Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Genocid u Srebrenici: Suđenje Radislavu Krstiću (8)

Iza mene bager je kopao masovnu grobnicu

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: wordpress.com

U julu 1995. u Srebrenici je izvršen genocid, ratni zločin u kojem su planski realizovana ubistva više od osam hiljada bošnjačkih muškaraca i dečaka između 12 i 77 godina. Uprkos dominantnom poricanju zločina genocida i odbijanja zvaničnog Beograda da besomučno ubijanje civila i ratnih zarobljenika u Srebrenici pre 20 godina nazove genocidom, ostaju nesporne presude Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog tribunala za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. Eufemizmi o "strašnom i jezivom zločinu", pominjanje "najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata", uglavnom bez činjenica da su počinioci bili Vojska Republike Srpske i srbijanska državna policijska jedinica "Škorpioni", a žrtve Bošnjaci iz Podrinja, neuspešni su pokušaji prikrivanja angažmana Srbije u presuđenom genocidu. Presudom Međunarodnog suda pravde, naime, potvrđeno je da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. počinile genocid koji je Srbija najpre propustila da spreči, a zatim i da kazni i izruči Tribunalu njegove počinioce, na čelu sa Ratkom Mladićem. Presudom je od Srbije zahtevano da bez odlaganja, u skladu sa obavezama koje ima po Konvenciji o genocidu, preduzme efektivne korake da kazni počinioce genocida i izruči Tribunalu optužene za taj i druge ratne zločine. Srbija je prekršila svoje obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ali i iz dve "privremene zaštitne mere" koje je u aprilu i septembru 1993. godine izrekao Međunarodni sud pravde. Njima je tadašnjoj SR Jugoslaviji izričito naloženo da “preduzme sve što je u njenoj moći, kako bi sprečila zločine genocida, kao i da obezbedi da takve zločine ne čine vojne ili paravojne formacije... koje bi mogle da budu pod njenom kontrolom ili da imaju njenu podršku”. Uprkos tom izričitom nalogu, zaključile su sudije najvišeg svetskog suda, Srbija nije u julu 1995. godine učinila ništa da bi pokušala da spreči srebrenički masakr, "mada joj je moralo biti jasno da postoji ozbiljan rizik genocida." Nesporni fakti na terenu bili su da je Srbija naoružavala bosanske Srbe, odnosno VRS, a kuriozitet je da su i meci pronađeni prilikom ekshumacije grobnica bili proizvedeni u SRJ. Beograd je brinuo i o kadrovskoj popuni VRS, a pored ove logističke i finansijske podrške, u genocidu je direktno učestvovala i paravojna formacija "Škorpioni", pod kontrolom MUP Srbije. O značaju uticaja Srbije na zločin genocida u Srebrenici svedoči i činjenica da su za deportaciju žrtava korišćeni autobusi srbijanskih prevoznika "Sedmi jul" iz Šapca, valjevačke "Strele" i "Rakete" iz Užica. Za genocid, ili pomaganje u izvršenju genocida, osuđeno je pred Haškim tribunalom i Sudom Bosne i Hercegovine 30 optuženika na ukupno 568 godina zatvora. Osuđeni su oficiri i vojnici Vojske Republike Srpske, a najpoznatije su presude kojima su osuđeni Zdravko Tolimir, Ljubiša Beara i Vujadin Popović na doživotnu robiju, Radislav Krstić i Drago Nikolić na po 35 godina zatvora. I Sud Bosne i Hercegovine osudio je za zločine u Srebrenici više oficira Vojske Republike Srpske. Na 30 godina zatvora osuđen je Milorad Trbić, bivši načelnik bezbednosti Zvorničke brigade. Osuđeni su i Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijan i Zoran Goronja. Pred Sudom BiH i Haškim tribunalom oslobođeno je više optuženih za učešće u genocidu, a najpoznatiji su slučajevi oslobađanja Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, te prvostepena oslobađajuća presuda čelnicima srbijanske Službe državne bezbednosti Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, koji su se teretili i zbog zločina koje su počinili pripadnici formacije "Škorpioni". Za genocid, zločine protiv čovječnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja pred Haškim tribunalom sudi se Radovanu Karadžiću, bivšem predsedniku RS i Ratku Mladiću, nekadašnjem komandantu Vojske Republike Srpske. Nesporni genocidni čin sadržan je, između ostalog, u Direktivi 7 koju je potpisao predsednik RS Radovan Karadžić: "Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljnjeg opstanka i života mještana u Srebrenici..." U Biltenu broj 16 Fonda za humanitarno pravo objavljeni su transkripti sa suđenja Radislavu Krstiću. Prenosimo delove sa tog suđenja

I onda su pitali ljude odakle su, ljudi iz Glogove, ljudi iz Cerska, ljudi iz Bratunca, i ljudi su odgovorili. I onda su rekli 'Neka ustanu ljudi iz Glogove.' Jedan čovek je ustao. Srpski vojnik je rekao 'Izađi napolje.' On je izašao iz skldišta levo, u pravcu iz koga smo ušli u skladište. Mogli smo da čujemo tupe udarce i njegove krike i jauke. Kada je sve to prestalo, ponovo su se vratili sa baterijskim lampama, zvali su ljude iz različitih mesta. Niko nije priznao da je iz tih mesta, onda bi uperili baterijsku lampu nasumice u nekoga, i onda bi osoba morala da ustane i izađe napolje. Tako su nastavljali da ubijaju ljude

12 -13. april 2000. godine

"N", zaštićeni svedok optužbe

Svedok "N" je otišao u Potočare sa svojom porodicom kada je čuo za pad enklave.

"Jedanaestog jula skupljao sam seno, zajedno sa članovima svoje porodice. Kada sam stigao, video sam svoje susede kako se skupljaju na jednom mestu, da su poneli svoju imovinu, šta god da su mogli da ponesu, i ja sam pitao 'Šta se dešava?'. I rekli su mi da je neko iz civilne zaštite došao i rekao im je da napuste selo. Žene, deca i stariji je trebalo da idu u UNPROFOR bazu u Potočarima, a telesno sposobni ljudi su trebali da idu gde god da su mogli... U toku noći sam stigao u Potočare."

Svedok je sa porodicom otišao u fabriku boksita, i sledećeg dana je pokušao da uđe u autobus.

"Srpski vojnici su stajali pored naše kolone, i zgrabili su me za ramena i rekli su mi 'Dođi ovamo, stari. Izlazi odatle'... Pošto su skupili grupu ljudi, 15 do 20 ljudi, srpski vojnici su nam rekli da više ne možemo da ostanemo tamo, i rekli su nam da odemo na brdo u delimično završenu kuću. I u tu kuću smo otišli. Ušli smo u prizemlje te nedovršene kuće i seli, i oni čuvali stražu oko nas... Jedan od srpskih vojnika, pošto je prošlo nekoliko sati od kada su nas skupili tamo, i kada smo ga pitali zašto su nas izdvojili, rekao nam je 'Ne znam. General Mladić dolazi sada, tako da možete da pitate njega.' Onda se oficir pojavio. Nije nosio nikakvu kapu. Imao je retku kosu, počinjao je da ćelavi. Pojavio se sa puta i pratila su ga tri do četiri druga srpska vojnika i došao je do vrata kuće gde smo mi bili. I rekao je 'Zdravo komšije.' i pitao nas je da li ga poznajemo. Neki od nas su rekli da, neki od nas su rekli ne. I onda je Ratko Mladić rekao 'Pa, oni koji me ne znaju sada imaju priliku da me vide.' I onda sam mu ja postavio pitanje: 'Generale, zašto nas odvajate od naših porodica?' A on je rekao 'Imam 180 Srba koji su zarobljeni u Tuzli. Vaši ljudi ne žele da ih oslobode, tako da moram da imam 180 vas tako da ih mogu razmeniti za svoje.' I onda je otišao istim putem a mi smo ostali da sedimo tamo.

Kada je pala noć, srpski vojnici koji su nas čuvali naredili su nam da uzmemo naše stvari i da krenemo ispred njihovih vojnika. Oni koji su sedeli izvan kuće su ustali prvi, i onda su otišli u pravcu Bratunca, preko polja. Oni od nas koji su bili u kući su ih pratili, i prešli smo oko 200 metara i posle toga smo skrenuli desno, i otišli smo uz put koji ide iz Potočara do Bratunca. Došli smo na put koji vodi do fabrike akumulatora, koja je u blizini UNPROFOR baze, i dva autobusa su stajala parkirana tamo. I ljudi koji su prvi stigli ukrcali su se u zadnji autobus, a oni koji su došli posle prvi autobus. Ja sam ušao u prvi autobus i u to vreme je bio već pretrpan, i mogao sam da vidim na desnoj strani autobusa generala Mladića i nekoliko drugih vojnika oko njega. kada sam ušao u autobus, video sam crveni automobil ispred autobusa, i pošto su se svi ukrcali u autobus, srpski vojnik je ušao u autobus i otišao do vozača. I stajao je tamo i nosio je automatsku pušku. General Mladić je prišao autobusu i rekao je vozaču da zatvori vrata i da prati crveni automobil. Vozač je zalupio vrata autobusa i crveni automobil je krenuo i mi smo ga pratili. I tako smo došli do Bratunca. Posle toga smo otišli u pravcu Kravica"

Photo: Stock

"Prepoznao sam mesto gde su se autobusi zaustavili u Bratuncu, pošto smo prošli školsku zgradu. Posle toga smo se zaustavili ispred napuštenog skladišta. Tamo smo zatekli grupu srpskih vojnika, i jedan od njih je prišao autobusu, vozač je otvorio vrata autobusa, i naredio nam je da izađemo iz autobusa i marširamo ispred srpskih vojnika. Oni su napravili kolonu, i mi smo marširali ispred njih, i tako smo ušli u skladište... Mislim da je bilo dugačko oko 15 metara i 7 do 8 metara široko. Pošto je dovedena zadnja grupa, naređeno nam je da ustanemo i da se pomerimo natrag, tako da zadnja grupa koja je bila napolju može da uđe. Pomerili smo se nazad koliko smo mogli, i onda je zadnja grupa ušla u skladište i onda nam je naređeno da sednemo. Ali nije bilo dovoljno mesta za sve da sednu, tako da su neki ljudi seli a drugi su im seli u krilo. Kada smo ušli, nije bilo dovoljno mesta, i požalili smo se da ćemo se pogušiti. I onda je srpski vojnik zavikao iznad naših glava 'Ćutite ili ćemo vas sve pobiti.' i onda smo zaćutali. Onda je neko iz oblasti gde smo ušli rekao 'Dvanaestorica vas morate izvršiti zadatak koji vam je dat. Da li to razumete?' I govorio je oštrim tonom. I onda je grupa kao jedan odgovorila 'Da, gospodine'. I onda su srpski vojnici došli sa baterijskim lampama i osvetlili su nas. I onda su pitali ljude odakle su, ljudi iz Glogove, ljudi iz Cerska, ljudi iz Bratunca, i ljudi su odgovorili. I onda su rekli 'Neka ustanu ljudi iz Glogove.' Jedan čovek je ustao. Srpski vojnik je rekao 'Izađi napolje.' On je izašao iz skldišta levo, u pravcu iz koga smo ušli u skladište. Mogli smo da čujemo tupe udarce i njegove krike i jauke. Kada je sve to prestalo, ponovo su se vratili sa baterijskim lampama, zvali su ljude iz različitih mesta. Niko nije priznao da je iz tih mesta, onda bi uperili baterijsku lampu nasumice u nekoga, i onda bi osoba morala da ustane i izađe napolje. Tako su nastavljali da ubijaju ljude. Ponekad bi nekoga doveli natrag, teško pretučenog, noseći ga za ruke. Doneli bi ga do dovratka, i onda bi ga treći gurnuo u prostoriju, i onda su ljudi prebacivali tu osobu iz ruke u ruku. I to se nastavilo do jutra. Ujutro su prestali da izvode ljude napolje. Ljudi koji su držali mrtve žalili su se da ne mogu više da izdrže, i hteli su da ih iznesu. I dozvolili su to i onda su ljudi iznosili mrtva tela. Dvoje ljudi bi izneli telo i nosili ga izvan hodnika, iza skladišta."

Video sam dva čoveka kako stoje na levoj strani. Tu su bili srpski vojnici, dva sa leve strane, tri sa desne strane, i bio je jedan koji je bio licem okrenut skladištu sa automatskom puškom u ruci i vikao je 'Dođi kod mene'. I dok smo išli prema njemu, zakratko se zaustavio i nastavljao da ponavlja 'Dođi ovamo'. I onda sa leve strane, vojnik koji mu je stajao sa leve strane udario ga je sa gvozdeom šipkom po glavi. I srpski vojnik koji je stajao sa desne strane imao je sekiricu, i udario ga je po leđima sa oštricom sekirice. Ušao sam u veliku sobu, ali su nastavili da izvode i ubijaju ljude. I to se nastavilo do popodneva

Na pitanje Pitera MekKloskog, zastupnika optužbe, da li je čuo vojnike koji su ih čuvali kako pričaju između sebe, svedok je odgovorio:

"Jesam. Oni su se predstavljali. Pitali su nas 'Da li znate ko smo mi, čiji smo mi vojnici?'. Mi smo ćutali, nismo odgovarali. I onda bi udarili jedan drugog po ramenu i rekli 'Ovaj je Arkanovac.' i on bi rekao jeste. I onda bi drugi rekao da je pripadao vukovima, Drinskim vukovima, i on bi to potvrdio."

"Kada su izneli mrtve, čuli smo dva kamiona kako se približavaju skladištu. Mislili smo da će nas transportovati negde, ipak, vojnik je došaodo vrata i rekao 'Treba mi deset dobrovoljaca, vrednih i mlađih, da urade nešto za nas.'. Odmah smo znali da će utovarivati tela. Izabrali su deset tela, pokazali su prstom na njih. Deset od njih je izašlo napolje. Neko vreme je bila tišina. Dok smo čuli kako motorna vozila odlaze od skladišta, tih deset naših ljudi se nikada više nisu pojavili... Onda su nam dozvolili da idemo u toalet i pokazali su nam, da kad se izađe iz skladišta, na desnoj strani, ima prostorija koja se koristi kao toalet. I izašli smo, i ja sam takođe izašao. Dok sam dolazio iz toaleta, video sam kako iz stroja izvode ljude i vode ih na levu stranu. Video sam dva čoveka kako stoje na levoj strani. Tu su bili srpski vojnici, dva sa leve strane, tri sa desne strane, i bio je jedan koji je bio licem okrenut skladištu sa automatskom puškom u ruci i vikao je 'Dođi kod mene'. I dok smo išli prema njemu, zakratko se zaustavio i nastavljao da ponavlja 'Dođi ovamo'. I onda sa leve strane, vojnik koji mu je stajao sa leve strane udario ga je sa gvozdeom šipkom po glavi. I srpski vojnik koji je stajao sa desne strane imao je sekiricu, i udario ga je po leđima sa oštricom sekirice. Ušao sam u veliku sobu, ali su nastavili da izvode i ubijaju ljude. I to se nastavilo do popodneva... Onda ponovo, čuli smo dva motorna vozila kako se približavaju skladištu. Ponovo, jedan od srpskih vojnika je tražio da deset ljudi izađe i da uradi nešto za njih. Niko se nije javio, tako da je on izabrao deset ljudi. Neko vreme je bila tišina, i onda smo ponovo čuli kako se pale mašine i kako vozila odlaze. Tih deset ljudi se više nije vratilo u skladište. Onda su prestali sa ubijanjem i rekli su da dolazi general Mladić. I on se pojavio u vratima, general srpske vojske, Ratko Mladić. Pitali smo ga 'Zašto nas držite ovde? Zašto nas ovde gušite? Zašto nas ne odvedete negde?' On je rekao 'Nisam uspeo da dogovorim vašu razmenu ranije. Sada smo se dogovorili i svi ćete biti razmenjeni i idete u Kalesiju na razmenu. Ali neka neko od vaših prebroji koliko vas ima tako da mogu da odredim koliko mi treba autobusa.' Jedan iz naše grupe je ustao, i kada nas je prebrojao, rekao je Ratku Mladiću da nas ima 296. On je rekao 'Sedite, sada će doći vozila da vas prebace do Kalesije'."

Photo: Stock

"Kada su se vratili oni koji su odvedeni da iznose mrtve iz skladišta, vratili su se u suzama. Pitali smo ih 'Šta nije u redu?' I rekli su, 'Ne samo da ubijaju tamo, već ubijaju još negde. Dovode naše ljude, naši ljudi ih dovode i stavljaju ih na istu gomilu.' To sam čuo od čoveka koji je odnosio mrtva tela iz našeg skladišta. Naš zaključak je bio da negde u neposrednoj blizini ima drugih Muslimana koje ubijaju... Šest autobusa je došlo i onda su srpski vojnici izdali naređenja da treba da ustanemo i da se postrojimo jedan po jedan, jer dolaze vozila da nas prevezu. Ustali smo. Kada sam izašao, video sam šest autobusa kako stoje u neposrednoj blizini. Mogao sam da raspoznam 'Boksit Milići' i 'Centrotrans Sarajevo', to su bile oznake na autobusima. Nisam prepoznao druge oznake...  Iz Bratunca krenuli smo prema Srbiji. Došli smo do reke Drine. Tamo ima most koji vodi u Srbiju. Nismo prelazili taj most. Otišli smo na levo, prema Zvorniku. Stigli smo do Zvornika, i onda smo otišli do Karakaja. Kada smo došli do Karakaja, skrenuli smo levo, kada smo došli do škole i do velike dvorane spojene sa školom."

Otvorili su zadnji deo kamiona i naredili su nam da izađemo. I ja sam bio zadnji u kamionu, tako da sam prvi izveden. I pokazali su mi gde treba da stanem, pored nekih mrtvih tela. I svi su bili postrojeni, u nekoliko redova, sa okrenutim leđima. Tamić je odmah otišao, i odmah pošto je otišao čuli smo da automatske puške pucaju. Svi su pali u tom trenutku, i u one koji nisu bili ubijeni, koji su još davali znake života, pucano je pojedinačno, ubijani su pojedinačno. Nisam se usuđivao da se pomerim. Samo sam gledao dole ka zemlji

Autobusi su se konačno zaustavili u Petkovcima, pored škole. 

"Kada smo stigli u školsko dvorište, autobusi su se zaustavili i srpski vojnici su prišli autobusima. Autobusi su se otvorili, vrata autobusa su se otvorila i ljudi su počeli da izlaze u koloni. Išli su u pravcu fiskulturne sale, i ulazili su u salu. U tom momentu, vrata mog autobusa su se otvorila i dok smo izlazili, prošli smo pored nekih srpskih vojnika i otišli smo u pravcu fiskulturne sale, i ušli smo u salu i seli. Video sam između 15 i 20 vojnika. Bili su obučeni u kamuflažnu uniformu. Vojnu kamuflažnu uniformu."  

Pošto je svedok stigao u školu u Petkovcima, nove i nove grupe su dovođene i smeštane u fiskulturnu salu u Petkovcima.

"Ne sećam se dokle je to trajalo, ali posle toga, u jednom trenutku se general Mladić pojavio na vratima, i zato što smo bili strašno zbijeni u toj sali i zato što nismo dobijali ni hleba ni vode, zavapili smo, svi u jedan glas 'Zašto nas mučite ovde?' I onda je on rekao 'Pa, vaša vlada vas ne želi, i moram da se postaram o vama. Jedna grupa će biti odvedena u Kladušu, Fikretu Abdiću, a druga grupa će biti transportovana u Bijeljinu. Dobićete vodu kada izađete iz sale.'"

Po svedokovoj proceni u sali je bilo oko 2.500 ljudi.

"S vremena na vreme mi bi počeli da vičemo, jer nismo više mogli da izdržimo. Gušili smo se. Nije bilo vazduha, nije bilo vode. I onda bi počeli da vičemo i onda bi oni otvorili vatru i pucali iznad naših glava. I onda bi se sve utišalo za neko vreme i rekli bi 'Ćutite, ili ćemo pucati'... Onda bi bosanski Srbi koji su čuvali stražu izdali neka naređenja. Bila je grupa njih koja je stajala levo od vrata, glavnih vrata, i oni su naredili ljudima da izađu iz sale kroz ta vrata. Rekli su da će biti negde odvedeni. I onda su vojnici bosanski Srbi doneli neke trake odeće kojima su nam povezali oči, i dali su nekim ljudima nešto vode i pustili ih negde. Kolona bi marširala neko vreme i onda bi stala, i to bi trajalo nekoliko minuta i onda bi druga kolona napustila gimnaziju posle toga. Kada su ljudi počeli da izlaze, čuli smo negde rafale kako dolaze iz daljine. Onda bi se zaustavili, onda bi sve bilo tiho neko vreme, i posle nekog vremena čuli bi puške kako ponovo pucaju, ponovo na istom mestu. I neki stariji ljudi su rekli u tom trenutku 'Oni uzimaju svakog. Oni ubijaju svakog.' I u večernjim satima, između 7 i 7.30, bio je moj red da napustim fiskulturnu salu, zajedno sa nekim drugim ljudima. Popio sam nešto vode, i oči su mi bile povezane i ušao sam u mali kamion koji se zvao 'Tamić'. Pošto se napunio, krenuo je, i crveno vozilo je pratilo kamion i bio je tu jedan vojnik sa automatskom puškom i on nam je pretio. Nije nam dao da govorimo. Rekao je 'Sve ću vas pobiti'. Nismo putovali dugo. U jednom trenutku smo skrenuli sa puta i otišli u polje, gde smo videli mnogo mrtvih ljudi. TAM kamion se zaustavio i dva srpska vojnika su prišla kamionu. Otvorili su zadnji deo kamiona i naredili su nam da izađemo. I ja sam bio zadnji u kamionu, tako da sam prvi izveden. I pokazali su mi gde treba da stanem, pored nekih mrtvih tela. I svi su bili postrojeni, u nekoliko redova, sa okrenutim leđima. Tamić je odmah otišao, i odmah pošto je otišao čuli smo da automatske puške pucaju. Svi su pali u tom trenutku, i u one koji nisu bili ubijeni, koji su još davali znake života, pucano je pojedinačno, ubijani su pojedinačno. Nisam se usuđivao da se pomerim. Samo sam gledao dole ka zemlji. I kada je TAM kamion otišao, kada se pomerio, okrenuo sam se i shvatio da odvodi ljude na drugu lokaciju. Bila je to ista vrsta kamiona, i pratio ga je crveni automobil. I posle nekog vremena crveni automobil se vratio, i malo kasnije taj isti TAM kamion je došao do mog mesta i doveo je ljude opet na našu lokaciju, nekih 10 do 15 metara od mene. Ljudima je ponovo naređeno da izađu iz kamiona. I crveni auto se takođe zaustavio, i Ratko Mladić je izašao iz kola, zajedno sa vojnicima koji su ga pratili, i gledali su kako izvode ljude iz TAM kamiona i postrojavaju ih i pogubljuju. Pošto su završili svoj posao, Ratko Mladić je seo u isti crveni auto i vratio se u pravcu gimnazije. Nastavili su da dovode ljude i da ubijaju ljude i to je potrajalo do sumraka. Iza mojih leđa bio je bager koji je kopao masovnu grobnicu."

Photo: EPA/FEHIM DEMIR

Na pitanje kako je mogao da vidi crveni auto ako su mu bile povezane oče, svedok je odgovorio:

"Kada su mi povezane oči, odmah pošto su mi povezali oči, malo sam pomerio povez gore tako da sam mogao da vidim. Ali oni nisu obraćali mnogo pažnje da li ljudi skidaju svoje poveze ili ne. Jedostavno su nam govorili da ne pričamo i to je bilo sve."

"Video sam bager. Bio je iza mojih leđa. Imao je vedro, vrstu lopate. I to je vrsta mašine koja može i da kopa i da prenosi različiti materijal. Radio je dok nije pao mrak. Kada se smračilo, drugi bager je stigao i upalili su farove. U tom trenutku, donosili su tela samo na jedno mesto, i ubijali su ljude na tom mestu i svetla bagera su bila upaljena i nastavljali su da ubijaju ljude. I to se nastavilo dok nisu dokrajčili sve. I kada je zadnji TAM stigao, neko je rekao 'To je to, niko više nije ostao.' Jedan od srpskih vojnika je pitao 'Da li se vraćamo sa vama?' A drugi je odgovorio 'Ne, nećete se vratiti sa mnom. Možda će biti još jedan kamion koji će doći da vas pokupi, i onda ćete se vratiti. Ako se ne pojavi, onda ćete stražariti celu noć.' I onda, pošto je taj kamion otišao, oni su ostali da stoje i da puše pored bagera. Posle toga, sličan kamion je stigao sa upaljenim svetlima i mogao sam da čujem ljude kako govore, ali nisam mogao da raspoznam šta su govorili. Onda su isključili svetla, i mogli smo dobro da vidimo, jer je bila mesečina. Onda su svi seli u bager i kamion i onda su otišli u pravcu fiskulturne sale. Pošto su otišli, ustao sam i počeo sam da vičem. Hteo sam da vidim da li je neko ostao živ tako da možemo da odemo zajedno. Dozivao sam da vidim da li ima nekog živog da idemo zajedno? I jedan u blizini je odgovorio i rekao je da je živ. ustao je i otišli smo sa tog mesta i prešli smo pašnjak i skrenuli levo uzbrdo u šumu. U šumi, seli smo da se odmorimo. I onda smo čuli pucnje na istom mestu. Čovek koji je bio sa mnom je rekao 'Ovde su. Ponovo su se vratili.' I ja sam rekao 'Pusti ih'. Onda smo videli još jedan pucanj blizu nas. I onda je rekao 'Mora da su videli naše tragove kroz visoku travu', jer je bila mesečina. Kako smo osećali da nam se približavaju, skrenuli smo desno i ušli u gusto šipražje puzeći na stomacima. Oni su nas pratili, pucali su u šumu, i onda smo se pitali kuda da idemo. I onda smo pomislili hajde da idemo železničkom prugom i da se vratimo tragom svojih koraka. Pruga je bila u blizini. I kada su otišli na mesto gde su počeli da pucaju, ustali smo i otišli kroz šumu prema Tuzli. Sledećeg dana, kada je svanulo, još jedan čovek se pojavio na brdu koji je bio tamo na mestu egzekucije, kao i mi. Pridružio nam se i produžio je sa nama i prešli smo na slobodnu teritoriju kod Nezvuka. Datum je bio 19. Mislim da je bila sreda.'"

Photo: EPA

Zastupnik generala Krstića, Nenad Petrušić je svedoku predočio deo izjave koju je dao službi državne bezbednosti pošto je došao na slobodnu teritoriju.

U izjavi je svedok naveo:

"Posle toga, pozvali su Ibrana Mustafića, Mujinog sina, bivšeg čelnika srebreničke opštine i poslanika u BH parlamentu, republike Bosne i Hercegovine, i ubili ga tupim predmetom. Nisam video kako ga tuku, ali sam čuo udarce i krike i četnika koji je rekao 'Gotov je'."

Svedok je potvrdio da je to njegova izjava, a zastupnik odbrane ga je potom pitao da li je Ibran Mustafić ipak živ na šta je svedok odgovorio da jeste.

Na pitanje sudije Rodrigeza, koliko je puta video generala Mladića, svedok je odgovorio:

"Šest puta. Prvi put sam ga video kada sam odvojen i odveded u nedovršenu kuću. Drugi put je bio kada smo ukrcavani u autobuse u Potočarima, stajao je pored autobusa. Treći put je to bilo kada je došao do nas i rekao nam da ćemo biti razmenjeni u Kalesiji. Četvrti put je bilo kada smo ukrcavani u autobuse, ponovo je stajao pored autobusa. Peti put je bilo kada je došao do fiskulturne sale i kada nam je rekao da će neki od nas ići u Kladušu a neki u Bijeljinu. I šesti put je bilo na livadi kada smo pogubljivani."

*Nastavak u sredu, 22. jula

star
Oceni
4.45
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi