Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (19)

Sećanje na Vukovar (1)

Srpsko Galipolje

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Grad oslobođen od života: Vukovar 1991.
Grad oslobođen od života: Vukovar 1991.
Photo: Stock

Za nekoliko dana, 18. novembra navršava se punih 18 godina od pada Vukovara, kada su paravojne srpske jedinice uz podršku JNA ušle u potpuno sravnjen grad i, kako je to nazivala tadašnja srpska propaganda, "oslobodile ga", od života. e- Novine će se u narednim danim prisetiti opsade grade, i ratnohuškačke propagandne mašinerije koja je imala veliku ulogu u podstrekivanju na mržnju i zločine. Podsetimo, Ovčara, stratište oko 200 hrvatskih zarobljenika, jedan je od zločina zbog kojeg je Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu najavilo istragu protiv medija i novinara. Kako bi pokazali situaciju na terenu nekoliko dana pre pada grada, objavljujemo reportažu Miloša Vasića koja je objavljena na dan pada Vukovara u nedeljniku "Vreme" * Pod Vukovarom su hiljade vojnika izginule, hiljade ranjene i hiljade ostale bez mira u duši. Osamdeset dana traje opsada tog grada a da nikome nije sasvim jasno zašto i sa kojim ciljem

Scena koju ćemo opisati ( po svedočenju očevica) samo je jedan od trenutaka slavnoskog rata, nije ni reprezentativna, ni izuzetna. Početkom prošle nedelje, u jednom od napada kombinovanih srpsko ’dobrovoljačkih’ i vojnih snaga na zgrade blizu naselja Luzac u okolini Vukovara, izvesna dobrovoljačka jedinica –veoma vešto i dobro obučena-počela je da zauzima zgradu po zgradu. Jedna od zauzetih zgrada bila je nekada – pre rata – disko klub. Pošto su spretnom taktikom kao na filmu (vrata, ručna bomba, prodor) zauzeli tri kuće, dobrovoljci su počeli da iznose plen (elektronika itd) i da ga slažu u šatorska krila pred jednom od kuća. Tada se trista metara južno pojavio tenk JNA i bez oklevanja ispalio nešto topovskih granata kalibra 100mm u „oslobođene“kuće. Nekoliko dobrovoljaca gine na mestu, ostali se organizovano povlače (ne zaboravljajući šatorska krila sa plenom) i uskoro na položajima JNA nastaje jeziv skandal – „dobrovoljci“ traže odgovorno lice da ga ubiju. Stvar je razjašnjena tako što su obe strane shvatile da je reč o nedostatku koordinacije u komandovanju: tenkisti su imali unapred zadati cilj, a niko im nije javio da su saveznici već tamo. „Dobrovoljci“ su se tada vratili kući (u jednu od pazova) uz obećanje da se više nikada neće boriti uz takve „pacere“. Plen je bio sačuvan. Ta slika je tek detalj iz opšte slike vukovarskog ratišta, nazvanog Srpsko Galipolje, po  čuvenoj klanici iz Prvog svetskog rata (u Maloj Aziji).  Već osamdesetak dana JNA, njeni rezervisti, razne srpske neredovne snage i dobrovoljci „svih boja“ pokušavaju da zauzmu Vukovar, stari grad na obali Dunava, uz podršku ogromne vatrene moći vojske: minobacači, artiljerija, raketna artiljerija, avijacija, oklopne jedinice i talas za talasom pješadije, kao u Prvom svetskom ratu. Dosadašnji odnos gubitaka i osvojenog terena je toliko nepovoljan po napadače (ili „oslobodioce“ kako volite) da se postavlja pitanje smisla vukovarske operacije.

Photo: Stock
ZAŠTO VUKOVAR?: Strateški značaj grada na Vuki i Dunavu skoro da je zanemarljiv u političko-strateškom kontekstu sadašnjeg srpsko-hrvatskog rata; Vukovar je značajniji kao sedište kombinata „Borovo“ i mesto osnivačkog kogresa jugoslovenske komunističke partije 1919. godine. U Vukovaru nema mosta koji bi ga vezivao sa Bačkom, i od grada činio važnu tačku na strateškoj liniji komunikacija; u tom pogledu Ilok (nizvodno) i Bogojevo (uzvodno) neuporedivo su značajniji i JNA ih je uredno zauzela. U Vukovaru ima, na celoj teritoriji opštine ( 84.024) 37,4 odsto Srba i 43, 7 Hrvata. Okolina toga grada prošarana je sa srpskom i hrvatskom većinom, s tim da uzvodno, na severu leži čuveno Borovo selo. Između Borova sela i Vukovara je Borovo naselje (hrvatska većina), severno i severozapadno su srpska sela Trpinja, Bobota i Pacetin; zapadno je Bršadin ( srpski) i nekoliko hrvatskih sela; istočno su Dunav i Bačka, a južno mešana sela.

Zlosrećna uloga Vukovara kao psihološko-simbolične tačke sukoba u ovom ratu proizvod je inercije i sticaja okolnosti. Kao što je poznato, rat je buknuo 1. maja masakrom u Borovu selu; Vukovar je bio najbliže veće mesto i uskoro je uspostavljena linija fronta između Borova sela i Borova naselja, na ulici Bana Jelačića. U redovnim ratnim uslovima, vukovarsko bojište ostalo bi marginalno; ali ovaj rat nije ni normalan, ni redovan. Naime, pogled na mapu Slavonije i Posavine ostavlja posmatrača u zabuni: koji je cilj JNA i srpskih neredovnih snaga na strateškom planu? Da je postojao precizno definisan strateški plan delovanja – koji podrazumeva politički smisao i određeni cilj rata – za dva meseca bio bi vidljiv. U takvom slučaju armija i njeni saveznici na terenu preduzeli su koncentrisane pokrete ka svojim ciljevima: ka Zagrebu ako žele da sruše „ustaški režim“ HDZ, dolinom Save ako žele da uspostave fizičku vezu između srpskih krajeva u Posavini i majke Srbije. U svakom slučaju Vukovar bi bio mimoiđen, okružen i ostavljen da padne sam, kao prateća pojava u vojnoj kampanji sa neuporedivo značajnijim ciljem.  Vojna nauka nas uči da se u dvadesetom veku nikakvi zabačeni gradovi na obali velike  reke (koju kontroliše protivnik) ne opsedaju; oni se opkole i puste da padnu sami. Sve ostalo je čist gubitak vremena, novca i ljudi. Zašto, dakle Vukovar? Osamdeset dana bezuspešne opsade – uz svu silu i vatrenu moć JNA – čine gotov poraz i kad grad bude – ako se to desi – „oslobođen“.

STRATEGIJA I TAKTIKA: Ima više teorija o tome zašto Vukovar. Hrvatska strana smatra da je ambicija Srbije  da novu granicu povuče rekom Bosut ( i zaista JNA ne pokušava da je pređe) pored Vinkovaca i Osijeka do prirodnog trougla čije strane čine Drava, Dunav i mađarska granica a temena Donji Miholjac, Batina i Aljmaš. U tom slučaju Vukovar se javlja kao glavno naseljeno mesto. Etnički gledano, ta je teorija klimava (kao i sve druge uostalom): treba dostići Dravu kroz isključivo hrvatske krajeve. Kao što su „na duži rok“ sve ove teorije fantastične, tako je ova. Pošto dosadašnji tok rata čini eventualni budući zajednički život Srba i Hrvata unutar takvih granica nemogućim, nameće se pitanje preseljavanja naroda ili njegove eliminacije ( na oba plana se već radi).  Druga – pragmatična - teorija kaže da je Vukovar u centar sukoba došao slučajno, iz nehata. Kako je počelo, tako se i nastavilo, a JNA nije nikad razmišljala na strateškim linijama, ponajmanje dugoročno. Tako s ei našla u blatu pod Vukovarom, kao žrtva spontanog razvoja situacije i sopstvene strateške konfuzije u glavi. Ukupno strateško ponašanje armije u Hrvatskoj argument je u korist ove teorije. Kao što je armija izgubila ogromne količine naoružanja i materijala zbog sporog razmišljanja u toj republici, tako se i dovela u položaj da opseda Vukovar u nedostatku boljeg strateškog koncepta. Pošto nas – kad je JNA u pitanju – više ništa ne može iznenaditi, ova se teorija drži dosta dobro.

Pitanje motivacije zaraćenih strana ovde se javlja kao prvorazredno. Vukovar je Hrvatskoj mnogo važniji nego Srbima i armiji; za Hrvatsku on je simbol prisustva na hrvatskom terenu; za Srbe i armiju Vukovar je još jedan hrvatski grad koji nikako da uzmu. Na taktičkom planu, koristeći sve prednosti odbrane, Hrvati u Vukovaru pokazali su zavidan nivo veštine ratovanja. Pre svega odbrana Vukovara je tu gde je i sve vreme, dok se snage  JNA smenjuju. Ta okolnost učinila je od branilaca Vukovara – onih koji su preživeli – veoma kvalitetne borce. Branioci Vukovara nemaju kud; ili će se odbraniti ili će izginuti jer u ovom ratu jedva da još neko nekoga zarobljava po vojnim pravilima. Sasvim prirodno, Vukovar se ukopao i zavukao pod zemlju, u podrume i kanalizacioni sistem. Iz podruma u podrum prokopani su prolazi, tako da grad sada leži bar na dve  mreže podzemnih tunela i lavirinata. To ulične borbe čini jalovim; kako armija uzme neku kuću ili ulicu, tako joj se branioci pojave iza leđa; artiljerijska i vazdušna bombardovanja ne postižu efekat. Legende koje pričaju rezervisti govore o „tri odvojena sistema podzemnih hodnika“, o „kanalizacijskim kolektorima kroz koje idu kamioni“ itd. Niko ne može da potvrdi te priče.

Photo: Stock
ŽIVOT ISPOD ZEMLJE: Vukovar sa preostalih trinaestak hiljada stanovnika već osamdesetak dana živi pod zemljom. Po nekim hrvatskim izvorima, u gradu je ostalo oko dve hiljade dece. Pije se kišnica, jedu se zalihe prikupljene tokom avgusta kada se osetilo šta nailazi, pere se kako ko može. Ljudi se ne izuvaju i ne presvlače nedeljama a uobičajeni vic u podzemlju glasi: „Uskoro će početi da nam rastu repovi“. Oružje nosi svako ko može, a opšte je uverenje da je izbor sveden na pobedu ili smrt. Srbi i Hrvati su u toj kaši zajedno. Površina grada uništena je temeljito; nema više dvorca grofa Elca, nema muzeja, nema fabrika, nema bolnica, škola stambenih zgrada. Nema ni većine Vukovarčana. Jedan kolega odande izjavio je nedavno da su „iz Vukovara najprije otišli svi veliki Srbi i svi veliki Hrvati“. Ostali su, veli, mali ljudi – Srbi i Hrvati – a i njih je sve manje. Od 45.000 stanovnika u gradu je ostalo tih trinaesttak hiljana, a na svaki kvadratni kilometar palo je do sada najmanje pet hiljada mina, bombi i granata. Površina Vukovara jedva da više i postoji. Dr Franjo Tuđman mnogo puta ga je nazvao „hrvatskim Staljingradom“, što je neukusna i trapava analogija, po običaju.

Vukovarska bolnica, preseljena u podrume, radi na bazi požrtvovanja osoblja, bez potrebnih lekova i sredstava. Lekari spavaju po pet minuta između operacija i tako nedeljama. Odbrana grada, koja se više ne deli na formacije, u stalnom je pokretu s mesta na mesto. Njen komandant, Mile Dedaković Jastreb, prošle je nedelje iznerviran optužio Zagreb da je Vukovar ostavio na cedilu, a da njega hoće da ubije. Poslednja vest iz Vukovara (petak, 7. novembar 13h) bila je da se uvodi „informativna blokada“ i da iz tog grada neće biti više nikakvih vesti.

ŽIVOT IZNAD ZEMLJE: Nekim čudnim putevima Vukovar se još uvek snabdeva hranom, municijom i lekovima. Trupama koje ga opsedaju to je još tajna, mada neki borci kažu da se to švercuje noću u ruksacima, peške. Trupe JNA, rezervisti i srpske neredovne snage (teritorijalci i „dobrovoljci“) teško da mogu da zatvore obruč oko Vukovara tako da bude nepropusan. I ono što čine skupo plaćaju; ako se svaki metar osvojenog terena meri brojem izbačenih iz stroja, Vukovar je veoma skup grad. U principu, napreduje se posle debele artiljerijske pripreme, čija je efikasnost – ispostavlja se svaki put izbova – sumnjiva; čim granate prestanu da pljuste, branioci Vukovara iz rupa i otvore vatru. Uzaludnost tih pokušaja dovela je do velikog broja pobuna i napuštanja položaja. Rezervisti s ežale na upadljivo odsustvo aktivnih oficira u prvim linijama fronta, osim časnih izuzetaka (mlađi poručnici i kapetani), ali je njhov aktivni vojni život tamo veoma kratak. Oficiri viših činova objasniće vam da „neko mora da planira operacije“ i da sedi u štabu van dometa hrvatskih minobacača. Medijska buka tipa „Vukovar pred padom“ i „Završne operacije“ ne pomaže mnogo. Sve češći stav rezervista je da se zavuku u duboku rupu i čekaju da prođe vreme. Taj front već je stekao svoje umetnike u svim oblastima ratnog života; vešte pljačkaše, trgovce, čak i hotelijere koji drže ekskluzivne restorane sa toplim kupatilom (!) i odličnom hranom „za skromnu cenu“; svi oni su vojna lica koja su našla smisao u besmislenom ratu. Tako teče opsada Vukovara, operacija kao iz 16. veka, kada su se gradovi opsađivali mesecima.

Zašto baš Vukovar? Da li je reč o besnom inatu uvređene armije? Da li je reč o (neopreznoj i preuranjenoj) izjavi g. Gorana Hadžića, prvog ministra „SAO“ Slavonije, Baranje i Zapadnog Srijema da će „Vukovar biti prestonica“ njegove države „čim bude oslobođen“. Da li armiji po svaku – pa čak i ovakvu – cenu treba pobeda koja će psihološki i simbolično odjeknuti? Produžena agonija pod Vukovarom pre je posledica strateškog haosa u glavi nego bilo čega drugog. Uticaj vukovarske operacije na budućnost Srbije i JNA mogao bi da se pokaže kao mnogo veći nego što je bilo ko mislio, sve i da ga konačno ipak zauzmu. Vukovar će ostati kao mrlja na kolektivnom pamćenju desetina hiljada ljudi koji su tamo rizikovali život ne znajući zašto. Vukovar će ostati kao podsećanje da se ratovi bez nacionalnog konsenzusa, jasno određenog cilja i moralnog opravdanja ne mogu voditi tek tako. 

* Tekst objavljujemo uz dozvolu autora

* Nastavak serijala objavljujemo u utorak, 17. novembra

star
Oceni
3.48
Povezani članci
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV