Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Genocid u Srebrenici: Suđenje Radislavu Krstiću (13)

Mama, oni odvode mog brata

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: TANJUG

Mnoge od tih žena još uvek pate od užasnih noćnih mora, osećaja straha, i drugih simptoma: iritacije, nervoze, agresivnosti, gubitka koncentracije, razdražljivosti. Mnoge izbegavaju da pričaju o tim događajima je su previše bolni. To su takođe simptomi izbegavanja. U kontaktu sa žrtvom, možemo lako prepoznati dominantne sipmtome koji zavise od ličnosti, njene strukture, mentalnih funkcija, načina na koji ličnost reaguje. Ali ako ti simptomi izbegavanja sećanja dominiraju, one postaju depresivne, apatične, pasivne. Gube volju za životom. Nemaju potrebe da komuniciraju sa drugim ljudima. Postaju izolovane i pate. Vrlo je teško dopreti do njih. Nekada ne žele pomoć. Jednostavno kažu 'Želim da umrem. Ako su pobili naše muškarce, zašto bih ja živela?'

Rekao nam je da se sklonimo sa desne strane, i rekao je mom sinu 'Mladiću, ti idi na levu stranu'. Onda je on rekao 'Zašto ja? Ja sam rođen 1981. godine' Ali on je ponovio ono što je rekao 'Vi ljudi idite sa desne strane.' Moj sin je imao neke torbe u svojim rukama, i vojnik mu je rekao da baci torbu sa desne strane i da ide levo, ali ja sam ga zgrabila za ruku, a on je ponavljao 'Ja sam rođen 1981. godine. Šta ćete uraditi sa mnom. Šta hoćete da uradim?' I onda sam ga ja molila

26. jul. 2000. godine

"DD" - zaštićeni svedok optužbe

Zaštićena svedokinja "DD" je bila stanovnik jednog sela u okolini Srebrenice. Tokom događaja u Srebrenici izgubila je supruga i dva sina, koji se i danas vode kao nestali.

"Moj muž je bio glava porodice i domaćinstva i svega, ali ako je bilo potrebno mi bi se konsultovali i donosili bi odluke... Tako je bilo u svim domaćinstvima. Mi nismo bili na bilo koji način izuzetak. Takve su bile stvari u našem delu zemlje a pogotovu na selu. Moralo se znati ko odlučuje, ko je glava porodice, glava domaćinstva i imanja, i ništa se nije moglo uraditi bez njega."

Kada je počelo granatiranje Srebrenice i okoline svedokinja je sa porodicom pobegla u šumu.

"Detonacije su bile tako glasne da je izgledalo da je ceo svet gori. Neko je povikao: 'Niko neće doći da nas spase.' Sećam se da su neki ljudi govorili, 'Hajde da idemo kroz šumu' i 'Odrasli muškarci neka idu kroz šumu a žene i deca neka idu do UNPROFOR-a.' Tada sam videla svog supruga poslednji put. 'Nećemo se razdvajati' i rekao mi je da ne brinem. Rekao mi je da uzmem dvoje naše dece i da odem, i rekao je da će se on pridružiti ostalim muškarcima. Ali dok smo pričali, mogli smo da vidimo da granate padaju oko baze UNPROFOR-a i da su žene i deca pogođeni i ranjeni. Granate su padale na zgradu gde su ljudi bili smešteni. Bio je takav haos. I tako smo se razdvojili, moj muž je otišao sa najstarijim sinom. Onda sam shvatila da neki holandski vojnici idu ka zgradi koju smo zvali Vezionica, i pokazivali su nam da ih pratimo. Onda sam ja pomislila, hvala Bogu da će nas spasti. Oni su nas pozvali da im se pridružimo, i ja sam bila tako zabrinuta što su moj suprug i sin otišli, da su otišli na drugu stranu, mislila sam da će nas vojnici zaštititi.

I tako smo ih pratili u pravcu Potočara. Na putu za Potočare, a svo to vreme smo hodali, granate su nastavljale da padaju oko nas. Pucnji su se mogli čuti iz svih vrsta oružja, ne znam iz kojih, alimi smo nastavljali da hodamo. Kamioni sa ranjenim ljudima i sa drugim ljudima koji su se ukrcali u njh su nas sustizali. Tako smo uspeli da dođemo do Potočara, gde je bio veliki broj starih kamiona i autobusa... To je bilo u utorak. Tog dana, proveli smo veče tamo, ceo dan u sredu, i još smo bili tamo u sredu uveče. Onda je došao crni četvrtak. Sećam se da je bilo deset ili pola jedanaest. Još uvek smo bili tamo, i u to vreme smo došli do linije blizu kamiona gde su ljudi čekali na transport... Kada je došao taj crni četvrtak, to je bio u ranim jutarnjim časovima, i moje dete je još spavalo, dete koje je trebalo da bude uzeto od mene. Probudila sam ga, rekla sam mu da treba da idemo, da treba da idemo u kamione. Ustao je. Hteo je da jede - pitala sam ga da li hoće da jede nešto, ali on nije hteo ništa da uzme. Žalio se što je prljav... Onda smo se pomerili bliže liniji. Bila je neka vrsta trake oko oblasti. Tu je bilo mnogo ljudi. Nismo mogli da je pređemo. Shvatila sam da se moj sin ne oseća dobro, da će se onesvestiti. Onda sam počela da tražim nešto vode, ali nigde nije bilo vode. Tu je bio naš prijatelj, stariji čovek, i on je rekao da će otići i doneti nešto vode za mog sina. Onda je on otišao, i pošto se vratio on je bio potpuno beo u licu. Njegova žena je bila tamo. Ali on je nastavlja da odmahuje glavom i rekao je njegovoj ženi nešto o strašnim stvarima koje je video. Njegova žena je htela da zna šta je ustvari video, ali on je nastavljao da plače i da trese glavom.

Rekao je: 'Video sam sve, video sam glave i udove svuda po mestu gde sam otišao da donesem nešto vode.' U tom trenutku moje dete je počelo da se trese i izgledalo je da će se ponovo onesvestiti. Konačno, bio je naš red da dođemo do trake i konačno smo pušteni. Osećala sam olakšanje. Mislila sam, hvala Bogu. Posle svega što sam videla, pošto sam videla da su ljudi razdvajani, nastavljala sam da se zahvaljujem Bogu jer je izgledalo da smo prošli, ja, moja deca i ti naši prijatelji. Ali tu je bio stroj njihovih vojnika koji su stajali sa obe strane, sa leve i sa desne strane, i to je bila neka vrsta kolone koju su formirali, vrsta koridora kojim smo pralazili. Nismo mogli da vidimo kamione ili autobuse. Prešli smo udaljenost od oko 100 metara ali još uvek nismo mogli da vidimo nikakva vozila. Kada smo bili na pola puta, čula sam glas kako govori, 'Popoviću, obrati pažnju na ovog' i odmah sam shvatila da se to odnosi na moje dete. Ali tu je bilo i druge dece. Tu je bilo dete moje jetrve i još neki drugi ljudi. Onda su vojnici insistirali i ja sam se paralizovala u jednom trenutku... Išli smo nekih 50 metara, i onda je sa leve strane kolone jedan od njihovih vojnika iskočio, i obratio se mom detetu. Rekao nam je da se sklonimo sa desne strane, i rekao je mom sinu 'Mladiću, ti idi na levu stranu'. Onda je on rekao 'Zašto ja? Ja sam rođen 1981. godine' Ali on je ponovio ono što je rekao 'Vi ljudi idite sa desne strane.' Moj sin je imao neke torbe u svojim rukama, i vojnik mu je rekao da baci torbu sa desne strane i da ide levo, ali ja sam ga zgrabila za ruku, a on je ponavljao 'Ja sam rođen 1981. godine. Šta ćete uraditi sa mnom. Šta hoćete da uradim?' I onda sam ga ja molila... Držala sam ga tako čvrsto, ali on ga je zgrabio. Onda je moj sin bacio tu torbu, i vojnik je podigao torbu i bacio je na gomilu sa desne strane, i uzeo je ruku mog sina i odvukao ga je na levu stranu... Moje drugo dete je nastavljalo da vrišti. To dete je rođeno 1986. godine. Vikao je i vrištao 'Mama, oni odvode mog brata. Oni su odveli mog brata'... I ja sam stajala tamo neko vreme. Nisam znala šta da radim. Nisam znala gde da idem. Ali u tom trenutku su došle moja jetrva i njena snaja i oni su me poveli sa sobom. Rekli su mi da idem sa njima, i otišli smo u kamion."

Svedokinja je autobusom sa najmlađim sinom stigla do Tišće i onda pešice do Kladnja.   

Posle te strašne situacije u Potočarima, kada su ljudi stigli u Tuzlu, priče koje su oni ispričali su bile bolne, teške, vrlo dirljive ljudske priče. Mnogo žena je u tom trenutku jednostavno izgubilo kontrolu nad svojim osećanjima, nad svojim ponašanjem. Deca su takođe bila van sebe. Svi su nastavljali da se pitaju šta se to događa i zašto se to događa. Ipak, najozbiljniji problem je bila činjenica da su žene i muškarci bili odvojeni. Deo muškog stanovništva se odvojio od žena i krenuo je kroz šumu. Jedan deo muške populacije je ostao sa njima u Potočarima, ipak, oni su ponovo bili razdvojeni u Potočarima. Čak su i dečaci razdvajani od žena u Potočarima, i oni su se pitali šta se dogodilo sa mladim dečacima od preko deset godine, na primer

26. jul 2000. godine

Jasna Zečević - svedok optužbe

Jasna Zečević je direktor nevladine organizacije "Vive Žene", osnovane 1994. godine.

"Od 1994. godine do januara 2000. godine mi smo pružali svoje usluge u stacionaru za 124 žene i 222 dece, to je stambeni deo, i oko 411 žena na terenu i oko 28 dece, ali tih dvadesetosmoro dece su smo oni kji su išli na program psihoterapije, a tu je i više od 400 dece kojima su pružili pomoć u našoj pedagoškoj radionici u izbegličkoj zajednici... Od broja žena koje su tretirane u stacionaru, oko 60 žena je iz Srebrenice. Od ukupnog broja žena za koje sam rekla da im je pružena pomoć na terenu oko 180 žena je iz Srebrenice ili iz okoline."

"U društvu Istočne Bosne, ili pre bih mogla reći u selima u Bosni, ne samo u Srebrenici, ulogu žena bih mogla opisati u okviru tradicionalne patrijarhalne porodične strukture. Tu su muškarci ti koji su odgovorni za porodicu, oni su ti koji donose odluke. Muškarac radi van kuće, on zarađuje novac. A žena je odgovorna i radi u kući više nego u polju. Ona je tako odgovorna za decu ali ona ne donsi odluke. To je bilo uobičajeno ne smo među stanovništvom Srebrenice nego i u drugim selima u Bosni... Njihov prihod je onaj koji muškarac zaradi u rudnicima, jer su su muškarci obično radili u rudnicima i fabrikama oko Srebrenice. Imali su kuće, i polja na kojima su radili, i proizvodili su hranu sami za sebe. Njihove kuće i njihova zemlja je sve što su imali, tako da je to bio njihov život."   


27. jul 2000. godine

Teufika Ibrahimefendić - svedok optužbe

Teufika Ibrahimefendić radi u okviru programa nevladine organizacije "Vive Žene" od 1994. godine kao koordinator multidisciplinarnih timova koji se bave traumama žrtava rata. Od 1970. do 1994. godine svedokinja je radila kao psihijatar - socijalni radnik u bolnici kliničkog centra u Tuzli. Tužilaštvo je svedokinju pozvalo da pomogne Pretresnom veću u proceni uticaja na žrtve događaja u Srebrenici koji su se odigrali tokom jula 1995. godine.  

"Radila sam sa 60 žena (iz Srebrenice) u našem centru koji su kod nas u centru proveli neko vreme kao pacijenti, šest ili sedam meseci, na primer, i sprovela sam terapeutski program sa oko 80 žena izvan centra. Mislim da je ukupno kroz naš centar prošlo ukupno 140 žena i 200 dece. Ali radila sam sa većim brojem ljudi, imala sam brojne kontakte sa ljudima iz Srebrenice. Ipak, što se tiče posebnog programa terapije, sprovela sam tu vrstu programa sa brojem ljudi koji sam navela... U svojim kontaktima sa žrtvama iz Srebrenice, ženama i decom, koristili smo različite upitnike da bi procenili njihovo psihičko stanje. Imali smo brojne razgovore sa njima, i na osnovu tih razgovora, bilo je moguće za nas da izađemo sa procenom stepena traume. Ipak, hteli smo da je izmerimo određenim psihoterapeutskim instrumentima da bi ustanovili nivo traue u njihovim slučajevima. Taj nivo je bio izuzetno visok, i simptomi koje su oni pokazivali su bili znak vrlo, vrlo visokog stepena traume, jer su događaji iz jula 1995. godine, globalno govoreći, događaji koji su uključili vrlo veliku grupu žena i dece i takođe druge preživele, kao što su stariji ljudi, na primer, koji su se svi zatekli na istom mestu, i koji su zajedno prošli kroz patnju.

Izvor: Anadolija

Za sve njih, to je bio iznenadan događaj, nepredvidiv, naravno, i istina je da su možda osećali u jednom trenutku sigurnost, bezbednost, ali trauma se pojavila iznenada i imala je ogromne posledice. To se sve dogodilo u atmosferi koja je bila izvan njihove kontrole, nije bilo ničega šta su oni mogli da urade. Bili su potpuno bespomoćni. U takvoj situaciji, u Potočarima, na primer, posle te strašne situacije u Potočarima, kada su ljudi stigli u Tuzlu, priče koje su oni ispričali su bile bolne, teške, vrlo dirljive ljudske priče. Mnogo žena je u tom trenutku jednostavno izgubilo kontrolu nad svojim osećanjima, nad svojim ponašanjem. Deca su takođe bila van sebe. Svi su nastavljali da se pitaju šta se to događa i zašto se to događa. Ipak, najozbiljniji problem je bila činjenica da su žene i muškarci bili odvojeni. Deo muškog stanovništva se odvojio od žena i krenuo je kroz šumu. Jedan deo muške populacije je ostao sa njima u Potočarima, ipak, oni su ponovo bili razdvojeni u Potočarima. Čak su i dečaci razdvajani od žena u Potočarima, i oni su se pitali šta se dogodilo sa mladim dečacima od preko deset godine, na primer. Iskusili su mnogo stresa odmah posle tih događaja i nivo traume je bio vrlo visok. Trauma nije zaboravljena, ne zato što ljudi ne žele da je zaborave. To je uskladišteno u umu i zapamćeno je, jer tokom takvih strašnih, traumatičnih trenutaka, sva naša osećanja, sve što osećaju, misle, mirišu, dodirnu, sve je to vrsta supermemorije koja traje jako dugo, tako da su ta sećanja još uvek živa. Imaju svoju težinu i svoju celokupnost. Među ženama sa kojima smo radili, a koristimo uzorak žena sa ozbiljnijim psihološkim problemima, njihova sećanja su još uvek živa. One još uvek imaju slike svega što se dogodilo. To su takozvani flešbekovi. U toku njihovih normalnih aktivnosti, kada šetaju gradom ili nekim drugim mestom, naiđu na nešto što ih podseti i isprovocira te flešbekove. Mnoge od tih žena još uvek pate od užasnih noćnih mora, osećaja straha, i drugih simptoma: iritacije, nervoze, agresivnosti, gubitka koncentracije, razdražljivosti. Mnoge izbegavaju da pričaju o tim događajima je su previše bolni. To su takođe simptomi izbegavanja. U kontaktu sa žrtvom, možemo lako prepoznati dominantne sipmtome koji zavise od ličnosti, njene strukture, mentalnih funkcija, načina na koji ličnost reaguje. Ali ako ti simptomi izbegavanja sećanja dominiraju, one postaju depresivne, apatične, pasivne. Gube volju za životom. Nemaju potrebe da komuniciraju sa drugim ljudima. Postaju izolovane i pate. Vrlo je teško dopreti do njih. Nekada ne žele pomoć. Jednostavno kažu 'Želim da umrem. Ako su pobili naše muškarce, zašto bih ja živela?'. Nemaju snagu da se suoče sa problemima u životu. Imaju nedostatak volje, nemaju motiv za aktivnostima. Vide budućnost u mračnim bojama. Osećaju se progonjenim jer žive u vrlo teškim uslovima. I tako pet godina posle događaja, mogu reći da je njihvo psihičko stanje još uvek veoma teško... Radeći sa žrtvama iz Srebrenice, primetila sam određene razlike i mi smo razgovarali o njima unutar našeg tima. Svi smo se složili da žrtve iz Srebrenice imaju nešto što smo opisali kao srebrenički sindrom. Oni pate na poseban način. Imaju probleme koji ih čine različitim, posebno od jula 1995. godine, jer je tada ogroman broj ljudi koji su bili na istom mestu u isto vreme, i oni su prošli kroz zajedničku patnju i imaju zajednički podeljena iskustva. Sa druge strane, u to vreme najveći najdramatičniji događaj za njih je bio nestanak velikog broja muškaraca; glava porodica, očeva, braće, ujaka i tako dalje. Svaka žena je imala gubitke. Sve žene sa kojima sam radila su izgubile dve, tri četiri, pet, šest osoba. Žena sa kojom sam radila u jednom danu je izgubila 56 muških članova uže i šire porodice."

Photo: FoNet/AP

"Deca u predškolskom uzrastu su demonstirrala različite simptome, napade plača, preteranu vezanost za majku. Imali su probleme sa apetitom, probleme sa spavanjem, osećanje straha, jer su prisustvovali svemu tome. Oni su bili sa njihovim majkama, i pratili su reakcije tih majki. Deca u školskom uzrastu su imala opšti strah od ljudi, od zvukova, osoba. Nisu želela da idu u školu. Imala su probleme sa učenjem, nisku koncentraciju. Takođe su imala flešbekove. Nisu imali nikoga sa kim ih bi podelili jer su svi oni patili od tih uspomena. Imala su užasne noćne more. Ustajala bi u toku noći. Mnoga bi mokrila u krevet, bez medicinskog razloga, već bi to bilo isprovocirano psihološkim razlozima. Starija deca, adolescenti, oni koji su uspeli da prežive, kao dečaci tako i devojčice, imali su velike oscilacije u raspoloženjima i ponašanju. Adolescencija je period kada bi trebalo da se osamostale, da se odvoje od roditelja, ali je svet odraslih potcenio njihova uverenja, njihove vrednosti. Svet je odjednom postao nesigurno mesto, mesto gde se nisu osećali bezbednim, kome osećaju da ne pripadaju. Nisu znali kome pripadaju, čak ni ko su. Tako da je njihovo ponašanje uglavnom variralo od agresivnosti do povlačenja, izolacije, manjka aktivnosti, provođenja vremena kod kuće u gledanju televizije ili čitanju."

Svedokinja je istakla da su posledice preživljenih trauma još uvek prisutne kod žrtava iz Srebrenice.   

Tužilaštvo je 28. jula 2000. godine završilo svoj dokazni postupak.

*Svedočenja preuzeta iz Biltena broj 16 Fonda za humanitarno pravo; nastavak u ponedeljak, 3. avgusta

star
Oceni
3.94
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi