Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Pesničke knjige Siniše Tucića (4)

Pucanj u srce srpskog militarizma

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Kako upokojiti srpski nacionalizam: Metak Siniše Tucića
Kako upokojiti srpski nacionalizam: Metak Siniše Tucića
Photo: Harold E. Edgerton

Poetski „Metak“ Siniše Tucića, dakle, pogađa u srce srpskog militarizma. Međutim, to da se ovde ne radi o pamfletskoj, površnoj poeziji, nego o organskoj celini koja podrazumeva najfinije žilice rada pesnikovog duha, dugotrajnog promišljanja, pored brižljivog, „mirnog stila“, između ostalog pokazuju i aluzije, na primer, na hladnjače sa leševima Albanaca, u stihovima koje „obični ljudi nikada neće razumeti,/ na šetalištu kraj reke/ u svojoj tihoj morbidnosti/ oni kupuju sladolede/ dovezene u hladnjačama“... kao i slike koje u dva stiha efektno dočaravaju atmosferu pesme („Predgrađe i pruga./ Kasarna i zastava.“ ). Od prve svoje knjige jezik Siniše Tucića je sasvim savremen, često u urbanom slengu, koji je odličan stilski filter za „večite“ teme, i koji je uverljiv i spontan, bez pretencioznosti, duhovit, toliko da ovi stihovi čuvaju kao fotografije govor ulice, iz medija, jednog osobitog vremena i prostora. Na primer, evo kratkog iskaza: „mlada dama u bespravno/ sagrađenom kupatilu“ („Anarhistički stihovi“)

U četvrtom delu mini feljtona o poeziji Siniše Tucića objavljujemo osvrt na njegovu četvrtu knjigu poezije Metak koja dalje grana arhipelag interesovanja ovog autora sa tendencijom da bude neka vrsta prihvatanja realnosti, pomirenja sa nepodnošljivim razdiranjima koja u njoj i dalje traju, ali koje je duh pesnika razložio i obradio, i u neku ruku distancirao se od njih. Lirsko ja se više ne oseća direktno ugroženo. Može se gledati na to kao i na zrelost prihvatanja Zla.

Metak, Fabrika knjiga, Beograd, 2012

General je nudio bombone, klanica je mogla da počne

U poslednjoj objavljenoj zbirci poezije Siniše Tucića Metak možemo naći skoro sve ključne Tucićeve motive i preokupacije, opsesivne teme. To nije dokaz manjka inspiracije nego pre produbljivanja imaginacije i širenja problematike. Vredno u poeziji autora je ono što se ponavlja. Kod onih dobrih menja se samo forma, prilaz, što uostalom važi i za čitavu istoriju literature, čije bitne teme ne prelaze broj prsta jedne ruke: rat, ljubav, sazrevanje, smrt... Kao Tucićeve teme pomenuli smo putovanje, dislociranje u imaginarno, oslobađanje od bilo kakvog oblika zarobljenosti, statike, to je ovoga puta dato u paraleli sa čudesnom sudbinom Kaspara Hauzera u već pomenutoj pesmi Zatvoreni svet ili još jače u pesmi Znao sam da moram nekuda stići. U ovoj, potonjoj pesmi, čak, nema virtuelnih predela niti bilo čega nerealnog, ona je realistična i završava se jednostavnim stihom: Znao sam da ću stići. Lirsko ja poezije Siniše Tucića i jeste stiglo do svesti o sebi, o svom mestu u svetu, nije više predramatično i nervozno, tragalačko i avanturističko kao u prethodnim knjigama, i to nam zbirka Metak i pokazuje. To je i logičan rezultat jednog pesničkog, iskrenog pitanja, postavljenog samome sebi. Sve drugo bilo bi manir, i gubljenje u sopstvenom haosu. Naime, stare knjige su istinite, sve ipak ima početak i kraj, posle koga se dolazi do novog otpočinjanja. Može se to nazvati i odgovornošću u literaturi. To je sve suprotno od tzv. postmodernih poetika u nas, u kojima može sve da se piše i to bez kraja, i gde su tekst i egomanija pojeli čitav svet, neponovljivi i delikatni život. To se onda uzima kao alibi za nedostatak talenta i reciklažu ispraznosti a koja se uzima kao argument za poziciju na književnoj sceni. Otvorite novine ili uključite TV, najveći deo naše književne scene čine ratni huškači i ispraznici pomenutog tipa, vlada užasna neodgovornost prema pisanoj i kazanoj reči. Nasuprot tom devalvirajućem opštevažećem modelu Tucić knjigom Metak zaokružuje, potpuno razvija problematiku koju je postavio još u Betonskoj komi.

Photo: Dragoljub Stanković

Preovlađujuće Tucićeve teme su, da se podsetimo, i urbano kao samoodređujuće ali i strašno (Jezik gradova, Virtuelni asketa) i možda u Metku najvidljivije, eksplicitno je uvedena i tema posthumanizma. Implicitno postojeća u postapokaliptičnim vizijama iz prethodnih knjiga ovde je osvešćena u pesmama The end, Kao fliper (Sve je tu,/ ali čoveka nema.) Kao što je avangardista Vujica Rešin Tucić za sebe govorio da samo vodi poreklo od ljudi, time postavljajući pitanje koliko smo stvarno ljudi danas i šta je to onda istorijski (bio) čovek, i ne bi li shodno odgovoru trebalo da preformulišemo taj pojam, tako se i lirski subjekt u pesmama knjige Metak, koje povezuje želja za samoodređenjem u svakom smislu, umetničkom, ideološkom, metafizičkom, u ovim pesmama samoponištava u istom smislu i to dovodi do glavne ideje pesme Pobacani pasvordi. Zrelost umetnika kao i čoveka je sposobnost da se distancira od svog ega, da vidi sebe sa strane, da se izgubi u drugome, u empatiji, da se ostvari u ma čemu.

U pesmi Podeli na pola, prvoj pesmi u knjizi Metak, kao i prvoj u ciklusu Lekovita devojčica izbora Pobacani pasvordi imamo opet motiv sklapanja sveta kao dečije igre kao i u pesmi Svet na plastično rasklapanje (Nove domovine) ili, na primer, slično ali žestoko, kao u pesmi Mansarda, mali stan, u mekiki građanskog rata (Krvava sisa): kocke od ljudske kože/ u građanskom ratu/ ja i moja draga/ igramo džambo kocke/ peku se mekike u našem stanu/ komšija smrdi na krv... U pesmi Podeli na pola, Tucić skicira i koncept svog pevanja. On u njoj spaja najlakše i najteže, razbibrigu i ratne zločine, origami ptice i logore. Nalazimo u njoj ponovo antiratnog Tucića u najboljem, ironičnom vidu. To podeli na pola u ovoj pesmi uspešno je uhvaćena strahovita raspolućenost sveta u kome živimo, a do čije je celine i dostojnosti pesniku stalo. Tucić kao i u prethodnoj knjizi, Nove domovine, želi po-etički da sagleda totalitet sveta, da mirno razmisli o epohi u kojoj živi, s obzirom na ono što joj je prethodilo u kulturnom, političkom smislu: Uključi televizor/ Napravi ratnu situaciju/ Okupiraj grad/ Iseci leševe/ Uđi u hram/ Pomoli se bogu/ Grupiši ljude/ U kolone/ Logore/ Udaraj takt/ Započni marš... Ne završava autor slučajno pesmu stihom: I mirno posmatraj ptice od papira. Mirnoća i nekorumpiranost pogleda su preko potrebni da bi se sagledali i razumeli užasi koji su nam se desili devedesetih godina. Opis, pak, naših života kao i uzrok zbog čega nam se to strašno desilo čitamo u sledećoj pesmi, jezivo ironičnog naslova Razbibriga. Napada u njoj pesnik našu površnu pristojnost i malograđanštinu, istu onu koja je dovela do krvavih ratova i koja još uvek vlada kao mora, dosada, kao nekrofilija preobučena u pristojnost. Prozire Tucić njeno sivilo kao stari kaput: Još uvek smo osuđeni na pristojne knjige,/ pristojne stanove i pristojne ljude,/ Vere Pavladoljske i Hazarske rečnike. Tu je i uzvik koji demaskira autističnu i incestuoznu prirodu nacionalizma: Gutamo istu spermu! Iz toga logično sledi želja i nostalgija iz ovde već tumačene pesme Kada se setim proleća 1999.

Poetski Metak Siniše Tucića, dakle, pogađa u srce srpskog militarizma. Međutim, to da se ovde ne radi o pamfletskoj, površnoj poeziji, nego o organskoj celini koja podrazumeva najfinije žilice rada pesnikovog duha, dugotrajnog promišljanja, pored brižljivog, mirnog stila, između ostalog pokazuju i aluzije, na primer, na hladnjače sa leševima Albanaca, koje obični ljudi nikada neće razumeti,/ na šetalištu kraj reke/ u svojoj tihoj morbidnosti/ oni kupuju sladolede/ dovezene u hladnjačama... kao i slike koje u dva stiha efektno dočaravaju atmosferu pesme (Predgrađe i pruga./ Kasarna i zastava.). Od prve svoje knjige jezik Siniše Tucića je sasvim savremen, često u urbanom slengu, koji je odličan stilski filter za večite teme, i koji je uverljiv i spontan, bez pretencioznosti, duhovit, toliko da ovi stihovi čuvaju kao fotografije govor ulice, iz medija, jednog osobitog vremena i prostora. Na primer, evo kratkog iskaza: mlada dama u bespravno/ sagrađenom kupatilu (Anarhistički stihovi).

Detinjstvo osamdesetih: Siniša Tucić sa komšijama Tinom i Brankom Mihalek
Photo: LA

Pesma Riblja kost je i dalje visila na zgradi a koja nije ušla u Pobacane pasvorde, u podnaslovu je označena jezivim datumom: 11. 7. 1995. godine, početkom genocida u Srebrenici. Tucić u njoj u nekoliko širokih poteza skicira kako dolazi do mrtvila stvarnosti, kao i do prave smrti, masovne, genocida. Daje on dijagnozu tog već uznapredovalog procesa u akutnoj, završnoj fazi, u nekim stihovima i potpuno diskurzivno: Svako dete je izmanipulisani subjekt televizije/ u literaturi,/ u bolnici i u svetu. Mešanje registara, upliv esejističkog,  kod Tucića uvek je efektno. U četiri reči, kao da maršira, definiše Tucić naš svet. On ponavlja: Bolnica = škola = kasarna = fabrika... Iz više uglova Tucić virtuozno prelama temu pesme: General je nudio bombone... klanica je mogla da počne. ... Srećom,/ sve je bilo snimljeno. Riblja kost, TV antena, majstorski je lajtmotiv pesme koji je kao krvava igla povezuje.

U pesmi koja takođe nije ušla u izbor, pod nazivom Novo pozorište, Tucić širi problematiku nasilja globalno, a opet iz sasvim svog, intimnog ugla. Ironični naslov pesme, koja je duhoviti slalom asocijacija vezanih za seks, glumce, terorizam, esejistiku, govori o onom strašnom današnjice, o onome što ne primećujemo kao čudovišno, i zbog čega, po autoru knjige koja se i pominje u pesmi (Filozofija palanke, Radomir Konstantinović) sami postajemo čudovišta. Šekspirovsku misao da je čitav život (krvava) pozornica ubitačno nam potvrđuju današnji mediji bilo da se radi o intimnoj ili javnoj sferi. Ova pesma se bavi stvarnim posle bodrijarovskog simulakruma, strašnim koje ne možemo pojmiti, a čemu smo izloženi svakog dana, hteli to ili ne.

U značajnom delu knjige Metak Tucić autopoetski problematizuje status umetnika u društvu danas, posebno s obzirom na iskustvo avangarde i moderne dvadesetog veka. Poznatu sintagmu šuma simbola koja je u svoje vreme označavala preobilje simboličkog Tucić je preimenovao u šumu četinara. U više pesama Tucić pokušava da definiše, nađe lik umetnika 21. veka. U pesmi Lekovita devojčica kako se i zove ciklus pesama iz knjige Metak u Pobacanim pasvordima čitamo poetski, lični uvid u istoriju literature, u godine učenja, u vidu parodije u sasvim prepoznatljivom maniru, poput drugih Tucićevih munjevitih osvrta na istoriju i civilizaciju. Postoji želja kod ovog autora da sumira velika razdoblja u avangardnom duhu, da misli u poeziji, što ne mora biti loše samo ako je pesnički uspelo. U pesmi Šuma četinara, koja nije ušla u Pobacane pasvorde, pesnik nas podseća da se nalazimo na kraju jedne epohe, u tački duha, oskudnoj i strašnoj: Pesnici napuštaju poeziju/ Jezik je dezintegrisan. Pesma čiji naslov već dovoljno govori Doživeti strah poruka je Svim umetnicima XX veka, u podnaslovu. Ili pesma Anarhistički stihovi koja se nadovezuje navođenu značajnu pesmu Kad se setim proleća 1999. u kojoj piše: Nedostaje terorizam,/ preostaju nam bombe.// Ovo su anarhistički stihovi/ i nisu za svakoga. Nisu za bukvaliste i neosvešćene, nekulturne, poručuje nam od prve knjige ovaj anarhistički, pankerski i levičarski orjentisani pesnik.

Vladajuće elite devalvirale su i jezik, uspele da ga korumpiraju. Zato im je lako da manipulišu ljudima, da proizvode krizu i ratove zarad bogaćenja. Kako posle iskustva avangarde, moderne i postmoderne napraviti jezički, kopernikanski obrt, razobličiti ideologiju koja je pojela samo biće jezika, doneti svežinu i istinu koja će biti vredna života? Tucić to uspešno ostvaruje u svojoj poeziji. On priziva pozitivnu destrukciju: Pustite me da odmaram/ U šumi četinara/ I da zapalim brvnaru/ jednom šibicom iz kutije. Inače, kreativna destrukcija, urnebesna nauka razaranja, filozofiranje čekićem, jedna je od važnih karakteristika Tucićeve knjige Krvava sisa.

Preširok vidik za srpsku palanku, Lido, Venecija: Siniša Tucić
Photo: LA

Pesma koja takođe nije ušla u izbor Pobacani pasvordi je ona poslednja, koja poentira čitavu knjigu Metak, pod nazivom Sastav na slobodnu temu. Ona je svojevrsno sumiranje istorije pesništva na našim prostorima, sasvim čudićevski i govori o potpunoj osvešćenosti Tucića u kakvoj ideološkoj sredini stvara i živi. Ova pesma slika prototip državnog pesnika pod Titom, društvenopoželjnog komuniste, socijalističkog aparatčika, kao i posle Titove smrti, kada taj isti pesnik postaje nacionalista, veliki Srbin po profesiji. Shvatamo da je sistem isti, i za to su dokaz pesnici koji su bili privilegovani u oba sistema, uvek uz vlast i vladajuću ideologiju, zarad medijskog statusa i materijalnog bogatstva, a možda najviše i da bi sakrili od sebe i drugih da i nemaju mnogo talenta i bili oslobođeni obrazovanja i usavršavanja. Kako je pisanje poezije uvek slobodna tema, ako je pravo, ova pesma daje koherentan odgovor na pitanja slobode, korupcije, umetnosti, društvenog konteksta, okončanih epoha, budućnosti, i to sve iz iskustva sa naših prostora, kako je i najverodostojnije. Tucić peva: Komunisti žive od Hrista i od budućnosti/ a hrišćani zavise od Komunističkog manifesta/ iako se vraćaju u prošlost./ Stvarnost konstituiše nešto sasvim treće. To da je stvarnost nešto sasvim treće govori o veri da se život ne može staviti u šeme i ideološke obrasce. Ova pesma koja poentira knjigu, govori o samosvesti Siniše Tucića kao autora, a ujedno je i traktat o slobodi. Još nije napisana istorija naše žive književnosti, posebno poezije. U jednoj takvoj posleratnoj istoriji odgovornog i divnog pevanja sigurno bi se našla imena Miodraga Stanisavljevića, Milana Milišića, Vujice Rešina Tucića, Vojislava Despotova, Mirjane Stefanović, Ibrahima Hadžića, Predraga Čudića... Siniša Tucić je svojim knjigama izborio mesto u toj našoj, nevidljivoj, ali jedinoj pravoj tradiciji pevanja i mišljenja koju moramo otkrivati mimo i uprkos televizijskom i školskom programu.

star
Oceni
5.00
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak