Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Genocid u Srebrenici: Suđenje Radislavu Krstiću (9)

Čekao sam na još jedan metak da me pogodi

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Moglo se razaznati da su to tamo mrtvi ljudi. Ne znam koliko ih je bilo tamo, pet ili deset, ali su stajali iza naših leđa. Ali sve se desilo vrlo brzo, bile su u pitanju sekunde. I onda sam pomislio da ću umreti vrlo brzo, da neću patiti. I samo sam pomislio da moja majka nikada neće znati gde sam završio. To je ono što sam mislio dok sam izlazio iz kamiona. I kada sam došao do mesta, neko je rekao 'Lezi dole'. I kada smo počeli da padamo napred, oni su bili iza naših leđa, pucanje je počelo. Pao sam dole, i ne znam šta se onda dogodilo. Nisam razmišljao. Nije bila moja ideja da prvo padnem i da tako preživim, samo sam pomislio da je kraj. Ne znam da li sam u tom trenutku ležao bez svesti, možda sam bio još uvek svestan, ali ne mogu da se tačno setim tog trenutka. Sve što znam je da dok sam ležao dole, osetio sam bol u desnoj strani grudi. Osetio sam bol na desnoj strani, ali ne znam da li sam bio ranjen, i osetio sam bol u desnoj ruci. I patio sam. Ali sam nastavio da ležim tako na stomaku sa glavom okrenutom desno. Pored mene je bio čovek koji je dosta ječao. Ne znam da li je bio pogođen, možda je bio skoro mrtav. Ne znam ko je to bio. Sve što sam mogao da čujem su bili njegovi jauci. I ja sam patio, ali nisam vikao. Nisam kukao. Ne znam koliko ozbiljno sam bio ranjen. Čekao sam na još jedan metak da me pogodi i čekao sam da umrem

Dok smo skretali levo, video sam mrtvog čoveka. Nije bio pregažen, jer su kola koristila samo jednu traku, ali mora da je bio ubijen mnogo ranije, jer su na njemu bile muve i crvi. Izgledao mi je kao stariji čovek, ali ne mogu da kažem sa sigurnošću

13. april 2000. godine

"O", zaštićeni svedok optužbe

Svedok "O" je u vreme pada enklave imao 17 godina. Svedok i njegov otac su odlučili da odu u šumu sa ostalim telesno sposobnim muškarcima iz enklave.   "Odlučili smo kao mnogi drugi. Ne znam da li sam ja bio telesno sposoban, ali sam odlučio da odem tamo, jer da sam odlučio da odem u bazu UN, ne znam da li bih bio spašen."

Na pitanje kakva je bila organizacija kolone koja se formirala u selu Jaglići, svedok je odgovorio:

"Stepen organizacije je bio skoro nepostojeći. BH armija- ne znam da li bi se mogla nazvati armija, jer su ljudi bili nenaoružani- pripremala se da formira kolonu za proboj i onda bi ih civili pratili. Ali to je bilo haotično, tako da sam tek ujutro 12. jula, ili pre će biti oko 11. sati, napustio Jagliće u grupi od najmanje hiljadu ili dve hiljade ljudi."

Kolona se kretala kroz šumu 12. jula, i 13. jula popodne, svedok i još neki iz kolone su se predali vojsci bosanskih Srba na putu između Bratunca i Konjević Polja.

"Trinaestog jula, posle žestokog artilerijskog bombardovanja tokom noći, mnogi ljudi su poginuli. Nastala je opšta konfuzija. Nismo znali gde da idemo. Šuma je bila velika, i oko 10 sati čuli smo zvučnik. Verovatno, pretpostavljao sam, to su bili vojnici, bosanski Srbi, govorili su da se predamo, u suprotnom ćemo biti ubijeni i granatiranje će se nastaviti, i bićemo tretirani u skladu sa svim Ženevskim konvencijama, rekli su. Ostali smo u šumi do 3 sata. Ponovljali su poruku ne znam koliko puta preko zvučnika, ali oko 3 sata je formirana vrsta kolone koja je sišla dole. To nisu bili naoružani ljudi. Neki ljudi su možda imali oružje, ali koliko sam ja mogao da vidim, bio je opšti haos. Bilo ih je mnogo koji su bili ranjeni, možda više od onih koji nisu. I mi smo došli preko sela Kamenice, gde smo mogli da čujemo tenkove i oklopna borbena vozila kako se kreću oko puta. Ali ih nismo videli dok se nismo približili. To je bila dugačka kolona. Nisam video ljude kako se predaju. Nisam mogao da vidim kraj kolone. Nosili smo ranjene. I nisam znao da se predajemo. Znao sam da smo negde išli, nisam znao gde. Kada smo se približili, video sam da su tamo tenkovi i druga oružja na točkovima. Nisam znao koje vrste. Kolona je bila neprekidna, i onda sam shvatio da smo se predali. Kada sam se približio mostu, bilo je četiri ili pet, ili možda četiri ili sedam - ne znam - vojnika, otprilike, tamo, i govorili su - kolona se kretala i onsi su pričali, i govorili su 'Hajde'. Ja sam imao torbu. Jedan od vojnika me je pitao 'Šta imaš u toj torbi? Da li imaš oružje ili nemačke marke ili nešto slično?' Ja sam rekao da nemam. Oni su nam rekli da ostavimo torbe sa strane, svoje oružje, da položimo oružje i svaki oštri predmet. Ali ja nisam video nikoga sa oružjem. Mislim da niko nije imao oružje. I rekli su nam da će nam sve biti vraćeno.

Photo: Agencija Anadolija

Redovi su bili formirani sa jedne strane puta, duž potoka, blizu mosta. Bilo je pet redova otprilike 100 metara svaki. Ne mogu da kažem tačno. Možda je bilo 90, 100, 110. Ranjeni su takođe bili tamo, i možda ih je bilo više od nas... Imali vojnici su kamuflažne uniforme. Ne znam da li su imali - nosili jednodelne uniforme, ali su bile kamuflažne. To je ono što ja mogu da kažem. Bile su više maslinasto-zelene ili braon. Nisu bile plave... Kolona je konstantno izlazila. I dok su izlazili, vojnici bosanski Srbi su bili pod znacima navoda 'dobri, pristojni'. Nisu psovali nikoga, nisu maltretirali nikoga. Jer bi u suprotnom neko pobegao. Dok sam stajao u stroju, morali smo da podignemo ruke čim smo spustili torbe. Vrlo blizu mene je bio tenk, i jedno ili dva oružja na točkovima sa nekom vrstom mitraljeza ili nečeg sličnog. Ne znam tačno. I na tenku, belim slovima, bile su ispisane reči 'kraljica smrti'. Mislim da je bilo na ćirilici, ali ne mogu da budem 100% siguran. I pored reke, ponovo ne mogu da kažem tačan broj vojnika, deset, možda manje, koji su imali puške uperene u nas. Vojnici su prolazili pored nas, tražeći novac, i kada je svako sve predao, onda su nam psovali majku balijsku, 'Pokazaćemo vam, balijski sinovi' i slične stvari. Skoro svi, svaki od njih je postavljao takve zahteve. Posebno se sećam jednog koji je imao mitraljez i redenik sa municijom koji je bio skoro do zemlje. I onda su se pojavila dva putnička automobila. Mislim da su bili 'Golfovi'. Jedan je bio policijski auto, a drugi je bio metalizirano siv. Vojnici su sedeli unutra i na krovu. Bilo ih je dosta - ne znam - pet, šest, ili deset. Izašli su. Neki od njih su imali kamuflažne ali policijske uniforme, tako da su bile kamuflažno plave. A drugi su bili kao ostali, u vojnim uniformama, znači, maslinasto-zelene ili braonkaste kamuflaže. Neki od njih su takođe tražili stvari. Nisam video da su nekog tukli. Možda jesu, možda nisu. U međuvremenu, video sam autobuse koji su dolazili do tih linija u ravcu puta Bratunac-Konjević Polje, ali verovatno nisu mogli da prođu zbog nas. Ne znam tačan broj autobusa koji su bili, i kamiona, jer je bila krivina na putu, tako da ih nismo mogli videti.

Mislim da sam u jednom trenutku zaspao. Ne mogu sada da se setim, da li sam ustvari zaspao. Znam da su ljudi gurali jedni druge, da je bila strašna gužva. I onda ujutro, kamioni su nastavili kroz grad. I kao što sam vam rekao, ja sam bio na zadnjem kamionu i mogao sam da vidim ljude kako gledaju iz svojih stanova, i to se moglo videti sa zadnje strane... To je bilo 14. jula oko 7 sati ujutro.

I onda su nam naredili da idemo duž puta prema Bratuncu. Nismo znali gde idemo u to vreme. I tako smo otrčali i nosili smo ranjenike dok smo trčali. Smenjivali smo se, sa podignutim rukama. I kada sam došao do autobusa, video sam da su tamo žene i deca iz Potočara, iz UN baze. Prepoznao sam ih po odeći i prepoznao sam školskog druga u autobusu, kroz prozor. I dok smo trčali, morali smo da podignemo tri prsta, i vojnici su trčali pored, sa puškama. I mislim da su vozači u autobusima i kamionima bili naoružani, ali nisam siguran u to. Ne mogu da kažem sa sigurnošću. Mislim da su bili. I tako smo morali da pokažemo znak sa tri prsta, dok smo prolazili pored kamiona, tako da nas žene i deca mogu videti. I tako smo trčali oko jedan kilometar. Prošli smo te autobuse i kamione. Kao što sam rekao, ne znam koliko ih je bilo tamo. Možda deset, možda manje. Ne znam. I onda smo došli do tačke gde smo skrenuli levo. Iza mene je vojnik pitao čoveka iza mene - nisam mogao da vidim ko je to bio, ne znam kako je izgledao. Da li je bio star ili mlad, ne znam. Pitao ga je 'U kojoj si jedinici bio u Srebrenici?'. Verovatno je mislio na vojsku. Čovek je odgovorio 'Bio sam u pešadijskoj jedinici.' Ne znam zašto je to rekao. Zvuči ironično. Ustvari, jedinica za egzekucije. Onda su počeli udarci. Ne znam da li je ostao tamo, ili je nastavio da trči. ne znam. Dok smo skretali levo, video sam mrtvog čoveka. Nije bio pregažen, jer su kola koristila samo jednu traku, ali mora da je bio ubijen mnogo ranije, jer su na njemu bile muve i crvi. Izgledao mi je kao stariji čovek, ali ne mogu da kažem sa sigurnošću. Onda smo skrenuli levo, trčeći sve vreme. Nosili smo ranjene, i ja, između ostalih. Menjali smo se. Ne znam da li smo svi napustili mesto gde smo stajali, gde smo se predali. A mesto, gde smo se predali je iznad puta Bratunac-Konjević Polje. Trava je bila prilično visoka, ali je bila izgažena kao da su ljudi tu bili ranije. Sećam se toga, da trava nije stajala uspravno...Mogu da vam pokažem na mapi. To je bilo negde kod Sandića. Bilo je pet do deset kuća tamo, to nije pravo naselje. Samo znam da je bilo dve ili tri ili možda pet, šest kuća oko mene, ne mogu tačno da kažem. Bila je kuća na nižoj strani puta. Video sam kasnije dok sam sedeo tamo. Dok smo trčali nisam video, video sam kasnije."

Photo: Edin Tuzlak

Svedok je sa drugim ljudima došao na tu livadu.Tužilac ga je pitao koliko se ljudi tu nalazilo:

"Ne mogu da vam dam tačan broj ljudi na livadi, ali tamo gde smo mi stajali pored puta, po mojoj proceni, bilo je između 1.000 i 2.000. Siguran sam da je bilo više od 1.000, ali ne mogu da vam dam tačan broj ali je sigurno bilo mnogo više. Bili smo sve jedan pored drugog. Vojnici su nas okruživali, vojnici bosanski Srbi. Ustvari, ljudi su prvo seli. Ja sam bio negde u sredini više ka pozadini, ustvari. I tu je bio veliki broj ljudi ali ne mogu da vam kažem koliko. I ne znam da li smo svi došli u jednoj grupi sa mesta gde sam ja bio pre, odakle smo trčali. Ponovo je ispred nas bio tenk. Video sam ga sa mesta gde sam sedeo. Ne sećam se da je bio tamo kada smo dotrčali. Ispred mene su bili ranjeni. I jedan od vojnika bosanskih Srba počeo je nešto da govori. Ja nisam to registrovao jer nisam bio zainteresovan. Ali nešto u smislu 'Mi smo iz Srbije'. Ustvari, prvo je govorio da li ima neko kome je potrebno previjanje i previo je ranjene, ili, pre, izvinite, da li ima neko ko može da previje ranjenike. I onda se jedan čovek ponudio da to uradi. Onda ga je on pretražio sa pištoljem u ruci. Ovaj vojnik je imao crnu traku preko svoje glave, ili maramu vezanu na potiljku vrata. Bio je vrlo snažno građen čovek, dobro građen. Mislim da je nosio kamuflažnu uniformu. Nisam siguran da li je bila iz jednog dela ili su pantalone bile odvojene. Mislim da je bio plav. Došao sam do tog zaključka na osnovu njegove brade. Nije imao bradu, ali je imao izrasle dlake kao da se nije brijao. I kasnije je rekao 'Vidite šta se desilo sa vašim drugovima. Da ste se predali, ne bi ste imali toliko ranjenih.' Ne mogu tačno da ga citiram, ali sam parafrazirao. Kasnije je rekao 'Drugi vojnici će doći sada. Neće vas povrediti.' Kada je to rekao, verovatno je mislio na drugu jedinicu. Ne znam. Ne mogu reći. Ali bilo je tu drugih vojnika, ne istih, ali su nosili iste uniforme."

Mislim da sam u jednom trenutku zaspao. Ne mogu sada da se setim, da li sam ustvari zaspao. Znam da su ljudi gurali jedni druge, da je bila strašna gužva. I onda ujutro, kamioni su nastavili kroz grad. I kao što sam vam rekao, ja sam bio na zadnjem kamionu i mogao sam da vidim ljude kako gledaju iz svojih stanova, i to se moglo videti sa zadnje strane... To je bilo 14. jula oko 7 sati ujutro.

"Posle toga kada su stigli drugi vojnici, bilo nam je naređeno, ili je možda neko rekao nešto. Ne znam da li je to bio isti vojnik ili neko drugi, rečeno nam je da legnemo na stomake i stavimo ruke iza vrata i da počnemo da tapšemo. I naša lica su bila zagnjurena u travu, tako da nismo mogli ništa da vidimo. I tako smo počeli da tapšemo rukama. Nisam mogao da vidim svakoga, ali pretpostavljam da su svi radili isto. I rekli su nam da govorimo 'Živeo kralj, živela Srbija.' U međuvremenu, dok smo ležali na livadi u travi, ne znam da li smo svo vreme tapšali rukama ili ne, moglo se čuti pucanje. Ne znam šta se događalo, ali posle toga nam je rečeno da ustanemo i da se odmorimo, i tada se smrkavalo. Vidljivost je još uvek bila dobra, ali možda je bilo pola osam ili osam uveče. U tom trenutku, mogao sam da vidim čoveka kako puca iz prozora kuće. Najverovatnije je to bio jedan od vojnika bosanskih Srba. Uzeo je svoju pušku i otvorio vatru. Mislim da je ubijao ljude, ali nisam posle toga video nijednog ranjenog. Moj ujak koji je bio sa mnom rekao mi je da je jedan čovek koji je sedeo pored nas nestao. I još nešto sam zaboravio da vam kažem. Izgledalo je kao da je neko hodao po našim leđima. U jednom trenutku sam osetio da mi je neko stao na nogu. Pre nego što smo legli, video sam neke vojnike kako sede na balkonu kuće ispod puta. Ne bih vam mogao reći tačan njihov broj, ali znam da su sedeli na balkonu. Videli smo kamione pošto smo ustali i krenuli u pravcu Bratunca, možda pet ili šest njih, opet ne mogu da budem precizniji. Ali se sećam slova 'Tuzla Transport' koja su bila napisana na jednom od kamiona na ciradi kamiona. Verovatno se to odnosilo na ime preduzeća. I ljudi su potrčali ka kamionima. Ne mogu vam reći koliko su bili veliki, ali su bili verovatno najveći kamioni koje sam ikada video. Sve što znam je da je bio priličan, veliki broj ljudi na tim kamionima. I ukrcao sam se u zadnji kamion."

Photo: Stock

"Zadnji deo kamiona je bio otvoren jer je cirada bila podignuta na zadnjem delu kamiona. Ne znam kako sam uspeo da uđem. Samo se sećam grabljenja, držanja za zadnji deo kamiona, ali sam nastavio da padam i ljudi su mi pomogli da uđem. Ne znam kako sam konačno uspeo da uđem Sve što znam je da je kamion bio potpuno pun. I neko je rekao da nema više mesta za nikoga, ali su nastavili da guraju ljude u kamione tako da su bili potpuno puni i ljudi su stajali jedan do drugog. Po mojoj proceni, bilo je od 100 do 200 ljudi u svakom kamionu. Ne mogu vam reći tačan broj, ali je to moja procena. Ne znam da li su se svi ljudi ukrcali u te kamione. Rečeno nam je da ne pokušavamo da iskočimo iz kamiona i da će nas pratiti 'Golf'. Mislim da je to bio policijski 'Golf' koji je stigao ranije na mesto gde smo mi bili... Kamioni su krenuli u pravcu Bratunca. Vozili su prilično velikom brzinom. Bilo nam je neudobno, ljudi su nastavljali da padaju jedan preko drugog. Bio je haos. Zadnji deo kamiona je bio otvoren. Cirada je bila podignuta, ali ne i strane kamiona kako je to bilo kada smo krenuli. Kada smo došli u Bratunac, bar sam ja pretpostavio da je to bilo kad smo stigli u Bratunac jer sam video svetla kako dolaze iz stanova, tako da pretpostavljam da je to bio Bratunac, kamion se zaustavio negde u gradu. Ljudi su tražili vodu, vikali su, zvali 'Dajte nam malo vode'. Na neki način smo ležali, naslanjali se jedan na drugog i moje telo je utrnulo. Nisam mogao više ništa da osetim. Kada su ljudi tražili vodu, neko, verovatno jedan od vojnika, ali je bilo mračno i nisam mogao da vidim, udario bi kamion sa spoljne strane, verovatno kundakom puške govoreći 'Šta hoćete balije?'. I onda bi nam psovao majku balijsku, i ne znam šta još. Nisam sve posmatrao. Proveli smo noć u kamionu. Mislim da sam u jednom trenutku zaspao. Ne mogu sada da se setim, da li sam ustvari zaspao. Znam da su ljudi gurali jedni druge, da je bila strašna gužva. I onda ujutro, kamioni su nastavili kroz grad. I kao što sam vam rekao, ja sam bio na zadnjem kamionu i mogao sam da vidim ljude kako gledaju iz svojih stanova, i to se moglo videti sa zadnje strane... To je bilo 14. jula oko 7 sati ujutro.

I onda su dva ili tri vojnika stajala kod zadnjeg dela kamiona dok smo izlazili. Jedan od njih je stajao ispred zgrade, ispred škole -- u to vreme nisam znao da li je to škola. Jedan od njih je stajao pored stepenica, i mi smo hodali u stroju. I kod ulaza u školu ovaj vojnik je uzeo svoju pušku za cev i udario bi svakog čoveka sa kundakom po leđima. Ali ljudi su ulazili vrlo brzo, tako da nije uspeo sve da udari. I čovek koji je stajao pored, zaustavio je ljude, i poslao bi ih jednog po jednog tako da bi kasnije mogli biti tučeni

Kamioni su otišli, ne znam u kom pravcu, ali neki ljudi koji su bili na kamionima su rekli da su videli UNPROFOR vozilo. Rekli su da je neko prošao pored, ali ja nisam ništa video. Verovatno su razgovarali o mogućnosti da nas oni spasu ili nešto u tom smislu. Kamioni su se zaustavili izvan Bratunca, nedaleko od grada. Ali ne znam koliko smo dugo putovali, ali je to bilo u predgrađu grada. i ostali smo tamo neko vreme. Dok smo prolazili kroz grad, mogao sam da vidim da je tamo bilo oko pet ili šest kamiona, ili je možda to bilo na skretanju da sam to uspeo da vidim, ali se toga ne sećam baš najjasnije. I kada su kamioni došli i zaustavili se izvan Bratunca, ne sećam se tačno, ali su možda rekli da će biti tamo do 10 sati, da ćemo ostati tamo do 10 sati. I možda je to ono što se desilo. Možda smo ostali do 10 ili možda 11 sati. Ne znam. Ponovo su ljudi tražili vodu. I ja sam tražio vodu takođe. I ja sam bio žedan. I mislim da je neko doneo nešto vode. Ne znam ko je to bio. Možda vojnik ili neko drugi. On je doneo kanister od pet litara sa vodom, ili bocu vode. Ne znam tačno koja vrsta spremnika je bila, ali je to bila voda. I neko, čovek iz kamiona, ustao je i prosuo kap ili dve vode u svačija usta. Ja sam uradio isto. Ustao sam i otvorio usta da dobijem tu kap vode. U jednom trenutku sam ustao. Ne znam zašto sam tako uradio, ali je autobus bio pun ljudi iza kamiona. Ne znam da li je autobus vodio žene i decu ili neke druge ljude, ali znam da je bio pun ljudi. Bio je potpuno pretrpan. Ne znam zašto sam ustao u tom trenutku, ali sam pogledao napolje i vozač autobusa mi je rukom pokazao da sednem. Izgledao je vrlo ljut i imao je pušku pored sebe. Mislim da je puška bila naslonjena na šoferšajbnu. Ne znam koja vrsta puške je to bila, ali je to bila puška, i shvatio sam da je mislio da ću biti ubijen ako ustanem, i da ne treba da gledam napolje. Bili smo u nastanjenoj oblasti i uspeo sam da vidim, iako kroz ciradu, da ima ljudi okolo u toj oblasti, da deca voze bicikle, da su tu žene. I pošto je kamion nastavio svoje putovanje, rečeno nam je da će cirade biti spušten radi bezbednosti. I to su uradili. U tom trenutku bio sam blizu strane kamiona i mora da je tu bila rupa u ciradi, tako da sam mogao da vidim šta se dešava. Mogao sam da provirim s vremena na vreme i da vidim gde idemo. I takođe sam mogao da dišem, srećom, jer je atmosfera u kamionu bila užasna. Bila je nepodnošljiva. Bilo je tako toplo da nije bilo kiseonika. Sećam se da je kamion išao u pracu Konjević Polja. To je ono što sam video, što sam kasnije shvatio. I autobus koji je vozio ljude mora da je udario u nešto. Sve što sam mogao da vidim bio je prednji deo autobusa, ili prozor autobusa, je bio slomljen. Ne znam da li su svi nastavili putovanje. Ne znam tačno šta se desilo i zašto se desilo. I prošli smo kroz Konjević Polje. Poznata mi je oblast, tako da sam mogao da je prepoznam. I kamion je skrenuo prema - skrenuo je desno, u pravcu Zvornika. Putovao sam kroz Drinjaču, kroz Zvornik, i video sam neke ljude kako plivaju ispod mosta preko reke Drine. Bilo je ljudi koji su prolazili pored kamiona, šetajući ulicom. Neki od njih su nam psovali balijske majke, nisam mogao da ih vidim. Ne znam kako su izgledali, ali bih ih čuo s vremena na vreme ili bih ih video kada bih izašao. I tako smo prošli Zvornik i došli do Karakaja. Ne znam da li je bio put koji je išao do Bijeljine i Tuzle, i pretpostavljam, a ljudi su pričali među sobom, da ćemo verovatno ići do kampa u Bijeljini ili Batkoviću. Jer da su hteli da ubiju ljude, oni ih ne bi transportovali. To je bila naša pretpostavka i to su ljudi mislili sve vreme. Izgledalo je logično. Ali u jednom trenutku kamion je skrenuo prema Tuzli, verovatno, i ljudi su govorili - ljudi su pričali, i postali 'sretni' ili 'uzbuđeni', pod znacima navoda, jer su mislili da idemo do Tuzle, da mogu biti razmenjeni ili oslobođeni. Ipak, u jednom trenutku je kamion usporio i skrenuo desno, i ne znam gde smo bili. Došao je i zaustavio se na nekoj lokaciji. Nisam gledao u tom trenutku. Pokušao sam da dođem do vazduha jer je bilo tako zagušljivo. Bili smo veoma žedni. Mnogo se ljudi onesvestilo. Neko je čak možda i umro. Ne mogu da vam kažem ništa o tome. Ali posle otprilike jednog sata otvorili su zadnji deo kamiona."

Photo: EPA/FEHIM DEMIR

"Mislim da smo ostali tamo oko sat vremena. Mislim da je bilo popodne. Ljudi su zapomagali, vikali. Hteli su da izađu, da siđu sa kamiona 'Pustite nas napolje. Žedni smo' Govorili su sve vrste stvari, ali ne mogu sada da se setim. Bilo je strašno. Ljudi su čak pili sopstveni urin iz genitalija. Kada su otvorili kamion, bila su dva ili tri vojnika tamo, verovatno vojnici, bosanski Srbi. Rekli su mi da izađem. Jedan od vojnika nam je rekao da izađemo. I onda je neko rekao 'Vidite, balije, vozimo vas okolo, a vi, vi nas čak ni ne povezete.' Oni su bili obučeni u slične uniforme. Nosili su kamuflažne uniforme, smeđe, maslinaste, sivosmeđe, zelene boje. Dok smo silazili sa kamiona, ljudi su gazili jedni druge. Video sam svog rođaka, poznanika, po kome su ljudi gazili. Ne znam da li je još uvek bio svestan, ali ljudi su hodali po njemu, jer nije mogao da ustane. Ali kasnije sam ga video u učionici. Bio je tamo. Ne znam da li je to bila baš učionica. Ne znam koja vrsta zgrade je ustvari to bila. I pošto smo sišli sa kamiona, otišli smo stepenicama gore u školsku zgradu. Ustvari, u tom trenutku nisam znao da je to škola. To je bila vrsta građevine... Kroz rupu u ciradi mogao sam da vidim dva autobusa i kamion koji su bili prazni. To sam video. Ali ne znam koliko ih je bilo tamo. Možda ih je bilo više na drugoj strani, ali ne sećam se, jer pošto sam izašao, nisam gledao. I onda su dva ili tri vojnika stajala kod zadnjeg dela kamiona dok smo izlazili. Jedan od njih je stajao ispred zgrade, ispred škole -- u to vreme nisam znao da li je to škola. Jedan od njih je stajao pored stepenica, i mi smo hodali u stroju. I kod ulaza u školu ovaj vojnik je uzeo svoju pušku za cev i udario bi svakog čoveka sa kundakom po leđima. Ali ljudi su ulazili vrlo brzo, tako da nije uspeo sve da udari. I čovek koji je stajao pored, zaustavio je ljude, i poslao bi ih jednog po jednog tako da bi kasnije mogli biti tučeni. Udarani su jednom ili dva puta ili možda nekoliko puta... Možda ih je bilo više, ali ispred kamiona je bilo dva ili tri vojnika. Ne znam tačno da li su bili baš tamo, ali su u svakom slučaju bili na ravnom delu (pokazuje), ali se sećam ovoga koji je stajao na pola puta na stepenicama. I kada je došao moj red, kada sam došao do ovog čoveka, ustvari, bio je čovek ispred mene, čovek koji je bio zarobljen. Ne znam ko je on bio. I čekao je na svoj red da dobije udarac. I vojnik bosanski Srbin ga je pitao 'Da li me poznaješ?' a čovek je rekao 'Da, znam te, brate'. Rekao je 'brate'. Ne znam zašto. I srpski vojnik je odgovorio 'Koga znaš?'. Pitao je čoveka 'Koga znaš', kao da nije hteo da ga ovaj poznaje. I držao je pušku - mislim da je bila sa okvirom, velikom okvirom. Ne znam da li je to bila automatska puška, ali nešto slično. Mislim da su svi vojnici imali automatske puške. Mislim. Mitraljeze ili automatske puške. I kada je čovek rekao da ga poznaje, srpski vojnik ga je udario svojom puškom. Udario ga je prednjim delom puške, u rebra, u stomak. Čovek se povio, ili pre kriknuo, ali je čovek koji je bio ispred vrata, ne znam da li mu je prišao, ali kada se savio, kada se taj čovek savio, ovaj drugi ga je udario sa kundakom puške preko leđa, jednom ili dva puta, ne znam. Ali kada je video da ne vredi, da će nastaviti da bude tučen, nekako je ustao i ušao je u školu. Ne znam da li su mu nešto slomili. Ja sam prošao bez udarca. Ne znam zašto me nisu udarili. Možda su bili zbunjeni tim čovekom koji je bio ispred. U svakom slučaju je ušao. Da li se čovek na vratima, onaj koji je tukao, pomerio, ne znam. Samo znam da me nisu udarili, možda zato što sam izgledao vrlo detinjasto. Bio sam mlad. Ne znam zašto. I kada smo ušli u školu, kolona je nastavila; ne baš kolona, ali kada bi neko bio udaren, ušao bi. Bilo je nešto prostora između svakog čoveka. bilo je vojnika unutra, ali ne znam koliko. I jedan od njih je pitao 'Čija je ovo zemlja?' I sam je odgovorio: 'Ovo je srpska zemlja. Uvek je bila i uvek će biti.' I on je rekao 'Pratite me balije, ponavljajte za mnom' i morali smo da ponavljamo za njim: 'Ovo je srpska zemlja. Uvek je bila i uvek će biti.'

Neko u hodniku je rekao nešto, verovatno jedan od vojnika. Rekao je 'Neka izađu tri balije'. Da li je bilo tri ili četiri ili pet, ne mogu da se setim svih brojeva. I dok su ljudi izlazili ispred škole, mogli su se čuti rafali vatre. i to se ponavljalo svaki put. Kada bi rekao da tri ili četiri ili pet ljudi treba da izađu, odvodili bi ih ispred škole i čuli bi se pucnji

Kada smo ušli u školu, otišli smo ovim putem, i onda smo skrenuli desno, gore uz stepenice. Ustvari, kolona je otišla tim putem, i tu smo morali da vičemo ono što su nam rekli. Zaboravio sam da kažem da je takođe bilo i pitanje. 'Kome pripada Srebrenica?' I onda bi vojnici sami odgovarali 'Srebrenica je uvek bila srpska. Uvek je bila i uvek će biti srpska'... Učionica je bila puna. U početku, vazduh je bio svež u poređenju sa vazduhom ukamionu. Osećao sam se dobro, kao da sam slobodan, u poređenju sa užasom u kamionu. Učionica je bila puna, bila je prepuna. Ustvari, bila je pretrpanija nego kamion. Ne mogu da kažem tačno koliko je ljudi bilo unutra. I kada se učionica napunila, vrata su se zatvorila. Ljudi su sedeli jedan preko drugog, neki su ležali. U svakom slučaju, bilo je mnogo ljudi. Ne mogu reći tačan broj... Jedan od ljudi je pokušao da otvori prozor, ali moram prvo da napomenem da je vojnik bosanski Srbin ušao i tražio nemačke marke. Neki ljudi su rekli da su ih već ranije dali drugima. Oni su rekli 'Morate ih predati. Oni od vas koji daju biće spašeni.' Neki ljudi koji su krili novac su dali. I posle toga je napustio učionicu. I onda smo ostali bez vazduha, i neko je pokušao da otvori prozor. Ali je počela pucnjava, tako da je staklo slomljeno. Mislim da je to bio verovatno jedan od vojnika. Prozorska okna su se slomila. Ne sva, jedno, dva, tri... Kada bi neko pokušao da otvori prozor, jedan od vojnika, bosanskih Srba, bi počeo da puca. Čovek pored mene je ranjen. Ne znam da li od stakla ili od municije, ali znam da je ranjen u vrat. Ne znam da li je bilo još ranjenih ljudi, ali rupe su se mogle videti na tavanici iznad prozora, kao da su meci pogodili tamo. Kada sam pogledao, video sam, ne znam da li su te rupe bile tamo pre, ali u svakom slučaju prozorska stakla su se slomila... Tražili smo vodu. Neko je komunicirao sa vojnikom napolju. Čuo sam ih kako razgovaraju. ne znam ko je bio među vojnicima, niti ko među ljudima, ali je verovatno vojnik bosanskih Srba rekao da će biti donet hleb, i voda, i posle nekog vremena neko je to i doneo. Ne znam ko je to doneo. Znam da je bio kanister vode i da su nam davali po gutljaj svako, kao što su i u kamionu. Sećam se da sam otvorio usta i da sam dobio gutlja vode. Teško da je to išta značilo, jer sam bio tako žedan. U međuvremenu, ljudi su pravili mnogo buke, i onda je isti vojnik došao ponovo. Ne sećam se kako je izgledao. Mislim da je imao tamnu kosu. I rekao je da ne smemo praviti buku, inače ćemo biti ubijeni. I pokazao je rukom na jednog od momaka, jednog mladića, i rekao mu je 'Ti si odgovoran za ove. Ako naprave buku, ubiću te.' Kada je otišao, ovaj mladić je molio ljude da budu tihi, da ne prave buku, ali su ljudi bili jednostavno žedni."

Photo: www.radiosarajevo.ba

"Došao je vojnik, ne mogu da se setim da li je to bio isti taj, ali je vojnik došao i rekao. 'Da li ima nekoga iz tog mesta?' Dajem vam primer - Cerska. Ne mogu da se setim imena svih sela. Možda je pomenuo četiri ili pet. Ali, na primer, iz Cerske, iz Glogove. I na kraju, dva čoveka su podigla ruke i rekla 'Mi smo iz - ' ne znam, odnekud, da li iz Cerske ili Glogove, ili sa trećeg mesta, jer ne mogu svega da se setim. I izašli su napolje. Odvedeni su napolje, čuo sam udarce i jauke. Nisu se vratili. Ono što sam zaboravio da kažem je da je ponovo postalo veoma zagušljivo. Nismo mogli da idemo u toalet. Prostorija je bila puna urina. Ljudi su pili urin sa poda. Video sam to svojim očima. Bili su tako žedni. I onda, kada je pao mrak, iz drugih učionica, pretpostavljam da je to bilo iz drugih učionica, jer kad sam ulazio, čuo sam ljude kako govore u drugim učionicama. Neko u hodniku je rekao nešto, verovatno jedan od vojnika. Rekao je 'Neka izađu tri balije'. Da li je bilo tri ili četiri ili pet, ne mogu da se setim svih brojeva. I dok su ljudi izlazili ispred škole, mogli su se čuti rafali vatre. i to se ponavljalo svaki put. Kada bi rekao da tri ili četiri ili pet ljudi treba da izađu, odvodili bi ih ispred škole i čuli bi se pucnji. Pretpostavljam da su to bili pucnji ispred škole jer je bilo tako glasno. i nastavili su tako možda do ponoći. Možda je bila ponoć. Nisam siguran. U svakom slučaju, bilo je vrlo kasno. i onda je neko došao, jedan od vojnika je došao, i rekao je da je sada naš red, da treba da izađemo dva po dva, navodno da nas pretresu ili provere ili registruju za razmenu. Ne znam tačno šta je rekao, ali nešto u tom smislu. A ja am bio mokar od urina. Skinuo sam svoju majicu i neko od drugih ljudi mi je dao suvu. Obukao sam je. I pitao sam svog ujaka, koji je bio sa mnom, da li da izađemo zajedno. On je rekao 'Ne, nećemo ići zajedno'. I tako sam ja izašao pre njega, jednim drugim čovekom, i posle toga ga nikad više nisam video. Kada sam izašao sa tim drugim čovekom u hodnik, rečeno nam je da su tu jedan, dva ili tri vojnika, možda više. Ali ja mislim da je jedan od njih, koji je bio plav, imao kamuflažnu uniformu. Ne mogu da vam kažem tačno koje boje, ali je to bila neka vrsta kamuflažne uniforme. Nije bio u civilnoj odeći. Rekao nam je da se skinemo - da se svučemo do pojasa, da skinemo sve do pojasa i skinemo cipele. Nisam imao nikakve cipele; imao sam samo čarape, jer sam cipele izgubio negde u šumi. Tako da sam skinuo i čarape. Prvo je vezao čoveka koji je bio pored mene, zatim je meni vezao ruke iza leđa. Ne znam šta je iskoristio da nas veže. To nije bila žica, nije bio metal. Bila je neka vrsta trake, ali vrlo čvrste trake koja nam je sekla kožu. Ali ja sam imao sreće da mi ruke nisu bile previše čvrsto vezane. Možda sam simulirao pokušavajući da se oslobodim, ali nisam uspeo u svakom slučaju. I tako me je gurnuo u sledeću učionicu. Ne sećam se koja je bila. Ali u svakom slučaju, to je bila ili učionica pored one gde smo bili, ili druga od vrata. Bilo je dosta odeće na podu te učionice. Mogao sam da je vidim pod mojim nogama, iako je bilo mračno. Mogao sam da osetim tu odeću. I onda otprilike, i sve je to vrlo približno, kada su sve vezali - ne znam da li su baš bili svi - jedan od vojnika bosanskih Srba je rekao da moramo da izađemo, i kolona je krenula. Ustvari, ljudi su se ređali jedan kraj drugog. Nekako sam se držao u sredini, možda iz straha, možda je to bilo spontano. Ne znam kako. Ja sam uvek bio nekako u sredini, iako se nismo otimali da budemo prvi. Ono što sam zaboravio da kažem je da dok smo bili u učionici, dok su pucali, ljudi su govorili da treba da bežimo svi zajedno i da onda neko ima šansu da preživi. Ali niko nije želeo da pogine. A drugi su govorili da oni ne ubijaju ljude, da je tu Crveni Krst, ili nešto tako. I da se vratim gde sam stao?

U tom trenutku ja sam stajao i mogao sam da vidim da je bilo možda dva ili tri vojnika. Sigurno je bilo više od jednog, ali ne znam koliko. I kada su ljudi izašli - ne znam tačno koliko je bilo, gde su stali i gde su izašli - pucanje je počelo, i onda bi zvali ljude u grupama po pet. Bio je čovek koji je bio iza mene i koga sam poznavao. Uspeo je da odveže svoje ruke, i pitao me je da li hoću da mi on odveže ruke. I rekao sam 'Ne. Ne. Neću to, jer ću biti ubijen. Ne želim to.' I posle toga kada je sledećih pet bilo pozvano, on je iskočio. Gurnuo je rukama na stranu dvojicu vojnika i počeo je da beži. Bežao je u tamu i nisam video gde ide. Znam da su pucali za njim. Ne znam da li su vojnici pucali ili ne. Sve što znam je taj čovek više nije živ. Nije uspeo. Znam da nije imao gde da beži, nije bilo načina da pobegne. I posle toga ljudi su prestali da izlaze. Ljudi više nisu hteli da izlaze. Bili smo vrlo žedni. I jedan od ljudi u kamionu je počeo da viče, počeo je da urla. Možda je prepoznao jednog vojnika tamo, i obratio mu se i rekao 'Negovao sam ti majku, Stanu, a sada ubijaš ove nevine ljude.'

Izlazili smo napolje. Ja sam bio negde u sredini, niz stepenice. Ne znam koliko vojnika je bilo u hodniku. Kada sam napustio školu, bilo je mračno, ali sam ipak mogao da raspoznam - ako mogu da vam pokažem na slici šta sam video ispred škole. To je bilo otprilike ovde. Kažem otprilike jer nisam mogao jasno da vidim. Ali sam bio bosonog i osećao sam nešto lepljivo između mojih nogu. Pretpostavio sam da je to krv, ali je bilo mračno. I tu je bila velika gomila. Nisam pažljivo posmatrao. Hodao sam pognute glave. I tada smo shvatili gde idemo. Posle toga smo ušli u kamion. Ne znam da li su svi ušli u kamion, ali se mnogo ljudi ukrcalo... To su trenuci kojih se ne sećam baš jasno, ali znam da je tu bila velika gomila. Pomislio sam da su to bili ubijeni ljudi, jer tokom vremena u kome smo bili u učionici, bilo je pucnjave, tako da sam pomislio da mora da ima ljudi koji su ubijeni, ljudi iz drugih učionica. Nisam mogao da ih vidim, ali sam čuo buku. Mogao sam da čujem ljude kako pričaju. Možda su ih negde transportovali. Možda su ih ubili. Ali pretpostavio sam da su to ljudi, ubijeni ljudi. Kamion je bio postavljen tu, skoro na istom mestu, možda malo dalje na levo, prema zaravnjenju, i bio je okrenut u istom pravcu odakle smo mi dolazili. Ulaz, vrata, bila su tamo, ali nešto, vrsta daske, bila je stavljena tamo, tako da smo koristili tu dasku da se ukrcavamo. Ne znam koliko je veliki bio kamion. Bio je velik... Ali čim se kamion napunio, strane kamiona su bile zatvorene. Nije bilo cirade na tom delu, na kraju, ali je bilo na drugoj strani kamiona. I neko, verovatno vojnik VRS, rekao je da treba da sednemo, jer smo bili pretrpani. Sedeli smo jedan do drugog kao sardine. Onda se mogao čuti pucanj. Ne znam da li je to bio rafal, ili jedan metak, ali smo čuli pucanj i neko na kamionu je zavrištao. Možda je neko bio ranjen. Ne znam ko je pucao. U svakom slučaju, pored kamiona je bilo pucanja i neko na kamionu je vrištao, kao da je bio ranjen. I u tom trenutku popadali smo jedan preko drugog. I situacija je bila haotična. Svi smo bili vezani. Nismo mogli da se držimo, i naša tela su se gurala o strane kamiona. Uspeo sam da ostanem negde blizu strane kamiona, ali prema srednjem delu kamiona, i bio sam na kolenima. I bio sam zgnječen od strane drugih ljudi, i u tom trenutku kamion je krenuo i putovao je oko pet ili deset minuta, ne mogu da vam kažem koliko dugo. Neko vreme smo putovali asfaltnim putem. Vožnja nije bila truckava. U jednom momentu skrenuli smo na makadamski put i zaustavili smo se posle pet ili deset minuta, približno. Prepoznao sam pored sebe svog nastavnika. Ne znam kako sam uspeo da ga prepoznam, jer je bilo mračno, ali sam ga jednostavno prepoznao, i rekao sam 'Da li ste to vi, gospodine?' I on je rekao 'Da, to sam ja'. I pitao me je ko sam ja, ali ja nisam odgovorio. To se sve dešavalo dok se kamion kretao, i onda se zaustavio i mogli smo da čujemo pucnje. Mogli smo da čujemo nešto kako udara, dobuje po kamionu, i zvučalo je kao kiša, ali su mogli da budu i rafali. Ne znam. Kasnije se ispostavilo da je to šljunak koji je leteo od puščane vatre. I u jednom trenutku neko je otvorio jednu stranu kamiona. Ustao sam. ne znam kako sam uspeo da ustanem. Bio sam vezan. Ali nekako sam uspeo da ustanem. Vrlo mi je teško da se prisetim svih detalja iz tog vremena. I oni su hteli da pet balija izađu napolje.

Photo: BETA/AP Amel Emrić

U tom trenutku ja sam stajao i mogao sam da vidim da je bilo možda dva ili tri vojnika. Sigurno je bilo više od jednog, ali ne znam koliko. I kada su ljudi izašli - ne znam tačno koliko je bilo, gde su stali i gde su izašli - pucanje je počelo, i onda bi zvali ljude u grupama po pet. Bio je čovek koji je bio iza mene i koga sam poznavao. Uspeo je da odveže svoje ruke, i pitao me je da li hoću da mi on odveže ruke. I rekao sam 'Ne. Ne. Neću to, jer ću biti ubijen. Ne želim to.' I posle toga kada je sledećih pet bilo pozvano, on je iskočio. Gurnuo je rukama na stranu dvojicu vojnika i počeo je da beži. Bežao je u tamu i nisam video gde ide. Znam da su pucali za njim. Ne znam da li su vojnici pucali ili ne. Sve što znam je taj čovek više nije živ. Nije uspeo. Znam da nije imao gde da beži, nije bilo načina da pobegne. I posle toga ljudi su prestali da izlaze. Ljudi više nisu hteli da izlaze. Bili smo vrlo žedni. I jedan od ljudi u kamionu je počeo da viče, počeo je da urla. Možda je prepoznao jednog vojnika tamo, i obratio mu se i rekao 'Negovao sam ti majku, Stanu, a sada ubijaš ove nevine ljude.' Verujem da je ime koje je pomenuo bilo Stana, ali nisam mogao da budem sto posto siguran. Neki ljudi su povikali 'Dajte nam vode prvo pa nas ubijte'. Bilo mi je stvarno žao da umrem žedan, i pokušavao sam da se sakrijem među ljudima koliko god sam mogao, kao i svi drugi. Samo sam hteo da živim još sekundu ili dve. I kada je bio moj red, skočio sam sa, verovao sam, još četiri čoveka. Mogao sam da osetim šljunak pod nogama. Bolelo je. I rečeno nam je da pronađemo mesto za sebe. Otišli smo sa leve strane kamiona. Neko mora da nam je pokazao put. Išao sam pognute glave i nisam ništa osećao. Znam da nisam ništa osećao. Mislim da se nisam plašio. Odlučio sam se.

I rafali su se nastavili i ljudi su padali. Ne znam koliko je to trajalo. Nastavljali su da dovode ljude. Sećam se tog starijeg čoveka, pretpostavljam da je to bio star čovek. I pošto je to bilo gotovo, ne znam koliko je trajalo, možda jedan sat, ili možda deset minuta. Ali sve u svemu, meni je to izgledalo jako dugo. Verovatno su pucali u sledeću grupu koja je bila izvedena posle mene. I u tom trenutku, osetio sam iznenadan bol u levoj nozi. Pomislio sam da me je metak pogodio u levo stopalo. I pomislio sam da meci pogađaju šljunak oko mene. Oni su pucali rafalno, i ja sam jednostavno očekivao da sledeći metak dođe i pogodi me

Nisam razumeo zašto nam je jedan od vojnika rekao da pronađemo mesto, ali kada sam se približio mestu, kada smo bili sa desne strane kamiona, video sam redove ubijenih ljudi. Izgledalo je kao da su postrojili jedan red pored drugog. Nisam mogao da vidim kraj, ali sam nekako imao osećaj, iako je bio mrak. I kada sam došao do svog mesta, i u tom trenutku smo gledali mrtve ljude. Moglo se razaznati da su to tamo mrtvi ljudi. Ne znam koliko ih je bilo tamo, pet ili deset, ali su stajali iza naših leđa. Ali sve se desilo vrlo brzo, bile su u pitanju sekunde. I onda sam pomislio da ću umreti vrlo brzo, da neću patiti. I samo sam pomislio da moja majka nikada neće znati gde sam završio. To je ono što sam mislio dok sam izlazio iz kamiona. I kada sam došao do mesta, neko je rekao 'Lezi dole'. I kada smo počeli da padamo napred, oni su bili iza naših leđa, pucanje je počelo. Pao sam dole, i ne znam šta se onda dogodilo. Nisam razmišljao. Nije bila moja ideja da prvo padnem i da tako preživim, samo sam pomislio da je kraj. Ne znam da li sam u tom trenutku ležao bez svesti, možda sam bio još uvek svestan, ali ne mogu da se tačno setim tog trenutka. Sve što znam je da dok sam ležao dole, osetio sam bol u desnoj strani grudi. Osetio sam bol na desnoj strani, ali ne znam da li sam bio ranjen, i osetio sam bol u desnoj ruci. I patio sam. Ali sam nastavio da ležim tako na stomaku sa glavom okrenutom desno. Pored mene je bio čovek koji je dosta ječao. Ne znam da li je bio pogođen, možda je bio skoro mrtav. Ne znam ko je to bio. Sve što sam mogao da čujem su bili njegovi jauci. I ja sam patio, ali nisam vikao. Nisam kukao. Ne znam koliko ozbiljno sam bio ranjen. Čekao sam na još jedan metak da me pogodi i čekao sam da umrem. I onda pošto su doveli još jednu grupu, od, verovatno pet ljudi, mislim da su se kretali sleva na desno, i to je bar ono što sam mogao da posmatram u tom trenutku. Bilo je otprilike pet ljudi. I onda je jedan od vojnika rekao starijem čoveku koji je sa mnom sedeo u učionici, pretpostavljam da se njemu obraćao, rekao mu je da kaže 'Alah-u-ekber'. Pretpostavljam da je to bio stariji čovek. Mogao sam reći po njegovom glasu. I rafali su se nastavili i ljudi su padali. Ne znam koliko je to trajalo. Nastavljali su da dovode ljude. Sećam se tog starijeg čoveka, pretpostavljam da je to bio star čovek. I pošto je to bilo gotovo, ne znam koliko je trajalo, možda jedan sat, ili možda deset minuta. Ali sve u svemu, meni je to izgledalo jako dugo. Verovatno su pucali u sledeću grupu koja je bila izvedena posle mene. I u tom trenutku, osetio sam iznenadan bol u levoj nozi. Pomislio sam da me je metak pogodio u levo stopalo. I pomislio sam da meci pogađaju šljunak oko mene. Oni su pucali rafalno, i ja sam jednostavno očekivao da sledeći metak dođe i pogodi me. Ali šljunak je nastavljao da pada na mene. Ne znam koliko im je trebalo. Ne znam koliko je redova ljudi još ostalo.

Ali kada su završili, smejali su se. Rekli su 'Pa, vaša vlada će se menjati za vas čak i kada ste mrtvi.' Onda bi pogledali u nekoga i zbijali šale 'Pogledaj ovog, izgleda kao kupus'. Ne znam šta su još govorili. I kada su jednom bili gotovi, neko je rekao da mrtve treba proveriti. Mislim da je ime pomenutog bilo Jovo. Rečeno je da mrtve treba pregledati, i rekli su da ako pronađu toplo telo, da ispale još jedan metak u glavu. I tako je taj čovek, ne znam da li je to bio Jovo ili neko drugi, rekao je 'Mislim da su svi mrtvi, mamu im jebem.' I tako sam ja mislio da možda želim da ih pozovem da me dokrajče jer sam mnogo patio. I mislio sam da ako ne umrem ovde, preživeću i onda ću biti odnesen živ, i moja patnja će se nastaviti. I dok sam ležao, u jednom trenutku, a ćutao sam sve vreme, mogao sam da vidim kako vojnička čizma gazi pored mog lica. I nastavljao sam da gledam, nisam zatvorio oči. Ali je čovek zakoračio preko mene, to je bio vojnik, i pucao je u glavu čoveku koji je bio pored mene. Tada sam zatvorio oči i bio sam pogođen u desno rame. Ne znam šta je to bilo. Ne znam da li je to bila vrsta rasprskavajućeg metka ili samo šljunak, ali mislim da to nije bio šljunak. Jer, još uvek imam metalne delove u svojoj desnoj ruci, u desnoj strani grudi, i takođe u stopalu. I pošto sam pogođen u rame, rekao sam sebi 'Svuda sam izranjavan. Kako to da ne umirem.' Ne znam kuda je otišao vojnik, ali su nastavljali da se smeju. S vremena na vreme, čuo bi se pucanj. Ubijali su ljude. I pominjali su nešto, govorili su nešto o Harisu Silajdžiću i našoj vladi, govorili su 'Razmeniće vas vaša vlada', i nešto slično. I pošto su završili posao, ponovo sam pomislio da bi trebao da pozovem pomoć.

Bilo je mnogo ubijenih ljudi, ne znam koliko, ali mnogo. U jednom trenutku sam podigao glavu i video sam da se neko kreće, možda dva reda ispred mene. Bio je možda dva ili tri metra metra od mene. I mogao sam da vidim da se kreće i pitao sam 'Da li si živ?' Šapnuo sam mu. I on je rekao 'Živ sam. Dođi i odveži me, molim te.' Ja sam rekao 'Ne mogu. Ranjen sam'. Ali on je nastavio da me zove. I možda jedan sat kasnije, možda 10 ili 15 minuta kasnije, ali meni je izgledalo dugo, počeo sam pomalo da se okrećem. To mi je možda dalo nešto snage i shvatio sam da mogu da možda, odem. Da možda mogu da hodam. I krenuo sam da se prevrćem preko tela. Uradio sam to nekoliko puta dok nisam stigao do čoveka koji je još uvek bio živ. I uspeo sam da se prevrnem do njegovih usta. On je bio zgnječen telima. Znao sam da ne može da ustane. On nije baš prekinuo žicu, ali je bio vrlo snažan čovek i pokidao ju je zubima. I rekao sam vam da je to bila snažna, otporna žica koju je vojnik iskoristio da mi veže ruke. Ustao sam na kolena i pokušao sam da ga odvežem svojim rukama. Iako je za moje ruke to bilo vrlo bolno, ipak sam uspeo

Još sam bio veoma žedan. Ali to je bilo kao između života i smrti. Nisam više znao da li želim da živim ili da umrem. Odlučio sam da neću da ih zovem da pucaju i da me ubiju, ali sam na neki način molio Boga da dođu i da me ubiju. Ali sam odlučio da ih ne zovem i čekao sam da umrem. Kada su završili, upalio se motor kamiona i oni su otišli. Ali sam ja nastavio da ležim kao do tad, i promenio sam položaj glave. Okrenuo sam se levo... I tako sam okrenuo glavu, i nisam se stvarno plašio. Nisam znao da li ima još vojnika ili ne. Nisam baš mislio šta ću da radim. Jednostavno sam ostao tamo, ostao sam da ležim. Još uvek sam bio vezan. Ali moguće je da sam mogao da vidim malo bolje u tom trenutku. Oči su mi se navikle na mrak pošto sam sišao sa kamiona. Bilo je mnogo ubijenih ljudi, ne znam koliko, ali mnogo. U jednom trenutku sam podigao glavu i video sam da se neko kreće, možda dva reda ispred mene. Bio je možda dva ili tri metra metra od mene. I mogao sam da vidim da se kreće i pitao sam 'Da li si živ?' Šapnuo sam mu. I on je rekao 'Živ sam. Dođi i odveži me, molim te.' Ja sam rekao 'Ne mogu. Ranjen sam'. Ali on je nastavio da me zove. I možda jedan sat kasnije, možda 10 ili 15 minuta kasnije, ali meni je izgledalo dugo, počeo sam pomalo da se okrećem. To mi je možda dalo nešto snage i shvatio sam da mogu da možda, odem. Da možda mogu da hodam. I krenuo sam da se prevrćem preko tela. Uradio sam to nekoliko puta dok nisam stigao do čoveka koji je još uvek bio živ. I uspeo sam da se prevrnem do njegovih usta. On je bio zgnječen telima. Znao sam da ne može da ustane. On nije baš prekinuo žicu, ali je bio vrlo snažan čovek i pokidao ju je zubima. I rekao sam vam da je to bila snažna, otporna žica koju je vojnik iskoristio da mi veže ruke. Ustao sam na kolena i pokušao sam da ga odvežem svojim rukama. Iako je za moje ruke to bilo vrlo bolno, ipak sam uspeo.

Pretpostavio sam da nije bio pogođen u kost. Nastavio sam da razmišljam o tim stvarima. I pitao sam ga da li je ranjen, i on je rekao 'Da, u glavu.' Nastavio sam da ga odvezujem zubima, pokušavajući da pregrizem tu žicu, svaku strunu žice. I to se nastavilo neko vreme. On je bio veliki, snažan čovek. Vrlo snažan. I uspeo sam da odvežem dve strune - moje ruke su bile isečene tom žicom, i u međuvremenu, video sam svetla, prema nama je dolazilo vozilo. Ne znam da li je išlo istim putem, ali su svetla bila okrenuta prema nama. Ja sam rekao 'Dolazi kamion'. Pretpostavio sam da je to kamion, možda i nije bio. On je nastavljao da insistira da bi trebalo da ga odvežem jer se plašio da ću ga napustiti, i želeo je da pobegne jer je verovatno bio lakše ranjen u glavu, to sam video kasnije. Nastavio sam i kamion se sve više približavao. Dolazio je sve bliže i bliže. Rekao sam 'Stvarno, dolazi kamion.' Ne znam kako sam mu pomogao ili da li je on sam to uradio, ali nekako je uspeo da ustane, iako je još uvek bio vezan, i počeo je da ide preko tela. Ne znam kuda. Ja sam puzao za njim na rukama i nogama. Nisam mogao da ustanem. Noga me je jako bolela. i dok smo išli preko tela, nisam mogao da vidim ko je to bio, bio je to užasan prizor. Neko je bio pogođen u glavu, i unutrašnjost se prosula. Nisam video nikoga živog. I kada smo prošli ta tela, ne znam koliko dugo sam puzao preko tih tela, ali kada smo došli do kraja tela, puzao sam preko nekog kamenja. Ako mogu to da vam pokažem. Mogu li da vam to pokažem?... Otprilike negde odavde. Pucano nam je u leđa prema brani. Naravno tada nisam znao da je to brana. Onda smo krenuli ovim pravem i otišli ovuda, ali to je tada bilo zeleno. I negde ovde, ušli smo u betonski rov. Nekih osam ili deset metara niz kanal. Čovek koji je bio sa mnom je išao ispred mene. Ne znam kako sam se spustio, ali znam da sam bio u rovu. Čovek mi je rekao svoje ime. Nismo se poznavali. Ja sam mu rekao svoje. Nismo bili toliko uplašeni jer je tu bilo žbunja, a mene je strašno bolelo. Teško sam patio. Bio sam go do pojasa i bosonog. Čovek je na sebi imao zelenu majicu sa kratkim rukavima, i prsluk i potkošulju. Skinuo je to i pocepao je da mi previje rane. Kada me je previo, zaspao sam u njegovom krilu jer nisam spavao dugo vremena. Možda sam dremao u kamionu, ali nisam stvarno spavao."

Photo: EPA

"Ne znam da li je egzekucija bila 15. jula, ali je bila oko ponoći. Možda je bilo posle ponoći, 1 ili 2, ali ne znam tačno. Ostali smo tamo do jutra. Ustvari, on me je probudio i pitao me je da li da idemo. Ja sam rekao 'Ne znam.' Ali pošto je desno od rova bila šuma, ušli smo u šumu. On je ušao prvi. Bilo je mnogo trnja. Ja sam puzao za njim. On je skupljao pečurke i pronašao je malu jabuku. Mi smo bili veoma žedni, ali nije bilo vode u potoku gde smo mi bili. I hodajući kroz šumu, došli smo do vrha brda. Mogu li da vam pokažem na fotografiji? Videli smo stražara pored nekog stenja. Nismo znali da je tu brana. On je hodao tamo i tamo je bila mašina. Mislim da je mašina bila na brani... Izvinite. Mi nismo videli ovaj deo iz šume pokazuje, ali smo videli gornji deo brane, zvali smo ga 'brana'. Nismo videli vodu, samo smo videli stražara. I tu nismo videli tela. Odlučili smo da se vratimo jer smo svuda bili okruženi selima. I vratili smo se niz brdo u rov. I čovek koji je bio sa mnom, otišao je da mi donese vodu. Ne znam kuda je otišao. Ali ja sam ostao iza u šumi, i on se nije vratio dugo vremena. Mislio sam da je možda otišao. Posle nekoliko minuta, možda su to bili minuti, deset, dvadeset, ne znam, on se vratio noseći vodu ili neku vrstu polomljene kante ili cipelu ili nešto slično. Onda smo odlučili da pređemo preko drugog brda gde smo mogli da vidimo spaljene kuće. Oni se ne mogu videti na ovoj fotografiji. I prošli smo ispod tog platoa gde su se odvijale egzekucije. Prošli smo dole, rizikovali smo, neko je mogao da nas ubije, ali smo ušli u šumu sa druge strane, što mogu da vam pokažem. Mogu li da vam pokažem put koji smo prešli, put? Može se videti na ovoj fotografiji. Otišli smo u šumu na drugom brdu. To je moglo potrajati satima jer nismo normalno hodali. Čovek koji je bio sa mnom išao je nekih 50 metara ispred. Puzao sam, ponekad sam skakutao na jednoj nozi sa štapom. On je nastavio da me preklinje da ga pratim. Bio sam iscrpljen i gladan i žedan, ali nisam mogao da hodam. Mogao sam da živim ležeći neko vreme ali nisam mogao da hodam tako iscrpljen. Stigli smo na brdo sa druge strane. Izbili smo iz šume na livadu. Onda smo videli reku ili na deo brane, ne na samu branu, nego na vodu iza, mislili smo da je to reka. Posle nekog vremena čuli smo motor, i video sam utovarivač kako skuplja mrtva tela i utovaruje ih u nešto. Ne znam da li je to bio traktro ili kamion. Ali je bila velika gomila tela. Ne sećam se koliko. Trpeo sam velike bolove."

Svedok je onda na fotografiji pokazao osenčenu oblast koja je bila pokrivena telima:

"Ovo što sam opisao je grubo, vrlo grubo. Možda je bila veća ili manja. Kada samo jednom bacim pogled, možda je bilo tako mnogo ljudi. Ne znam tačno. Stvarno ih je bilo mnogo. Čovek koji je bio sa mnom možda zna više, jer je bio u boljem stanju. Ne mogu vam reći tačan broj. Ne znam... Možda je bila manja. Nije bila baš potpuno pokrivena. Nije baš bilo do ivica. Ne mogu stvarno da kažem. Možda je bilo otprilike ovako, možda je bilo veće, možda je bilo manje, ali ovako mi je izgledalo."

Na pitanje koliko je vremena proveo u šumi, svedok je odgovorio:

"Četiri dana smo proveli tamo. Lutali smo okolo. Prvo smo čuli artiljeriju i pucnjavu. Mislili smo da će linije fronta biti u blizini. Jednostavno smo lutali okolo i nismo znali gde smo, kuda idemo. Na jednom brdu smo primetili TV predajnik. Mislim da je bilo na Majevici. Mislili smo da idemo u Tuzlu ili negde drugde. I onda smo pratili potok. Izgubili smo se. Prošli smo kroz sela. i dogodilo se da smo izbili na teritoriju BH armije. Ali je to bilo slučajno. Nismo videli nikakve BH vojnike. Išli smo uz potok, selo Vitinice, i videli smo dva vojnika kako kopaju rovove, srpska vojnika. Takođe smo naišli na vojnike u šumi, ali smo imali sreće što nas nisu ubili. Bio sam prekriven krvlju, prljav. Padala je kiša. Bilo mi je hladno. Čovek koji je bio sa mnom me je nosio, hrabrio, i da nismo prošli na teritoriju tog dana, mislim da ja ne bih mogao da idem napred; ostao bih iza. Čuli smo muški i ženski glas kako razgovaraju. Nismo znali gde smo, da li smo prešli liniju, da li smo ušli na teritoriju koju kontroliše BH armija. Ali oni su pričali o Srebrenici... Govorili su o ubistvima i iz toga smo zaključili da su Muslimani."         

*Svedočenje preuzeto iz Biltena broj 16 Fonda za humanitarno pravo; nastavak u petak, 24. jula

star
Oceni
4.35
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi