Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (8)

Sećanje na Vukovar (2)

Estetika ratne propagande

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Ron Haviv

Šovinizam, ksenofobija, mržnja prema svakoj "drugosti", obeležili su medije u Srbiji neposredno pre i za vreme rata na prostoru bivše Jugoslavije * Ratnohuškačka propaganda u kojoj su glavni predvodnici bili novinari i urednici Radio televizije Srbije, dnevnih listova Politika, Politika express i Večernje novosti imala je za cilj da do te mere uplaši ljude i stvori mržnju prema "drugima" posle čega je rat bio očekivana posledica * Na prostoru bivše SFRJ stotine hiljada ljudi su ubijeni, silovani, ranjeni, zatvarani u logore,a u svemu tome uloga medija je velika, čime su ispisali najmračnije i najsramotnije poglavlje istorije novinarstva u Srbiji

Propaganda na prostoru bivše Jugoslavije, sa posebnim akcentom na medije u Srbiji, imala je snažan uticaj na razvoj događaja devedesetih godina prošlog veka. Kroz primere nesavesnog izveštavanja, fabrikovanja neistina i ciljanog raspirivanja međunacionalne, verske i rasne mržnje može se videti način na koji je režim za svoje ciljeve koristio masovne medije. S druge strane, posledice takvog izveštavanja, na žalost, vidljive su u novijoj istoriji novoformiranih država bivše SFRJ. Mediji su, posle šoka, bola i straha koje su proizveli kod gledalaca i čitalaca svojim prilozima i izveštajima, na kraju uspeli da prodube međunacionalnu mržnju koja je dovela do najstrašnijih zločina u Evropi od Drugog svetskog rata. „Psihičko silovanje“, koje je svaki konzument vesti preživljavao iz dana u dan gledajući leševe u krupnim kadrovima ili čitajući izveštaje sa krajnjim monstruoznim detaljima, omogućilo je posredovanju „instikata“ u korist jednog režima, odnosno ideologije. „Impulsi života i smrti unose svoju energiju u žestinu u neophodne borbe za ustoličenje određenog režima. Takav pokušaj propagande podrazumeva odsustvo svakog razmišljanja, svake kritičke misli. To se, kroz formulaciju Žana Kazneva, smatra „vrstom regresije u kolektivne predstave u kojima vladaju simboli, mitovi i princip pripadništva pre nego pojmljivost i promišljanje“, piše Fransis Bal u knjizi "Moć medija".

Vukovar je primer prvog i najkrvavijeg okršaja na prostoru bivše SFRJ u kojem je uloga medija bila ogromna. Tada su postavljeni potpuno novi standardi u izveštavanju, koji su podrazumevali mržnju, šovinizam, laganje, izmišljanje, nameštanje situacija, te fabrikovanje neistina sve sa ciljem da se opravdaju ratna dejstva i postignu određeni politički ciljevi. Pad svih standarda i vrednosti novinarske profesije koji se desio u Vukovaru tokom sukoba hrvatske vojske s jedne  i JNA i dobrovoljaca s druge strane, kasnije je korišćen kao matrica za sva druga ratišta u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu, a nasleđe takvog načina izveštavanja, oseća se i danas, na žalost ne samo u tabloidima nego u skoro svim medijima u Srbiji, Hrvatskoj i BiH.

Tokom raspada države krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, mediji su stavljeni u službu vladajuće političke i intelektualne elite, a propaganda je bila sredstvo da se dođe do određenih ciljeva. Oni su se vremenom menjali, ali je činjenica da su mediji svojim nesavesnim izveštavanjem svesrdno pomogli vladajućoj političkoj eliti u sprovođenju politike koja je imala za posledice stotine hiljada mrtvih, ranjenih, silovanih, prognanih, nestalih.

Mediji su krajem osamdesetih i početkom devedesetih intenzivno radili na tome da podele stanovništvo na „nas“ i „njih“, pri čemu su „oni“ uvek bili loši, a „mi“ uvek dobri. Podsećanjem na neke stare zločine raširili su strah od novih, mada je često bilo i potpunih izmišljanja.

„Novinari su bili pogonski remen u drobljenju ove zemlje. Njihova uloga je bila da dokrajče cepanje po nacionalnim i nacionalističkim šavovima i oni su to uradili sa neverovatnom lakoćom, bez imalo odgovornosti i savesti“, navodi se u zborniku radova o uticaju medija na rat na prostoru bivše Jugoslavije Intima javnosti

U medijima u Srbiji i Hrvatskoj za vreme rata nedostajalo je argumentovano izveštavanje, zasnovano na činjenicama, a nad njima je dominirao parafrazirajući stil. Prema rečima Velimira Ćurgusa Kazimira  „ni jedna informacija od bilo kakve važnosti nije stizala do javnosti bez komentara ili tumačenja. Javnost je sve vreme držana u stanju mentalne adolescencije. Pristup koji bi se na Zapadu karakterisao kao potcenjivanje publike, u Jugoslaviji je postao medijski zakon“.

 

Ceo život u jednom zavežljaju: Odlazak iz Vukovara
Photo: Ron Haviv

U prilog tome ide jedna od najvećih novinarskih patki tokom rata devedesetih koja je puštena u medije prilikom borbi oko Vukovara, da je u jednom podrumu nađeno 40 ubijene dece, „iskasapljene“. Iako niko nije video tu decu, s obzirom da je medijska kuća od poverenja to objavila, agencija Rojter, mediji u Srbiji, Večernje novosti i Politika nekoliko dana na naslovnim stranama donosili su priče o strahotama koje su ustaše počinile nad srpskom nejači, sa bizarnim detaljima te svedočenjima raznih ljudi i komentarima redakcije o strašnim zločinima i neljudskosti druge strane. Kada je priča javno demantovana na RTB-u, više nije bilo efekta. Šteta je bila nepopravljiva. U izvinjenju je komentator RTB rekao da je rat i da se greške dešavaju, dok je istovremeno u prilozima već puštana priča dobrovoljaca koji su išli na ratište kako bi branili svoju, „kad vide šta se radi srpskoj deci.“

Razlika između televizijskog i novinskog izveštavanja i stvarnosti bila je ogromna. Rat je za televizijske gledaoce počeo pre nego za ljude stvarno na licu mesta. Idiom rata postupno je ušao u upotrebu, a lansirali su ga političari a ne novinari, mada su ga, prema Marku Tompsonu, neki od potonjih ubrzo prihvatili. Masovni mediji u Srbiji su iskorišćeni da ubede svoju javnost da su Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini pre svega rasejani pripadnici srpskog nacionalnog etniciteta. Ukratko, oni nisu bili građani Hrvatske ili Bosne, datog nacionalnog ili etničkog porekla, vere i kulture. Srbija im je, kako su u to vreme isticali i političari i mediji, a i sam narod, bila „majka“. Mediji u Srbiji, a i srpski mediji van Srbije, trudili su se da unesu strah među pripadnike svog naroda od „drugih“, koji su u ovom slučaju Hrvati, Muslimani odnosno Bošnjaci, Zapad, Srbi izdajnici, petokolonaši i strani plaćenici, a sve u službi opstanka na vlasti tadašnje političke elite. Mediji su bili produžena ruka režima Slobodana Miloševića i svesrdno su mu pomagali da ostane na vlasti do 2000. godine. Retoričko ujedinjenje Srba uspešno je obavljeno, jer su se konstantnim podsećanjem na zločine ustaša nad srpskim stanovništvom u Drugom svetskom ratu, te korišćenja te reči za skoro sve pripadnike hrvatskog naroda, uneli strah i panika među stanovništvo. Značajno je napomenuti da su u to vreme intelektualci, umetnici, akademici obilazili srpske sredine po Hrvatskoj i BiH i iskopavali grobnice iz Drugog svetskog rata kako bi žrtve u otvorenim sanducima prenosili u procesiji u sveže napravljene kripte. Činjenica je da je paniku i strah u medijima sijala i druga strana, sa jednakom mržnjom, ali sa mnogo manje uticaja na celokupnu populaciju u bivšoj SFRJ, nego što je to činila Srbija. Mark Tompson u knjizi „Proizvodnja rata u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini“ ističe da je „medijsko ujedinjenje Srba protiv „drugih“ posebno olakšala činjenica da je i hrvatsko rukovodstvo podržavalo takvu definiciju hrvatskih Srba "Srpska vlast je prednjačila u tom poslu. Za razliku od Hrvatske, nacionalistički režim u Srbiji prigrabio je glavne medije pre višepartijskih izbora.Miloševićeva vlast znala je kako da iskoristi i očuva to preimućstvo"

Priča o kontroli medija u Srbiji, priča je o upotrebi nacionalizma protiv nezavisnosti radija, televizije i štampe. Vlast je direktno kontrolisala novinsku agenciju TANJUG i dnevni list Večernje novosti,  a preko vodećih ljudi i dnevne listove Politika i Politika express koji su, kako će se videti u tekstu koji sledi, postali propagandna glasila odavno posvađana i sa kodeksom novinarske etike i sa profesijom kojom su se bavili. Pomenuti mediji, svojim direktnim stavljanjem u službu jedne strane i jedne političke partije koja je vodila rat, ispisali su najmračnije strane istorije novinarstva u Srbiji. U takvim uslovima istinite informacije su obrađivane i dorađivane, objavljivane su neproverene vesti bez izvora informacija ili nepotpisane a od količine propagande činjenice su se jedva razaznavale. Istina je bila uglavnom ono što je prećutano. U potpuno izokrenutom svetu, istinito je momenat lažnog, napisao je Gi Debor u „Društvu spektakla“. Mediji u Srbiji su stvorili okruženje u kojem primalac informacija nije morao mnogo da razmišlja, trebao je samo da sedne pred ekran i proguta sve što je servirano... „Kada se stvarni svet preobrazi u puke slike, puke slike postaju stvarna bića koja efikasno podstiču hipnotičko ponašanje... Spektakl nisu samo slike, niti samo slike i ton. To je sve što izmiče čovekovoj aktivnosti, sve što je ometa i zavarava njegovu sposobnost preispitivanja i korekcije“, piše DeBor. Tako je izgledala stvarnost u očima medija u Srbiji 1991. godine. 

RADIOTELEVIZIJA SRBIJE: Najvažniji deo programa u vreme pohoda na Vukovar RTB bio je centralni Dnevnik u 19.30 koji je u vreme pripreme i trajanja rata znao da traje i po sat i po vremena. U to vreme imao je specijalni dodatak u koji su dovođeni razni komentatori da kažu svoje mišljenje o političkoj i situaciji na ratištu, a neretko su gosti „vadili dokaze“ o ustašoidnosti Hrvata. Na primer, gošća koja je u studio donela knjigu o ustaštvu iz vremena NDH, nađenu negde u Hrvatskoj. Za gošću, koja je knjigu predstavila kao „Bukvar ustaških bojvnika“ to je bio ratni plen koji joj je dao legitimitet da se pojavi u centraloj informativnoj emsiji na državnoj televiziji, a za gledaoce dokaz o tome kako se JNA bori protiv ustaša. Na poziv voditelja, kako bi pokazala monstruoznost ustaša i podsticanje ustaštva u Hrvatskoj, čitala je pesmu u kojoj se navodi da je otac spreman da ubije i sina jedinca zarad NDH. Trebalo je pokazati svu svirepost Hrvata i ona je u tome, zahvaljujući RTB, uspela.

U vreme rata u Vukovaru, druga strana iz izveštaja je potpuno iščezla. Jedina druga strana koja se pominjala, bila je neprijateljska, a kao takva nazivana je pogrdnim izrazima koji su bili diktirani od vođstva medijskih kuća. Dok su JNA i srpske paravojne snage nazivane oslobodiocima, hrvatske vojne snage su dobile epitete ustaša „ustašodnih hordi“, „crnokošuljaša“, „bojovnika“ i veoma često korišćen izraz s početka sukoba u Vukovaru i Dubrovniku, „pijanih i drogiranih monstruma“. 

Novinari su u svojim izveštajima pokazivali kako je zlo bilo duboko usađeno u hrvatsko etničko biće. Dok su pre pada Vukovara u svojim prilozima i pokušavali da naprave razliku između običnih građana i ustaša, posle ulaska jedinica JNA i dobrovoljaca u grad, svi su postali zločinci. U jednom od priloga TVNS, novinar pokazuje u ruci, u beloj salveti zlatne zube, uz komentar „U ruci imam zlatne zube, rekoše mi da su ovi zubi vađeni nožem praktično živim ljudima koji su kasnije ubijani“. Nagađanja koja su se predstavljala kao činjenice i to isključivo da bi pokazale svirepost druge strane, u ovom slučaju hrvatske, a kasnije bošnjačke i albanske, bila su sastavni deo propagande RTS.

Predivni Vukovar u koji dobrovoljci jedva čekaju da se presele, kako je to rečeno na RTS: Mrtav grad
Photo: Stock

RTS je pravio priloge, koristeći preživele civile iz podruma i, prema svedočenju novinara Jovana Dulovića, nagovarajući njih ili rezerviste da u kameru pričaju ono što oni misle da treba, kao na primer, da optužuju nepoznatog čoveka da im je pretio i hteo da ih ubije, ili da oca nateraju, kako bi spasio živu glavu, da se odrekne oba sina i da slaže da su bili u HV.

Novinarski prilozi sve češće su bili islednički, novinar je sebi davao za pravo da ispituje i zarobljenike i civile na način na koji to rade pravosudni organi. Veoma često, u samim pitanjima već su bili odgovori koje je sagovornik trebalo samo da proširi ili potvrdi. U prilogu TVNS novinar je pitao starijeg rezervistu, koji ima oko 60, 70 godina „Da li imate primera da su nekoga ubili, preklali ili nešto mu uradili od takvih primera zlodela koja su učinili?“

Sagovornik: Ja sam ranije otiša’, ja nisam, ali kako znam da je bilo takvije mučenja.

Novinar: Šta su radili?

Sagovornik: Klali, oči kopali, prste sjekli, nokte od djece, u tepsijama smo nalazili djecu koju su htjeli peći, u tepsijama smo nalazili, na slobodnim teritorijama. Vojnicima glava odsječena, rasporen koji je bio ranjen pa su ga dokrajčili.

Novinar: Nemaju milosti ni prema ranjenicima?

Sagovornik: Nemaju milosti, ja ne znam kakve su to životinje, šta su to, to nisu ljudi.

RTS je pretrpela velike kadrovske promene neposredno pre, za vreme rata u Vukovaru i posle njega. Novinari koji nisu pristali na propagandno izveštavanje, gurnuti su u ćošak. Smanjene su im plate, šikanirani su, nije im bilo dozvoljeno da idu na ratišta a i kad bi uspeli da se provuku, emisije i prilozi im se nisu emitovali, ili bi, kao u slučaju Svetlane Lukić, posle emitovanja usledila malo duža pauza do druge emisije. Dovedeni su dopisnici iz unutrašnjosti i mlađi novinari koji su bili spremni da obavljaju posao ratnih reportera na način na koji je to tražilo političko vođstvo preko svojih ljudi na čelnim pozicijama u medijskim kućama. . Izuzetno važan propagandni deo posla obavili su, na primer, reporteri TV NS, na čelu sa Milijanom Baletić i Vesnom Jugović čije reportaže pokazuju školski primer ratnohuškačke propagande. Jedan od priloga Milijane Baletić je i onaj kada pita ljude u Vukovaru „Kako je moguće da se ovde u Vukovaru toliko održe ustaše? Mora da im je narod pružao podršku. Šta vi mislite?, pitala je dve građanke . Jedna je odgovorila da ne zna, da je novinarka puno pita, na šta Baletićka nastavlja „Kako je moguće da se narod nije pobunio protiv njih?“ a druga žena odgovara „Neće protiv svojeg niko“.

U vreme pada Vukovara, 18. novembra 1991. godine RTS javlja da je Vukovar oslobođen. Uslediće reportaže iz potpuno sravnjenog grada, razgovori sa ljudima koji su ostali bez ičega, i prilozi u kojima se pokazuju leševi u krupnim kadrovima. To je prvi put da je javnost izložena takvoj vrsti izveštavanja i posle Vukovara se nikada u tako kratkom vremenskom roku neće više leševa snimanih krupnim kadrovima prikazati na RTS. Skoro svi leševi su za RTS bili „srpski“. Na primer u prilogu o leševima iza vukovarske bolnice, za RTS oni su bil „srpski ili uglavnom srpski“, dok su preživeli civili unutar bolnice bili „ustaše preobučene u civile“. U vreme pada Vukovara u studiju RTS je gost bio i mladi fotograf agencije Rojter Goran Mikić, koji je došao da obavesti javnost o onome o čemu je ta agencija već javila – da su u Vukovaru u jednom podrumu nađeni leševi 41 „zaklanog srpskog deteta“. Vest je odjeknula kao bomba. Večernje novosti i Politika su danima na naslovnoj strani objavljivali priču o tom „zločinu“ sve dok u RTB uživo u specijalnom dodatku nije objavljen demanti, nakon što su stručnjaci za sudsku medicinu iz Beograda utvrdili da je reč o izmišljotini. Spiker Dnevnikovog dodatka rekao je tada da je rat, da su išli tragom agencijskih vesti  i da se „u ratnoj psihozi otela dezinformacija, a ima ljudi koji haluciniraju u tom stravičnom incidentu.“ U takvom trenutku, voditelj RTS i dalje je ostavljao prostor za gledaoce da postoji šansa da se zločin zaista desio jer je demanti „pretpostavka“.  „Lako je primiti novinarski greh pod pretpostavkom da to nije tačno, jer sad nemamo dokaze ni da jeste ni da nije.“

Photo: Ron Haviv

„Taj dečko Mikić koji je izmislio priču nije ni bio fotoreporter, nego je njegova majka držala neku foto radnju. Apsolutno svi novinari koji su bili na terenu znali su da tako nešto nije moglo da se dogodi. To je bila vrhunska izmišljotina. Čak i da čovek nije bio tamo, ne bi mogao da poveruje u tu priču. To su stvarno gadosti, a tada ih je bilo koliko hoćete“, kaže Jovan Dulović.

Dnevni list Politika koja je donosila bombastične naslove o zaklanoj deci preko cele naslovne strane, demanti je objavila na trećoj strani, u dnu, na samo tri reda.

Reporter RTS, do skora predsednik Udruženja novinara Srbije, a danas generalni sekretar tog istog udruženja, Nino Brajović, izveštavao je iz Vukovara u vreme opsade i pada grada a jedan od njegovih upamćenih priloga je već pomenuti prilog preko puta vukovarske bolnice u kojem se na snimku vidi puna bašta leševa, a Brajović tvrdi da su to mahom Srbi. „Ovo je masovna grobnica preko puta bolnice za koju smo rekli da u njoj leže tela samo Srba ili velikom većinom Srba... Na nekima od njih su i vršena zverstva“ komentarisao je tada Brajović. Iza vukovarske bolnice nalazili su se leševi građana Vukovara, koji su od zadobijenih povreda u međuvremenu preminuli, a njihov identitet utvrđen je naknadno. Na konkretne optužbe on je odgovorio da njegovo ratno izveštavanje nikada nije bilo pod znakom pitanja.

„Sve što sam radio tih nekoliko meseci koliko sam bio ratni reporter RTB, bilo je profesionalno i ponosan sam na to što sam jedan od retkih novinara u to vreme koji nije koristio govor mržnje u svojim prilozima“, objasnio je Brajović napominjući da je jedina stvar kojom se danas ne ponosi ta da je čestitao „oslobođenje Vukovara“ haškom optuženiku, generalu JNA Veselinu Šljivančaninu.

O tome kako se izveštavalo iz Vukovara u to vreme, govori i Brajovićevo objašnjenje pomenutog priloga o vukovarskoj bolnici, Brajović kaže „tih dana sam u Vukovaru razgovarao sa mnogim očevicima koji su mi govorili da je većina pobijenih ljudi Srba, i ja sam tako i prokomentarisao snimku koja je  puštena  u studiju RTB“.

Izveštavanje RTS mobilisalo je stanovništvo. Nedeljama su prikazivani prilozi o dobrovoljcima koji se prijavljuju da idu na ratište da se „bore za Srbiju“ ili da „zaštite Srbe u Hrvatskoj“ a i svoju decu kad vide šta se u Hrvatskoj radi srpskoj deci. Izveštaji sa ratišta su imali malo veze sa stvarnom situacijom, zbog čega su se mnogi okrenuli i otišli kad su videli šta se u Vukovaru zaista dešava. Jovan Dulović seća se dvojice momaka iz Crne Gore koji su kao dobrovoljci došli u Vukovar podgrejani izveštajima na RTS i u štampanim medijima. Kad su videli šta se dešava, okrenuli su se i otišli kući. „Rekli su: Nismo mi došli ovako da ratujemo. Otišli su i niko ništa nije mogao da im kaže“, objašnjava Dulović u Dosijeu NUNS-a.

RTS je odražavala realnost moći u Srbiji. Već početkom devedesetih regionalni mediji su bili izloženi svim vrstama progona i opstrukcije od lokalnih vlasti i ogranaka SPS i SRS. Posao Vojislava Šešelja, koji je javno prozivao nepodobne novinare i nudio novčanu nagradu za glave hrvatskih novinara kada se uđe u Vukovar,  i drugih političkih struktura, u vreme pada Vukovara već je bio obavljen. Glavni urednik nedeljnika Vreme, Stojan Cerović u izdanju od 11.maja 1992. godine pisao je da generalni direktor RTS Milorad Vučelić „...sada može mirno da pozove opoziciju da kaže šta hoće na televiziji, jer zna se... svako ko objašnjava istinu to može da radi na svoju štetu. Stvarnost zvuči kao najcrnja antisrpska propagnada i svako ko je opisuje uplašiće ljude i okrenuti ih protiv sebe.“

* Nastavak serijala objavljujemo u sredu

star
Oceni
3.14
Povezani članci
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV