Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Genocid u Srebrenici: Suđenje Radislavu Krstiću (11)

Pustite ga da pati, ubićemo ga kasnije

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Agencija Anadolija

I ja sam odveden na livadu gde su bila tela. Naredili su nam da stanemo, i stali smo. Bila je grupa srpskih vojnika tamo. Bili su u stroju i pucali su u nas iz automatskih pušaka i iz mitraljeza. Kada su otvorili vatru, bacio sam se na zemlju. Ruke su mi još bile vezane iza leđa i pao sam na stomak, licem dole. I jedan čovek mi je pao na glavu. Mislim da je on bio ubijen na mestu. I mogao sam da osetim kako njegova krv teče preko mene. Pucanje se nastavilo i onda su naredili vojnicima da pucaju u ljude pojedinačno. I mogao sam da čujem glas kako govori da ne treba da pucaju ljudima u glave, kako im se ne bi prosipali mozgovi, nego da im pucaju u leđa. Pucali su mi u leđa. Ruke su mi bile vezane na leđima, ali je metak prošao ispod mog levog pazuha, kroz moju košulju, i samo me je ogrebao. I ostao sam tamo, ležeći. Mogao sam da ih čujem kako pitaju da li je bilo ko ranjen. Rekli su da će biti previjeni. I neki ljudi su progovorili i odmah su dokrajčeni

Krenuli su istim putem kao kada smo dolazili u školu. Na jednom mestu skrenuli smo desno i stigli do livade. Na toj livadi sam video veliki broj leševa. Autobus se zaustavio na putu u blizini livade, i mogao sam da tu vidim skladište i tu su ležali ljudi, pobijeni. Kada se autobus zaustavio, vojnici su počeli da izvode grupe ljudi koji su bili vezani. Oni su vodili u jednoj koloni. Morali su da stave ruke iza leđa. To su bile grupe od deset ljudi koje su odvođene u oblast gde su bili leševi, na livadi, i tamo su i ubijeni. I onda bi ih ubiljali pojedinačno, i to smo mogli da vidimo iz autobusa

14. april 2000. godine

"Q", zaštićeni svedok odbrane

 Svedok "Q" je pre rata živeo u Srebrenici sa porodicom. Jedanaestog jula je otišao u Jagliće, a njegova porodica u Potočare. Zarobljen je u blizini Nove Kasabe ujutro 13. jula.

"Bio sam sa deset drugih ljudi. Išli smo da pređemo asfaltni put. Ipak, srpski vojnici su nas zarobili. Nismo uspeli da pređemo... Jednostavno su nas okružili i zarobili." Grupa u kojoj je svedok bio je odvedena i zatvorena u osnovnoj školi u Kasabi. "Osnovna škola u Kasabi, mislim da su tamo bile trupe, to je bila neka vrsta kasarne, i tamo smo bili zatvoreni."

Svedok je naveo da su od vojnika VRS dobili hranu i vodu kada su stigli tamo. U 14 časova je stiglo naređenje da se sa rukama iza leđa krene ka stadionu. "Bilo je oko 1.500 do 2.000 ljudi (na stadionu) koji su sedeli na terenu u redovima okruženi srpskim vojnicima... Dolazili su iz pravca Konjević Polja duž asfaltnog puta, i neke su dovodili iz šume. Bilo je i onih koji su bili ranjeni. Previli su ranjenike i stavili ih na drugu stranu."

Na pitanje ko je previo ranjenike, svedok je odgovorio "Srpski vojnici." "Vojnici su nam rekli da će doći general Mladić. Ubrzo zatim on je došao praćen sa dva automobila i održao je govor. Rekao nam je da ćemo svi biti razmenjeni i da oni nisu kriminalci. Rekao je da svi treba da se predamo jer ni ptica ne može da preleti kroz njihove linije i da ima stotine njihovih linija. I rekao je da ćemo ići u Bratunac na ručak. I da će organizovati grupe da pokupe ranjene u šumama, i da će mrtvi biti sahranjeni tamo gde njihove porodice žele da budu sahranjeni. Onda je naredio da vojnici naprave listu imena svih zarobljenih. U tom trenutku, zarobljenik je ustao i vojnici su mu prišli. Šutirali su ga i udarali su ga kundacima. I onda je jedan vojnik izvadio pištolj i ubio ga. I bačen je među ostale. Mladić je bio prisutan. Nije reagovao ni na jedan način. Kamera je snimala zarobljenike dok je Mladić držao govor. Kada je lista napravljena, Mladić je otišao prema Konjević Polju."

Zarobljenici su onda autobusima prebačeni, preko Konjević Polja, Šandića i Kravice do Bratunca. Na autobusu u kome je bio svedok je bilo napisano 'Boksit Trans-Milići'. Bilo je oko četiri do pet autobusa. Autobusi su u toku noći ostali u Bratuncu. "Čuli smo pucanje u toku noći, i oni bi izvodili ljude izvan autobusa koji se nikad nisu vraćali u autobus." Četrnaestog jula ujutro, autobusi su ponovo krenuli, i preko Zvornika došli do Pilice. "Autobus se zaustavio iznad škole, i vojnici su nam naredili da otrčimo do škole, i stavili su nas u hodnik koji je bio potpuno pretrpan...To je bila vrsta vežbaonice koja je pripadala školi. Imala je koševe za košarku."

Svedok se dobrovoljno javio da ode iz vežbaonice po vodu i kada je otišao, čuo je autobus kako se približava školskoj zgradi, i čuo je buku i pucnje. "Stražar nam je naredio da se vratimo u vežbaonicu što brže možemo, tako da smo se vratili nazad. Mogao sam da čujem ljude kako dozivaju u pomoć." U vežbaonici je svedok proveo celu noć, i tu je dočekao sledeći dan, 15. juli.

Izvor: Anadolija

"Tog dana, srpski vojnici su stigli i uzeli su nakit, satove, novac od onih koji su ga imali. Kasnije su došli ponovo. Tražili su nemačke marke, i rekli su nam da ako ne uspemo da prikupimo novac, svi ćemo biti pobijeni. Došli su još dva puta, ali niko nije imao taj novac... Posle toga, sledeće noći, ljudi su odvođeni iz vežbaonice. Neki bi se vratili, a neki ne. Sledećeg dana (16. jula) sam primetio da nas je manje u vežbaonici... Srpski vojnici su došli, i jedan od njih mi je rekao da neki ljudi misle da su ubili dovoljno mladića i rekao je 'Neka svi mladići napuste gimnastičku salu, jedan po jedan, jer će biti razmenjeni.' Ja sam bio sledeći do ulaza, i ustao sam i izašao iz sale. I dok smo napuštali školsku zgradu, rekli su nam da se postrojimo uza zid, stavimo ruke iza leđa, i tu su nam vezali ruke. Tri autobusa su bila tu parkirana, i ušli smo u drugi autobus. Po trojica nas su sedela u svakom redu sedišta. I kada su autobusi jednom bili napunjeni, krenuli su. Krenuli su istim putem kao kada smo dolazili u školu. Na jednom mestu skrenuli smo desno i stigli do livade. Na toj livadi sam video veliki broj leševa. Autobus se zaustavio na putu u blizini livade, i mogao sam da tu vidim skladište i tu su ležali ljudi, pobijeni. Kada se autobus zaustavio, vojnici su počeli da izvode grupe ljudi koji su bili vezani. Oni su vodili u jednoj koloni. Morali su da stave ruke iza leđa. To su bile grupe od deset ljudi koje su odvođene u oblast gde su bili leševi, na livadi, i tamo su i ubijeni. I onda bi ih ubiljali pojedinačno, i to smo mogli da vidimo iz autobusa. Pošto je prvi autobus ispražnjen, došao je i naš red. Izveli su dve grupe ljudi iz mog autobusa, i ja sam bio u trećoj grupi ljudi. Dok smo izlazili iz autobusa, pitali su da li neko ima rođaka u inostranstvu tako da mogu da pošalju novac za razmenu, i neki ljudi su progovorili i onda su izdvojeni.

I ja sam odveden na livadu gde su bila tela. Naredili su nam da stanemo, i stali smo. Bila je grupa srpskih vojnika tamo. Bili su u stroju i pucali su u nas iz automatskih pušaka i iz mitraljeza. Kada su otvorili vatru, bacio sam se na zemlju. Ruke su mi još bile vezane iza leđa i pao sam na stomak, licem dole. I jedan čovek mi je pao na glavu. Mislim da je on bio ubijen na mestu. I mogao sam da osetim kako njegova krv teče preko mene. Pucanje se nastavilo i onda su naredili vojnicima da pucaju u ljude pojedinačno. I mogao sam da čujem glas kako govori da ne treba da pucaju ljudima u glave, kako im se ne bi prosipali mozgovi, nego da im pucaju u leđa. Pucali su mi u leđa. Ruke su mi bile vezane na leđima, ali je metak prošao ispod mog levog pazuha, kroz moju košulju, i samo me je ogrebao. I ostao sam tamo, ležeći. Mogao sam da ih čujem kako pitaju da li je bilo ko ranjen. Rekli su da će biti previjeni. I neki ljudi su progovorili i odmah su dokrajčeni. Mogao sam da čujem kako jedan čovek doziva u pomoć. Molio ih je da ga ubiju. I jednostavno su rekli 'Pustite ga da pati. Ubićemo ga kasnije.' Nastavljali su da dovode grupe ljudi tog dana, takođe popodne, možda za oko četiri sata."

Prva stvar koja nam se dogodila je da je mladić između 15 i 16 godina bio prvi pitan koliko je ljudi bilo u brigadi u Srebrenici. Dečak nije znao, nije uopšte pripadao vosjci jer je bio tako mlad, koliko ja znam. I onda je rekao da je između 30 i 50 ljudi u brigadi. On je naredio vojniku iza njega, srpski vojnik je stajao iza svakog od nas sa automatskom puškom uperenom u naša leđa, i naredio je tom vojniku da ga odvede. Odveo je tog mladića desno od nas dok smo ležali tamo, na udaljenost od oko četiri do šest metara od nas, i samo smo čuli jedan pucanj

Uveče je svedok čuo vozilo kako dolazi i kako istovaruje nešto. Kasnije tokom noći, video je da su donošena tela ubijenih. Svedok je proveo noć na 'polju smrti'. Sledeći dan je proveo krijući se ispod jednog mosta, i kasnije je naišao na jednog starijeg čoveka (u toku ovog postupka svedočio kao zaštićeni svedok "I"). Zajedno sa tim čovekom se predao, i konobar u jednom kafeu im je dao cigarete, sok i hranu.

Svedok je stigao u logor u Batkovićima, i oslobođen je 26. decembra 1995. godine.

23. maj 2000. godine

"R", zaštićeni svedok optužbe

 Svedok "R" je bio pripadnik ABiH od juna do jula 1993. godine, kada je ranjen. Jedanaestog jula je svoju porodicu poslao u bazu UN u Potočarima, a on je otišao u Šušnjare. Dvanaestog jula kolona formirana u Šušnjarima je krenula u pravcu Tuzle, a trinaestog jula su stigli u oblast između Konjević Polja i Nove Kasabe.

"Velika grupa ljudi se skupila. Po mojoj proceni, mislim da je bilo 2.000, možda čak 3.000 ljudi. Bilo je jutro, već je svanulo, i tamo je bio otvoren prostor bez ikakve šume koja bi nas sakrila. Ali je put Kasaba-Konjević Polje već bio blokiran od strane srpskih jedinica tako da je bilo nemoguće proći. Bili smo tamo oko jedan ili dva sata, bar sam ja bio, i onda sam rešio da krenemo sa tog mesta u obližnju šumu, koja je bila na oko 500 metara, i ja sam tamo ostao ceo dan. Oko 1, video sam srpsku vojsku kako okružuje veliku grupu ljudi. Svi odvojeni od grupe, 10,20 ili 30 metara bili su ubijeni od strane tih trupa. Ipak većina drugih je bila zarobljena i upućena na asfaltni put koji vodi iz Konjević Polja do Nove Kasabe."

Svedok je naveo da je oko 200 do 300 ljudi ubijeno, i on je to video sa udaljenosti od oko 300 do 500 metara.

Tokom noći četrnaestog jula svedok je uspeo da pređe put Nova Kasaba-Konjević Polje sa još oko pet ili šest ljudi. 18. juli su stigli u Bajkovicu. Tamo je već bilo oko 500 ljudi.

"Znajući iz iskustva šta se dogodilo između Konjević Polja i Kravice, i plašeći se da ćemo biti ubijeni, odlučio sam, zajedno sa još jednog grupom, bilo nas je ukupno deset, da se odvojimo od te grupe i da odemo u šumu ponovo da zaobiđemo taj put i da izbegnemo da budemo sa velikom grupom."

Photo: FoNet/AP

Na pitanje šta se dogodilo 19. jula, svedok je odgovorio: "To je bio tragičan dan. Bili smo na mestu gde je srpska vojska imala prednje rovove, mislim prve rovove od početka rata, i mi smo mogli da vidimo srpsku liniju fronta na udaljenosti od oko kilometar od nas, na brdu, u šumi. Bilo je oko 12, pola jedan, kada smo zarobljeni. Bili smo na maloj stazi pored tih rovova. Sklonili smo se u neko žbunje pored te male staze, dva ili tri metra dalje. Sedeli smo tamo nekih 15 minuta kada smo čuli kako nas srpske trupe pozivaju na predaju. Nismo ih videli jer smo bili u žbunju, i ako bi ustali mogli da nas opaze. Nadali smo se da ćemo proći neopaženi. Ipak, ne više od pola sata po njihovom dolasku, jaka paljba je počela iznad naših glava, i ponovo su nas pozivali na predaju. I jedan od mojih drugova je podigao ruku. Jedan po jedan mi smo pratili. Ja sam bio poslednji koji je to učinio... Kada sam izašao, bilo je dva ili tri srpska vojnika na svakoj strani staze kojom smo krenuli da dođemo do njih. Bili smo malo udarani. Ipak, mene su najviše udarali jer sam imao zelenu košulju, i mogu vam pokazati ožiljak na bradi i na drugim mestima. Ja sam najgore tučen. Odveli su nas nekih 30 ili 50 metara dalje i rekli su nam da legnemo na stomake, sa glavama dole i ispruženim rukama. Onda sam čuo kako jedan vojnik govori 'Stari dolazi i on će nam reći šta da radimo'. Nije mogao biti mnogo daleko, taj Stari, možda nekih 50 ili 100 metara, i došao je vrlo brzo. Seo je pored drveta i pitao je 'Gde je ostatak vojske?'. Jedan vojnik je nosio radio predajnik, RUP 12, koji je bio pored tog čoveka koga su zvali Stari, i vojnik je dsedo pored njega, i oni su nastavljali da nas pitaju gde je ostatak vojske. I jedan od nas je rekao da su negde blizu, da je 500 ljudi ostalo iza, onda je Stari odmah telefonirao, dajući uputstva. 'Vukovi će se postarati za to:' Onda nam je naredio da predamo sva dokumenta ili vrednosti i novac koji imamo. Iako ja nisam predao sva moja dokumenta, najveći broj drugih jeste. I onda su počeli da ispituju jednog po jednog, pitajući koliko trupa ima tamo, šta se dogodilo u Srebrenici, gde su zapovednici, i tako dalje. Prva stvar koja nam se dogodila je da je mladić između 15 i 16 godina bio prvi pitan koliko je ljudi bilo u brigadi u Srebrenici. Dečak nije znao, nije uopšte pripadao vosjci jer je bio tako mlad, koliko ja znam. I onda je rekao da je između 30 i 50 ljudi u brigadi. On je naredio vojniku iza njega, srpski vojnik je stajao iza svakog od nas sa automatskom puškom uperenom u naša leđa, i naredio je tom vojniku da ga odvede. Odveo je tog mladića desno od nas dok smo ležali tamo, na udaljenost od oko četiri do šest metara od nas, i samo smo čuli jedan pucanj. Nisam čuo zvuk ili glas ili bilo šta. I vojnik se vratio.

Srpski vojnik, pošto sam pao na zemlju, seo je nekih dva ili tri metra daleko od mene, tako da sam mogao videti njegove čizme. Sedeo je tamo pušeći i gledajući me. Nisam smeo da dišem jer je to mogao da primeti i da ponovi pucanj. Najgori deo je bio jer sam krvario svuda okolo, i kada sam pretučen, krv je izlazila iz mojih usta i nosa i ušiju, tako da je krv privukla mrave i morao sam da otvorim usta da bih mogao da dišem, i ti mravi su mi ulazili u usta i jedva sam to mogao da izdržim. Ipak, izdržao sam do kasno u noć. Već se smračilo kada su oni napustili to mesto. Dok sam ležao tamo, drugi čovek je odveden

Drugi je opet bio dečko koji je već bio onesposobljen. On je bio hendikepiran od detinjstva, nije imao dva prsta na levoj ruci. I njega su pitali kako je izgubio prste. Rekao im je istinu, da ih je izgubio kao dete, koristeći staru lovačku pušku, i da je puška opalila i raznela mu dva prsta, i da nije bio pripadnik vojske, a ja sam znao da nije. Naredio je da i on treba da bude odveden. Vojnik koji je stajao iza njega sa puškom uperenom u njega je rekao 'Ne bih to sada radio.' Mislim da je odbio zapovednikovo naređenje. Zapovednik ga je pogledao i rekao je drugom vojniku da ga odvede, i ovaj je to uradio. Odveo ga je desno, tri metra od nas. Ponovo smo čuli jedan pucanj. Ja sam bio treći. Stari mi je rekao, zašto toliko pričam. Pitao me je gde je vojska i kuda se kreće. Kako ja nisam znao, rekao sam mu da ne znam gde su i kuda idu. Rekao sam da ima ljudi i da su pokretu ali nisam mogao tačno da mu kažem gde su. Odmah je naredio tom vojniku iza mene da me 'skine'. Dok sam ustajao, osetio sam se grozno tako da sam jedva uspeo da ustanem. Nisam žurio. I on me je pitao 'Šta nije u redu? Zašto ne ustaješ?'. Pogledao sam ga jer me je on najviše tukao i vrlo dobro je znao šta nije u redu. Ali uspeo sam da ustanem, svejedno, i kada sam ustao video sam tog drugog čoveka koji je bio ubijen, koji je ležao na boku, i mogao sam da vidim da je mrtav po boji njegove kože. Kako je teren bio neravan, bila je padina tamo gde smo sedeli i ležali smo na maloj stazi, krenuo sam prema tom drugu koji je već bio mrtav, krenuo sam lagano niz padinu.

Okrenuo sam glavu i pogledao u vojnika koji je zatezao obarač, sa automatskom puškom uperenom u mene. Udaljenost između njega i mene je bila jedan metar, i kada je ispružio ruku nije moglo biti više od pola metra. Ispalio je metak koji me je pogodio u levo rame. Čekao sam da umrem, ali sam se još osećao prilično dobro, i mislio sam da ću umreti malo kasnije. Ipak, preživeo sam. Bilo je vrlo teško proći kroz sve to. Srpski vojnik, pošto sam pao na zemlju, seo je nekih dva ili tri metra daleko od mene, tako da sam mogao videti njegove čizme. Sedeo je tamo pušeći i gledajući me. Nisam smeo da dišem jer je to mogao da primeti i da ponovi pucanj. Najgori deo je bio jer sam krvario svuda okolo, i kada sam pretučen, krv je izlazila iz mojih usta i nosa i ušiju, tako da je krv privukla mrave i morao sam da otvorim usta da bih mogao da dišem, i ti mravi su mi ulazili u usta i jedva sam to mogao da izdržim. Ipak, izdržao sam do kasno u noć. Već se smračilo kada su oni napustili to mesto. Dok sam ležao tamo, drugi čovek je odveden. Mogao sam da osetim to a ne da vidim jer je prošao pored mene, vođen od tog vojnika, do mesta tri ili četiri metra od mene. I ponovila se ista scena: jedan pucanj i on je pao. Dok sam ležao tamo, mogao sam da čujem još tih pucnjeva, još komentara. Stari je pokazivao u nas, pošto je verovatno zarobio neke druge vojnike, i govorio je 'Vidite kako vaši vojnici leže tamo u šumi. I to je kraj te priče."

Svedok je potom kroz šumu išao do teritorije pod kontrolom ABiH. Na pitanje kakve su uniforme nosili vojnici, svedok je odgovorio: "Bilo je nekih oznaka. Na levoj ruci, koliko sam ja mogao da vidim... Na levoj ruci je bio neki žuti znak. Možda je bila još neka boja, ali je žuta preovlađivala, i bila je neka vrsta žutog kruga sa natpisom 'Krajišnici'... Bilo je teško raspoznati jer je pomerao ruku tako da nisam mogao baš da vidim. Ali sam siguran u to. I to je bila oznaka na većini vojnika. Ali mislim, ustvari, sasvim sam siguran, da je na nekim oznakama pisalo 'Drinski'. Koja je bila druga reč, nisam video."

Zastupnik generala Krstića, advokat Petrušić je svedoku predočio jednu ranije datu, potpisanu izjavu svedoka. U izjavi je je svedok naveo sledeće: "Bio sam zajedno sa većinom stanovnika na liniji odbrane u regionu Šušnjara i Jaglića. Oko 18 časova 11. jula 1995 godine, posle pada odbrane Srebrenice, dva meni nepoznata vojnika su došla u Šušnjare i rekla ljudima da žene, deca, i stariji treba da se povuku prema bazi UN u Potočarima, dok ljudi u vojničkoj dobi treba da sa ostalim civilima pokušaju da probiju neprijateljske linije i da dođu na slobodnu teritoriju sa civilima."

Suočen sa tom izjavom svedok je rekao: "Ne, nisam rekao da su dva vojnika bila tamo. Nisam koristio reč 'Proboj', u smislu vojske i naoružanja. Mislim da su najverovatnije, prema pričama, kako je prepričano, oni sastavili tu izjavu."   

Photo: Stock

Na konstataciju advokata Petrušića, da je svedok ipak potpisao izjavu, svedok je odgovorio da je to tačno.  Zatim je advokat Petrušić pitao svedoka da li su istražitelji falsifikovali njegovu izjavu. "Pa, sudeći po ovome, možda su dodali neke svoje reči. To je moguće.'

Na konstataciju da je svedok imao lovačku pušku, i na pitanje, i da li su drugi članovi grupe u kojoj je on bio imali oružje, svedok je odgovorio: "Bio je određeni broj takvog oružja, ali ne veliki broj, nekoliko." Na pitanje da li je bilo automatskih pušaka, 'kalašnjikova', poluautomatskih pušaka, svedok je rekao da ih je bilo vrlo malo.

Na pitanje da li čuo za 28. diviziju pod komandom Nasera Orića, kao i da li je ta jedinica postojala i posle demilitarizacije Srebrenice, svedok je odgovorio: "Znam za 28. diviziju, svi to znaju, ali to je u početku bila teritorijalna odbrana. Jednostavno je svako branio svoje selo dok Srebrenica nije bila demilitarizovana... Ne kažem da nisu bili tamo. Naser je bio tamo; video sam ga. Ali što se tiče vojske, nije bio tamo. Nisam ih video."

Advokat Petrušić je konstatovao da u ranijoj izjavi svedok nije pominjao ubistvo 200 do 300 ljudi, i da je neobično da istražni tim sebi dopusti takav luksuz da izostavi takav događaj iz svedokove izjave.

*Svedočenje preuzeto iz Biltena broj 16 Fonda za humanitarno pravo; nastavak u sredu, 29. jula

star
Oceni
4.25
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi