Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Sećanje na Vukovar (7)

Znamo li šta znači ubiti grad?

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Hrvatski mediji su u vreme opsade i pada Vukovara koristili semantiku ćutanja kako bi prikrili stvarne činjenice i time stanovništvu dali lažnu iluziju, privid da vojska nije izgubila deo teritorije. Iako su koristili skoro identične retoričke metode protiv Srba, kao i oni protiv njih, novinari nisu uspeli da sakriju pravo stanje stvari. Međutim, detalji oko pada Vukovara i danas su zamagljeni propagandom i stvaranjem mita, u kojima je izveštavanje novinara imalo veliku ulogu. Danas je Vukovar za hrvatsku javnost grad mučenik koji je podneo najveću žrtvu u bici za hrvatsku samostalnost, dok ga srpska strana više uopšte ne pominje

Pretnja od širenja političkog sukoba za vreme pada Vukovara podstakla je hrvatske dnevne listove da usvoje dve strategije reintepretacije neprijateljstava prema Srbima u Hrvatskoj. Prva je predstaviti Srbe kroz negativnu propagandu a druga prikazivanje njihovih zahteva kao nelegitimnih. Time je nepoverenje Srba prema HDZ-u automatski lišeno legitimetata, iako su pozvani da se „urazume“ i prihvate novu realnost koju nameće HDZ. Šta više, podrazumevalo se da će potencijalna podrška nekih od njih („dobrih njih“) doneti obostrane prednosti: doneće legitimitet HDZ-u, a Srbe spasiti od statusa „loših njih”.

Već u maju 1990. glas druge strane u prorežimskim medijima se potpuno izgubio, ostali su negativni prikazi loših njih, kako su ih doživljavali politički zvaničnici i mediji. Prateći trenutni razvoj situacije, štampa je, kako se navodi u zborniku Intima javnosti počela da stvara svoje egocentrične vesti, nezavisno od bilo kakvog kriterijuma „onoga što je vredno objavljivanja“.

Hrvatski štampani mediji su pre konačnog pada Vukovara stavljeni u službu mobilizacije, pa je s tom namerom svaki dan objavljivan broj oborenih aviona, uništenih tenkova i gubici neprijatelja. Početkom novembra skoro svi mediji u Hrvatskoj objavljuju isključivo saopštenja vojnog stožera uz uredničku obradu koja dodaje bombastične naslove poput onog 20. oktobra uVečernjem listu gde u kratkom izveštaju o stanju na vukovarskom ratištu, kršenju primirja koje „neprijatelj koristi za dovlačenje novih snaga“ list objavljuje naslov „Četnička farsa“. Iz Vukovara su objavljivani mahom samo izvještaji koje su novinari dobijali od komande. Međutim, poneka reportaža bi uspela da se provuče. Tako jeGlas Slavonije 27. oktobra objavio reportažu novinara Radio Vukovara Josipa Estereichera „Vukovar –varšavski geto“ u kojem se pokušava dočarati katastrofalna situacija stanovnika tog grada. „Kada bi se poštovale činjenice da ovaj mali grad Vukovar zadržava više tehnike i ljudstva okupatora nego bilo koje drugo područje u Hrvatskoj, tada se ne bi moglo dozvoliti da Vukovar toliko dugo bude sam u boju protiv cijele militante Srbije...“ Večernji list je u sklopu teksta o stanju na ratištu objavio i malu vest o medijskoj blokadi koja je trajala „tri dana“. Pod naslovom „Blokada u interesu odbrane“Večernji piše da je trodnevna informativna blokada završena ali da to ne znači da su sve informacije još uvek dostpune „Zapovjedništvo ovog grada kaže da je glavni razlog blokade interes obrane grada, ali se zna i da je ona nastala zbog nerazumjevanja koji su jednostavno blokirali mnoga izvješća novinara Radio Vukovara. Njihovo je ogorčenje tim veće ako se zna da su oni samo prenosili poruke Zapovjedništva grada i stanovništva Vukovara“. Pojedini novinari koji su u to vreme povremeno izveštavali iz Vukovara, kažu da je blokada bila rezultat cenzure na HTV i da zapovjedništvo grada nije bilo zadovoljno činjenicom da se prilozima iz Vukovara otvoreno manipuliše.

Samo nekoliko dana pre pada Vukovara Glas Slavonije donosi veliki tekst pod nazivom „Umire srbijanski ratnički mit“ (M.Kevo) u kojem novinar na početku govori kako, „u pitomoj istočnoj Slavoniji umire ratnički mit Srbijanaca vještački napuhavan dvije stotine godina“. Novinar dalje navodi kako su neprijatelju uništena dva korpusa vojske dok „naši“ broje svoje gubitke u brojkama od deset i više, ali se to kamuflira i brojevima uništene neprijateljske opreme, tenkovima i sl. A posebno se napominje da je Srbija poslala najvrednije što ima, studente prisilno mobilisane sa Kragujevačkog univerziteta, „kako bi pokušali u onome u čemu ni najviši vojni eksperti zločinačke vojske nisu uspjeli – slomiti Vukovar“. Istu priču o kragujevačkim studentima donosi iVjesnik deset dana poslije. Mladen Kevo u jednom od prethodnih tekstova donosi priče o tome ko su zapravo branitelji Vukovara, te vojnicima daje jedan drugi, ljudski emotivni oblik, koji je služio da se masa u njima prepozna, veže i po mogućnosti mobilizuje.

Photo: Ron Haviv

Petog novembra Glas Slavonije donosi tekst pod naslovom „Svježi agresorski grobovi“ u kojem piše da je u Vukovaru tog dana srušeno „pet neprijateljskih aviona, 20 tenkova i odbijen napad 1.500 pješaka“. Nekoliko dana pre pada, 11. novembraVečernji list donosi apele ljudi iz Vukovara poput doktorice Vesne Bosanac i Marina Vidića Bilog. Tekstovi donose podatke o situaciji na terenu ali su upakovani u naslove koji daju nadu „Grad heroj odolijeva“, „Vukovarci neće pokleknuti“...

Večernji list u komentaru od 14. novembra pod naslovom „Heroji nisu sami“ objavljuje da je Vukovar „postao simbol hrvatskog junaštva, odlučnosti i nepokorivosti, i kod njega je – kako to ispravno ocjenjuju i neka beogradska glasila – srpski vojni monstrum već poražen.“

Dan kasnije 15. novembra Večernjak objavljuje vest pod naslovom, „Adžiću još nije jasno“ u kojem kaže da je „ratni zločinac Blagoje Adžić vodio pojedine operacije na vukovarskom bojištu i da je sa skupinom velikosrpskih istomišljenika došao provjeriti fenomen vukovarske obrane.“ „Očito, srpski generali i četničke vođe ne mogu shvatiti toliko junaštvo Hrvatske vojske, koja čini čuda u gotovo nemogućim uvjetima, s obzirom na broj ljudi i ratne tehnike“.

Vjesnik 17. novembra donosi tekst pod naslovom „Sve u obranu Vukovara“, 18.11. „Vukovarska drama na vrhuncu“, a 19. novembra veliki naslov „Vukovar nije pao“, u kojem se napominje „izvlačenje žena, djece i ranjenika ne znači bezuvjetnu kapitulaciju vukovarske obrane; sve dok bude i teorijske mogućnosti, Vukovar će pružati otpor“. Tekst počinje rečenicom „Davno je bio 24. kolovoz 1991. godine, dan kada je počeo opći agresorski napad na Vukovar“. NedeljnikDanas 19. novembra donosi veliku analizu o situaciji u Vukovaru i već u prvoj rečenici piše da je pad sasvim blizu, ali pominje spor između Zagreba i Vukovara, koji, kako navode „ne bi bio toliko bitan da Vukovar nije u tako nezamislivo užasnoj situaciji“.

Dan prije pada Večernji list objavljuje vest „Agresor Bosut neće proći“ i „Srce jače od granate“, gde novinar D. Veselčić piše da je situacija u gradu kritična. Isti autor 18. novembra piše u tekstu „Okupator prijeti pokoljem civila“ da „Vukovar junački izdržava već 86 dana neprestanih neprijateljskih napada“.

Photo: Stock

„Suludi generali i njihovi istomišljenici planirali su pokoriti Vukovar za desetak dana, pa i manje. U suprot njihovim planovima, pojavili su se neiskusni hrvatski borci koji su od Vukovara stvorili herojski grad, a svojom borbom natjerali sve vojne eksperte okupatorske vojske da dođu na bojište i uvjere se u fenomen obrane Vukovara... Ni jučer, iako izmorene, hrvatske obrambene snage nisu potpisale kapitulaciju. Neće je ni potpisati, neprijatelj će kad tad morati priznati da je na vukovarskom ratištu doživio potpuni krah...No, sada je najvažniji spas civila. Od grada ionako nema ništa i doista nije jasno što je neprijatelj namjeravao kada je počeo sustavno uništavanje Vukovara. U njemu više ne mogu živjeti ni životinje, a kamoli ljudi“

Politički tabloid Slobodni tjednik donosi 21. novembra priču o tome kako je „i u porazu Vukovar pobjednik“. U istom broju donose međutim i kritički osvrt Ines Sabalić izNedeljne Dalmacije, koja piše o Aveniji hrvatske sramote.

Iako nakon pada piše o izvlačenju žena i dece, te objavljuje komentare kako Evropa ne želi verovati u pad Vukovara, 22. novembra uVjesniku se pojavljuje priča o tome kako će se na vojnim fakultetima izučavati odbrambene borbene linije hrvatske vojske za vreme bitke za Vukovar.

Svaka informacija koja se kosila sa zvaničnim izveštajem smatrana je lažnim obaveštenjem neprijatelja čiji je cilj da širi defetizam. Nakon što je poraz hrvatskih snaga u Vukovaru postao očigledan jer su hiljade izbeglica dolazile u glavni grad Hrvatske, mediji su usvojili dve strategije da bi objasnili situaciju i koliko toliko je održale pod kontrolom.Večernji list se trudio da umanji štetu veličajući interpretacijama gubitke, a Novi list je pokrenuo pitanje individualne odgovornosti i upozorio na zločine koji su usledili nakon ulaska JNA i paravojnih srpskih formacija u grad. UVečernjem listu poraz je retorički opisan na samopravdavajući način istorijskom i moralnom katarzom nacije koju je poraz trebalo da izazove. U tekstu „Beograd priprema teren za pokolj“ objavljenom 21. novembra uVečernjem listu , piše „Okupatorska vojska i velikorspki teroristi, koji su okupirali veći dio razorušena grada, i dalje pokazuju krajnju bezobzirnost i brutalnost. Razularene okupatorske i četničke horde pijane slave „oslobađanje „Vukovara uz pucnjavu i koljačke pjesme. Nije teško zamisliti što će se dogoditi civilima, među kojima je i 2.000 dece, stotine staraca i nemoćnih, ako ih u skloništima otkriju vukovarski „oslobodioci“. Srbijanska propagandna mašinerija već danima priprema teren za mogući pokolj nad civilima, pa svakodnevno izveštavaju kako okupatorska vojska otkriva ’podrume sa izmasakriranom djecom.’“

Večernji u narednim danima donosi tekstove „Spriječite pokolj“, „Da se Blajburg ne ponovi“ i sl, dok dva dana posle Ovčare objavljuje vest da Hrvatska vojska u Vukovaru i Borovu naselju brani određene delove grada. Globus 22. novembra objavljuje priču „Šta poslije pada Vukovara“ a tom temom će se u narednom periodu baviti i ostali štampani mediji. Sukob između zapovjedništva grada i političkih vlasti u Hrvatskoj sve je žešći, zbog čega se osniva i državna komisija kako bi se „utvrdile činjenice” o odbrani grada. Kompletan izveštaj objavićeSlobodna Dalmacija krajem novembra i početkom decembra u nastavcima pod nazivom „Dosije Vukovara”. O stvarnom stanju u gradu niko ne izveštava, malo je priča običnih ljudi, izbeglica, ukoliko nisu priče boraca koji su proizvedeni u „heroje”. U komentaru Maje Freundlich objavljenom 28. novembra srpska vojna strategija se poredi sa Hitlerom, srpska vojska se naziva nacističkom, a o hrvatskoj vojnoj strategiji „učiće se na britanskom univerzitetu“.

Poraz u Vukovaru prikazan je u svim prorežimskim medijima simbolično kao iskupljujuća pobeda i dokaz hrabrosti hrvatskih snaga. Nasuprot takvom diskursu negiranja, Novi list je izrazio veliki bes i razočarenje zbog ravnodušnosti međunarodne zajednice i njenog neuspeha da podrži Hrvatsku, te je kritikovao nedostatak sposobnosti vođstva HDZ-a i okrivio ga za ono što su novine doživele kao nacionalnu sramotu, navodi se u zborniku Intima javnosti.

Ustaše šaljem u ostale prihvatne centre i zatvore gde drugi organi rade na tome: Ratni zločinac Veselin Šljivančanin
Photo: EPA/ ROB KEERIS

Iako su informacije sa jedne i druge strane među medijskim radnicima slabo ili nikako razmenjivane, to je uspelo novinarki Svetlani Vasović koja je skoro identičnu reportažu objavila i u hravtskom i u srpskom nedeljniku; jednu u Globusu 29. novembra i drugu u Dugi 7. decembra. Oba teksta počinju pesmom koju dobrovoljac peva o Šešelju, a kasnije nabrajanjem kolega novinara koji su u vojsci. „Kada je u auto ušlo neobrijano, znojavo, naoružano uniformisano lice, press man nas je upozorio ’Evo ulazi naš dobrovoljac iz Ekspress Politike, Slatinac, a iza njega vidite mobilisanog kolegu, novinara, iz iste redakcije, Žareta, oni će vas čuvati’. Na šlemu ’kolege novinara’ bili su upisani osnovni lični podaci. Onda nam je armijski čovek Vladimir Krasić, koji je ’dobrovoljno mobilisan’ kao novinar Borbe podelio beležnice i olovke sa amblemom JNA, proizvedene, igrom ironije, u glavnom gradu Hrvatske, Zagrebu.“ Novinarka tada piše da „je Vukovar pao tačno nakon tri meseca opsade(...) U susret nailazi autobus ’direktno s fronta’, puni Hrvata iz Vukovara koje niko neće. ’Hteli su u Hrvatsku’, ističe naš vodič, ali tamo nisu hteli da ih puste njihovi. Sada nemaju kud, moraju u Srbiju’(...)Negoslavci. Na ulazu u mesto improvizovan heliodrom. Četiri gazele. Dve označene belegom Crvenog krsta, jedna poleće. Teško se odlepljuje. ’Još jedna koja je prepuna. Ima toliko ranjenika da ne mogu ni da ih prevezu’, komentariše nazočni civil. Vonj krvi, mesa. Ljudskog mesa(...)“

U daljem tekstu Vasovićka će ponoviti veći deo priče, razgovore sa danas osuđenim ratnim zločincem Veselinom Šljivančaninom, koji najavljuje masakr na Ovčari „Među zarobljenim ustašama najviše je domaćih a bilo je i stranaca iz Nizozemske, Njemačke, Engleske i Francuske. Ustaše šaljem u ostale prihvatne centre i zatvore gde drugi organi rade na tome. Na pitanje gdje su transportirane ’ustaše’, odgovara ’Ne znam, nisam vodio računa. To rade drugi. O zarobljenicima odlučuju samo pripadnici JNA, naši stručni organi koji se time bave’.“

Hrvatski mediji su u vreme opsade i pada Vukovara koristili semantiku ćutanja kako bi prikrili stvarne činjenice i time stanovništvu dali lažnu iluziju, privid da vojska nije izgubila deo teritorije. Iako su koristili skoro identične retoričke metode protiv Srba, kao i oni protiv njih, novinari nisu uspeli da sakriju pravo stanje stvari. Međutim, detalji oko pada Vukovara i danas su zamagljeni propagandom i stvaranjem mita, u kojima izveštavanje novinara ima veliku ulogu. Danas je Vukovar za hrvatsku javnost grad mučenik koji je podneo najveću žrtvu u bici za hrvatsku samostalnost, dok ga srpska strana više uopšte ne pominje. Ono o čemu se ne govori i ne piše neće se preneti sledećim generacijama i na kraju će biti zaboravljeno. Žalosno je da danas, devet godina nakon promene političkog režima u Srbiji, oni koji kontrolišu medije ponovo pokušavaju da iz kolektivnog pamćenja izbrišu i sećanje na pojedine događaje, bez obzira na to ( ili možda baš zbog toga) što su previše bolni i sramni. Vukovar je simbol ludila koje treba isticati kao primer da se takvo zlo više nikada ne ponovi.

Iako su se i srpska i hrvatska strana služile propagandom, svaka za svoje ciljeve, ono što su mediji (RTB, TVNS i TVCG) ustoličili u Vukovaru 1991. godine, kasnije će poslužiti kao primer svim stranama u sukobu, da svojim izveštavanjem, baziranim na lažima i manipulacijama, bez ikakvog osećaja za moral i etiku, ispišu najmračnije strane novinarstva u istoriji ovih prostora. Pitanje odgovornosti za takvo izveštavanje postalo je predmet ozbiljne javne polemike tek 2009. godine, kada je Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji najavilo pokretanje istrage protiv novinara koji su svojim radom doprineli širenju rasne, nacionalne i verske mržnje i time indirektno podsticali na ratne zločine. S druge strane, za obične građane, 18 godina posle, ostaje otvoreno pitanje zašto se desio Vukovar.

„Šta je istina o Vukovaru? Sigurno je samo jedno; Vukovar je veliki misterij. Tajna koja čeka svoje javno i uvjerljivo objašnjenje. Ali misterij i po svojim mučenicima koji su zaslužili da se pred njima u pijetetu pogne glava a ne da njihova tragedija postane sitna moneta u političkim računima”, napisala je Jelena Lovrić u Danasu 19. novembar 1991. godine. Nažalost, ovo pitanje je i danas, novembra 2009. godine jednako aktuelno i ne manje bolno i kao da neumoljivo potvrđuje sentencu čiji je autor Oldous Haksli:
To što mnogi od nas nisu svesni sebe posledica je toga što je samospoznaja bolna a mi više volimo ugodnosti iluzije.

* Kraj serijala

star
Oceni
4.33
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV