, prof. dr Milenko Kreća i prof. dr Oskar Kovač govorili o najvažnijim pitanjima o kojima se u Hagu raspravljalo, o poziciji Srbije, o svojim procenama toka Konferencije i mogućem ishodu. Sledila je diskusija. Svrha ove publikacije je da se naša javnost upozna sa rezultatima tog sastanka.

Srbije je suočena sa jednim novim svetom koji posle ujedinjenja Nemačke, završetka Hladnog rata, nestanka SSSR-a kao velike sile i poraza realsocijalizma kao političkog sistema, postavlja bitno drugačije zahteve. Taj novi odnos snaga ima odlučujući uticaj u procesu razbijanja Jugoslavije. Evropska zajednica je ovoreno stala na stranu secesije, priznala je Sloveniju i Hrvatsku kao nezavisne države, a sada i Bosnu i Hercegovinu. Priznanje preostale republike je na pragu.

U svemu tome Srbija se našla bez jasnog političkog identiteta, u okvirima jednog istrošenog modela, sputana starim simbolima.

Na Srbiju se vrši snažan politički i ekonomski pritisak da prihvati poziciju koja je unapred dogovorena u Evropskoj zajednici. Odbijen je čak i zahtev da se sačini poslovnik o radu Konferencije, da se vodi zapisnik ili snima tok Konferencije, da pripremljen materijal članovi radnih grupa dobijaju unapred - sve što je uobičajeno za međunarodne konferencije. Pokušaj Srbije da brani svoja prava i interese okarakterisan je kao "nekooperativnost". Srbija je ostala usamljena pozivajući se na legalitet i međunarodne norme.

Evropska zajednica je ponudila tri osnovne premise:
a) da SFRJ ne postoji kao jedinstven državni organizam već kao skup suverenih, nezavisnih republika;
b) pravo na samoopredeljenje se implicite kvalifikuje kao pravo teritorijalnih jedinica-republika; i
c) u rešenju jugoslovenske krize valja se držati principa nepromenljivosti unutrašnjih (administrativnih) granica. Ove premise nisu ni pojedinačno ni u celini u skladu sa pozitivnim međunarodnim pravom.

Radna grupa eksperata Srbije je polazila sa pozicija striktnog legaliteta koji je imao dvostruku funkciju - garancije trajnog rešenja jugoslovenske krize i omogućavanje ostvarenja interesa srpskog naroda u novim okolnostima.

Eksperti su se, dalje, zalagali da se umesto termina "etničke i nacionalne grupe" uvede termin "manjina" tako da se prava kolektiviteta definišu u skladu sa relevantnim normama međunarodnog prava; da republike sa međunarodnopravnim subjektivitetom mogu biti uspostavljene samo putem striktne primene pravila o samoopredeljenju naroda, na ravnopravnoj osnovi, vodeći računa o suštinskoj razlici između konstitutivnih naroda i manjina poznatih u međunaodnom pravu. Eksperti su podneli brojne amandmane na nacrt Haškog dokumenta, kao i razrađen predlog rešenja prava pojedinaca i kolektiviteta. Ovi predlozi nisu naišli na razumevanje među drugim pregovaračima.

U okviru rasprave o ekonomskim pitanjima istaknuto je da Srbija ne sme da se zatvara, da mora biti svesna da je Evropska zajednica nova velika sila i da će se njena velika politička moć zasnivati na ekonomskoj moći. Srbija mora izvršiti brojna prilagođavanja u svojoj privredi i ekonomiji uopšte, što ne ide ni brzo ni lako, a treba se čuvati iluzija o gotovim rešenjima. Neophodna je osmišljena saradnja i sa Zapadnom i sa Istočnom Evropom.

Iznad Istoka i Zapada: Smilja Avramov, akademik
Photo: Stock
Treba što pre utvrditi fundamentalne principe kao valjane premise za uključivanje Srbije u novi svet koji se stvara, definisati jedan precizni strateški koncept koji bi vodio iz teške krize u kojoj se nalazimo. Treba učiniti sve što je moguće, razložno i odgovorno, kako bi se izbegao potpuni i definitivni poraz. (B. Marković)

***

PRAVO MESTO "POLITIKE"
Devet decenija posle osnivanja a pola stoleća posle ulaska u jednopartijski sistem striktne kontrole javne reči, "Politika" se, evo, obrela na pragu vremena koje se znatno i ne baš veselo razlikuje od gotovo svega što pamte čak i starije generacije čitalaca. Vreme je takvo da nije ni čudo što se baš sada na nju, kao i toliko puta u prošlosti ispaljuju strele odapete iz nedemokratske podsvesti pojedinaca ili čak javnih ličnosti. Reč je o pojedincima i grupama koje nikad nisu raščistili odnos prema problemu spoljne kontrole nad štampom. Nije im blisko demokratsko i prosvećeno razmišljanje o mnogim važnim i delikatnim stvarima u ovako složenim vremenima.

Čak i bez toga nastupio je, međutim, trenutak kada se i pred "Politikom", kao nacionalnim dnevnikom, koji deli sudbinu Srbije još od trenutka kada je postao, nalaze najmanje dva zadatka i provere. Jedna provera i zadatak jesu vernost tradiciji slobodarske i demokratiji privržene Srbije, sa čvrstim osećanjem patriotizma i dostojanstva. To je svojevrsna mera njenog istorijskog osećanja za dobro i zlo koje deli sa najširim slojevima čitalaca i naroda. S tim u vezi je i najbolji deo "Politike" patriotske tradicije. Ona je list oduvek vodila putem istine i odbrane ugroženog istorijskog integriteta.

Druga provera i zadatak - pred kojim se nalazi obnovljena i podmlađena redakcija "Politike" - vezani su dalje profesionalno usavršavanje, poštovanje i sprovođenje pravila koje važi na našim stupcima: prva reč "Politike" nikad nije unapred usmerena protiv nekoga ili nečega. Pre nego što se razmotri šta se zaista dešava, "Politika" ne može napadati nikog, a ni olako braniti bilo koga. U poplavi listova i publikacija "Politika" ne može, niti to odgovara njenom liku i misiji, podsticati najniže strasti, ratne pokliče ili sumorne nacionalističke isključivosti. Privrženost demokratiji ne znači podršku kakofoniji bez smisla i socijalnog sadržaja. Navike koje su sticane tokom mnogih godina, dok se "išlo po svoje mišljenje" negde izvan redakcije, sada već deluju u svemu tome kao neopoziva prošlost.

To je već i samo po sebi ohrabrujuće, ali to ne znači da su sada na stupcima "Politike", pogotovo pred njenom mlađom generacijom koja prodire uz poštovanje kontinuiteta i prestrojavanja "u hodu" starijih novinarskih generacija - sva mišljenja i pojave jednaki.

Kao i svi listovi, i "Politika" ima svoje tradicionalne, rekli bismo, prirodne preferencije. Njena privrženost demokratiji isključuje, rekosmo, svako apriorno svrstavanje "protiv" nekog ili "za" nekog. Otvorenost naših stubaca, koja nam je donela mnoga priznanja čitalaca, ne znači i podjednaku distancu od onoga što društvo vuče napretku i socijalnim promenama i od onog što uspaljenim parolama prekriva suštinu, kao kakva zavodljiva sirena iz grčkih epova.

Nema napretka bez shvatanja problema većine naroda, sa njegovim tegobama, nedaćama i siromaštvom. U tome je oduvek bila jedna od trajnih žila "Politikine" inspiracije. Nema razloga da ubuduće bude drugačije.

To što je njena okrenutost razvijenoj Evropi i svetu dobro poznata i priznata kod čitalaca ne znači, naravno, da "Politika", zajedno sa svojim čitaocima i čitavim narodom, može biti spremna da prihvati sve ponižavajuće pritiske i nepravde. Za te nepravde čitav naš narod s pravom veruje da se na kraju moraju pokazati kao prolazne. Pouka listova u Srbiji, koji imaju vrlo male tiraže, uprkos finansijskim ulaganjima i drugim naporima, vrlo je jasna. U Srbiji nema mnogo prostora za novine koje se direktno i mehanički utapaju u džinovsko oponašavanje svega što dolazi izvan naših granica. Granice danas nisu barijere, ili bar ne treba da to budu. Osnovni miljei se, međutim, razlikuju od sredine do sredine, od zemlje do zemlje. To je ono što čitaoci "Politike" osećaju i znaju, a "Politika" u svim generacijama svojih novinara pamti.

Ovo je trenutak teškog iskušenja za Srbiju, za čitav srpski narod. Tkivo tog naroda se našlo na udaru nesumnjivo demokratskih država kojima je, izgleda, najvažniji cilj u ovom području da formalno demokratskim tumačenjima - komadaju Srbe u dosad zajedničkoj državi. Kakogod se gledalo, na to se mora doći u ozbiljnim razmišljanjima.

PHOTO: Stock
To, naravno, obavezuje i "Politiku". Njen najvažniji korektiv su njeni čitaoci. Bolji barometar nam ne treba. Listovi koji se odvoje od baze na kojoj počivaju tolike decenije ne mogu biti sigurni ni u sopstvenu budućnost. Upozorenja u ovim teškim danima brzo stižu, najbrže sa samog tržišta.

Podmlađena generacija novinara "Politike", duboko privržena demokratiji, otvorenosti ali i održavanju veze sa publikom nepogrešivog suda i istorijskog instikta, u ovom času se može smelo i samouvereno okrenuti ostvarivanju svoje složene uloge. Junaci se najbolje poznaju na muci, a širenje prostora demokratije otvara, uvereni smo, širom vrata i za neophodne socijalne preobražaje i poboljšanja. Takva poboljšanja, po našem mišljenju, ne donosi stihijski liberalizam i nekontrolisani proces rasprodaje, anarhije i nasilja.

Kada se zrelo razmisli, najveća zaloga "Politike" i "Politikine" budućnosti jeste kontinuitet. Ako postoji neka dobra učiteljica života, onda je to, u celini uzev, "Politikina" istorija, njena slova i imena osnivača u njenom zaglavlju. Ta imena ne menjamo nikad. Menjamo povremeno samo ona koja potpisuju list na njegovoj poslednjoj stranici. Lakoća sa kojom se i to povremeno odigrava u miru i demokratski, sama po sebi je ilustracija "Politikine" privrženosti demokratiji. To je i ilustracija njene spremnosti da se složno odupre iskušenjima lažne demokratičnosti i lažnog internacionalizma - često branjenog protivrečnim parolama i smerovima. (Dr Aleksandar Prlja)

***

ZAGREB RASPIRUJE VERSKI RAT (Zagreb, 18. aprila):
Teroristički napadi na sedište Mitropolije zagrebačko-ljubljanske i Muzej Srpske pravoslavne crkve u istoj zgradi u središtu Zagreba označava svojevrsnu "kvalitativnu prekretnicu" u dosadašnjim besomučnim napadima na sve što nosi pečat duhovne i nacionalne prisutnosti srpskog naroda na prostorima Hrvatske, a što je ponovo započelo izbornom pobedom šovinističko-separatističke političke svesti u ovoj republici. Tako su se Srbi u Hrvatskoj i "formalno" priključili nekadašnjoj sudbini Jevreja na ovom prostoru, jer za vreme kvislinške Nezavisne Države Hrvatske u Zagrebu je srušena sinagoga, ali čak ni tadašnji hrvatski nacisti, ustaše, nisu u Zagrebu dirali objekte Srpske pravoslavne crkve (rušili su ih masovno na terenu).

Miniranje zgrade SPC u Zagrebu došlo je, u stvari, kao logični rezultat "psihološke pripreme" koji je neposredno predhodio ovom vandalskom činu. Da li slučajno ili ne, ali činjenica da je upravo na dan uoči noćnog atentata u "Večernjem listu" osvanuo tekst hrvatskog pesnika i člana PEN-a Tomislava Sabljaka sa nadnaslovom "Pravoslavlje u Hrvatskoj" i naslovom "SPC vodi vjerski rat", koji je upravo pogromaški usmeren protiv Srpske pravoslavne crkve i uopšte pravoslavlja, što dobija posebno na težini i ozbiljnosti kada je reč o ličnosti iz kulturne sfere života kao što je spomenuti.

Za T. Sabljaka nije novost da se bavi ovom temom i na taj način (proteklih meseci je prilično plodan u produkciji ovakve vrste), a kako to radi o tome govori i ova njegova tvrdnja iz pomenutog teksta izvučena kao poseban okvir:

- "Današnja" agresija Srbije najbolje pokazuje pravo lice imperijalne militantne Srpske pravoslavne crkve: nije riječ samo o teritorijalnim pretenzijama na hrvatski teritorij, nego o zatiranju katoličanstva. Ovaj rat je vjerski rat".

Finalna Sabljakova tvrdnja i nije daleko od istine, ali je postavljena na glavu. U Hrvatskoj, naime, uz činjenicu da se radi o etničkom sukobu (što hrvatska službena propaganda nastoji svim sredstvima da opovrgne, jer joj ne odgovara zbog međunarodnog "imidža", na sceni je i svojevrsni verski rat, ali nedvosmisleno usmeren protiv pravoslavlja, a to u ovoj sredini znači rat protiv Srba).

Brojni su tekstovi i javna istupanja u kojima se na najsiroviji način, lansiranje neverovatnih, pa i smešnih izmišljotina i falsifikata podstiče i raspaljuje netrpeljivost i mržnja protiv SPC i pravoslavlja uopšte, koje je u svakodnevnom političkom žargonu kao ličnu oznaku i poštapalicu dobilo krajnje negativnu simboliku "bizantizam". Kad se to navede već se podrazumeva da su u tom pojmu sadržani najgori epiteti, koji se često i detaljno razrađuju i objašnjavaju poput lopovluka, lažljivosti, razne vrste nemorala, dvoličnosti, nekulture, nečistoće itd.

Kad Sabljak u ovom tekstu navede da se "divljaštvo šizmatika ponavlja i u ovom ratu - ruše se katoličke crkve, groblja, potire svaki znak katoličanstva", uz predhodnu tvrdnju da su isti to radili i u Drugom svetskom ratu, onda se može samo zamisliti koji je to civilizacijski nivo i kulturna atmosfera sredine u kojoj se o jednoj verskoj skupini ili narodu govori da su "šizmatici".

Posle niza tvrdnji tipa "pravoslavni svećenici, naročito u vrijeme Kuena, postali su plaćeni agenti u antihrvatskoj promidžbi, nagovarajući puk da se odriče u svakoj prilici svog hrvatskog korijena" i sličnih, sasvim je "prirodan" ovakav završetak Sabljakovog teksta: "Mnoga pravoslavna svetišta pretvorena su u četničke baze, mnogi planovi o rušenju katoličkih crkava potječu iz glava srpskog svećenstva, paranoidni strah od gubitka privilegija, koji se vuče još od turskih vremena, pretvorio se u monstruozni plan uništenja svega što nije srpsko, odnosno pravoslavno".

I sve se to, naravno, dešava danas u Hrvatskoj. Isti dan kada je ovaj "programski" Sabljakov antipravoslavni tekst objavljen, nešto pre 23 časa uveče minirana je zgrada Mitropolije zagrebačko-ljubljanske i Muzeja SPC. Pažljivi posmatrači ovdašnjih događanja uočili su povodom ovog terorističkog akta da u Zagrebu jedino zgrada Muzeja SPC nije bila obeležena međunarodnim zaštitnim znakom (belom zastavom sa velikim plavim trouglom) kojim se u ratnim uslovima obeležavaju kulturne institucije i vredni spomenici da ne bi bili izloženi bombardovanju i oštećenjima.

Sudeći prema mrzilačkoj svesti koja se ponovo uporno neguje i nanosi ogromnu štetu u prvom redu samom hrvatskom narodu, takvu sudbinu ovaj kulturni spomenik u Zagrebu i zaslužuje, jer ko su uopšte ti Srbi i pravoslavci? Takođe književnik Sabljakovog "duhovnog kruga" - Dubravko Horvatić - u novogodišnjem broju obnovljenog "Hrvatskog tjednika" u tekstu pod naslovom "Skaska o suživotu" piše između ostalog da je "povijest oblikovala Srbe i Hrvate kao dva posve oprečna naroda", da je srpsko nacionalno biće obeleženo vlaškim elementom koji je još u Dušanovom zakoniku smatran "nižom rasom", da je "sadistička okrutnost, svojstvena Vlasima, idol srpskih masa", da Srbi imaju nacionalno biće "načinjeno od negativnih sastojnica" itd.

Miroljubivost SPC na delu: Filaret s mitraljezom
Photo: www.pcnen.com
Ako niste znali - za "jame strave i užasa" iz prošlog pa i ovog rata, po toj novovladajućoj "kulturnoj svesti" takođe su krivi Srbi. Jer, kako to nedavno u "Večernjem listu" tvrdi "ugledni zagrebački teolog i speleolog dr Srećko Božičević" (kako je predstavljen) - "ni u jednoj europskoj zemlji, ali ni drugdje gdje postoje kraška područja, jame nisu koristili za ubijanje ljudi", već je to "karakteristično samo za naš dinarski prostor".

A zašto?
- "Mislim da je to divljaštvo uveliko posljedica Dušanova zakonika i traje već 600 godina".

Zbog čega su od tog "srpskog divljaštva" tako masovno stradali baš Srbi - ugledni speleolog ne objašnjava. Čitajući šta i kako o ovim temama pišu takođe ugledni hrvatski kulturni radnici vrste Sabljaka i Horvatića - posebno objašnjenje možda i nije potrebno. (Radoje Arsenić)

***

ARMIJE SE PLAŠE SAMO SKLONI KAVZI (Novi Pazar, 18. aprila):
Sinoć su u Novom Pazaru boravili i do kasno u noć sa ovdašnjim privrednim i političkim rukovodiocima razmatrali političko-bezbednosnu situaciju ovog kraja, potpredsednik vlade Srbije Zoran Aranđelović, ministar odbrane Srbije general-pukovnik Marko Negovanović i ministar prosvete Danilo Ž. Marković.

Zašto je pojačano prisustvo jedinica JNA u ovom kraju, postoji li nekakav plan napada na Novi Pazar, zašto se ne povuku rezervisti JNA a ne "podignu" jedinice Teritorijalne odbrane, samo su neka od brojnih pitanja upućenih najviše ministru odbrane Negovanoviću.

- Niko nema razloga da se plaši JNA sem onih sklonih kavzi. JNA je i na prostoru Sandžaka da obezbedi mir svim građanima i nema nikakav drugi cilj. Glasine o navodno planiranom napadu na bilo koji grad deo su specijalnog rata - rekao je ministar Negovanović.

- A zato što se muslimanski mladići ne odazivaju ni na regrutacije ni na mobilizacije, podigli smo rezervni sastav JNA. Ako bi se on odavde povukao, ostali bi upravo oni skloni kavzi - rekao je ministar odbrane.

Mnogi su sinoć isticali da mir u Novom Pazaru mogu da naruše samo nekakve paravojne formacije koje bi eventualno došle sa strane (često je pominjan Arkan), a nikako stanovnici ovog grada.
- Upravo je armija tu da spreči dolazak bilo koga sa strane ko bi želeo da poremeti mir na ovom terenu - rekao je ministar Negovanović.

Ministar prosvete Danilo Ž. Marković je istakao značaj depolitizacije škola, naglašavajući da će svaki prosvetni radnik koji se o takav zahtev ogluši biti udaljen iz nastave. Ministar prosvete je naglasio i značaj jedinstvenog sistema obrazovanja u republici i jedinstvenog finansiranja. U štrajku prosvetnih radnika u Republici (sve novopazarske škole su radile) ministra prosvete vidi i primesu politike jer "nije slučajno što štrajkuju samo vojvođanske i beogradske škole".

Govoreći o privrednoj situaciji kao značajnom bezbednosnom faktoru, potpredsednik vlade Srbije Zoran Aranđelović je rekao da će antiinflacioni program, na kome vlada radi, dati rezultate kada se napravi nova država Jugoslavija, utvrde njene granice, njena valuta i spreči uvoz prljavog pa "opranog" novca.

Inače, predstavnici vlade Srbije i novopazarski privrednici i političari su sinoć jedan od najjačih destabilizacionih faktora bezbednosne situacije videli u - novinarima. O zagovornicima takozvane sandžačke autonomije - ni reči. (S. Bakračević)

***

DR KARADŽIĆ: ŠTO PRE RAZGRANIČENJE TRI NARODA (sarajevo, 18. aprila):
Srpski narod u BiH ne preduzima i neće preduzimati silu, osim ako su mu ugroženi opstanak, sloboda i suverenost, a političkim sredstvima i dogovorom ne može osigurati to svoje osnovno pravo - rekao je danas na redovnoj konferenciji za štampu u Međunarodnom pres-centru Srpske demokratske stranke, njen prdsednik dr Radovan Karadžić.

On je ponovio stav da se ide na razgraničenje nadležnosti tri entiteta, ali da je prvi uslov za mir izrada mape Sarajeva, a zatim i cele BiH. Dr Karadžić je odbio tvrdnje da je Srbija umešana u sukobe u BiH, naglasivši da joj Srpska demokratska stranka BiH i ne dopušta da se umeša, čak kad bi to ona i htela.

Karadžić je rekao da se sa gospodinom Miloševićem nije sastao više od mesec dana, a telefonom je sa njim kontaktirao, možda, jedan put u 15 dana.

Evo, sve sam lepo nacrtao: Radovan Karadžić, kartograf
Photo: EPA/DRAGO VEJNOVIĆ
Srbija ni na koji način neće biti umešana, osim ako hrvatske oružane snage ne krenu u invaziju BiH. Onda bismo mi i pozvali i prihvatili dobrovoljce - rekao je Karadžić.

Predsednik Skupštine srpskog naroda Momčilo Krajišnik, koji je takođe govorio na ovoj konferenciji, demantovao je tvrdnje da su palatu republičkog parlamenta bombardovali srpski teritorijalci. Jer, zašto bismo mi napali treći sprat, kad je tamo kabinet predsednika Skupštine srpskog naroda - upitao je Krajišnik.

Kao jednog od generatora sukoba Krajišnik je naveo odluku krnjeg republičkog Predsedništva o proglašenju opšte mobilizacije Teritorijalne odbrane. Dr Radovan Karadžić je rekao da krpljenje starog predsedništva srpskim kadrovima, kao i svako krpljenje - pušta vodu.

***

ENRIKO JOSIF: SVE SILE PROTIV MALOG NARODA
Odavno jedno izlaganje na javnom skupu nije naišlo na toliko simpatija i odobravanja - i publiciteta - kao što je slučaj sa rečima profesora Enrika Josifa za prekjučerašnjim okruglim stolom u Etnografskom muzeju Srbije na temu "Progonstvo, prihvat i povratak Srba 1991/92. godine". I našoj redakciji javilo se mnogo čitalaca smatrajući da smo dužni da pišemo opširnije o onome šta je Enriko Josif rekao o sudbini Srba.

Upitan da kaže nešto više o dobrovoljačkim omladinskim internacionalnim brigadama koje bi - kao predhodnica povratku izbeglica u zavičaj - otišle u srpske krajeve, o čemu je govorio na pomenutom okruglom stolu, Enriko Josif kaže:
- Ta ideja nipošto nije utopija, može da se ostvari isto kao što je bilo u Izraelu gde su mladi išli da obrađuju zemlju, popravljaju i podižu nasilja noseći pri tom pušku o ramenu da bi u slučaju potrebe mogli i da se brane. Vi pitate - ko bi trebalo da pokrene takvu akciju? Mogla bi to da učini država, mogla bi to da učini i dobrovoljačka garda, najmanje je važno ko će da pokrene, važno je da nije utopija i da će ih u srpskim krajevima prihvatiti oberučke.

Na naše pitanje kako bi na to gledale mirovne snage Ujedinjenih nacija, Enriko Josif odgovara pitanjem: Znate li šta su to mirovne snage? Kad su to pitali Izraelce, pošto tamo uvek ima nekih mirovnih snaga, oni su odgovorili: mirovne snage su potpuno objektivne, ali samo na jednu stranu. Mi ne možemo očekivati da će mirovne snage biti objektivne na našu stranu, iako verujem da će biti znatno bolji od Evropske zajednice i da će zaštititi Srbe.

Podsećajući Enrika Josifa na njegove reči da su se, prvi put u istoriji sveta, sve sile ujedinile protiv jednog brojčano malog naroda, protiv Srbije, pitamo: kako će onda Srbije uspeti da se izbori s njima? Predstoje li nam ipak duge godine izolacije?

PHOTO: kasetomanija.files.wordpress.com
- Kakve duge godine izolacije - kaže Enriko Josif. - Brzina kojom ujedinjene nečiste sile jure u propast toliko je velika da je potpuno izvesno da smo već sad u tom biblijskom poslednjem vremenu razvrstavanja. Sve donedavno postojala je takozvana ravnoteža straha u svetu, zahvaljujući tome što je bio podeljen na dva vojna bloka. Sad tih blokova više nema, Rusija je samu sebe uništila i stala na stranu sveta koji se ujedinio protiv Srbije. Našli su žrtveno jare, to ludo, slatko srpsko jare sa njegovim večitim istorijskim "ne" koje ovog puta predstavlja poslednji bedem u odbrani čovečanstva.

Upitan misli li, pominjući to razaranje iznutra, na već poslovičnu neslogu Srba Enriko Josif kaže:
- Sve ove svađe opozicije i stranke na vlasti nisu opasne, to su samo verbalne nesloge, a dokaz da je tako jeste što se svi Srbi dignu čim čuju neku izjavu koja liči na fašizam. To je dokaz velike vrednosti i sloge ovog naroda, kojem i neprijatelji pridaju veliki znaačaj.

Pitamo: kako to da je čak i Izrael priznao državu Hrvatsku.
- Izrael je bio prinuđen da prizna Hrvatsku pod užasnim pritiskom. Isti takav pritisak vrši se i na Grčku. Izrael je priznao postojanje države Hrvatske, ali nije pristao da uspostavi diplomatske odnose sa njom. Bez obzira na pritisak i što nije učinio dobrovoljno smatram da Izrael nije smeo da popusti i prizna hrvatsku državu jer su u Hrvatskoj nad Srbima, Ciganima i Jevrejima zločini bili krvoločniji nego bilo gde na svetu, i on tu državu nikad nije smeo da prizna. Priznavanjem se strašno ogrešio o ljude i o gospoda Boga i to će svakako morati da plati. U Jugoslaviji je pred rat bilo oko 80,000 Jevreja, u logorima ih je između 1941. i 1945. pobijeno 60,000 i sad nas je u čitavoj zemlji ostalo još pet-šest hiljada. (Mirjana Kuburović)

*Nastavak feljtona u ponedeljak 10. maja

star
Oceni
2.04
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV