Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Intervju: Lazar Lalić, producent

Slike i reči mržnje gledamo i danas

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Ljudi su dva puta ubijani za vreme rata; jednom zverstvima na ratištima, drugi put po televizijama: Lazar Lalić
Ljudi su dva puta ubijani za vreme rata; jednom zverstvima na ratištima, drugi put po televizijama: Lazar Lalić
Photo: Dragan Kujundžić

Govor mržnje postoji i danas. Devedesetih je bio najstrašniji, ali sad se taj govor mržnje neguje u političkim podelama, među samim političarima * Što se tiče same zloupotrebe novinara u informativnom programu od strane politike, ona evidentno postoji, samo je sad sofisticiranija, nije onako ogoljena, a to je posledica toga što televizija nije postala javni servis, nego je i dalje partijska.

Prošlo je nekoliko meseci od kad je Tužilaštvo za ratne zločine najavilo da će pokrenuti istragu protiv novinara i medija zbog širenja rasne, verske i nacionalne mržnje i podstrekivanja na ratne zločine u vreme rata na prostoru bivše Jugoslavije. Kada je najavljena istraga, svi mediji su pisali o tome, u goste na televiziji dovođene su perjanice ratnohuškačkog novinarstva da kažu nešto u svoju odbranu i onda je sve utihnulo. U međuvremenu Srbija je dobila izmenjen zakon o informisanju, Milijana Baletić je presudom vraćena na posao u RTV, Dragan Hadži Antić je dobio svojih sat vremena na jednoj od najgledaniji televizija, a listajući novine ili gledajući televiziju stiče se dojam da najave procesuiranja novinara nikada nije ni bilo. U sredu, 18. novembra, tačnije u noći s utorka na sredu, navršava se 18 godina od pada Vukovara, događaja u čijem je pripremanju i zločinima koji su usledili indirektno učestvovala vojska novinara u štampanim medijima i na RTS-u. O proizvodnji rata, propagandnoj mašineriji i njenim posledicama koje se osete i danas u medijima u Srbiji, za e-Novine govori Lazar Lalić, bivši radnik RTS, danas vlasnik produkcijske kuće „Arhitel”, poznate po serijalu „Slike i reči mržnje” o propagandnoj mašineriji RTS za vreme rata.

* Tužilaštvo za ratne zločine najavilo je ne tako davno pokretanje istrage o ulozi novinara u ratnim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije. Tada ste pričali da je to dobro, ali da tom procesu moraju da prethode određene stvari. Danas o tome skoro niko i ne priča. Kako vam se danas čini ta najava?

Mediji u unutrašnjosti su hrabriji
Mislim da je bolja medijska scena u unutrašnjosti nego u Beogradu, koliko god to paradoksalno zvučalo, ali, na primer, Vranjske novine će da otkriju bez straha bitne korupcijske priče, i da se za to žrtvuju. U Beogradu se paradira, uglavnom sa političarima. Otvaraju se teme ali se zašuti o tome veoma brzo. Neki političari su pokrenuli priču o tajknunima, o Miškoviću, zašto se zaćutalo o tome, uz častan izuzetak Brankice Stanković. Mislim da medijski radnici danas baš na tim temama trebalo da naprave medijski front; znam da njemu novinari ne mogu stati na put, ali bar neka se zna, neka ostanu dokumenti, kao što su ostali dokumenti o ratnim zločinima neka ostanu i dokumenti „zločina” koje tajkuni sada rade protiv ove zemlje i ovog naroda. Iako Beograd misli da ima najbolju medijsku scenu, ja skidam kapu ljudima u unutrašnjosti, koji su i onda i sada bili daleko ugroženiji i daleko profesionalnije grizu važne teme; otvaraju teme koje beogradskim medijima, čak i onim nezavisnim, nisu interesantne.

Moj stav se nije promenio od onog trenutka kada su oni to pokrenuli. Tada su me i kontaktirali iz Tužilaštva i dao sam im neke naše filmove. Međutim, promenila se situacija. Ja sam i tada govorio da mi se čini da je to jedan trenutak i da je sve urađeno po nečijem nalogu, odnosno vrlo konkretna adresa su političari. Siguran sam da je to nekom od njih tada trebalo. Da ne bude zabune, ja jesam da se uvek pokrene odgovornost ratnih huškača, i da za to nikada nije kasno. Zašto je to urađeno posle 10 godina i više, je jedna priča a zašto se sada odjednom ućutalo o svemu tome kao da je to bila jedna glamurozna modna revija koja je ostavila jak utisak, to je već pitanje za sebe i samo potvrda da je to bio nalog, potreba u jednom trenutku i da to sada više jednostavno nije korisno.

* Šta je po vama bilo problematično u celoj priči?
Ponoviću, uvek sam za to da se pokrene odgovornost novinara, ali ne samo njih. Njihov udeo u propagandi u Srbiji i ne samo u Srbiji je neosporan, ali naša je dužnost, mada to mnogi osporavaju, da pričamo o onome što je naš problem. Prva stvar je da je obrnut redosled procesa. Trebalo je najpre napraviti lustraciju, pa tek onda da se ide na procesuiranje novinara. Sada imamo komičnu situacija, za huškanje se prozivaju ljudi koji i danas rade u medijima, mislim na prvom mestu na RTS, koji su u međuvremenu za ovih deset godina postali medijske zvezde. Oni su i tu inicijativu Tužilaštva iskoristili, i pružena im je realno mogućnost da se javno brane, čak i od naših „nezavisnih” medija. Recimo, mi smo nakon najave Tužilaštva opet mogli da čujemo Milijanu Baletić na TV. Nemam ništa protiv, ali njihovo dovođenje ima smisla tek kada sa druge strane ili bar kao drugog gosta u emisiji imate kompetentne ljude koji znaju šta je ona radila. Međutim, te razgovore vodili su mladi, ne loši, ali neiskusni novinari koji su pravili greške koje je ona iskoristila tako da je to sve skupa bilo mučno i neprijatno. RTS je za mene paradigma za sve zlo koje se valjalo ekranima. Svi znamo da su meci najpre krenuli da lete preko ekrana pa onda na bojištima. Zato uvek ističem da je lustracija u RTS-u trebala da bude izvedena do nivoa sekretarice. Sekretarice su menjale sudbine ljude, uticale indirektno na uređivačku politiku... Naravno, nisu one krivci ali u jednom takvom mastodontu kakav je RTS odgovornost je bila na velikom broju ljudi. Ta kuća je početkom devedesetih potpuno ideološki razorena multidisciplinarno sa kadrovima JUL-a i SPS-a koji su infiltrirani među sve kategorije zaposlenih, i velikim čistkama onih koji se nisu slagali sa tom politikom. E lustracija tih ljudi nije urađena. Drugi problem procesuiranja se sam nameće, zašto samo novinari? Daleko da ih ja branim, ali zašto ne i oni koji su osedlali konja Miloševiću i tom režimu koji je iskoristio televiziju kao treći najmoćniji stub, pored sudstva i policije za zloćudnu politiku koju je vodio i sva posrtanja koja je ovaj narod i ostali u regionu, doživio. Šta ćemo sa književnicima, šta ćemo sa akademicima, sa vrhunskim intelektualcima koji su listom stali uz Miloševića pa kako tek ne bi obični ljudi? Njihovu krivicu niko nikada ne pominje a to jesu javne ličnosti. Nisam za progone, ali ako se već procesuiraju neke javne ličnosti, ne vidim razlog da to budu samo novinari. Ja u materijalima imam toliko njih koji bi mogli da odgovaraju za ratno huškanje isto kao i novinari. Tu nisu bili ključni igrači Milijana Baletić i slični, nego oni koji su bili ideolozi i kreatori najmračnijeg vremena poput Milorada Vučelića, koji je bio direktor RTS-a. Treća stvar, do sada su osuđeni novinari samo za genocidnu propagandu. Imamo tri slučaja, nacistička Nemačka, Ruanda i Sijera Leone, ali to jeste bila genocidna propaganda, recimo kad Štajher kaže „sve Jevreje u Rusiji treba pobiti”. Takve rečenice se ovde nikada nisu čule. Ako nikada nigde nije ni jedan novinar osuđen sem njih trojice, ja ne znam kako ćemo mi sada taj užasno težak zadatak da uradimo.

* Koliko bi procesuiranje ratnih huškača imalo značaja u ozdravljenju društva?
To je mač sa dve oštrice. S jedne strane, tu bi bila zastupljena dimenzija odgovornosti, ali bojim se da bi tim neveštim, pre svega medijskim prikazom cele situacije, daljim uplitanjem političara u priču, bojim se da bi se kreirala nova vrsta žrtvi, da bi oni preuzeli, uslovno rečeno, ulogu žrtvi i da bi jedan deo javnosti svakako imao simpatije za njih. Oni bi to predstavili kao hajku na sebe što im nije teško, otvorena su im vrata u svim medijima, realno, u današnjoj situaciji, ekonomskoj, društvenoj, tranzicionoj, ne očekujem nekakav specijalan efekat s obzirom na stanje u kojem s edruštvo nalazi.

* Čini se, bar po atmosferi koja je zavladala nakon najave Tužilaštva, da bi procesuiranje samo nekih imena, aboliralo mnoge učesnike u propagandnoj mašineriji?
To je veliki problem. Izvučeno je nekoliko imena, a ja se sećam da je tu je bilo toliko urednika i urednica koji su bili zloćudni ratni huškači. Njih više niko ne pominje, nema ih jer su bili dovoljno pametni pa su se na vreme povukli.

Photo: Dragan Kujundžić
* Na specifičan način, okvir rada medija iz devedesetih zadržao se i danas iako se politička situacija promenila. Koliko ga vi prepoznajete u svakodnevnom izveštavanju?
Govor mržnje postoji i danas. Devedesetihje bio najstrašniji ali sad se taj govor mržnje neguje u političkim podelama među samim političarima, a imamo situaciju da određeni novinari ne mogu da sakriju politički stav, što je nedopustivo, i onda dozvoljavaju u svojim emisijama ili prilozima ili tekstovima, uvrede koje stvarno jesu govor mržnje. Što se tiče same zloupotrebe novinara u informativnom programu od strane politike, ona evidentno postoji, samo je sad sofisticiranija, nije onako ogoljena, a to je posledica toga što televizija nije postala javni servis, nego je i dalje partijska. Znam da svaka televizija mora da bude državna u najboljem smislu reči, to je i BBC. Svaka državna televizija štiti državne interese, ali kod nas je to televizija partije na vlasti. Jedan pozitivan pomak, jedan kvalitet koji će čini mi se RTS imati, nažalost došao je zbog, pre svega, čini mi se, ekonomskih razloga. Naime, došlo je do transfera i RTS dobija zbilja novinarska imena koja su veoma značajna. To je dobro.

* Kako vam bivša medijska kuća izgleda danas u odnosu na vreme rata?
U svakom slučaju je bolje, ali te dve kategorije mi nisu uporedive. Onda je bio rat, oni su imali opravdanje da se mi branimo, bile su dozvoljene mnogo veće laži i polusitine, sada su, čini mi se, dozvoljene samo polusitine, jer su teže dokazive. Jedna od kategorija je i zloupotrebe montaže a ta iskrivljena slika događaja je i danas prisutna na RTS-u, aiko je u ono vreme bila mnogo veća. Redosled pakovanja vesti, ono što treba da bude u headlineu, to se stavi na kraj, tek tako da se pomene, tehnologija je otprilike ostala ista, samo što je sad sofisticiranija. RTS je u katastrofalnom stanju u tehničkom smislu. Televizija koja je pre 30 godina bila, u produkcionom smislu, dobra televizijska škola, očišćena od svake ideologije i politike, sada je postala maltene poluamaterska televizija.

* Bili ste predsednik Nezavisnog sindikata na RTS-u, a 1993. godine su vas izbacili sa posla. Kakva je bila situacija na RTB u vreme ospade i pada Vukovara?
Nezavisni sindikat je osnovan u proleće 1990. Mi smo se već krajem osamdesetih digli u odbranu profesije. Videli smo kuda vodi ta ratnohuškačka politika. Nije trebalo biti nikakav naročiti politički vizionar, nego je samo trebalo biti pošten i priznati kuda sve to vodi. Ti pojedinačni otpori su se artikulisali u nezavisni sindikat, a 1993. svi smo proterani u velikoj čistki. Dok sam bio na RTS-u desio se i Vukovar i mi smo 1994. napravili prvi film iz serijala „Slike i reči mržnje”, koji se zove „Vukovar 1991.” o izveštavanju sa ratišta u Vukovaru. To je bio najstrašniji period propagande, tada ste imali propagandu zverstvima. Ljudi su dva puta ubijani, jednom zverstvima na ratištima, drugi put po televizijama, i hrvatskoj i srpskoj jer su ih i jedni i drugi koristili kao svoje žrtve. Bio je to period najužasnije ratnohuškačke propagande. Kasnije, tokom rata u BiH, matrica se promenila jer su valjda videli da su preterali sa dnevnikovim dodacima. Dok je bilo ratište u Bosni imali smo malo drugačiju vrstu propagande. Vukovar je bio strašan. Gledali ste svojim očima šta radi propaganda. Čuvena priča o 40 zaklanih beba, koja je demantovana u toku emisije, već je napravila svoj efekat tako da nije imalo smisla demantovati je. Demant je skupljanje perja u jastuk, a vest je kad se rasprši perje. Takve su vesti podizale na hiljade dobrovoljaca u Srbiji, to je jedan od najstrašnijih grehova televizije i ratnih huškača, koji izgleda ni danas nisu svesni šta su uradili. Misle da su patriote. Možda neki jesu to sve radili iz uverenja ali generalno, čisto sumnjam.

*Kako je „Vrela krv” primljena u javnosti?
Jako dobro, zadovoljan sam. Dobila je prestižnu nagradu NUNS-a za istraživačko novinarstvo, dobila je nagradu za najbolji dokumentarni film koji se bavi temom ljudskih prava na Sarajevo Film festivalu, koji je najprestižniji u regionu. Film je bio prikazan na BHTV i rejting je bio 7,1, što je bilo fantastično. Ljudi uglavnom dobro reaguju, mada je bilo i kritika da je to antisrpski film. Kritikovala nas je i demokratska opcija da smo previše mesta dali ekstremistima. Film se bavi njima, tako da je njihova kritika bila besmilena; ne možete praviti film o nekoj temi a da nemate ključne aktere te teme, a svi oni su pristali da učestvuju u filmu.

* Kako gledate na presudu suda u Novom Sadu kojom je Milijana Baletić vraćena na posao? To se desilo neposredno posle najave Tužilaštva da pokreće istragu protiv novinara.
To je problem našeg pravnog sistema. Očigledno su takve stvari moguće. Ona je po presudi vraćena na posao, niko je po svojoj volji nije vratio. Opet se vraćamo na lustraciju; da se to desilo ne bi došli u situaciju da ona bude vraćena u redakciju, jer bi doživotno izgubila pravo da se bavi novinarskim poslom. Gledam na to kao na strašnu stvar; to više nije ni ironija ni sarkazam, to je totalna nemoć sistema da svoju pravnu regulativu u daleko većim stvarima, a kamoli kad je u pitanju jedan novinar.

* Da li je RTS prikazao serijal „Slike i reči mržnje”?
RTS je odmah posle petog oktobra, u onoj euforiji, počeo da emituje serijal Slike i reči mržnje, koji ima šest epizoda; onda je emitovanje zaustavljeno posle prvog ili drugog filma, navodno da je neko iz nove vlasti javio da je to jako opasno jer će nas Hrvati tužiti za ratne zločine, ili neko drugo besmisleno opravdanje. Emitovanje je prekinuto, digla se medijska buka i u nekom kasnijem terminu čini mi se da su jedan ili dva filma emitovana. Naši filmovi se ni danas na RTS ne mogu emitovati. Ponudili smo poslednji film „Vrela krv”, o neonacističkim grupama u Srbiji, za koji smo dobili nagrade na festivalima, ali oni to neće. To je RTS danas. Ako je neka tema opasna, ako se tu zadire u interese političara na vlasti, odmah se odbija. Taj strah da sve što se kritički uradi da je antisrpsko i dalje je itekako prisutan, i danas kao i u ono vreme.

* Koliko činjenica da mediji danas ne prikazuju ovakve stvari pospešuje kulturu zaborava i kakve to posledice ostavlja na društvo, posebno na mlađe generacije koje su rođene za vreme ili posle rata?
Naravno da pospešuje. Mi generalno imamo fenomen kratkog pamćenja kao narod, možda zbog toga što smo mnogo loših stvari preživeli pa prirodno ljudi žele što pre to da zaborave. Znam da su naši filmovi užasno neugodan podsetnik, ali da se ne bi ponovile te stvari mora da postoji podsećanje, ako ništa drugo zbog mladih ljudi. Za decu koja su rođena devedesetih to je daleka istorija. Ako se toj deci ne objasni šta je bilo i da to ne sme da se ponovi, to je veliki zločin prema budućim generacijama, ne samo u moralnom smislu. Ako se ta deca ne edukuju, to se onda reflektuje kao talasi u vodi, dolazimo do toga da se njihov sistem vrednosti menja, dolazi do potpune degradacije sistema vrednosti kod mladih anajopsanij stvar je potpuna nezainteresovanost.

* To je, između ostalog,  plodno tlo za stvaranje neonacističkih grupa?
To su ljudi koji ne vide budućnost i u tim grupama, kako je režiser Goran Marković lepo rekao u našem fiilmu, tu im se pruža instant budućnost. Dobro poznata idelogija po kojoj su za sve nesreće i probleme krivi drugi, srpski narod je najbolji, radikalne opcije i rešavanje socijalnnih problema, oni sve to verbalno dobijaju. Ljudi prosto krenu u tom pravcu ali nemaju gde, to je u stvari slepa ulica. Naravno, ne mislim da je to situacija sa većinom omladine, ima tu mnogo mladih, pametnih, talentovanih ljudi, ne samo u novinarstvu nego i u filmu, književnosti, pozorištu ali oni prosto nemaju šansu. To jeste sve deo ove užasne poratne tranzicije, ali treba izdržati.

* Kako gledate na pojavu neonacizma u Srbiji? Imali ste priliku da razgovarate sa svim vođama ekstreno desničarskih grupacija.
Za početak, ne bih stavljao znak jednakosti između nacizma ondašnjeg i današnjih društvenih pojava. Jedan razlog je loša ekonomska situacija, drugo, mnogo se zloputrebljava mit o Kosovu, i treći, veliki razlog; ne stvaraju se oni sami. Još uvek tu ključne konce povlače tajne službe koje još nisu demontirane, koje su iste još od OZNE i UDBE. To je isti model, koji se samo pojavio i menja pipke poput osmog putnika. Realno, nisu ni sve te organizacije iste, SNP 1389 se razlikuje od Obraza i Nacionalnog stroja, jer su uže vezani za mit o Kosovu i ne negiraju holokaust, dok Obraz negira Holokaust. Postoje razlike među njima, ali je model isti. Tajne službe zloupotrebljavaju tu decu na najgori mogući način. U stanju su da zloupotrebe i zrele ljude, a kamoli mlade; vode ih svesno na užasnu stranputicu.

* Koliko je država zainteresovana da se suočava s njima? Vlasti su tek posle ubistva nedužnog francuskog mladića osetili potrebu da reaguju, do tada ih to nije zanimalo.
Mislim da nije zainteresovana, a relano ne znam koliko država uopšte može da kontroliše tajne službe. Te tajne službe su strašno zainteresovane da te ekstremne grupe opstanu kao njihovi džokeri kad god im zatreba. Koliko oni to uopšte mogu da kontrolišu ne vidim, a nešto mi se čini da i nema preteranog interesovanja. Vlast je zainteresovana onda kada se desi tako strašno ubistvo i to nije dobro. S druge strane, kada vi vidite ko su ti ljudi koji su ga ubili, jedan od njih je arhitekta, to su mladi ljudi koji su instruistani i zloupotrebljeni.

* Postoji li i kolika je realna opsanost od neonacističkih grupa u Srbiji?
Ako gledamo kvantitativno, oni nisu mnogobrojni i u tom smislu nije velika opasnost, ali je opasnost u fenomena. Ne povlačim paralelu, ali nisu ni nacisti u početku nigde bili brojni. Ne mislim da će ovde doći do poplave tog talasa ali smatram da te grupe jesu veoma značajne, posebno kad se povežu sa političkim partijama koje imaju veoma ekstremne stavove. Velika je opasnost ako se ponovo dogodi slično ubistvo, to nije dobro ni za šta. Ekstremne grupe predstavljaju opasnost koja uvek može da nas vrati u rikverc.

* Scena iz filma Vrela krv


star
Oceni
2.23
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV