Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (19)

Sećanje na Vukovar (6)

Selektivna medijska tišina

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Gubitak Vukovara građani Hrvatske su doživeli kroz naraciju
Gubitak Vukovara građani Hrvatske su doživeli kroz naraciju
Photo: Ron Haviv

„Oni su huškali na rat, istupali s preteranim zahtevima (...) i u ime rodoljublja rasplamsavali mržnju i strah. Radikalizujući svako pitanje s prezirom, odbacujući svaki kompromis, oni su do kraja ispolitizovali medijski jezik. Poticali su na oprez prema pojedinim građanima, najčešće prema Srbima, objavljivali njihove fotografije, adrese i telefonske brojeve. Progonili su ljude koji su sumnjali u smisao što ga je hrvatska vlast pridavala ratu“, piše Mark Tompson u knjizi "Proizvodnja rata, mediji u Srbiji, Hrvatskoj i BiH" o ponašanju hrvatskih medija neposredno pre i početkom rata u toj zemlji

Ćutanje mora biti pokriveno rečima pa kada krenemo da osluškujemo istorijsku tišinu, prinuđeni smo da čujemo mnogo buke. (Iwona Irwin Zarecka)

Mediji u Hrvatskoj od dolaska HDZ na vlast, bili su pod uticajem te partije i ona je bila rešena da ih kontroliše kao i prethodna vlast. Razlika je bila što je HDZ došla na vlast u trenutku kada su Hrvatskoj stizale otvorene pretnje od Srbije, a i Hrvatska je ušla u postkomunistički period kada se očekivala demokratizacija medija. To se na kratko i desilo, sve dok HDZ nije krenuo da postavlja svoje ljude po medijskim kućama, birajući ih po stranačkoj i političkoj pripadnosti, a ne po profesionalizmu. Vlasti su, prema Marku Tompsonu, želele da njihova verzija rata, njegovog toka i svrhe bude van svake sumnje; bila je nestrpljiva sa agnosticima i kritičarima koji su, onda, utoliko jače pritiskani da podrže vlast za dobro zemlje i naroda. U takvu priču uklapa se izjava nekadašnjeg ministra informisanja i u to vreme direktora Hrvatske informativne novinske agencije Milovana Šibla koji kaže: "Nema pravih novinara u Hrvatskoj. Mnogi od tih novinara su iz mješovitih brakova, jedan roditelj je Hrvat, drugi Srbin. Kako takvi ljudi mogu pružiti objektivnu sliku Hrvatske? Oni mrze Hrvatsku. Oni mrze predsjednika Tuđmana i sve za šta se on zalaže. Jedino mesto na kojem možete pročitati istinu o predsjedniku Tuđmanu jeste HINA“.

Možda bi za najbolju ilustraciju odnosa hrvatskih vlasti prema Vukovaru i njegovim građanima u vreme opsade i pada grada poslužio komentar Viktora Ivančića objavljen 10. avgusta u Slobodnoj Dalmaciji „Izbjeglice na stubu srama“. Ivančić je kritikovao odluke vlasti kojima se degradiraju građani Hrvatske u Vukovaru. „Od danas 10. kolovoza, Vukovar je grad s najvećim brojem izdajnika u Hrvatskoj. Štoviše, masovnost onih što su službeno obilježeni za okretanje leđa voljenoj domovini, koja grca pod okupatorskom čizmom, svjedoči o tom da se Vukovar promovira u svojevrsno izdajničko središte, slijepo crijevo hrvatskog teritorijalnog organizma, u kojem niče peta kolona! Takvo određenje matičnom gradu priskrbio je , nitko drugi, do vukovarski gardijski šerif Tomislav Merčep, čovjek koji, poput Branimira Glavaša u Osijeku, predstavlja obris hodajuće legende i otjelovljenje dežurne ratne vlasti, koja je, potezom magične lakoće, pod svoje okrilje preuzela doslovno sve sfere civilnog života. Najsvježiji prilog tome jeste nedavna obavijest za građanstvo – namjenjeno posebno mjesnim zajednicama Vukovar stari i Mitnica – što ju je izdao gradski štab narodne obrane a potpisao Merčep osobno. U osmoj tački navedenog plana, kojom su obljepljeni gradski zidovi i izlozi kaže se:’Pozivamo sve, iz bilo kojeg razloga izbjegle građane, bez obzira na nacionalnost, vjersku ili političku pripadnost, da se do 10. kolovoza vrate svojim kućama. Osobe koje se do tog roka ne vrate, a neopravdano su odsutne, biti će smatrane izdajicama.“

Hrvatska radio televizija: Najvažniji medij za režim Franje Tuđmana bila je Hrvatska radio televizija zbog čega su upravo tu izvršene najvažnije kadrovske promene. Kao i u Srbiji, u Hrvatskoj su na HTV dolazili mladi izveštači bez iskustva koji su brzo napredovali i postali „medijske zvezde rata u Hrvatskoj“. Jedan od novinara iz informativnog programa HTV kaže da je većina novinara iz redakcije želela da radi na frontu, ali da mnogima nije bilo dozvoljeno da idu „jer mi koristimo glave; umjesto toga slani su ljudi sa godinu, dvije ili bez ikakvog iskustva na televiziji“... Sa takvim novinarima televizija je dobijala izveštaje koji su bili na granici ili čiste glasine a prilozi su bili krajnje senzacionalistički rađeni, udaralo se na najprimarnije emocije, strah, tugu, bes i mržnju. Razgovori sa zarobljenicima, ako i na RTS, bili su na nivou isledničkih, a ne novinarskih. Novinar Nedžad Haznadar pred kamerama HTV pitao je zarobljenika ko je, odakle je i šta radi u Hrvatskoj. „Pozvali su vas na mobilizaciju, okupili su vas na jedno mjesto u Šidu, neko vam se vjerojatno obratio i objasnio gdje idete, zašto idete, kako ćete ići, kako ćete se boriti. Možete li mi opisati tu situaciju?

Zarobljenik: Da, rečeno je da ćemo najvjerovatnije ići u Hrvatsku i da ćemo se susretati sa ustašama i fašistima koji ne biraju sredstva.

Novinar: I vi stvarno mislite da su ovi ljudi koji su oko vas, i ja, koji sam Hrvat, da smo stvarno ustaše, genocidni, fašistoidni, zato što želimo biti svoji na svome?

Zarobljenik: Ne mislim, mislim, ovde ima dosta nevinih ljudi, većina je nevina.

Novinar: Smatrate li se krivim?

Zarobljenik: Donekle.

Novinar: U čemu se smatrate krivim, u čemu mislite da niste krivi?

Zarobljenik: Krivim se smatram zato što sam došao, a ne smatram se krivim jer je to obaveza, dao sam zakletvu da služim vojsci. To je moja obaveza.

Novinar: Još ću vas jedno pitati, kad vas ponovo pozovu, kad vas ponovo mobiliziraju obzirom da ćete biti vraćeni u Srbiju, hoćete li se odazvati ili se nećete odazvati?

Zarobljenik: Ne bih baš rekao da ću se odazvati, ovako ne, bez pravog cilja.

Na čelu HTV u vreme pada Vukovara bio je režiser partizanskih filmova i blizak saradnik Franje Tuđmana Anton Vrdoljak. Opisujući HTV kao katedralu duha, Vrdoljak je, komentarišući veliki broj otkaza u toj kući od kad je on na vlasti, rekao da ’niko na HTV nije dobio otkaz ako nije pobegao iz Hrvatske za vreme rata’. Programska shema u vreme opsade i pada Vukovara je izgledala tako da se ceo dan vrtio program pod nazivom „Za slobodu“ u koji su se povremeno uključivali novinari sa najnovijim informacijama. Središnji dnevnik u 19.30 bio je najvažniji program. Prilozi novinara su poslednjih 20 dana pre pada Vukovara mahom imali za pokrivalice fotografije grada, bez pravih snimaka sa ratišta. Nije se izveštavalo o stvarnom stanju, odnosno, o katastrofalnom stanju u gradu, o svakodnevnim granatiranjima, nego o broju srušenih i uništenih tenkova i aviona jugovojske. Izveštaji HTV-a nisu ni jednog trenutka odavali dramatičnost situacije u gradu kojem je pretio pad. Za ilustraciju kako je HTV pratila dešavanja na ratištu može da se iskoristi i deo dnevnika pisca i novinara Branka Matana u kojem piše 4. avgusta 1991. godine „U dosadašnjem srpsko-hrvatskom ratu očito je najkrvaviji događaj bio vojničko-četnički pokolj nad Hrvatima u selu Dalj. Hrvatska televizija i novine potpuno ga prešućuju ili nonšalantno minimaliziraju. Samo nekoliko kadrova s novosadske televizije koje sam jučer vidio (opet na ljubljanskoj televiziji) dopuštaju da se pretpostavi trocifreni broj žrtava. Danas na austrijskoj televiziji sugestija: 300 ili više! Hrvatska javnost o tome nema pojma.“

Sa jedne strane su ga razarale granate, sa druge jeziva tišina: Vukovar
Photo: Stock

Tompson je opisao je metode kojima su se služili prorežimski  medijii u tim ratnim godinama. „Oni su huškali na rat, istupali s preteranim zahtevima (...) i u ime rodoljublja rasplamsavali mržnju i strah. Radikalizujući svako pitanje s prezirom, odbacujući svaki kompromis, oni su do kraja ispolitizovali medijski jezik. Poticali su na oprez prema pojedinim građanima, najčešće prema Srbima, objavljivali njihove fotografije, adrese i telefonske brojeve. Progonili su ljude koji su sumnjali u smisao što ga je hrvatska vlast pridavala ratu.“ Tompson je jasno opisao i podelu novinara u tim godinama: na disidente kojima je demokratija bila važnija od države i obraćenike, kojima je država bila važnija od demokratije.

Hrvatske stranke usvojile su zajedničku retoričku strategiju koja se  sastojala od emotivnih pozivanja na nacionalni preporod. Vlast je redakcijama uputila dopis sa tačno navedenim pravilima kako izveštavati sa ratišta, odnosno kako opremati izveštaje novinara koji stižu. Taj dopis je dobio svaki novinar na televiziji, a u njemu je u 13 tačaka navedeno „ispravno tituliranje i korišćenje termina“. U „Dekretu“ se, između ostalog, navodi da se ne smeju prikazivati ljudi kako plaču i nariču, slike raznetih, teško ranjenih i ubijenih hrvatskih vojnika (gardista i policajaca), ni izjave ranjenika, ne smeju se upotrebljavti izrazi „četnici“ i „ekstremisti“, već jedino „srpski teroristi“, JNA se sme nazivati samo kao „Srbo-komunistička okupatorska vojska“, ne izveštavati o imenima vlasnika u vazduh dignutih kuća i poslije brojki o gubicima gardista i policaje, uvijek mora slijediti: „pali za slobodu Hrvatske“, „dali život u obrani domovine“, „heroji obrane domovine“. Treba napomenuti da ovakvu vrstu kodeksa srpska televizija nije nikada javno donela, jer su se stvari tamo radile diskretnije, ali su novinari samoinicijativno koristili sve moguće pogrdne nazive kako bi „ocrnili“ drugu stranu.

Politički predstavnici su izgradnjom podele na „nas“ i „njih“ izmišljali unutrašnje protivnike i spoljne pristalice. Pored podrazumevanih dobrih nas, izgradili su i kategoriju loših nas. „Potonjoj grupi su pripadali unutrašnji protivnici koji su izazvali povratnu napetost unutar „naše“ jedinstvenosti i homogenosti. Kao i njihovi rivali na suprotnoj strani, spoljne pristalice, „dobri oni“, ova grupa pridonela je očuvanju i legitimaciji osnovne podele između „nas“ i „njih“. Taj proces pojačan je retoričkim strategijama poput vređanja i klevetanja protivnika koji se nisu slagali sa njima, uglavnom onih koji su osporavali HDZ-ovu viziju „nas“. Ti „provokatori“ proglašeni su nacionalnim izdajnicima i osuđivani.“ navode Ivana Đurić i Vladimir Zorić u zborniku Intima javnosti.

Photo: Stock

Zaokupljenost fizičkom pretnjom naciji dovela je do toga da se program na HTV, usredsredi na dokazivanje pravičnosti „naše strane“ protiv podmuklog neprijatelja. U medijima su ti „neprijatelji“ nazivani četnicima, srboagresorima, jugočetnicima i sl. Večernji list je objavljivao tekstove u kojima se pominjalo „krvološtvo domaćih Srba četnika“, dok je Novi list pisao o „srpskim kanibalima“ i podivljalim srpskim ekstremistima“ koji napreduju ali im se trupe osipaju. Degradiranje neprijatelja u kombinaciji sa glasinama o unutrašnjim sukobima u njihovim redovima, bilo je značajno sredstvo u podizanju nacionalnog morala i kompenzovanju gubitaka. Istu stvar srpski mediji uradili su u Dubrovniku, odakle je izveštavano da se unutar grada tuku dve frakcije hrvatske vojske. U to vreme, prema svedočenju ljudi koji su živeli u Hrvatskoj, propaganda je bila dovoljno dobro odradila svoj posao da je veliki broj ljudi, pogotovo u unutrašnjosti,  hteo pušku kako bi branio Vukovar i svoju zemlju. HTV je većinu izveštaja u periodu avgust 1991 – januar 1992. prikazivao kao gomilu informacija sa ratišta lišenu vizuelnog materijala. „Namesto da pruži vizuelnu dokumentaciju, HTV je postala veoma moćan propagandni aparat, koji je kreirao slike rata za većinu stanovništva“, kaže Tompson u svojoj knjizi. Ovde treba uzeti u obzir i činjenicu da iz Vukovara snimci nisu mogli izaći poslednjih nekoliko nedelja jer je grad bio pod opsadom a i ono što je izlazilo, zabranjeno je i cenzurisano. Glas novinara Radio Vukovara Siniše Glavaševića koji je redovno izveštavao za HTV, izgubio se iz etra nacioonalne frekvencije danima pre konačnog pada grada. 

Prema izveštaju Marjana Maleševića „Vukovar je postao simbolom hrvatsko – srpskog rata kroz naraciju... televizija je izgubila svoju vizuelnu funkciju i postala radio. Hrvatska javnost je slušala dnevne izveštaje o razaranju Vukovara, ali ga nikada nije vidjela. Za vrijeme ogorčenih završnih borbi za Vukovar (27. oktobar 1991.) izvještaji su se sastojali jedino od bestelesnog glasa Siniše Glavaševića, novinara Radio Vukovara i mape oblasti na kojoj su neki gradovi i sela zabilježeni“

Mediji u Hrvatskoj u eksploziji ksenofobije i nacionalizma zloupotrebljavali su primarne strasti zarad propagande, izveštavajući senzacionalistički ali i uskraćujući pravo na sliku, pa i pravo na mišljenje s obzirom da je u prilozima već sve bilo „servirano“. Činjenica da je HTV izbegavala snimke sa ratišta u prvih nekoliko meseci rata, što će se promeniti u slučaju BiH, godinu dana kasnije, pokazuje klasičnu manipulaciju. Televizija može da prikrije prikazujući i to potpuno drugačije stvari od onoga što bi trebalo prikazati na način da izgleda kao da čini ono što bi trebalo da čini, odnosno da informiše. Pjer Burdje u "Narcisovom ogledalu to definiše ovako: „Svetom slika vladaju reči. Fotografija ne predstavlja ništa bez legende koja kazuje šta treba pročitati, to je izvorno značenje reči legendum, najčešće legende čine da se vidi bilo šta. Imenovati, to je poznato, znači pokazati, stvoriti, izneti na videlo, dokazati da postoji, a reči mogu da unakaze i opustoše.“

U pozadini medijskog manipulisanja odnos vlasti države i zapovednika grada Vukovara se zaoštravao, a s obzirom da Vukovaru nije stizala pomoć ni u hrani i lekovima ni u naoružanju, dok se još moglo slati pojačanje, posle pada grada počeće otvorene sumnje da je grad žrtvovan. Siniša Glavašević je u etar Radio Vukovara pročitao čuveni proglas po ugledu na pisca Emila Zolu „Optužujem" u kojem je direktno prozvao hrvatske vlasti da su žrtvovale grad i da mu nisu hteli pomoći, te dodao da tu vlast Vukovarci nisu birali.

Siniša Glavašević je ubijen na Ovčari 21. novembra 1991. godine, i prema svedočenju ljudi koji su u to vreme bili u Vukovaru,  bio je jedan od ljudi koje su paravojne snage prvog tražile kada su ušle u grad. U to vreme Vojislav Šešelj je javno u medijima govorio da za svakog ubijenog novinara ili snimatelja nudi novčanu nagradu. „Pred nama je rat o kojem vrlo brzo više nećemo znati šta znamo“, napisao je Branko Matan u svom dnevniku.

Veče pre pada, glas reportera HTV govorio je o dramatičnoj situaciji u kojoj su stanovnici Vukovara, a kao pokrivalica prikazana je fotografija grada. Pročitano je saopštenje generalštaba vojske u kojem se kaže da HV brani centralni deo grada i bolnicu. Izvještaji na HTV ali i u štampanim medijima su bili neutralni, bez pominjanja borbe ili odbrane, u prilozima bi se eventualno čuli pucnjava i detonacija u gradu, pominjani su isključivo gubici neprijatelja a tog 18. novembra prvi put je pomenuta potreba za spasavanjem civila, što je trebalo građane da pripremi na najgore.

O konačnom padu grada izveštavano je tiho, skoro neprimetno kao što su mediji u Srbiji izveštavali o akcijama "Bljesak" i "Oluja" te o padu niza gradova u BiH 1995. godine. Prorežimski štampani mediji u Hrvatskoj objavljuju šturu informaciju da je grad pao, uz apel da se pomogne da se izvuku civili. Ponovićemo, kako je HTV među poslednjima javila da je Vukovar pao, Vrdoljak je na to ovako odreagovao ’Govore nam, vi (na HTV) niste odmah oglasili da je Vukovar pao. Dopustite da vam sada otvoreno priznam: za mene, Vukovar još uvijek nije pao“(Feral Tribune, 1993. godine)

* Nastavak serijala objavljujemo u utorak

star
Oceni
4.09
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV