Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (8)

Sećanje na Vukovar (4)

Krvavi medijski pir nad izmišljenim zločinima

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

„U Vukovaru je proteklih meseci proliveno toliko krvi da preživelima postaje jasno da zajedničkog života više nema. Pokazalo se, zatim, da su vinovnici ovog krvoprolića odseljeni Hrvati iz zapadne Hercegovine početkom 1941. i posle rata. I još nešto, insistiranje na administrativnoj granici, što je ključni problem versko etničkog rata u Hrvatskoj, znači samo krvavi hrvatsko-srpski rat. Zabrinjavaju, stoga, procene nekih političara i generala da je trenutni rat u Hrvatskoj uvod u još veći i krvaviji građanski rat”, pišu Večernje novosti nakon što su srpske snage zauzele Vukovar

Priprema javnog mnjenja za ono što će se desiti u Vukovaru, kada snage JNA i dobrovoljaca uđu u grad, počela je odavno a uloga prorežimskih štampanih medija u Srbiji u svemu što će uslediti ostala je zauvek ispisana na stranicama tadašnjih novina. U službi prikazivanja Srba kao oslobodilaca i junaka,, često su se izmišljale pobede a porazi gurali pod tepih. Jovan Dulović se seća u Dosijeu NUNS-a slučaja oborenog  Galeba G4 u oktobru 1991. u Bijelom Brdu. Vlasti u Srbiji su se potrudile da sakriju informaciju od javnosti, a Dulović je sa fotografijom oborenog aviona došao kod majora koji ga je ubeđivao da avion nije pao. „Slikao sam  Galeba i na fotografiji napisao ’Avion koji nikada nije oboren’. Kada sam pitao majora Marjanovića zašto se laže, on je ponovio da avion nikada nije oboren. Pokazao sam mu fotografiju i dobio odgovor ’Nije na tebi da razmišljaš’“

Kako bi degradirali drugu stranu, a svoju prikazali kao mučeničku, mediji su neretko  izmišljali i žrtve, a za napade optuživali „drugu stranu“. U Večernjim novostima 2. novembra je objavljena vest „Armija napreduje prema Vukovaru“, uz nadnaslov „Nakon što su hrvatske snage prekršile primirje na Dan mrtvih“, što jasno pokazuje čitaocu da neprijatelju ništa nije sveto. U kratkoj vesti se to samo potvrđuje uz rečenicu „Ima mnogo povređenih i poginulih pripadnika MUP, ZNG i crnokošuljaša a zaboravljeno ih je na desetine, među njima i Đuka Mudrić, bivši gradonačelnik Vukovara.“ Već sutradan isti list nastavlja priču velikim naslovom na naslovnoj strani „Slom ofanzive bojovnika“ i u prvoj rečenici podnaslova kaže „Pošto su hrvatske snage započele ofanzivu u Zapadnoj Slavoniji na Dan mrtvih, srpski teritorijalci i dobrovoljci potpomognuti jedinicima JNA, napali sve neprijateljske položaje“, a malo dalje, u uzglavlju se vidi naslov „U napad sa svih strana“ gde se pominje da je počela odlučujuća bitka za Vukovar. Uz pominjanje kako se vode teške borbe, prsa u prsa, novinar napominje i da je jedno srpsko selo spaljeno te da su Hrvati za Srbe spremili „radne logore“. Informacije o tome dobijene su od „izvora bliskih srpskim teritorijalcima“. Samo dan nakon što je najavljeno da su srpske snage krenule u ofanzivu, Novosti javljaju „da su ustaše toliko jake da imaju veliku nadmoć u ljudstvu“ i prenose „dramatično upozorenje generala Uzelca“. Naslov teksta u kojem se ponavljaju priče o radnim logorima za Srbe, je „Užas kao ’41“. Zanimljiva je cela strana tog broja Večernjih novosti. Uz pomenuti tekst stoji i nadnaslov „Hrvatska soldateska krenula na potpuno uklanjanje srpskog naroda i slamanje JNA u Zapadnoj Slavoniji“. Pored su poređane tri vesti, sa simboličnim naslovima „I progon i pokolj“, „Zbeg“, „Genocid“. Ništa nije propušteno da se pomene.

Opšte slavlje u turbofolk fazonu na naslovnoj strani Novosti

Samo dan kasnije Novosti u svom maniru nastavljaju da vozaju priču i na naslovnoj donose tekst „Sela spaljuju, ljude ubijaju“ u kojem navode da su izbeglice proterane sa svog ognjišta samo zato što su Srbi i da su bili pet dana po velikom nevremenu u zbegovima. Fotografija dvoje staraca u centru Beograda koji stoje ispred nekoliko svežnjeva budi tugu, sažaljenje i na kraju bes, idealnu emociju za mobilizaciju ili bar proizvodnju mržnje prema „drugima“. Narednih dana, Večernje novosti i Politika će pisati o napadu na Apatin, Šid da bi na kraju doneli na naslovnoj strani tekst „U Beogradu uhapšeno 300 ustaša“. Istog dana objavljuju i fotografiju starice koja na leđima nosi dete. Naslov teksta je „U zbeg sa unukom“ a u tekstu piše da Srbi „u neprekidnim kolonama žene starci i nejač beže od histeričnih Tuđmanovih oružnika koji ne prezaju ni od najsvirepijih zločina“. Tekstovi su objavljivani desetak dana pre pada Vukovara i služili su da uplaše stanovništvo Srbije i onima koji su se kolebali, učvrste uverenje da, ako Srbi i JNA ne osvoje Vukovar, da će ustaše doći u Srbiju. Već polako počinje praksa medija da objavljuju prognoze vidovnjaka i predviđanja raznih ljudi. Večernje novosti 12. novembra donose na naslovnoj strani tekst „Posle Tita – ustaše“ u kojem se kaže da je Vladika Nikolaj Velimirović još pre 35 godina predvideo da parola „I posle Tita Tito“ znači opet ustaše i oružje.

„Vukovar o koncu“, objavljeno je na naslovnoj strani lista od 17. novembra 1991. U tekstu se kaže da su „udružene snage JNA i Teritorijalne odbrane dospele do najstrožeg centra Vukovara”, te da je „od juče popodne Borovo naselje u rukama jedinica JNA”. Večernje novosti dan kasnije, 18. novembra izlaze sa velikim naslovom Vukovar pod kontrolom vojske, uz fotografiju vojnika pored leša. Ta vest je u vrhu novina, dok je ispod vest da Mesić kupuje kafane a u poslednjem donjem delu naslovne, da se Lepa Brena udaje. Pravi turbo folk koktel. Uredništvo lista napravilo je na unutrašnjim stranama gaf, nesvojstven tadašnjoj politici Srbije i uređivačkoj politici Novosti.. Izveštaj o ulasku jedinica JNA, TO i dobrovoljaca objavljen je pod naslovom „Pao centar Vukovara“. To je jedan od retkih trenutaka kada su Novosti objavile istinu. Politika 18. novembra na naslovnoj strani saopštava: „Vojska ovladala gotovo celim Vukovarom“, ali u podnaslovu napominju da  „paravojne jedinice Hrvatske imaju jako uporište u vukovarskom naselju Mitnici i okolini vodotornja".

Vukovar oslobođen“ pobednički javljaju Novosti 19. novembra, a iznad naslova podsećaju „Posle tri meseca juče pao hrvatski Staljingrad“.  Na naslovnoj strani, uz fotografiju na kojoj su uplakani žene i deca piše da je iz zatočeništva izašlo civilno stanovništvo, te da je napravljen dosije vukovarskih zločinaca i njihovih žrtava, što pokazuje supersnagu i sposobnost „oslobodilaca“ koji su u opštem metežu nakon osvajanja grada, spašavanja civila, uspeli u roku od 24 sata da popišu i zločince i žrtve. Na tom spisku su se, između ostalih nalazili i novinari Radio Vukovara, dopisnici HTV i mnogi drugi. Na naslovnoj je najavljena i ispovest Miloša Lečića, dobrovoljca iz Prokuplja, koji kaže da ono što su dobrovoljci videli „osvajujući kuću po kuću – prevazilazi sve filmove strave i užasa”. U komentaru „Prljavi“ rat“ Jovan Kesar piše kako se stranci skandalizuju nad jugoslovenskim ratom koji su nazvali posebno prljavim. Ono što Kesara posebno boli jeste činjenica da su ti stranci sebi dali za pravo da kritikuju Srbe, pa kaže „Tako se nad jugoslovenskim krvoprolićem skandalizuju predstavnici naroda koji za razliku od nas umeju da vode čiste „džentlmenske ratove. I Englez i Amerikanac zaboravljaju međutim da blagostanje njihovih naroda u velikoj meri počiva na potocima tuđe krvi““. 

Novosti na početku izveštaja iz Vukovara donose realnu situaciju: „Vukovar danas nije 'hrvatski Staljingrad' – danas je to skelet grad“ ali to traje do treće rečenice gde se za razoren grad i smrt civila optužuje direktno HDZ. Takođe, pominju se sramotne pljačke grada, u kojima je odneseno sve do okvira za prozore, ali se i za to optužuju hrvatski vojnici koji su to pokupili sa sobom bežeći. Među zločincima se navode imena zapovednika odbrane grada Blage Zadre i drugih koji su „noću ubijali a danju se bogatili“ jer su švercovali alkohol i oružje. Tekst se završava šovinističkim komentarom u kojem se zaključuje da je u Vukovaru proteklih meseci proliveno toliko krvi da preživelima postaje jasno da zajedničkog života više nema. "Pokazalo se, zatim, da su vinovnici ovog krvoprolića odseljeni Hrvati iz zapadne Hercegovine početkom 1941. i posle rata. I još nešto, insistiranje na administrativnoj granici, što je ključni problem versko etničkog rata u Hrvatskoj, znači samo krvavi hrvatsko-srpski rat. Zabrinjavaju, stoga, procene nekih političara i generala da je trenutni rat u Hrvatskoj uvod u još veći i krvaviji građanski rat”.

Izmišljene vesti kao glavna priča

U prorežimskim medijima se narednih dana  objavljuju jezive priče o klanju srpske dece po slavonskim selima, ogrlicama od dečjih prstića, zlatnim zubima izvađenim civilima, genocidnim planovima ustaša, te slike leševa, izbeglica i razorenih naselja. Dobar deo tih priča, kasnije će se ispostaviti, bio je izmišljen, a služio je da se zataškaju zločini srpskih snaga za koje će 16 godina kasnije pred sud biti izvedeni generali JNA i pripadnici paravojnih jedinica. 

Priča o zaklanoj deci, o kojoj je već bilo reči, na poseban način je obrađena i u štampanim medijima koji su je jedva dočekali pa se tako narednih dana isključivo i samo pojavlju svedoci zločina, vesti da snimke leševa koje niko nije video postoje, i slične laži za koje niko do danas nije odgovarao. Novosti tada pišu „Po tvrđenju očevidaca, slika je jeziva i novinari su odmah krenuli da se uvere u verodostojnost ove informacije.” Udarni naslov Večernjih novosti, 21. novembra 1991, „Pokolj pre predaje”, doneo je svedočenje „fotoreportera Rojtera Gorana Mikića” o navodnom masakru 41 deteta u obdaništu u vukovarskom predgrađu Borovo naselje, prema kom su članovi hrvatske nacionalne garde „sekli grkljane deci između pet i sedam godina i bacali ih u podrum”. Vest o detaljima lažnog zločina ilustrovana je fotografijom vojnika koji drži bebu u naručju i potpisom „Stigli spasioci: Ova beba iz Vukovara konačno je u sigurnim rukama“. U tekstu na naslovnoj strani u nekrofilnom raspoloženju nepotpisani izveštač objavjuje jezive detalje zločina koji se nikada nije desio „On (Mikić) je brojao tela ali su vojnici zabranili da ih fotografiše. Vojnici su plakali kada su deca vađena iz podruma, rekao je Mikić. U dvorištu jedne kuće Mikić je video telo mladog čoveka optuženog ma vrhu stepeništa sa oštećenom glavom mlade žene koju je držao u rukama. Žensko telo ležalo je na dnu stepeništa. Pored je bilo telo sedmogodišnjeg deteta.“ Priča o bebama je poznata, pa je nećemo ponavljati, ali je značajno napomenuti da je plasirana u trenutku kada se na Ovčari dešavao stvaran i strašan zločin za koji će 2009. godine pred sudom u Beogradu biti osuđeni pripadnici paravojne jedinice Leva supodernica. Na Ovčari je tog 21. novembra ubijeno oko 200 ljudi hrvatske nacionalnosti među kojima i jedna trudnica.

Politika u tekstu „Vukovar konačno slobodan” od 20. novembra 1991, piše „I na vratima bolnice, sa 420 ranjenika i bolesnika, Armija postavila straže”. Večernje novosti dan kasnije donose vest o „40 zaklane dece“ i indicije da su „'civili' u vukovarskoj bolnici zapravo pripadnici ustaške vojske”. Pravljenjem buke oko novinarske patke, mediji su svesno prikrili zločin, a ono što su objavljivali narednih dana pokazuje samo koliko je izmišljanje „činjenica“ i fabhrikacija laži bilo prisutno u to vreme u novinama u Srbiji. Stiče se utisak da je svako mogao da napiše šta mu je padalo na pamet ali da ima sve potrebne elemente, da krivi ustaše, da su Srbi žrtve i tekst će biti objavljen. Ovakvim načinom izveštavanja u kojem su združeno učestvovali RTS, Politika i Večernje novosti napravljene su dve stvari: Hrvatima su oduzete ljudske osobine, prikazani su kao zveri što bi značilo da nema prepreka da ih se ubije bez preteranog objašnjenja i drugo, ovakve priče mobilisale su stanovništvo u Srbiji i ulivale strah stanovništvu u BiH koje će uskoro na svojoj koži osetiti kako funkcioniše i šta sve sa sobom nosi ratna propaganda. Mediji nesvesno prvi put pominju broj žrtava na Ovčari u tekstu o evakuaciji iz vukovarske bolnice, gde su, među bolesnicima „otkriveni oni koji su okrvavili ruke u zločinima nad srpskim življem u Vukovaru, pa su zadržani radi daljeg ispitivanja. Preciznijih podataka o broju zarobljenih gardista i policajaca još nema. Prema za sada nepouzdanim procenama, ima ih oko 200”.

U izdanju od 22. novembra, Politika prenosi saopštenje  Ministarstva za informacije Srpske oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem, u kom se navodi da su, „povlačeći se prema centru u Vukovaru, hrvatski bojovnici palili sve iza sebe, tako da je praktično uništeno 90 odsto ovog grada”, čime je za uništavanje Vukovara direktno optužena druga strana.

Stvarne žrtve o kojima se nije pisalo: Masovna grobnica ubijenih na Ovčari
Photo: STOCK

U istom izdanju, uz tekst je „Zločin pred očima sveta“  objavljen je antrfile, u kom se prenosi saopštenje Prve vojne oblasti, o tome da „vest o masakru dece (iz Borovo naselja) nije potekla iz Jugoslovenske narodne armije, niti je ona na bilo koji način obezbeđivala mesto navodnog događaja, pa nije mogla ni ometati eventualno prikupljanje dokaza”. Na taj način završeno je orgijanje medija nad ubijenim i preživelim stanovnicima Vukovara. Međutim, ne zadugo. Prvog decembra Politika ekspres uz objavu unakaženih tela dece donosi tekst „Slike zverstava“ u kojem piše o troje ubijene dece bojevom municijom, ali napominje da je devojčica spaljena a jedan od mlađih dečaka nađen u pelenama. Ispod fotografije dece „Prostrelne rane po celom telu: leševi muške dece“. Međutim, niko nije pisao o pljačkanju grada koje su izvodile paravojne jedinice. Prema svedočenju Jovana Dulovića, iz Vukovara je plasirana gomila dezinformacija, pa je u Srbiji malo ko znao šta se zaista dešava. „Objavljivanje su samo priče o junaštvu srpskih vojnika, a to junaštvo se uglavnom ogledalo u pljačkanju grada. Najtužnije u vukovarskom pljačkaškom pohodu bilo je kad sam video kako dobrovoljci pretresaju mrtve.“ Kaže da je hteo u zemlju da propadne kada je video jednu jedinicu kako ide u stroju i nosi oružje, a oko vrata svako do njih nosi par žutih cipela iz Borova. „Sve što je moglo da se skine skidali su. Išli su u tri ekipe. Prva je uzimala suvarak – keš novac i žuto (zlato), druga je odnosila tehniku, a treća ostalo – posteljinu, jorgane, pa čak i kablove, vrata, parkete... Pustošili su sve“ kaže Jovan Dulović.

Opsada Vukovara koja je trajala skoro tri meseca, bila je samo nastavak rata rečima. Novinari su postali vojnici, a mediji uslužna propaganda mašinerija, koja je najmanje mislila na nepristrasno izveštavanje. Nakon Vukovara, srpski mediji počeli su novu praksu; umesto napada i degradiranja loših njih, okrenuli su se izbeglicama iz Hrvatske koji su to činili u njihovo ime. Ljudi koji su ostali bez kuće, bez svega, kritikovali su Tuđmana i HDZ zato što su im uništili zemlju i ostavili ih bez domova. Mediji su na najbezočniji način iskorištavali njihovu muku i koristili ih za propagande ciljeve. Samo nekoliko godina kasnije, kada kolone izbeglica iz Krajine budu išle prema Srbiji, u istim tim medijima, za njih će se naći samo vest u ćošku naslovne strane, kao obaveštenje „da je RSK pala.“

Isti princip ćutanja, primenila je hrvatska propagndna mašinerija kada su izbeglice iz Vukovara krenule da dolaze u Zagreb. Vest o padu Vukovara na HTV nije objavljena, a na pitanje zašto je HTV prešutio pad Vukovara, tadašnji direktor i Tuđmanova desna ruka, Antun Vrdoljak odgovorio je da za njega Vukovar nikada nije pao.

* Nastavak serijala objavljujemo u četvrtak

star
Oceni
3.20
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV