Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Genocid u Srebrenici: Suđenje Radislavu Krstiću (10)

Ležao sam među mrtvima

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Uperili su puške u nas i čuo sam da jedan od njih kaže 'Lezi na zemlju'. To je bilo naređenje. Posle toga, stvarno ne znam šta se dogodilo. Iza mojih leđa, čuo sam snažne rafale. Pucali su nam u leđa, u glave. Grupa vojnika je pucala sa razdaljine od sedam do deset metara. Pao sam preko tela onih koji su bili pogubljeni pre mene. Kada sam pao, imao sam neku vrstu predosećanja da mogu biti spašen. Pokušao sam da uguram glavu između nogu onih koji su bili ubijeni pre mene

I onda je krupan čovek izašao iz vozila, nekih 30 do 40 metara od mene. I kada je prošao pored mene, okrenuo se i pitao da li ga prepoznajemo. Znao sam ga iz medija, i onda se predstavio. Rekao je da je komandant srpske armije, da je on general Ratko Mladić. Bio je snažan čovek kratko ošišan, dobro obrijan, sa kosom koja se malo povlačila i u majici sa kratkim rukavima. I onda je stao ispred nas, ne sećam se da li je to bio podijum ili nekoliko stepenica, ne znam. Počeo je da nas psuje i vređa 'Gde vam je država? Zbog čega ginete? Gde vam je Alija? Gde je Haris Silajdžić? Gde su vam vodeći komandanti? Naser Orić i Zulfo Tursunović. Žrtvujete svoje živote a ostavili ste žene i decu da se mi brinemo o njima

14. april 2000. godine

"P", zaštićeni svedok optužbe

Svedok "P" je otišao u Šušnjare 11. jula 1995. godine.

"Jednostavno smo dobili naređenja od civilnih vlasti da svi moramo da idemo u enklavu Srebrenica. Naš zadatak je bio svi idemo prema Šušnjarima, pogotovo muškarci, budući da su muškarci i žene išli do UNPROFOR-a, do Potočara. Stigli smo na brdo koje se zove Lehovići, gde smo se podelili. Tako su žene i deca otišli u krug bataljona u Potočarima a muškarci prema Šušnjarima."

Na pitanje Marka Harmona, zastupnika optužbe, koliko se ljudi po njegovoj proceni okupilo u Šušnjarima, svedok je odgovorio:

"Broj se kreće između trinaest i petnaest hiljada, po opštinskim vlastima. Broj ne može biti ustanovljen, ali ja mislim da je to bilo između trinaest i petnaest hiljada... Otprilike jedna trećina je bila naoružana... Bilo je nešto žena koje su pratile svoje momke tamo, muškarce. Manji broj žena, možda oko 200 ili 300... Kolona je formirana. Naređenje je bilo da se prođe kroz srpske linije... I kolona je formirana na samom ulazu u mesto Buljim, tako da je kolona bila duga deset kilometara. Napredovala je kroz Konjević polje. Prošli smo Novu Kasabu i išli smo prema Tuzli."

Trinaestog jula, grupa ljudi iz kolone u kojoj je bio i svedok se predala snagama bosanskih Srba.

"Moj rođak je bio ozbiljno ranjen, i tu je bila mala grupa od nekih 30 ljudi. U noći između 12. i 13. jula bili smo odsečeni od velike kolone. Bili smo u potoku. Bilo je maglovito. Nismo znali gde smo. Ujutro je bilo žestoke artiljerijske vatre. Granate su padale oko nas. Izdat je ultimatum. Zvali su nas preko zvučnika da se predamo, da treba da nosimo ranjenike, da ćemo biti razmenjeni, po Ženevskim konvencijama, da niko neće biti povređen. Među nama je bilo mnogo oklevanja da li da probamo da se izvučemo ili da se predamo srpskim vojnicima u Kravici. I posle nekog vremena oni su rekli da su počeli odbrojavanje i naređenje je bilo da se prikupe ranjenici. Jedan broj ljudi se ubijao, počinio je samoubistvo. Nisu hteli da se predaju. Kada smo odneli ranjenike u Kravicu, kolona je formirana prema Konjević Polju."

Tužilac je pitao svedoka da li je video kako ljudi čine samoubistva i zašto su se ti ljudi odlučivali na takav korak.

"Da. Da, video sam. Ne znam zašto. Bacani su neki otrovi, otrovni gasovi, i ljudi su izgubili kontrolu. Manje ili više su znali šta im se sprema, da će biti ubijeni ili stavljeni u logore. I video sam dva brata. Ne znam im imena. Prvo su zagrlili jedan drugog. Imali su automatske puške. Bio je vrisak. Onda su otvorili rafalnu vatru jedan na drugog. Bila je druga grupa ljudi koja je bacila bombu u grupu i onda je četiri ili pet njih bio ranjeno."

Na pitanje da li su Srbi ubijali Muslimane, ili su to Muslimani činili samoubistva, svedok je odgovorio:

"Mislim da su to bili Muslimani koji su se ubijali. Čuo sam da su to mogli biti i Srbi. U tom trenutku nisam mogao da razlikujem jedne od drugih. Svi su bili pomešani zajedno."

Photo: TANJUG

"Rekao sam da je moglo biti nekih 30 ljudi u mojoj grupi, nisam ih brojao. Imali smo četiri ili pet ranjenih. I na asfaltnom putu, naišli smo na veliku grupu koja se predala u Konjević Polju, bilo je 300 i nešto ljudi i imali su oko 20 ranjenih... Naređenje je bilo da spustimo ranjene na raskrnicu kod Konjević Polja. Jean od Srba nam je rekao da će se pobrinuti za ranjene. Stavili su nas u hangar koji je korišćen kao neko vrsto prodajnog mesta i neki ljudi su počeli da donose vodu, ali je nije bilo dovoljno. Bilo je samo dva ili tri puna vedra vode. Ostali smo tamo nekih 20 minuta i onda je stiglo naređenje da idemo u kamione. Ja sam potrčao i video sam dva ili tri kamiona. Ne sećam se da li ih je tamo bilo tri ili četiri. Bili su parkiranina samoj raskrsnici kod Konjević Polja. Kamioni su bili okrenuti Milićima i Novoj Kasabi. Kamioni su bili pokriveni ciradama. Nisam mogao da vidim i ne sećam se registarskih tablica niti kome su pripadali, ali mislim da su to bili civilni kamioni. Imali su cirade, i pripadali su fabrici boksita, mislim. Nisam siguran. I popeli smo se na kamione i krenuli smo ka Novoj Kasabi.

Onda su pitali za ljude iz pojedinih sela iz oblasti oko Srebrenice, iz sela Glogova, Osmac i druga sela. Ne znam zašto su tražili ljude iz tih sela. Ako bi bilo ko ustao, onda bi ga izveli. Proveli smo celu noć u kamionima i mogli smo da čujemo krike, jauke, pozive u pomoć. Ponovo krici. Ljudi su vikali 'Molim vas, nemojte me tući. Nemojte me ubiti. Nemojte me zaklati.' Bilo je tako strašno, nisam mogao to više da podnesem

Onda smo prošli sportsko igralište koje smo koristili pre rata i izdato je naređenje da siđemo sa autobusa, kamiona, izvinite. Kada smo počeli da silazimo, sa desne strane sam video grupu srpskih vojnika koji su nas čekali tamo. Naređenje je bilo da svu opremu koju imamo, osmi novca i zlata, koje su nam uzeli na samom početku u Kravici, da bacimo te stvari na veliku gomilu. I onda je bila velika gomila torbi i rančeva, tu su bili neki jablani, i sišli smo sa kamioni u redu i ušli na taj stadion. Stadion je bio pun muškaraca. Po mojoj proceni, tu je bilo oko 2.500 do 3.000 muškaraca i svi su sedeli u - unutar objekta. I moja grupa koja je sišla sa kamiona, formirali smo novi red tamo na igralištu, sportskom terenu. Vojnici bosanski Srbi, oko 15 do 20 njih, čekali su nas na samom ulazu naoružani sa puškama i izdavali su nam naređenja. Psovali su nas i naredili su nam da uđemo na teren. Na samom terenu, oko nas koji smo sedeli tamo, bilo je srpskih vojnika sa puškama uperenim u nas. Oni su nas psovali i naređivali nam... Svi su imali kamuflažne uniforme."

"Kada je moja grupa ušla i kada smo seli, posle nekih 15 do 20 minuta iza mojih leđa sam video kako stiže oklopno borbeno vozilo, maslinasto zelene boje, i video sam nekoliko vojnika oko tog vozila. I onda je krupan čovek izašao iz vozila, nekih 30 do 40 metara od mene. I kada je prošao pored mene, okrenuo se i pitao da li ga prepoznajemo. Znao sam ga iz medija, i onda se predstavio. Rekao je da je komandant srpske armije, da je on general Ratko Mladić. Bio je snažan čovek kratko ošišan, dobro obrijan, sa kosom koja se malo povlačila i u majici sa kratkim rukavima. I onda je stao ispred nas, ne sećam se da li je to bio podijum ili nekoliko stepenica, ne znam. Počeo je da nas psuje i vređa 'Gde vam je država? Zbog čega ginete? Gde vam je Alija? Gde je Haris Silajdžić? Gde su vam vodeći komandanti? Naser Orić i Zulfo Tursunović. Žrtvujete svoje živote a ostavili ste žene i decu da se mi brinemo o njima.' I bilo je još uvredljivih reči i na kraju je rekao 'Vaše vlasti u Tuzli vas ne žele. Mi ćemo vas zatvoriti. Naše trupe će vam dati hranu i vodu, i onda ćemo videti da li ćemo vas poslati u Krajinu, Fikretu Abdiću, ili u logor Batkovići kod Bijeljine.' Onda je stiglo naređenje da ustanemo, da se ukrcamo u kamione. Ja sam bio na kraju terena i krenuli smo u kamione. Takođe sam video kamione kako čekaju na putu, tri ili četiri kamiona, i mislim da je tu bio autobus koji je pripadao 'Boksitu' iz Milića. Čekali su na putu ispred izlaza sa igrališta. Neko je iz grupe ljudi u kojoj sam se ja kretao, kada smo prolazili kroz kapiju, rekao da treba da pokupimo torbe. I srpski vojnici su čuvali kapiju i torbe. Jedan iz grupe srpskih vojnika nam je rekao 'To vam više neće trebati'. Verovatno su mislili na to šta će da urade. I ušli smo u kamione ponovo. Mislim da je bilo oko 5 sati popodne. Negde između 5 i 6... Moj kamion je odmah krenuo. Bilo je naređenje da kamioni krenu. I tako smo išli u pravcu Konjevića, to je duž istog puta kojim se dolazilo tamo. Kada smo došli do raskrsnice sa Konjević Poljem, kamion je ponovo skrenuo desno u pravcu Bratunca. I onda smo stigli u Kravice. Poznavao sam Kravice vrlo dobro jer sam prolazio kroz Kravice mnogo puta pre rata. I stali smo blizu samoposluge. U mom kamionu, mi smo se prebrojali, i bilo je 119 ljudi u mom kamionu. Sedeli smo jedan drugom u krilu na podu kamiona, prekrštenih nogu... Dok smo skretali desno, video sam da su dva kamiona iza nas. Svi su išli u pravcu Bratunca."

Photo: EPA/Fehim Demir

Tu je grupa ljudi u kojoj je bio svedok provela noć:

"Tada se smrkavalo, i ljudi su postajali nervozni. Srpski vojnici koji su čuvali kamione, koji su čuvali stražu oko kamiona su počeli da maltretiraju ljude, udarajući ih sa kundacima kroz ciradu kamiona... Onda su pitali za ljude iz pojedinih sela iz oblasti oko Srebrenice, iz sela Glogova, Osmac i druga sela. Ne znam zašto su tražili ljude iz tih sela. Ako bi bilo ko ustao, onda bi ga izveli. Proveli smo celu noć u kamionima i mogli smo da čujemo krike, jauke, pozive u pomoć. Ponovo krici. Ljudi su vikali 'Molim vas, nemojte me tući. Nemojte me ubiti. Nemojte me zaklati.' Bilo je tako strašno, nisam mogao to više da podnesem. Znam da je pet ljudi te noći izvedeno iz kamiona. Nisam video da su ih ubili na licu mesta, ali se oni nisu vratili u kamion. I rafali su se mogli čuti kroz noć, dolazeći oko kamiona, i krici ljudi, i to je trajalo cele noći. Dok smo bili u kamionima, tokom jutra smo dobili samo jednu kofu vode. Ne znam ko je doneo vodu, ali to je bilo jedva kap za nas. Možete zamisliti. Samo jedan kanister sa vodom, a nas je bilo 119. Nismo imali nikakvu hranu."

Na pitanje kakve su uniforme imali vojnici, svedok je odgovorio:

Uopšte nismo imali vode, i onda bi ponovo počeli da viču, i ponovi bi došli kroz vrata, izvodili ljude napolje, i mogli su se čuti rafali i pucanje oko škole. Niko se nije usuđivao da pogleda kroz prozor da vidi šta se događa napolju. Odjednom je jedan mladić pokušao da pogleda napolje, i neko ga je ustrelio, i onda je bio ranjen u toj učionici

"Rekao sam da su imali kamuflažne uniforme. Da budem sasvim iskren, ja ih ne razlikujem. Nisam upoznat sa tim. I bili smo u velikom strahu. Tukli su nas i nismo se usuđivali da pogledamo napolje. Ljudi su nas psovali sve vreme. Maltretirali su nas... Situacija je bila strašna. Bilo je tako vruće. Bilo je zagušljivo. Ljudi nisu imali vode, ni hrane. I onda je neko pokušao da traži vodu. Bio je potpuni haos. U jednom trenutku smo mogli da čujemo krike. To je bilo potpuno ludilo. Mogli smo da čujemo psovke, i onda mu je jedan vojnik opsovao majku balijsku i stavio mu je cev pištolja u usta... Vojnik mi je rekao 'Ubiću tebe i deset drugih ljudi ako čujem još jednu reč iz kamiona.' I onda se sve utišalo, i onda možda posle 20 minuta ili pola sata, ljudi su počeli da vrište ponovo, tražeći vodu, pomoć, i mogao sam da vidim ljude kako piju sopstveni urin... U Kravicama, 14. jula, kada je svanulo, maltretiranje je počelo ponovo, i ponovo smo proveli ceo dan u kamionu... To mora da je bilo negde popodne, između dva i tri. U tom trenutku sam čuo da je neko rekao da ćemo ići u Batković, da će kamioni ići za kamp Batkovići. I kamioni koji su bili okrenuti ka Bratuncu su se okrenuli i krenuli natraga prema Konjević Polju. I moj kamion je nastavio desno, u pravcu Zvornika, i mogao sam da vidim, kamion kako ide odmah iza nas, možda nekih 10 metara od nas, kako takođe počinje da se kreće. Ovaj kamion su pratila dva srpska vojnika sa puškama, jedan od njih je sedeo pored vozača a drugi je bio takođe u kabini kamion i držao je svoju pušku izbačenu kroz prozor... I rečeno nam je ranije u Kravici da ako iko pokuša da iskoči iz kamiona, da će oni ubiti deset ljudi. I tako znam da se moj kamion kretao u pravcu Zvornika. Stigli smo u Zvornik. Dobro sam znao to mesto. Ali smo prošli i nastavili prema Zvorniku, i tamo su žene i deca počeli da bacaju kamenje i stenje na autobuse. Nastavili smo prema Karakaju, prema fabrici aluminijuma u Karakaju. Ta oblast mi više nije bila poznata, ali nismo dugo putovali, i u jednom trenutku je kamion skrenuo levo. Već je bilo veče. Nismo putovali dugo, možda oko 15 minuta posle Karakaja, posle fabrike. Kamion je onda skrenuo desno, i mogli smo da vidimo kako se kamioni zaustavljaju, staju. Mogao sam da vidim da se tu nalazi školsko dvorište, kao malo igralište."

Photo: FoNet/AP

"Škola je bila između brane i Karakaja... Kada smo stigli na školsko igralište, čuo sam sporadično pucanje. Onda je bilo buke, psovanja vikanja. I odjednom se moj kamion zaustavio, i kada se zaustavio video sam još dva druga kamiona, okrenute prema školskom igralištu. Naređenje je bilo da iskočimo iz kamiona, jedan po jedan, i dok smo iskakali, naređenje je bilo da stavimo ruke iza glava i da pevamo naglas 'Živela srpska republika' i 'Srebrenica je srpska' i možda još nekoliko drugih reči koje nisam zapamtio. I dok smo iskakali iz kamiona i trčali, srpski vojnici, po mojoj proceni, nekih 20 ili više, između kamiona i škole, formirali su dva reda. I dok smo trčali između njih, rekao sam da smo morali da trčimo i da pevamo te reči. I obično bi svako bio udaran, neki kundacima u leđa. Neki su bili šutirani, neki su bili udarani. I onda smo trčali prema školi. Bilo je nekih stepenica, nekih pet ili šest, tako da je prvi nivo bio niži nego dvorište. Bila su tu i dvostruka vrata, i mi smo utrčavali u školu, u hodnik. Tu je bio kratki hol. I ponovo su tu bili vojnici koji su nas udarali i tukli, i oni su nas usmeravali desno, stepenicama gore... Znam da sam ušao u učionicu broj tri. Jedan, dva, tri. Da li je bila još jedna učionica napred, nisam siguran, ali mislim da je bilo još prostorija dole. Kada smo ušli u učionicu, video sam da je to škola, i na levoj strani te učionice je bila tabla, i na podu su bile neke vinilske pločice koje su bile zalepljene. Nije bilo školskih klupa. Svi prozori su bili zatvoreni... Čim sam ušao video sam dva čoveka koji su bili teško pretučeni i prekriveni krvlju. Na prvi pogled sam mislio da su mrtvi. Znam lično jednog od njih. On je Munib Admović, bio je vrlo teško pretučen... Svi smo seli u redove. Morali smo da formiramo redove od prozora pa napred. Prozori se nisu mogli otvoriti. Tu su bila dva vojnika koji su stajalina dovratku sve vreme, i rekli su nam da ne smemo otvarati prozore, da moramo sedeti tamo, da će nam dati hranu i vodu. I to se nastavilo dok učionica nije bila puna. Čim se prostorija napunila, drugi vojnici su došli da traže novac. Dali su nam 15 do 20 minuta, inače će dvadesetorica biti ubijeni, ako ne prikupimo izvesnu sumu novca. Ne znam koliko su rekli. Oni bi zatvorili vrata i izašli, i rekli bi 'Ni reč.' Ljudi su bili umorni, kao posledica visoke temperature.

Uperili su puške u nas i čuo sam da jedan od njih kaže 'Lezi na zemlju'. To je bilo naređenje. Posle toga, stvarno ne znam šta se dogodilo. Iza mojih leđa, čuo sam snažne rafale. Pucali su nam u leđa, u glave. Grupa vojnika je pucala sa razdaljine od sedam do deset metara. Pao sam preko tela onih koji su bili pogubljeni pre mene

Uopšte nismo imali vode, i onda bi ponovo počeli da viču, i ponovi bi došli kroz vrata, izvodili ljude napolje, i mogli su se čuti rafali i pucanje oko škole. Niko se nije usuđivao da pogleda kroz prozor da vidi šta se događa napolju. Odjednom je jedan mladić pokušao da pogleda napolje, i neko ga je ustrelio, i onda je bio ranjen u toj učionici... Odjednom je moj rođak, moj sused, zatražio vodu. Ipak, vraćen je natrag. Drugi put kada je otišao da traži vodu, izašao je kroz vrata i više se nije vratio. Mogli smo da čujemo vatru sve vreme. Tama je počela da pada. Ja se nisam dobro osećao. Imao sam problema. Vrtelo mi se u glavi. Nekako sam uspeo da se približim prozoru da uzmem nešto vazduha, i po mojoj proceni je bilo oko 200 ljudi u toj učionici. I šta se onda dogodilo, stvarno ne znam. Odjednom, kada sam se malo povratio, video da je ostalo samo nekoliko ljudi u učionici, 15 do 20, i mogao sam da vidim na pločicama krv i vodu, ili pre urin, i onda sam video Muniba Admovića, koji je pokušavao da ustane, i pitao sam ga 'Šta se dogodilo?' I on nije mogao da mi odgovori. Ubzo posle toga dvojica vojnika su ušla i naredili su 'Sada sledeća četiri reda.' I onda sam morao da ustanem. Ja i Kadrija Bećirević, koji je bio sa mnom, i dva druga čoveka, ne znam. Izašli smo zajedno. Kada smo došli do hodnika ispred te učionice, pored gvozdene ograde, bilo je četiri ili pet srpskih vojnika u uniformama takođe, i oni su nam naredili da skinemo sve sa sebe, da se svučemo. I video sam čitavu gomilu odeće i obuće i dokumenata, ličnih karti, zdravstvenih knjižica, vozačkih dozvola i stvari te vrste... I tako smo morali da stanemo nasuprot te gvozdene ograde i naređeno nam je da stavimo ruke iza leđa, i to sam uradio. I video sam da pored tih vojnika kotur žice ili konopca. Video sam ga kako seče parčiće tog konopca i dvaput mi je vezao ruke... Pitao me je odakle sam. Kada sam mu rekao odakle sam, ošamario me je, opsovao mi je majku balijsku i gurnuo me preko puta u učionicu broj dva. Učionica broj dva je bila otvorena, vrata su tada bila otvorena, i svetlo nije bilo upaljeno. Kada sam pao, pao sam na svog prijatelja. U učionici su svi bili vezani... Nekih 15 ili 20 minuta kasnije svi ti ljudi su izašli i bili vezani. Čuo sam naređenje, neko je vikao 'Pošalji mi desetoricu'. I čovek na vratima je rekao 'Izlazite, desetorica.' I bio sam blizu vrata, i u grupi smo istrčali napolje sa vezanim rukama, niz stepenice. I kada sam krenuo niz stepenice video sam u hodniku, ili sam mogao da osetim da je pod mojim bosim nogama krv. U hodniku pri dnu stepenica tri do četiri čoveka su ležala mrtva.

Photo: BETA/AP Amel Emrić

Ispred škole je bio kamion. Već je bila noć. Ne znam koje je vreme bilo, ali mislim da je to bilo posle ponoći. I kamion je stajao napolju, sa zadnjim delom okrenutim ka školi. Deo sa strane je bio spušten. I tako smo sa vezanim rukama, bosonogi, goli do pojasa morali da se popnemo u kamion koji je bio pokriven ciradom... Kamion se brzo napunio. Kada je bio pun, nismo mogli da sednemo... Čim smo počeli da se udaljavamo od škole, video sam da je put neravan... Kamion nije dugo putovao, možda oko 10 do 15 minuta. Znam da je to bilo posle ponoći. Odjednom kamion se negde zaustavio. Na prvi pogled, mogao sam da vidim da je tu malo svetlo, da do nas doseže neka vrsta svetla. Čim se zaustavio tamo, čuli smo jake rafale, buku, viku. Čuo sam kako neko govori 'Izađite desetorica. Izađite petorica.' I morali smo da istrčavamo iz kamiona. Kako sam izašao, ne znam ni sam... I kada sam izašao a bilo je osvetljeno, video sam vrlo veliko polje na kome leže mrtvi ljudi koji su ranije bili ubijeni. Lica su im bila okrenuta ka zemlji i svi su bili vezani. Meni i mojoj grupi je rečeno da formiramo novi red, neko je izdavao komande, naređenja. Otišli smo do mesta gde smo streljani, vezanih ruku i bosonogi. Video sam da je put kamenit. I tako smo formirali novi red. Otišli smo do kraja. I dok smo prolazili velikom brzinom, naravno, video sam sa svoje desne strane grupu srpskih vojnika u uniformama. Na glavama su imali nešto crno, da li su to bile čarape ili nešto, ali nisu im se mogla videti lica. Uperili su puške u nas i čuo sam da jedan od njih kaže 'Lezi na zemlju'. To je bilo naređenje. Posle toga, stvarno ne znam šta se dogodilo. Iza mojih leđa, čuo sam snažne rafale. Pucali su nam u leđa, u glave. Grupa vojnika je pucala sa razdaljine od sedam do deset metara. Pao sam preko tela onih koji su bili pogubljeni pre mene. Kada sam pao, imao sam neku vrstu predosećanja da mogu biti spašen. Pokušao sam da uguram glavu između nogu onih koji su bili ubijeni pre mene. Ni sam ne znam kako sam uspeo da to uradim. Mogao sam da čujem parčad i šrapnele i kamenje kako me pogađaju u ruke i noge, ali sam shvatio da još nisam bio ranjen. Ali odjednom, izgledalo je da je nešto vruće poliveno po mom licu. Kako su mi ruke bile vezane iza leđa, nisam mogao da uradim ništa. Nastavljao sam da kopam glavom dole među mrtve. Koliko je to trajalo ne mogu da se setim. Pucanje, rafali. Verovatno sam se opet onesvestio. I odjednom, čuo sam neke glasove, pucalo se pojedinačno i zvali su jedan drugog po imenu. 'Simo, Dragane, dođite ovamo.' I rafalima su im pucali u glavu. Mora da je bilo ljudi koji su bili živi i koji su bili tamo. I oni su otvarali vatru na njih. Došao je blizu mene. Čuo sam ih kako pretražuju redove. I onda su ponovo psovali majku balijsku i jedan je rekao 'Treba da vidiš kako ovaj izgleda. On je kao kostur.' Verovatno je aludirao na grudi tog čoveka. I rekao je 'Da ga vidim po dnevnoj svetlosti uplašio bih ga se.'

Ležao sam dole među mrtvima sa rukama vezanim iza leđa. Čuo sam korake. Udario me je čizmom, nogom, i rekao je 'Mrtav je'. Stvarno nisam znao šta se desilo. Osetio sam da se gušim. Ležao sam licem dole, sa rukama iza leđa. I ti ljudi su padali, neko je pao na moj vrat. Nisam imao vazduha. Pokušao sam da se izvučem, da izvučem glavu iz tela. Mogao sam da čujem jauke i pokrete, tako da je neko bio još živ. Čuo sam glas, čovek je govorio sledeće reči, šaputao je 'Prijatelji, hajde da se pomerimo dole. Ubiće nas. I ja sam živ.' Prikupio sam nešto hrabrosti i rekao sam mu 'Ako možeš dođi ovamo, hajde da pokušamo da pobegnemo.

I čuo sam kako srpski vojnici razmenjuju te reči među sobom. Ležao sam dole među mrtvima sa rukama vezanim iza leđa. Čuo sam korake. Udario me je čizmom, nogom, i rekao je 'Mrtav je'. Stvarno nisam znao šta se desilo. Osetio sam da se gušim. Ležao sam licem dole, sa rukama iza leđa. I ti ljudi su padali, neko je pao na moj vrat. Nisam imao vazduha. Pokušao sam da se izvučem, da izvučem glavu iz tela. Mogao sam da čujem jauke i pokrete, tako da je neko bio još živ. Čuo sam glas, čovek je govorio sledeće reči, šaputao je 'Prijatelji, hajde da se pomerimo dole. Ubiće nas. I ja sam živ.' Prikupio sam nešto hrabrosti i rekao sam mu 'Ako možeš dođi ovamo, hajde da pokušamo da pobegnemo.' I onda je on nekako uspeo da dođe nekih pet ili šest metara iza mene u drugi red. Pokušao je da dođe do mene. Rekao je 'Imaš dupli konopac oko ruku i ne mogu da te odvežem.' Ja sam njemu šapnuo 'Mogu li ja tebe da odvežem?' Dopuzao je do mene i uspeo sam da mu oslobodim ruke. I rekao je 'Hajde da bežimo'. Moglo se čuti kako se mašina približava. Mogli smo da vidimo svetla mašine i zvuk tog vozila kako se kreće i rekao je 'Sve će nas pobiti ovde.' I ja sam još uvek vezan, i pomogao mi je da ustanem i bosonog, prekriven krvlju, svučen do pojasa. Još uvek gde je bio ranjen. Gazili smo po tim mrtvim telima. Tamo smo videli vrstu šipražja, nešto drveća, i mislili smo da ga možemo dosegnuti jer je trava bila visoka i mogli bi da ga vidimo kako se kreće. Ali nismo imali izbora. I samo smo uspeli da dođemo do šume kada smo ugledali veliki betonski rov koji je nekuda vodio. Nismo poznavali tu oblast. Na dnu rova videli smo nešto vode. To je bila voda sa blatnjavim talogom... I dok smo išli desno, ili možda levo, prema tom rovu jedno vozilo se približilo. Nismo znali koja vrsta vozila. Čuli smo kako se kotrlja makadamskim putem i kada smo stigli u rov, rekao sam toj osobi da uzme dva kamena. I on je pronašao dva kamena da pokuša da preseče konopac. I naslonio sam ruke prema steni i sa ta dva kamena, presekao je konopac. Kada je to uradio, moje ruke su bile slobodne. Video sam da je bio ogreban po glavi. Bio sam krvav. Ta druga osoba je bila ozbiljnije ranjena od mene. Ja sam imao prsluk na sebi. Skinuo sam ga i povezao mu ranu... I odlučili smo da ostanemo tamo dok ne svane... Čim je izašlo sunce, odlučili smo da napustimo oblast, iako nismo znali gde smo. Prošli smo kroz malu šumu. Pronašli smo neke pečurke, nešto lišća, nešto za jelo. I videli smo stražarsku kućicu, malu kolibu iznad nas. I u toj kolibi je bila parkirana mašina. To je bio buldožer, veliki buldožer, koji gura materijal napred lopatom, ispred koga je bio čovek sa puškom, blizu te kolibe."

Svedok se nije usudio da ide dalje u tom pravcu, i vratio se u rov i otišao na levu stranu, i došao na 150 do 200 metara od mesta gde su bile mašine za utovar.

"Stajali smo tamo i gledali. Nismo se usuđivali da se pomerimo. Jednostavno smo ležali u nekim kupinama. Nismo znali šta da radimo. Utovarivač je stigao toga jutra, jedan sa vedrom, i utovarivao je mrtve u traktor. Znam da je to bio traktor. To je veliki tip traktora sa vrlo velikim točkovima pozadi i manjim točkovima napred, i ima i prikolicu. Mogli smo da vidimokako skuplja između 10 i 15 tela sa vedrom, i onda baca tela u traktor. Traktor koji je transportovao tela bi odlazio u jednom pravcu, ali nismo mogli baš dugo da ga pratimo, jer bi u jednom trenutku skrenuo. I mogli smo da posmatramo kako se vrlo brzo vraća. Putovanje bi trajalo oko 20 minuta, i posle 20 minuta bi se vratio. U međuvremenu utovarivač sa vedrom, sa lopatom, čekao bi na kamion da se vrati. Mi bi čuli pucnjeve u toku tog vremena. Nismo znali da li još uvek ubijaju ljude, dovršavaju ih, ali pucnji su se mogli čuti, u bilo kom trenutku. I mogli smo da ih čujemo kako se deru jedan na drugog, kako viču jedan na drugog. I tu smo ostali tokom dana. To je bio petnaesti juli."

Svedok je, sa mladićem sa kojim se spasao, uspeo da, prateći TV relej kod Majevice koji je išao do Tuzle, 18. jula 1995. godine stigne na teritoriju pod kontrolom ABiH. Prema svedokovoj proceni, na polju gde su vršene egzekucije nalazilo se oko 1.500 do 2.000 ljudi.

Nenad Petrušić, advokat generala Krstića, pitao je svedoka da li su vojnici, kada su prozivali ljude koji su bili iz različitih sela, pomenuli i selo Kravice. Svedok je rekao da nisu.

Advokat Petrušić je svedoku pokazao izjavu koju je dao 14. avgusta 1995. godine, u kojoj je navedeno "Srbi su pitali ko je učestvovao u preuzimanju Kravica kada su pale pod kontrolu BiH."

Photo: TANJUG

Svedok je rekao da misli da je to njegova izjava, ali da se ne seća kada ju je dao.

Sudija Rijad je, navodeći da je svedok rekao da je jedna trećina ljudi koja je bila u koloni koja je formirana u Šušnjarima, imala oružje pitao svedoka da li je to oružje korišćeno za borbu protiv Srba dok su bežali.

"Nije bilo borbi do zasede. Ljudi koji su imali oružje su bili na čelu kolone i ja sam bio negde u sredini kolone. I znam da nije bilo borbi do zasede, ali ne znam šta se dešavalo pošto sam zarobljen."              

Na pitanje sudije Rijada kako je procenio broj ubijenih ljudi koji su se nalazili na polju, svedok je rekao:

"Mogao sam da procenim na osnovu broja ljudi koji su bili u školi. Bilo je tri učionice na svakom spratu, tako da je tamo moralo biti do 600 ljudi. Verujem da je isti broj ljudi bio i u prizemlju. I verujem da je bilo i drugih učionica. Što se tiče same oblasti, mogao sam da je posmatram sledećeg jutra, kada smo izašli iz rova, i kada smo došli do sela, jer smo bili oko 150 do 200 metara daleko. Tako da sam mogao da vidim čitavu oblast, čitava oblast je bila natrpana mrtvim telima."

Sudija Vold je svedoka podsetila da je na početku svedočenja izjavio da je razlog zašto je kolona muškaraca iz Šušnjara krenula prema Tuzli umesto prema Potočarima taj zato što nisu verovali Srbima da ih neće ubiti. Sudija Vald je potom svedoka pitala zbog čega su promenili mišljenje kada su se predali Srbima.

"Bilo je vrlo jednostavno. Grupa se odvojila od ostatka kolone, i imali su veliki broj ranjenih. I naređenje je bilo da se ranjenici spuste dole i da svi treba da siđemo na put. I svo vreme belo oklopno vozilo je išlo duž asfaltnog puta, dolazeći iz pravca Konjević Polja - to sam zaboravio da spomenem - idući prema Kravicama. I prošlo je našu grupu i bacili su dve boce vode. I mislim da se pola ljudi predali i došlo na asfaltni put jer su verovali da je to UN oklopno borbeno vozilo. I mislim da su unutra ustvari bili srpski vojnici, jer nam ništa nisu govorili, samo su bacili dve boce vode kada su prošli pored nas. I ponovo su se vratili u pravcu Konjević Polja."

*Svedočenje preuzeto iz Biltena broj 16 Fonda za humanitarno pravo; nastavak u ponedeljak, 27. jula

star
Oceni
4.30
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi