Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Pesničke knjige Siniše Tucića (1)

Pankerski ustanak iz betonske kome

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Jedan od retkih koji je ustao iz srpske kome: Siniša Tucić, pesnik
Jedan od retkih koji je ustao iz srpske kome: Siniša Tucić, pesnik
Photo: Lična arhiva

Proteklo je dvadeset godina od kada je pesnik Siniša Tucić objavio svoju prvu knjigu poezije „Betonska koma“ (1996). Prošle godine izašao je dvojezični, srpsko-engleski izbor iz poezije ovog autora, u izdanju Zavoda za kulturu Vojvodine, pod nazivom „Pobacani pasvordi“ (2015). Prevodilac izabranih pesama na engleski je književnica Nina Živančević. Promocija knjige „Pobacani pasvordi“ održaće se 26. aprila u 19 sati u Zavodu za kulturu Vojvodine u Novom Sadu

Kao uvod u dešavanje i poziv na promociju, narednih dana objavićemo osvrte na sve četiri dosadašnje knjige Siniše Tucića, u vidu pokušaja da se zaokruže neki od glavnih motiva i postupaka ovog pesnika i sa obraćanjem posebne pažnje na knjigu izabranih pesama „Pobacani pasvordi“.

Betonska koma, (In-press, Beograd, 1996)

Na početku beše koma, ali betonska 

Prvu knjigu poezije pod odličnim nazivom Betonska koma Siniša Tucić objavio je u 18. godini života, 1996. godine. Svako bi očekivao tipičan rani prvenac, pun dozvoljene patetike i prvih bolesti pisanja, grešaka koje će se kasnije prevazići, od eventualno dobrog očekivao bi jedino iskrenost, što je i dovoljno za prvu knjigu, pored mogućih nezgrapnosti i plaćanja danka lektiri. Međutim, ova knjiga u podnaslovu za sebe kaže i da je patetično — histerična filozofska poezija i zapanjuje svojom zrelošću, poetskom osvešćenošću. Koliku je ulogu u ranoj zrelosti izraza Siniše Tucića igrala figura njegovog oca, izvrsnog i genijalnog pesnika novosadske avangarde Vujice Rešina Tucića možemo samo nagađati. Pogledajmo onda šta imamo u pesmama Betonske kome

U prvoj pesmi, traka pisaće mašine, čitamo već zipovano dosta od onoga što će obeležiti celokupni opus Siniše Tucića: (ironični) optimizam ali i nemoć autora, pitanje istine i laži, kao i tematizaciju samog čina pisanja. Za prvu pesmu tako mladog autora to je začuđujuće zrelo. Proces pisanja ambivalentno se razvija u dramski urađenoj pesmi u drugom delu knjige pod nazivom: papir je u nokdaunu. Ako je u prvoj pesmi tematski bio sasvim zadovoljavajuć ali u izrazu možda malo slabiji, već u sledećoj pesmi, verbalni zatvor, forma i sadržina savršeno funkcionišu, što ima odličnu poentu i zato bi je mogao slobodno potpisati i danas. U njoj se jezgrovito i sasvim proročki za ceo opus Tucića ukršta motiv rečnika kao zatvora za reči sa društvenom problematikom političkih sloboda. Govori se o mestu književnosti u institucijama, što će ostati Tucićeva tema do danas. Ovde je ta tema u začetku, kako se to i dešava u uspelim prvim knjigama. Poenta je sasvim avangardna: U etimologiji svaka reč ima/ zatvorski dosije.

Verbalni zatvor

Rečnik je verbalni zakon.

Zgrada u obliku knjige, užasnih ćelija.

U njih se dovode reči sa ulice.

Književnik je arhitekta tih ulica.

Tamo se reči organizuju u grupe

koje se zovu pesmama.

Grupe se rasturaju, buntovničke reči

odvode se u ćelije.

Posle ih odande vadim.

U etimologiji svaka reč ima

zatvorski dosije.

Photo: James Nachtwey

Posle dve iznenađujuće uspele pesme čitamo i naslovnu pesmu knjige, betonska koma. U njoj već imamo dobro poznatu igrivost stila ovog pesnika, niz asocijacija i slika koje deluju neumoljivo precizno iako ne možemo odmah ili uopšte da ih razumski shvatimo, opravdamo, one deluju na poetskom, jezičkom nivou. Tu je tipičan Tucićev pogled lirskog ja na spoljašnji svet kao i njegov post-moderni svakodnevni rečnik, uz osećanje svoga mesta u svetu, kao i sopstvenog tela, njegovih ne-mogućnosti. Lirsko ja živi u kolima, vozi se, gleda predele koji umiru, planine su mlitave, ono se zaustavlja, uzima infuziju, smara se do WC-a, i vraća se u automobil kao u svoje uobičajeno stanje.

Photo: blogspot.com

Betonska koma

Živim u kolima, kroz šoferšajnbu

gledam predele koji umiru.

Planine su mlitave,

kola se zaustavljaju.

Silazim u betonsku komu.

Ne udaram glavom u ivičnjake.

Bauljam do prve hospital-kafane,

gde ću dobiti šest litara

infuzije na usta.

Pivo je petnaestoprocentni rastvor.

Dok pank širi anarhiju,

smaram se do WC-a

na psihotelesnu terapiju.

Ne vidim ždrala u ogledalu života.

Ja sam lopov slikarskog antitalenta.

Posle se umivam, podižem prst

dok se vraćam u zaboravljenu

betonsku komu.

Ulazim u zaustavljeni automobil.

Setimo se odmah poetike knjige Nove domovine (2007), i na primer, pesme Ja sam umro u taksiju gde se motiv otuđenja razvija do krajnjih granica, do nestanka, smrti lirskog ja. Kao što vidimo iz prve tri pesme prve knjige, mogu se u začetku izvući mnoge linije koje će Tucić kasnije u svom pevanju uvek ponovo opsesivno obrađivati.

Sledećih nekoliko pesama knjige Betonska koma stavlja akcenat na poetski motiv ljudskih organa, delova tela, koji je Tucić u narednoj knjizi Krvava sisa (2001) razvio do maestralnih razmera. Radi se ovde o interakciji, često neprijatnoj, mučnoj ali i katarzičnoj, onoj koja se vezuje i za emocije i duh, u kojoj učestvuju, na svojevrstan nadrealistički način, i osamostaljeni organi tela (pesme: zadatak mozgu, četvrti talas, teret dan, smrt poezije). U pesmi golo lice autor obrađuje odnos delova glave, lica i procesa mišljenja, dočarava svojevrsnu polemiku koju ima sa samim sobom. 

Photo: Suzanne Revy

U pesmi sladak otpor mišića lirsko ja ide dalje u tome i razvija poetiku dajući nam do znanja da ima lični odnos prema telu, kreće u ubilačku akciju, zubima sladostrasno kolje bolesnu decu, pošto je ubilo dežurnu sestru na bolničkom odeljenju za astmu. Izbor žrtava govori o lirskom subjektu, o njegovom obračunu sa samim sobom i poretkom u svetu i književnosti, to se u ovoj pesmi doživljava izuzetno subverzivno.

Photo: blogspot.com

Sladak otpor mišića

Ne volim da ubijam atomskom bombom

Niti hemijskim otrovima.

Granata bazuke je bezosećajni metal.

Nož je hladan.

Ruke su suve.

Jako mi prija slano jelo.

Koljem isključivo vilicama

Najradije oznojana tela.

Deca imaju najslaniji znoj.

Odem noću u dečiju bolnicu.

Odšunjam se do plućnog odeljenja.

Astmatičari se najviše znoje.

Prvo ubijem dežurnu sestu.

Onda krenem po sobama.

Osećam znoj i sladak otpor mišića

Na mestu koje sam zagrizao.

I u sledećoj pesmi, teroristkinja kad miriše proleće, lirsko ja se ustremljuje na decu i poentira onanijom što nije redak slučaj u poeziji Siniše Tucića. Bunt i neuklapanje u zvanične društvene i književne obrasce dozvoljenog i poželjnog, višak energije i smisla, čitaju se u ovoj pesmi čiji nam naslov dosta sugeriše. Nimalo lako umeće davanja dobrih naslova pesmama i knjigama kod Tucića je nešto što odmah upadne u oči. Naslov je kao znak koji nas upućuje u kom pravcu treba čitati pesmu, knjigu, i taj znak ne sme biti jednoznačan i bukvalan. Dobar naslov je često jak stih čija je sažetost vrlo provokativna i traži objašnjenje i uvek novu interpretaciju. Naslov je nekada nova pesma, zbog asocijacija koje se roje oko njega u različitim pravcima, jer se tekst pod njim otvara  na različite načine.

Sledeća pesma, higijena biblioteke, svojevrstan je nastavak avangardnog duha iz pesme verbalni zatvor. Knjige se u ovoj pesmi vakcinišu protiv bita i andergraunda, lirsko ja je ovog puta na oficijelnoj strani čika-doktora književnosti. Sa ovim čika-doktorom, sa korumpiranim profesorima književnosti u našim institucijama, Tucić se obračunava i u narednim knjigama, na primer, u pesmi Razbibriga u knjizi Metak (2012). U sledećoj pesmi čiji naslov, koji ide protiv opšteprihvaćenog shvatanja o tzv. dobrom bogu, protiv malograđanske konvencije, a glasi bog je stvorio nedela, lirsko ja kaže: ljubim momka đubretara bez doze/ bunta, jer bog je stvorio nedela. Moguća homoerotičnost u poenti samo pojačava subverzivnost pesme.

Bog je stvorio nedela

Ugaona garnitura crta haiku,

ambiciozno koračam do kuhinje

bez kućne pomoćnice,

prozor imitira beskonačnost,

kvadrat bez uglova.

Ljubim momka đubretara bez doze

bunta, jer bog je stvorio nedela.

Photo: Christian Cravo

Ako do sada nismo bili sigurni kojoj tradiciji pevanja gravitira Siniša Tucić, posle ovih nekoliko pesama možemo ga locirati blizu onih poetika kojima je u značajnijoj meri stalo do razbijanja okoštalih šema pevanja i osećanja, mišljenja, do bunta radi otvaranja novih horizonata, po cenu da se i pogreši, ali se podrazumeva da je sve bolje od tradicionalističkog i nacionalističkog praznoslovlja, od kabinetske poezije koja nema veze sa životom, jer je on uvek promenljiv, bilo da se radi o društvenom ili intimnom njegovom aspektu. Različiti aspekti života uspešno se ukrštaju baš u kvalitetnoj književnosti. U knjizi Betonska koma čiji naslov nam je sada već jasniji, osećamo taj impuls da se konvencije poremete, prevrednuju, razbiju, da se uvedu druge, nove, svet se doživljava kao zagušljiva soba što je i ime jedne od pesama.

Humor je obavezan pratilac na putu oslobađanja od književno i misaono anahronog i mrtvog. Zato u izuzetno duhovitoj, autoironičnoj pesmi-oglasu majstor za opravljanje pesama čitamo o tabuu amaterstva, o kolekciji od 500.000 rezervnih metafora za popravku svih vrsta umetnosti, ali se na kraju traži i opravka same ove pesme. U pesmi pesme moraju biti armirane, u manifestnom stilu Tucić razvija dalje motiv pisanja, takođe vizuelno, crno-belo, kroz sliku slova i hartije, nastavlja kritiku zvanične kulture sa početka knjige: Slovo čini komponentu armirane armije,/ čuva figure obojene stilom/ od smrdljivih vetrova/ akademskih kritika. Ovde jasno slutimo poetiku antimilitarizma Tucićeve najnovije zbirke pesama Metak. Borba sa ideološkim zlom na našim prostorima, a to zlo je uzrok svih naših problema i propasti, ta borba, Siniša Tucić nam poručuje, zahteva disciplinu i jasan cilj, jer je ovo zlo duboko društveno ukorenjeno i računa sa našim slabostima. Vladajuća ideologija diktira definicije koje većina bez razmišljanja, poslušno usvaja i tako vlada tom većinom. Zato pesnik želi da izbegne definicije, bilo kakve, želi da napravi svoje, samo svoj pogled na svet što i jeste pesnički cilj prvoga reda, u šta smo se uverili u narednim knjigama ovog autora. O tome na lep početnički način govori pesma nedefinisanost u kojoj lirski subjekt kaže: definicije su potrošene, misleći na to da su mrtve i sasvim rđave za novi, živ osećaj sveta.

Nedefinisanost

Tradicija avangarde: Siniša Tucić i Vujica Rešin Tucić
Photo: LA

Svaka stvar ima ugao programske

definisanosti, moj život je

traženje stvari i definisanje.

Definicije su potrošene,

ko će sada konstruisati uglove

definisanja? Uglova više nema,

definicije su izbegle, dobile

azil za večnu Nirvanu.

S obzirom na vreme nastanka, u dnu ove pesme možemo možda naslutiti i atmosferu apokalipse devedesetih u Srbiji, u zemlji koja vodi zločinačke agresorske ratove protiv susednih naroda, dojučerašnjih sugrađana, čini genocid i čija elita menja sistem vrednosti, ukidajući dojučerašnje definicije dobrog i lepog i uvodeći nove, nacionalističke. Sve to nije se moglo dopasti Tuciću ali on ima i dublji poriv, pesnički, da nađe, formuliše samo svoje definicije sveta u kome (želi da) živi. Taj poriv pesnik ima i da živi u Švajcarskoj.

U pesmi cepanje nelogičnosti nalazimo u korenu, kasniji Tucićev prepoznatljivi motiv sklapanja i rasklapanja, sastavljanja ljudi, društva, veštačkog sveta. Pesnik ovim poručuje da je za njegovu imaginaciju naš svet samo jedan od mogućih, što se odnosi na važeću logiku i poimanje, na stvari i bića. Setimo se odličnih, antologijskih kasnijih Tucićevih pesama koje su dalje razvile ovu temu: Svet na plastično rasklapanje (Nove domovine, 2007) i Podeli na pola (Metak).

Pesme u Betonskoj komi pisane su u pank ključu, anarhične su, mladalački buntovne i namerno neprijatne, pretpostavljamo da su zato i izašle u okviru projekta koji se zvao Yu rock magazin: edicija mladi pisci. "Klizači po kraterima". kolo 2. Međutim, one svojom sadržinom i formom daleko prevazilaze uvek potrebnu, makar i jeftinu, provokaciju naše palanačke sredine, ustajale žabokrečine antiduha koja se nameće kao jedina ispravna, kroz medije. Kao što smo videli mnoge ideje i teme zrelog, i danas afirmisanog pesnika Siniše Tucića mogu se naći u Betonskoj komi u začetku. Teskoba i borba protiv anahrone, opresivne društvene matrice krenula je vrlo rano kod Tucića i dala izvrsne književne rezultate kasnije, samo zbog toga jer je pesnik jasno imao na umu sa kim i sa čim se uhvatio u koštac, za ceo život.

star
Oceni
4.78
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak