Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Genocid u Srebrenici: Suđenje Radislavu Krstiću (14)

Da li postoji adekvatna kazna za ovakav zločin?

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Kada se ima u vidu veličina zločina, da li postoji adekvatna kazna? Iskreno, da li postoji bilo kakva osuda koja bi bila odgovarajuća? Kada se fokusiramo na osudu, mi tvrdimo da ne postoje olakšavajuće okolnosti. Otežavajućih okolnosti je mnogo... veličina zločina, njegova priprema i planiranje, patnja žrtava, kako živih tako i mrtvih, uništenje zajednice oblasti Istočne Bosne i srebreničke oblasti, trenutni i dugoročni psihološki i materijalni uticaj koji su ovi zločini imali i imaju i dalje na preživele žrtve, ponovljeno lažno svedočenje oputženog pod zakletvom, i potpuno odsustvo kajanja kod optuženog za počinjene zločine. Imajući to u vidu, Vaše visosti, zahtevam da časni sud proglasi optuženog Radislava Krstića krivim po svim tačkama optužnice i da ga osudi na kaznu doživotnog zatvora za svaku od tačaka u optužnici za koju bude oglašen krivim, i da te osude na doživotni zatvor teku konsekutivno, jedna za drugom

General Krstić je davao naređenja svojim podređenima dok je bio u Potočarima. On nije bio pasivni posmatrač. Film koji smo videli postavlja ga tačno u srce deportacija, pravo ispred onih autobusa koje je tražio. Tvrdimo da je uklanjanje civilnog stanovništva iz Srebrenice bilo u skladu sa odlukom koja je doneta 1992. godine da se odvoji muslimanska etnička grupa od Srba i da se ustanovi koridor do doline reke Drine. Dalje tvrdimo da je sila korišćena od strane VRS da se uklone muškarci i dečaci koji su bili izdvojeni u Potočarima i okolini. Dalje, ističemo da general Krstić nije govorio istinu o svom učešću u osiguravanju autobusa, i da je to učinio da bi prikrio svoje učešće u ovim zločinima

26. i 27. jun 2001. godine

Mark Harmon, tužilac - završna reč

"Tokom 1993. godine, dok je VRS sprovodila kontraofanzivu u Istočnoj Bosni i nesmetano prolazila kroz Istočnu Bosnu, UN su usvojile rezoluciju i pozvale na stvaranje zaštićenih zona. Posle sporazuma strana koji je predviđao demilitarizaciju zaštićenih oblasti, stvorene su tri takve oblasti. Jedna je bila u Srebrenici, jedna je bila u Žepi i jedna je bila u Goraždu. UN su poslale male kontigente trupa u svaku od tih zaštićenih zona, i tokom 1995. godine, holandski bataljon je ušućen u enklavu Srebrenica. Sad, enklava Srebrenica nije bila potpuno demilitarizovana, i 6. jula 1995. godine, VRS je napala srebreničku enklavu. Ova operacija je bila poznata kao operacija 'Krivaja', i do 11. jula 1995. godine, enklava je bila zauzeta. Muslimani koji su bili u enklave preduzeli su akciju u dva pravca. Otprilike 15.000 Muslimana, uglavnom vojno sposobnih muškaraca otišlo je u severni deo enklave u oblast oko Šušnjara i Jaglića. Otprilike jedna trećina te grupe je bila naouružana ručnim oružjem. Ostali pripadnici te grupe su bili nenaoružani i bili su civili. Jedanaestog jula uveče, ti ljudi koji bili u oblasti Šušnjara formirali su veliku kolonu i pokušali su da se probiju iz enklave i da nastave na sever sve do Tuzle. Ovi ljudi u koloni su bili brzo otkriveni i napadnuti od strane VRS."

"Samo mali deo kolone je uspeo da se probije kroz tu liniju i da nastavi na sever... Ostatak Muslimana koji su bili u koloni su bili zaglavljeni iza te linije presretanja i konačno su se predali VRS u hiljadama. Ljudi iz kolone koji su se predali su kasnije bili pogubljeni. Sada, Muslimani koji su ostali u enklavi tokom napada na Potočare su preduzeli drugu vrstu akcije. Prvo su potražili utočište u bazi Bravo čete UN u gradu Srebrenica, i onde su masovno pobegli u UN bazu u Potočarima. I konačno 11. jula, bilo je oko 25.000 do 30.000 bosanskih Muslimana , prvenstveno žena i dece, ali i nešto muškaraca. VRS je stigla u bazu u Potočarima 12. jula ujutro, i oni su odmah počeli da uznemiravaju izbeglice. Oko podne 12. jula, veliki broj autobusa i kamiona je stigao u Potočare, i pre nego što je izbeglicama bilo dozvoljeno da uđu u te autobuse i kamione, muškarci i dečaci koji su bili sa izbeglicama su izdvojeni, i odvedeni su su na stranu i bili su zatvoreni na mestu koje je bilo poznato kao 'bela kuća'. Posle toga, žene i deca i nešto muškaraca su ukrcani u autobuse i odvedeni su na mesto blizu linije fronta koje je poznato kao Luke gde su žene i deca i nekoliko muškaraca koji su uspeli da se ukrcaju u autobuse iskrcani. Na tom mestu, došlo je do još jednog procesa razdvajanja, i muškarci su izdvojeni, i onda je ženama i deci dozvoljeno da se iskrcaju na ničiju zemlju. Muškarci i dečaci koji su odvojeni u Potočarima i muškarci i dečaci koji su izdvojeni u Tišći su kasnije pogubljeni."

"Mi smo optužili generala Krstića, visokog oficira bosanskih Srba, za zločine u vezi sa tim tragičnim događajima. General Krstić je bio prvo načelnik štaba a kasnije komandant Drinskog korpusa kada su se zločini odigrali. Optužnica protiv njega sadrži osam tačaka: jednu tačku za genocid, i alternativno i drugu tačku, saučešće u genocidu, zločini protiv čovečnosti, ubistvo; kršenje zakona i običaja rata, ubistvo; zločini protiv čovečnosti, progoni; zločini protiv čovečnosti, deportacije; i alternativno, zločini protiv čovečnosti, prisilno preseljenje. Pod članom 7 (1) našeg Statuta, mi smo optužili generala Krstića za planiranje, podsticanje, naređivanje, i pomaganje i učestvovanje na drugi način u planiranju, pripremi i sprovođenju zločina koji su navedeni u optužnici. Takođe smo ga optužili pod članom 7(3) našeg Statuta, koji čini komandanta odgovornim za dela njegovih potčinjenih ako je znao ili je imao razloga da zna da će njegovi podređeni počiniti krivična dela a on nije preduzeo razumne i neophodne korake da ih spreči i da kazni počinioce."

Photo: Stock

"Bilo je nekih sugestija od strane svedoka odbrane da se u masovnim grobnicama nalaze žrtve pale u borbi, drugim rečima ljudi koji su izgubili život u aktivnoj borbi kao kolateralna šteta, kolateralne žrtve. Sad, kao što su eksperti koji su svedočili o svojim nalazima jasno stavili do znanja, to je apsurdno, potpuno je apsurdno sugerisati da su ljudi kojima su oči bile povezane i koji su imali ruke vezane iza leđa bile žrtve pale u borbi."

"Želeo bih sada da se okrenem drugoj temi a to je tema koja je mnogo osporavana u ovom slučaju, a to su tačke 7. i 8. optužnice. U tačkama 7. i 8, mi smo optužili generala Krstića za zločine protiv čovečnosti. Tačka 7 su zločini protiv čovečnosti za deportaciju, a tačka 8 je alternativna tačka za prisilni transfer. Prvo pitanje koje se postavlja u ovom kontekstu je da li premeštaj muslimanskog stanovništva iz enklave i okoline 12. i 13. jula predstavlja deportaciju i prisilni premeštaj u okviru pravnog značenja termina sadržanih u tačkama 7. i 8. Znamo iz činjenica koje su bile iznete u ovom slučaju da je između približno 12. jula do 8 uveče 13. jula, u periodu od oko 36 sati, 25.000 do 35.000 muslimanskih žena, dece i nešto muškaraca deportovano iz enklave. Takođe znamo da je došlo do odvajanja tih muškaraca, i muškarci koji su bili izdvojeni su takođe deportovani u oblasti severno od Srebrenice, i oni su masakrirani. Zakon koji se primenjuje u ovom slučaju deportacije kao zločin protiv čovečnosti je definisan kao prisilni premeštaj civila iz oblasti u kojima su oni zakonito prisutni, bez osnova koji je dozvoljen međunarodnim pravom. Po članu 49. četvrte ženevske konvencije, i po članu 17. drugog protokola, pojedinačna, i ja naglašavam pojedinačna, ili masovna prinudna preseljenja stanovništva su zabranjena izuzev u dva ograničena slučaja: 'ako sigurnost civila ili imperativni vojni razlozi to zahtevaju.' Sada, u kontekstu ovog slučaja, postavljaju se brojna pitanja. Prvo pitanje, mislim, je da li je premeštanje muslimanskog stanovništva iz srebreničke enklave 12. i 13. jula bilo opravdano po međunarodnom humanitarnom pravu. Naš stav je da nije. Niti je sigurnost civila niti je vojna situacija zahtevala prisilni premeštaj stanovništva. Ako pogledamo prvo vojnu situaciju, dokazi koji su predočeni Veću pokazuju da je do 12. jula, VRS držala enklavu čvrsto pod kontrolom. Neprijateljstva u enklavi su prestala...

I kada je taj genocidni plan sačinjen? Mi nemamo pisani dokument koji identifikuje datum kada je plan sačinjen. Zločinci retko zapisuju i ovekovečuju svoje planove u pisanom obliku. Tako da moramo da zaključujemo iz činjenica koje su nam dostupne o tome kada je ovaj plan sačinjen. Naš stav je da je ovaj plan sačinjen uvuče 11. jula i u ranim jutarnjim časovima 12. jula, i da je to planirano od strane generala Mladića, generala Krstića i predstavnika njihovih štabova. Znamo da su generali Mladić i Krstić bili zajedno u hotelu Fontana sa potpukovnikom Popovićem, potpukovnikom Svetozarom Kosorićem, koji je bio načelnik obaveštajne službe Drinskog korpusa, i sasvim slučajno, zet optuženog, i drugo osoblje glavnog štaba i Drinskog korpusa koje je bilo potrebno da se isplanira tako masovna operacija

Ako ispitamo pitanje sigurnosti izbeglica, da li ta situacija opravdava deportaciju izbeglica. Vaše Visosti su čule svedočenja žrtava koje su bile u Potočarima, videli ste film o tim užasnim danima, i čuli ste svedočenja vojnika holandskog bataljona koji su bili prisutni. Jasno je da su te izbeglice bile uplašene, da su bile iscrpljene, i da im je bilo potreban pravi zaklon, hrana, voda i medicinska nega. U takvim okolnostima VRS je imala obavezu da pruži pomoć izbeglicama koje su bile u oblasti oko Potočara. Oni su potpuno kontrolisali oblast, imali su sredstva na raspolaganju, i iskreno, deportacija nije bila alternativa da se ne pruži pomoć tim izbeglicama. Drugu alternativu koju je imala VRS je da dozvoli tim ljudima da se vrate u svoje domove u enklavi. Oni sigurno nisu bili vojna pretnja. Naš stav je da sigurnosna situacija u vezi sa izbeglicama nije opravdavala njihovu deportaciju između 12. i 13. jula. Mislim da je sledeće pitanje sa kojim treba da se suočimo u ovom slučaju šta je definicja sile u okviru značenja termina 'deportacija i 'prisilni transfer'? A mislim da se odgovor na to može pronaći u rimskom statutu međunarodnog krivičnog suda od 17. jula 1998. godine, član 7, gde se kaže da deportacija i prisilni transfer znače nasilno izmeštanje osoba isterivanjem ili drugim nasilnim aktima iz oblasti gde su zakonito prisutni, bez postojanja osnova dozvoljenih međunarodnim pravom. Jedan od komentatora rimskog statuta, gospodin po imenu Oto Trifterer (Otto Triffterer), rekao je a ja citiram: 'proterivanje ili drugi nasilni akt mora uključiti pun obim prisilnih mera prema ljudima da bi oni napustili svoje domove, uključujući pretnje smrću, razaranje njihovih domova, i druge akte progona.' Koristeći taj okvir, moramo pogledati činjenice i pokušati da ustanovimo da li je ili nije masovno premeštanje 25.000 do 35.000 hiljada žena i dece iz enklave koje se desilo bilo ostvareno silom. Mi tvrdimo da je sila u unutar okvira ove definicije zaista korišćena."

"U martu 1995. godine, vrhovni komandant VRS, dr. Radovan Karadžić, izdao je VRS direktivu broj 7, i ta direktiva uključuje i instrukcije i uputstva Drinskom korpusu. Dr. Karadžić u toj direktivi, naređuje ostvarenje strateških ciljeva koji su proglašeni 1992. godine. Ako ispitamo ovu direktivu, što je dokaz tužilaštva broj 425, videćemo da je dr. karadžić posebno dao uputstva Drinskom korpusu da 'planiranim i promišljenim borbenim operacijama, stvore nepodnošljivu situaciju totalne nesigurnosti bez nade za dalji opstanak ili život stanovnika Srebrenice i Žepe.' Vaše visosti, trebali bi da razmotrite strateške ciljeve 'Krivaje 95' što je plan VRS za implementaciju direktive 7. Početni cilj je da se svede enklava na urbane oblasti. Drugim rečima, urbana oblast Srebrenice je otprilike jedan kvadratni kilometar. Svođenje enklave na tu urbanu oblast znači da bi hiljade i hiljade muslimanskog stanovništva koje je ostalo u enklavi bilo prinuđeno da živi unutar tog jednog kvadratnog kilometra, tako stvarajući humanitarnu katastrofu. Sada, ako se opet fokusiramo na napad u 1995. godini, koji je počeo sa 6. julom, i završio se 11. jula, vdećemo da su bosanski Srbi napadali civile. Bilo je akata fizičkog nasilja nad civilima koji su počinjeni u prisustvu hiljada drugih izbeglica koji su bili u i oko Srebrenice i u i oko Potočara. Uzeti pojedinačno i kolektivno, ovi akti su imali efekat terorisanja civila koji su ostali u enklavi. Časni sud je takođe svestan i nehumanih uslova koji su postojali u i oko Potočara. Nema spora da je temperatura bila izuzetno visoka, i da je VRS imala potpunu kontrolu nad okolinom Potočara i u toj oblasti. Bili su potpuno svesni uslova u kojima su se nalazile izbeglice, i pored toga što su imali mogućnost da im obezbede osnovne potrebe, oni su im samo obezbedili jedan tanker vode i malu količinu hleba za 25.000 do 35.000 izbeglica. Sasvim je očigledno da je to nedovoljno. Kao rezultat toga, mnogo beba je umrlo od dehidracije. Jasno je iz dokaza da nijedan Musliman nije trebao da ostane u enklavi. Nije bilo izbora. Bilo kakav pokušaj da se karakteriše masovna deportacija muslimanskih žena i dece i starijih muškaraca iz Srebrenice 12. i 13. jula kao humanitarni gest kojim se želela izbeći humanitarna kriza, ili da su te izbeglice imale bilo kakvog izbora, da su postupali po svojoj volji, bilo je potpuno pobijeno dokazima. Dalje, bilo kakvo pravno opravdanje za deportaciju muškaraca i dečaka koji su bili izdvojeni u Potočarima,koji su bili zarobljeni duž puta, ili koji su bii izdvojeni u Tišću i transportovani na polja za egzekuciju, konačno pada. Ti muškarci, ti dečaci su bili transportovani van enklave i do udaljenih polja za egzekuciju brutalnom silom i nikako drugačije. Sadako Ogata, visoki komesar za izbeglice UN okarakterisala je uklanjanje Muslimana iz enklave 'jedan od najblatantnijih primera etničko motivisango premeštanja koje je do sada viđeno u ratu.' Mi tvrdimo da je sila u okviru značenja tačaka 7. i 8. bila korištena da se uklone Muslimani iz srebreničke enklave i okoline."

Photo: EPA/FEHIM DEMIR

"Ono na šta bih ja sada skrenuo pažnju je uloga generala Krstića u ovim deportacijama. Kada su se deportacije iz Srebrenice, iz Potočara dogodile, general Krstić je imao položaj načelnika štaba Drinskog korpusa. Po generalu Dani, takva operacija se nije mogla izvesti bez učešća ili znanja štaba korpusa ili načelnika štaba. Zaista, naši dokazi pokazuju je je general Krstić igrao važnu i značajnu ulogu u deportaciji Muslimana iz Srebrenice... General Krstić u svom svedočenju nije govorio istinu. General Krstić je imao direktnu ulogu u naručivanju autobusa, i pošto su oni napustili enklavu, on je posmatrao njihovo napredovanje ka odredištu u Tišći, gde su Muslimani iskrcani, gde su ljudi izdvojeni. Naši dokazi pokazuju da je general Krstić ostao u Potočarima između jedan i dva sata 12. jula. Po vojnom posmatraču UN, pukovniku Kingoriju, general Krstić je davao naređenja svojim podređenima dok je bio u Potočarima. On nije bio pasivni posmatrač. Film koji smo videli postavlja ga tačno u srce deportacija, pravo ispred onih autobusa koje je tražio. Tvrdimo da je uklanjanje civilnog stanovništva iz Srebrenice bilo u skladu sa odlukom koja je doneta 1992. godine da se odvoji muslimanska etnička grupa od Srba i da se ustanovi koridor do doline reke Drine. Dalje tvrdimo da je sila korišćena od strane VRS da se uklone muškarci i dečaci koji su bili izdvojeni u Potočarima i okolini. Dalje, ističemo da general Krstić nije govorio istinu o svom učešću u osiguravanju autobusa, i da je to učinio da bi prikrio svoje učešće u ovim zločinima."

Optuženom se u tački 1. stavlja na teret činjenje genocida, znači, namera da se uništi deo muslimanskog naroda kao nacionalna, etnička ili religijska grupa ubijanjem pripadnika te grupe ili nanošenjem teških telesnih i mentalnih povreda pripadnicima te grupe. Takođe je optužen alternativno u tački 2. za saučesništvo u genocidu. Grupa ljudi na koju mislimo u ovom slučaju su bosanski Muslimani iz Istočne Bosne, u i oko enklave Srebrenica

"Ukratko, položaj generala Krstića je sledeći: on je bio formalno određen da postane komandant Drinskog korpusa 13. jula, i ceremonija primopredaje dužnosti se odigrala u komandi Drinskog korpusa u Vlasenici. Sada, zašto je taj datum važan?... Kada je general Krstić postao komandant Drinskog korpusa to se uklapa u vreme ko je imao direktna komandna ovlašćenja nad jedinciama Drinskog korpusa koje su učestvovale u masovnim egzekucijama... Videćete da osenčene oblasti[1] pokazuju da su se ubistva dešavala pre nego što je general Krstić preuzeo komandu nad Drinskim korpusom. Važno je primetiti da je u vreme ubistava koja su se dešavala 12. i 13. jula, ona označena u osenčenim oblastima, general Krstić bio načelnik štaba Drinskog korpusa. Pošto je postao komandant 13. jula, videćete onda seriju masovnih ubistava koja su se dešavala dok je on bio komandant. Sada, ako uzmete verziju generala Krstića o tome kada je postao komandant, primetićete, da u onom vremenu za koje general Krstić tvrdi da je postao komandant, da su sve masovne egzekucije već završene. Jedini događaji koji su ostali su prikrivanja, premeštanje grobnica koje se desilo u septembru i oktobru. Sada, u tom kasnijem elementu, u ceremoniji u Han Kramu, jedini dokaz koji podržava njegovu priču i koji je predstavio general Krstić je svedočenje 'rekla-kazala', dva svedoka koji su došli pred Vaše visosti, i koji su rekli da su čuli za ceremoniju, a da joj ustvari nisu prisustvovali... Ovo je kritična i neimenjiva startna tačka ovog pitanja, po generalu Krstiću, o tome kada je postao komandant. To je ukaz. I videćete da je datiran sa 14. juli, i to je postavljenje za komandanta Drinskog korpusa generala Krstića. Postavljenje je trebalo da stupi na snagu 15. jula. Sada, sudeći po generalu Krstiću, ovaj ukaz nije značio njegovu trenutnu i stvarnu kontrolu nad Drinskim korpusom. Morao je da postoji prelazni period, kao što sam rekao, a postojanje tog prelaznog perioda su zahtevali kako običaji tako i vojni propisi. Sudeći po profesoru Radinoviću, koji je svedočio o tome, pre tog datuma, koji je datum ukaza, njemu nije bilo dozvoljeno da preuzme te dužnosti. Mi odbacujemo takvu hipotezu kako na osnovu zdravog razuma, tako i na osnovu svedočenja samih svedoka generala Krstića. Njegove tvrdnje da je pretpostavka o komandi mogla da se pojavi tek pošto je ovaj ukaz donet je nelogična, jer tokom rata nepojmljivo je da osoba sa komandnim ovlašćenjima ne može da preuzme komandna ovlašćenja pre izdavanja parčeta papira. Ratni uslovi, onakvi kakvi jesu stvaraju izuzetne situacije. Vaše visosti, bitke, ratovi, kampanje, mogu biti izgubljene dok se čeka ispunjenje birokratskih detalja kao što je izdavanje i potpisivanje parčeta papira. Drugo, čuli ste svedočenje svedoka 'DB', koji je bio viši oficir u Drinskom korpusu... On je svedočio da komandant može preuzeti de facto komandu pre izdavanja predsedničkog ukaza koji formalno postavlja osobu na komandnu poziciju. Mi tvrdimo, gospodine predsedniče i Vaše visosti, da je u VRS, oficir mogao da preuzme komandu nad jedinicom pre nego što je formalno postavljen na to mesto... Tvrdimo, u pogledu prelaznog perioda, da zaista sve to zahteva operativnu pauzu, imajući u vidu upoznatost generala Krstića sa jedinicom. Ne treba toliki broj dana u prelaznom periodu koliko general Krstić tvrdi da treba."

Photo: Stock

Zatim je Mark Harmon govorio o samoj operaciji ubijanja, ulozi VRS i generala Krstića u onome što je tužilaštvo nazvalo "genocidnom operacijom".

"Vaše visosti znaju da je 'Krivaja 95' što je bio plan za napad na srebreničku enklavu, imala za početni cilj da suzi enklavu, da je svede na urbana područja. Ali napad na enklavu je bio mnogo uspešniji neko što je to bilo predviđano u početku, i 9. jula, pojavio se plan da se zauzme enklava. To je bilo 9. jula kaa je predsednik Karadžić naredio generalu Mladiću i VRS da se potpuno zauzme enklava. Do 11. jula taj cilj je postignut i do tada je VRS postalo jasno da je u i oko enklave, posebno u i oko Potočara, na desetine hiljada ljudi... Kao rezultat toga, novi plan se morao razviti. To je bilo tada, 11. jula kada je stvoren genocidni plan. To je bila vojna operacija. Bila je planirana, organizovana i primenjena. I planirana je, kao što sam rekao, na najvišim nivoima... I kada je taj genocidni plan sačinjen? Mi nemamo pisani dokument koji identifikuje datum kada je plan sačinjen. Zločinci retko zapisuju i ovekovečuju svoje planove u pisanom obliku. Tako da moramo da zaključujemo iz činjenica koje su nam dostupne o tome kada je ovaj plan sačinjen. Naš stav je da je ovaj plan sačinjen uvuče 11. jula i u ranim jutarnjim časovima 12. jula, i da je to planirano od strane generala Mladića, generala Krstića i predstavnika njihovih štabova. Znamo da su generali Mladić i Krstić bili zajedno u hotelu Fontana sa potpukovnikom Popovićem, potpukovnikom Svetozarom Kosorićem, koji je bio načelnik obaveštajne službe Drinskog korpusa, i sasvim slučajno, zet optuženog, i drugo osoblje glavnog štaba i Drinskog korpusa koje je bilo potrebno da se isplanira tako masovna operacija."

"Navodimo da tako složena vojna operacija koja uključuje koordinaciju tako mnogo jedinica Drinskog korpusa i jedinica glavnog štaba nije mogla da bude planirana i koordinisana i sprovedena bez učešća generala Krstića, koji je bio glavni planer generala Mladića za operaciju u Srebrenici i Žepi, i koji je bio lično upoznat sa svim lokacijama na kojima su se mogle izvršiti moguće egzekucije... Naši dokazi pokazuju da je ovaj plan, ovaj genocidni plan sačinjen 11. jula. To možemo pregledno videti po početnim razdvajanjima, po odbacivanju identifikacija tih ljudi jedanaestog, po sistematskom blokiranju konvoja da bi se sprečio holandski bataljon, da se od njih sakriju događaji koji su trebali da se dogode, i po jasnom dokazu o planiranju masakra u skladištu u Kravicama i u Cerskoj."

Predsednik Karadžić i drugi politički lideri su stvorili atmosferu opasnosti i koristili su zapaljivi rečnik da podstaknu bosanske Srbe, tvrdeći ponovo i ponovo da će Srbi biti žrtve genocida od ruku 'ustaško-muslimanskih hordi.' Vojni lideri, generali Mladić, general Krstić, su delili te poglede. General Krstić je takođe priznavao takvo viđenje stvari. Po padu Srebrenice, general Krstić je poslao jedinicama čestitku u kojoj je rekao: 'učinili ste sve svojom odlučnošću, hrabrošću, samopožrtvovanjem i posvećenošću, da oslobodite vekovne srpske zemlje od omraženog neprijatelja i da sprečite dalji genocid nad srpskim narodom.' Takva retorika, Vaše visosti, stvorila je snažnu podlogu na kojoj je upaljena šibica genocida. I iz toga možete izvući zaključak, iz tog jezika, da je general Krstić imao nameru da počini genocid. Sledeći faktor koji je bio označen u saslušanju po pravilu 61 iz koga se može izvući zaključak o genocidnoj nameri je opšta priroda zločina u regionu ili u državi

Tužilac je zatim prešao na dokazivanje direktnog učešća generala Krstića u ubijanjima i o njegovom znanju za te događaje.

"Naši dokazi koji pokazuju njegovo direktno znanje i učešće spadaju u tri kategorije dokaza: presretnuti i snimljeni razgovori sa učesnicima u ubistvima, uključujući razgovore sa generalom Krstićem, njegovo ne preduzimanje istrage o ovim događajima, i njegovo obmanjivanje tužilaštva i časnog suda u vezi sa tim događajima... Vrlo je očigledno, Vaše visosti, iz dokaza koje smo videli u ovom postupku, da je general Krstić bio potpuno svestan i uključen u masovne egzekucije koje su se događale. General Krstić bi želeo da verujete da je on bio hermetički zatvoren u Žepi, da je bio u informativnom vakuumu i da su ga njegovi direktno podređeni i nadređeni namerno držali u neznanju o događajima i o sredstvima koja su bila povlačena iz njegove komande u vreme kada su njemu očajnički trebala, u vreme kada je izvodio i ofanzivne operacije u Žepi i defanzivne operacije u opštini Zvornik. Ništa ne može biti udaljenije od istine. On je procenjivao svaki kritički aspekt plana u čijem se sastavljanu učestvovao."

"Dva dokaza jasno pokazuju da general Mladić nije preuzeo komandu nad svim jedinicama u korpusu. Dokaz tužilaštva broj 463 - prva naredba generala Krstića o pretraživanju terena. I primetićete da se tu obraća nezavisnom skelanskom bataljonu, a taj bataljon nije označen kao jedan od bataljona koji je učestvovao u napadu na Žepu. Takođe, ovo ukazuje na to da izveštaji o sprovođenju ove naredbe treba da se podnose direktno generalu Krstiću do 17. jula. Ne da se podnesu glavnom štabu, ni generalu Mladiću, nego da se podnesu generalu Krstiću. Sada, ako pogledamo sledeći dokaz, 536, to je još jedna ilustracija. To je jedan od onih dnevnih izveštaja, ovaj dolazi od Bratunačke brigade. Ponovo, Vaše visosti, ako pogledate primaoce, videćete da je ovaj izveštaj poslat komandi Drinskog korpusa i isturenom komandnom položaju. Nije poslat generalu Mladiću, nije poslat glavnom štabu. Ovo takođe pokazuje da je lanac komande ostao nedirnut... Kada je (general Krstić) rekao da je u toku noći 11. jula general Mladić preuzeo komandu nad svim jedinicama u okviru oblasti odgovornosti Drinskog korpusa, on nije govorio istinu. Dalje ističemo u pogledu tačaka koje se odnose na ubistva, da je u ovom postupku dokazano da je general Krstić planirao, naređivao, podsticao, pomagao i učestvovao u masovnim pogubljenjima muslimanskih muškaraca i dečaka posle pada Srebrenice."

"Optuženom se u tački 1. stavlja na teret činjenje genocida, znači, namera da se uništi deo muslimanskog naroda kao nacionalna, etnička ili religijska grupa ubijanjem pripadnika te grupe ili nanošenjem teških telesnih i mentalnih povreda pripadnicima te grupe. Takođe je optužen alternativno u tački 2. za saučesništvo u genocidu. Grupa ljudi na koju mislimo u ovom slučaju su bosanski Muslimani iz Istočne Bosne, u i oko enklave Srebrenica. Znamo to iz drugih dokaza koji su predočeni od strane kancelarije tužilaštva da je 38.000 do 42.000 Muslimana koji su živeli u veštački stvorenoj zaštićenoj zoni i nisu poreklom iz te oblasti nego su bili bosanski Muslimani iz oblasti koje okružuju Srebrenicu, iz oblasti Cerske, iz oblasti Bratunca, iz oblasti Zvornika i drugih lokacija, koji su bili saterani u enklavu kao rezultat kontraofanzive VRS 1993. godine. Znači to nije mala grupa Muslimana iz Srebrenice, to je grupa Muslimana iz Istočne Bosne koja je saterana u ovu veštački stvorenu oblast."

Photo: EPA/Fehim Demir

"Ubijanje je definisano u presudi Akajesu (Akayesu), i uključuje sve oblike dobrovoljnog ubijanja, ne samo ubistvo. Ta presuda takođe identifikuje i definiše termine 'nanošenje teške telesne ili mentalne povrede' i uključuje 'akte mučenja, bilo telesnog ili mentalnog, nehumanih ili degradirajućih postupaka, progone' i citira kao autoritet slučaj Ajhman (Eichmann), gde se draži da 'teške telesne ili mentalne povrede mogu biti prouzrokovane porobljavanjem, izgladnjivanje, deportacijom ili progonom... i njihovim držanjem u getoima, tranzitnim logorima i koncentracionim logorima u uslovima koji su smišljeni da dovedu do njihove degradacije, do lišavanja njihovih prava kao ljudskih bića, da toga da ih ukinu i da im nanesu nehumanu patnju i mučenje.' Jasno je, Vaše visosti, iz jurisprudencije ovog Tribunala, da genocid može biti počinjen unutar ograničene geografske oblasti. U ovom slučaju, govorimo o Istočnoj Bosni. Mi tvrdimo da pokušaj da se unište hiljade ljudi zbog njihove pripadnosti određenoj grupi predstavlja genocid čak iako te osobe čine samo deo grupe, čak unutar zemlje ili unutar regiona ili unutar jedne zajednice. Ta pozicija je podržana jurisprudencijom ovog Tribunala i Tribunala za Ruandu, gde, u presudi Akajesu, gde su dela optuženog bila ograničena na jednu zajednicu gde je optuženi bio gradonačelnik. Slično, u odluci sa saslušanja popravilu 61 u slučaju Nikolić, akti u jednom regionu u BiH, u Vlasenici se karakterišu kao genocid. U presudi Jelisić, Pretresno veće je bilo mišljenja da međunarodno pravo priznaje karakterizaciju genocida čak i kada se istrebljivačka namera proteže samo na ograničenu geografsku zonu. Nedavno, odluka u predmetima Kaišema (Kayishema) i Ruzindena (Ruzindena), je bila da je genocid počinjen prema Tutsijima u jednoj prefekturi. Zato, mi smatramo da je Pretresno veće ovlašćeno da se fokusira na genocidne akte u i oko geografskog područja srebreničke enklave."

Ratni zločini su rezultati ljudi koji ne preduzimaju odgovarajuće korake. Da je general Krstić preduzeo korake da se suprotstavi ovom naređenju generala Mladića, možda bi ova tragedija mogla biti ublažena, možda bi mogla biti izbegnuta u potpunosti. Ali nesreća je u tome što ljudi kao što je general Krstić nemaju moralne hrabrosti da se suprotstave nadređenim oficirima zbog toga što to nosi lični ili profesionalni rizik

"Genocid, po našem Statutu je uništenje ljudi u celini ili delimično. Jasno je iz naše jurisprudencije da se ne zahteva uništenje čitave grupe da bi se ustanovilo postojanje genocida. izraz 'deo' je definisan kao znatan deo grupe u proporcionalnom smislu, ili alternativno, značajan deo ili sektor te grupe. Dozvolite mi sada da se fokusiram na prvi aspekt, znači, uništenje proporcionalno znatnog dela grupe. U vreme pada enklave, procenjuje se da je 38.000 do 42.000 Muslimana živelo u enklavi. Kao što sam rekao, oni nisu bili samo Muslimani iz Srebrenice nego i iz okoline. Mi smatramo da je proporcionalno veliki deo grupe uništen. Po konzervativnim procenama, 7.475 muškaraca bosanskih Muslimana i dečaka je ubijeno... Kada smo sprovodili ekshumacije u delu grobnica koje su bile otkrivene, a ne znamo još lokacije ostalih, minimalni broj tela koje smo ekshumirali je 2.028. Sudeći po svedočenju jednog od veštaka, 2.571 ostaje mogući broj tela u preostalim poznatim, i naglašavam 'poznatim' grobnicama, primarnim i sekundarnim. Na primer, ne znamo gde je većina tela sa egzekucije na brani odneta. To je znatan broj u odnosu na 38.000 do 42.000 Muslimana iz Istočne Bosne, značajan broj ljudi koji je uništen. Zato, smatramo da ovaj broj jasno ulazi u okvir tražene definicije, to znači, deo Muslimana iz zajednice je uništen."

"Hajde sada da se fokusiramo na drugi aspekt genocida, što je drugi aspekt genocida u okviru ove definicije u celini ili delimično, koji se bavi značajnim delom ili sektorom grupe koja je bila eliminisana. Kao što je to navedeno u odluci u predmetu Jelisić, značajan deo sigurno uključuje lidere grupe. Oni su važan deo grupe. I u presudi u predmetu Jelisić navodi se da se genocidna namera može 'sastojati u željenom uništenju ograničenog broja osoba koje su izabrane zbog uticaja koji će njihov nestanak imati na opstanak grupe kao takve. To bi stvorilo nameru da se selektivno uništi grupa.' Komisija eksperata UN je, u pogledu odabranih napada na lidere grupe navela, i citiram: 'Karakter napada mora biti posmatran u kontekstu sudbine i onoga šta se desilo sa ostatkom grupe. Ako je vođstvo grupe istrebljeno i u isto vreme veliki broj pripadnika grupe je podvrgnut gnusnim delima, na primer, deportacijama u velikom obimu, grupi povreda koje treba tumačiti u njihovoj celosti da bi se odredbe konvencije o genocidu tumačile u skladu sa njenom svrhom... Predočili smo dokaze o socijalnoj strukturi u društvu Istočne Bosne. To je patrijarhalno društvo. To je društvo gde su muškarci vođe grupe. Muškarci su generalno obrazovaniji. Generalno rade van kuće, omogućavajući izdržavanje porodice. Oni donose konačne odluke koje utiču na živote članova porodice. Oni su zaštita grupe. Eliminišući muškarce u društvu Istočne Bosne, VRS je bila potpuno svesna, kao i general Krstić, uticaja koji će to imati na opstanak grupe."

Photo: EPA/Fehim Demir

"Da bi ustanovili krivicu za genocid generala Krstića, moramo ustanoviti da je general Krstić imao genocidnu nameru, znači, da je počinio akte sa namerom da uništi u celini ili delimično nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu kao takvu. U proceni ovog elementa, Pretresno Veće u predmetima Kaišema i Ruzindena priznalo je da će možda biti teško pronaći eksplicitne manifestacije namere ali je navelo da akcije počinilaca, uključujući posredne dokaze, mogu pružiti dovoljno dokaza o nameri. Tokom saslušanja po pravilu 61 u predmetu Karadžić i Mladić, koje je bilo 1996. godine, Pretresno veće je označilo brojne faktore iz kojih se može izvesti zaključak o genocidnoj nameri. Prvo, veće je navelo da bi sud trebao da razmotri 'generalnu političku doktrinu koja je dovela do zabranjenih dela.' Videli smo strateške ciljeve srpskog naroda koji su objavljeni 12. maja 1992. godine, gde je prvi cilj da se ustanove granice koje razdvajaju dve etničke zajednice. Politička agenda Republike Srpske je bila da se stvori homogena država, da se eliminiše nesrpsko stanovništvo sa teritorija za koje je srpska zajednica tvrdila da su tradicionalno njihove. Politika je bila definisana od strane političkog rukovodstva, bila je primenjena od strane vojske, policije i drugih tela Republike Srpske. Strateški cilj ove politike je bio postignut kroz etničko čišćenje. Skrećem pažnju Vaših visosti na dokaz 33/38, izveštaj specijalnog izvestioca, g. Mazovjeckog (Mazowiecki), gde je razmatrao politiku etničkog čišćenja. Predsednik Karadžić i drugi politički lideri su stvorili atmosferu opasnosti i koristili su zapaljivi rečnik da podstaknu bosanske Srbe, tvrdeći ponovo i ponovo da će Srbi biti žrtve genocida od ruku 'ustaško-muslimanskih hordi.' Vojni lideri, generali Mladić, general Krstić, su delili te poglede. General Krstić je takođe priznavao takvo viđenje stvari. Po padu Srebrenice, general Krstić je poslao jedinicama čestitku u kojoj je rekao: 'učinili ste sve svojom odlučnošću, hrabrošću, samopožrtvovanjem i posvećenošću, da oslobodite vekovne srpske zemlje od omraženog neprijatelja i da sprečite dalji genocid nad srpskim narodom.' Takva retorika, Vaše visosti, stvorila je snažnu podlogu na kojoj je upaljena šibica genocida. I iz toga možete izvući zaključak, iz tog jezika, da je general Krstić imao nameru da počini genocid. Sledeći faktor koji je bio označen u saslušanju po pravilu 61 iz koga se može izvući zaključak o genocidnoj nameri je opšta priroda zločina u regionu ili u državi."

Zločini koji su počinjeni od strane optuženog i njegovih saučesnika su prouzrokovali smrt hiljada muslimanskih muškaraca i dečaka. To ne smemo nikada zaboraviti. Ali nikada ne smemo zaboraviti ni uticaj koji je ovaj zločin imao na preživele žrtve, žene, decu i nekoliko muškaraca koji su preživeli... Praktično sve žene iz Srebrenice su pretrpele višestruke gubitke, gubitke svojih sinova, svoje braće, svojih očeva, svojih nećaka i rođaka. Ono što je ostalo od srebreničke zajednice preživljava samo u biološkom smlslu, ništa više. To je zajednica očaja, to je zajednica koja živi od uspomena, to je senka nekadašnje zajednice. Naš stav je da su zločini optuženog rezultirali ne samo smrću hiljada muslimanskih muškaraca i dečaka, nego su uništili zajednicu srebreničkih Muslimana i naneli neshvatljivu patnju i trajnu štetu desetinama hiljada preživelih koji su su sada osuđeni da do kraja života trpe mentalne patnje i materijalne teškoće

"Sledeći faktor iz koga se može izvući zaključak o genocidnoj nameri je postojanje genocidnog plana i učešća optuženog u njegovom stvaranju i sprovođenju. Dokaz genocidnog plana sam po sebi nije element zločina genocida, već možete izvući zaključak o genocidnoj nameri iz stvaranja plana... Sigurno ima dovoljno dokaza o tome koliko je ovaj plan bio metodičan. Bio je napravljen da nema greški. Bio je sačinjen da eliminše svakoga ko upadne u genocidnu mrežu... Sledeći faktor koji sud treba da razmotri u izvođenju zaključka o genocidnoj nameri je razmera počinjenih zločina... Možemo reći da je u toku pet dana zajednica Muslimana u Istočnoj Bosni uništena... U predmetima Kaišema i Ruzindena, u odluci se navodi da se zaključak o nameri može izvesti iz sistematskog načina ubijanja. Neptrebno je naglašavati da su u ovom slučaju ubistva bila sistematična, precizna i dobro organizovana."

"Pretresno Veće je u saslušanju po pravilu 61 u predmetu Karadžić i Mladić identifikovalo još jedan faktor, a to je da činjenje takvih dela koja povređuju, ili za koja počinioci smatraju da povređuju same osnove grupe. Napori da se u ovom slučaju uništi bosansko-muslimanska zajednica u Istočnoj Bosni, iz okruženja Srebrenice, usmereni su, ciljani i bili su prilično efikasni. Kroz deportacije, kroz masovna pogubljenja kako mušakraca tako i dečaka, dečaka koji bi u budućnosti bili vođe, iz uništenja muškaraca i dečaka, iz činjenice da nije ostalo Muslimana u oblasti Srebrenice, možete izvući zaključak o nameri. Preživeli članovi zajednice, o tome ću govoriti kasnije, ova zajednica ostaje uzdrmana i disfunkcionalna, nevoljna da se vrati u oblast. Mi smatramo da je general Krstić planirao, naredio, primenio i pomagao i učestvovao u deportaciji između 25.000 i 35.000 Muslimana iz Srebrenice, i u masovnim egzekucijama hiljada muslimanskih muškaraca iz te oblasti, i čineći to, imao je nameru da uništi deo grupe muslimanskog naroda. Mi tvrdimo da je čineći to, kriv za genocid, tačka 1. optužnice."

"Takođe smo optužili generala Krstića u alternativnoj tački za saučeništvo u izvršenju genocida. Da bi Pretresno veće oglasilo krivim generala Krstića po ovoj alternativnoj tački, Pretresno veće mora prvo da zaključi da je počinjen genocid. Postoji razlika između genocida i saučesništva, glavna razlika je u nameri počinioca. Ako je general Krstić znao za genocidni plan u vreme kada je učestvovao u njegovom sprovođenju, onda je on odgovoran kao saučesnik u genocidu. On ne mora da ima posebnu nameru, dolus specialis. Ako on samo zna u vreme kada učestvuje da postoji genocidni plan i da on doprinosi tom planu, onda on može biti odgovoran kao saučesnik. U ovom slučaju mi smatramo da je genocid zaista počinjen i da je general Krstić bio svestan tog plana na osnovu njegove bliske saradnje sa generalom Mladićem i drugima, i zato je takođe i odgovoran za saučesništvo u činjenju genocida. General Krstić je optužen sa 7(3)[2] odgovornost za sve tačke optužnice. Po članu 7(3) optuženi može biti oglašen krivim za dela svojih potčinjenih 'ako je znao ili je imao razloga da zna da će podređeni počiniti krivično delo' ili je to već učinio a nadređeni je propustio da preduzme razumne i neophodne korake da spreči takva dela ili da kazni počinioce tih dela. U ovom slučaju kristalno je jasno da je general Krstić znao za svoju obavezu po zakonima rata. On je bio visoki oficir u VRS. Pohađao je vojnu akademiju, bio je upućen u te zakone i svoje obaveze po njima."

Photo: edin tuzlak

"U slučaju visoke komande u nirnberškoj jurisprudenciji, oficir koji dobije nelegalno naređenje upućeno njemu ili njegovim podređenima ima tri opcije: on može da izda naređenje suprotno tom naređenju, on može da podnese ostavku, ili može da sabotira primeni nezakonitog naređenja što je više moguće. General Krstić nije preduzeo nijednu od tih akcija. Ratni zločini su rezultati ljudi koji ne preduzimaju odgovarajuće korake. Da je general Krstić preduzeo korake da se suprotstavi ovom naređenju generala Mladića, možda bi ova tragedija mogla biti ublažena, možda bi mogla biti izbegnuta u potpunosti. Ali nesreća je u tome što ljudi kao što je general Krstić nemaju moralne hrabrosti da se suprotstave nadređenim oficirima zbog toga što to nosi lični ili profesionalni rizik... Drugi aspekt člana 7 (3) je propuštanje kažnjavanja. General Krstić je rekao tužilaštvu u svojoj izjavi: 'Nisam bio ovlašćen i ne bih se usudio da naredim bilo kome da istraži to što se desilo.' Pre svega, on je jasno bio ovlašćen da to uradi, da sprovede istragu. To je bila njegova dužnost."

"Po generalu Krstiću, on je saznao tek krajem avgusta ili početkom septembra od majora Golića o egzekucijama koje su počinjene u Kravicama i na lokaciji koja je označena kao Laze, verovatno Lazete. Takođe je saznao da su članovi glavnog štaba, general Mladić, pukovnik Beara i njegov nadređeni, potpukovnik Popović, bili odgovorni za ove zločine. Kao komandant Drinskog korpusa, general Krstić je bio obavezan da preduzme konkretne korake da istraži, da prijavi te zločine, i da kazni počinioce, i po međunarodnom pravu i po vojnom zakonu Republike Srpske. Njegov jedini napor da preduzme konkretnu akciju u tom pravcu je bio pokušaj, po njegovom svedočenju, da oslobodi potpukovnika Popovića komande na osnovu akcija koje su bile potpuno nepovezane sa njegovim učešćem u ovim zločinima, i to predstavlja ukupne napore učinjene od strane generala Krstića da kazni poznate počinioce. U svom svedočenju je naveo da se plašio generala Mladića i sigurnosnog aparata VRS. Taj strah nije podržan ni na koji način objektivnim dokazima koji su predočeni ovom Pretresnom veću. Mi smatramo da general Krstić nije preduzeo korake ni da spreči ove zločine ni da kazni počinioce, i zato, smatramo da je odgovoran po članu 7 (3) za sve zločine u optužnici."

U ovom slučaju general Krstić je imao privilegiju suđenja, sa punim poštovanjem njegovih prava koje mu pruža međunarodno pravo, trijumf vladavine prava i civilizacije nad atavističkim impulsima koji su sigurno motivisali njega i njegove saradnike da pobiju hijade nedužnih žrtava, da deportuju 35.000 ljudi sa njihove zemlje i zemlje njihovih predaka, i da ih liše svih njihovih osnovnih ljudskih prava. Optuženi je imao privilegiju suđenja. Njegove žrtve nisu

"Zločini koji su počinjeni od strane optuženog i njegovih saučesnika su prouzrokovali smrt hiljada muslimanskih muškaraca i dečaka. To ne smemo nikada zaboraviti. Ali nikada ne smemo zaboraviti ni uticaj koji je ovaj zločin imao na preživele žrtve, žene, decu i nekoliko muškaraca koji su preživeli... Praktično sve žene iz Srebrenice su pretrpele višestruke gubitke, gubitke svojih sinova, svoje braće, svojih očeva, svojih nećaka i rođaka. Ono što je ostalo od srebreničke zajednice preživljava samo u biološkom smlslu, ništa više. To je zajednica očaja, to je zajednica koja živi od uspomena, to je senka nekadašnje zajednice. Naš stav je da su zločini optuženog rezultirali ne samo smrću hiljada muslimanskih muškaraca i dečaka, nego su uništili zajednicu srebreničkih Muslimana i naneli neshvatljivu patnju i trajnu štetu desetinama hiljada preživelih koji su su sada osuđeni da do kraja života trpe mentalne patnje i materijalne teškoće."

"U ovom slučaju general Krstić je imao privilegiju suđenja, sa punim poštovanjem njegovih prava koje mu pruža međunarodno pravo, trijumf vladavine prava i civilizacije nad atavističkim impulsima koji su sigurno motivisali njega i njegove saradnike da pobiju hijade nedužnih žrtava, da deportuju 35.000 ljudi sa njihove zemlje i zemlje njihovih predaka, i da ih liše svih njihovih osnovnih ljudskih prava. Optuženi je imao privilegiju suđenja. Njegove žrtve nisu."

"Kada se ima u vidu veličina zločina, da li postoji adekvatna kazna? Iskreno, da li postoji bilo kakva osuda koja bi bila odgovarajuća? Kada se fokusiramo na osudu, mi tvrdimo da ne postoje olakšavajuće okolnosti. Otežavajućih okolnosti je mnogo... veličina zločina, njegova priprema i planiranje, patnja žrtava, kako živih tako i mrtvih, uništenje zajednice oblasti Istočne Bosne i srebreničke oblasti, trenutni i dugoročni psihološki i materijalni uticaj koji su ovi zločini imali i imaju i dalje na preživele žrtve, ponovljeno lažno svedočenje oputženog pod zakletvom, i potpuno odsustvo kajanja kod optuženog za počinjene zločine. Imajući to u vidu, Vaše visosti, zahtevam da časni sud proglasi optuženog Radislava Krstića krivim po svim tačkama optužnice i da ga osudi na kaznu doživotnog zatvora za svaku od tačaka u optužnici za koju bude oglašen krivim, i da te osude na doživotni zatvor teku konsekutivno, jedna za drugom."


[1] Tužilac za prezentaciju koristi mapu koja je prikazana na monitoru.

[2] Odgovornost nadređenog iz Statuta Tribunala

*Kraj feljtona

star
Oceni
3.59
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi