Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (7)

Feljton: Bizarni sveci Srpske crkve (6)

"Sveti" Despot Stefan, hrišćanoubica i nogosek

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Izvor: i0.wp.com

Lično imam simpatije za lik i život Stefana, Lazarevog sina. On je daleko najbolji i najveći srpski srednjevjekovni ratnik. Da je on imao silu koju su imali Dušan, te kasnije Mrnjavčevići, satro bi Osmanlije, ni nosa u Evropi ne bi pomolili. Ali da on bude proglašen za sveca, to je smiješno. Nikome nije do sad, a i ne pada na pamet, da za svetitelje predlože velike ratnike kao što su npr. bili Janoš Hunjadi, Skenderbeg, ili princ Eugen. Na takvu bezumnu etnofiletsku ideju samo je Srpska crkva u stanju da dođe

Knjiga Miroslava Ćosovića "Bizarni sveci Srpske crkve" prodaje se u Crnoj Gori, u supermarketima i na kioscima po cijeni od 3.99 €. Osim onoga što čitate u feljtonu, u knjizi možete pročitati još mnogo toga zanimljivog - o Svetom Savi, o Nikolaju Velimiroviću, o Njegošu, o Luki Vukmanoviću, o Atanasiju Jevtiću, o Amfilohiju Radoviću, o Filaretu Mićeviću, o istoriji pravoslavne crkve na ovim prostorima... Facebook stranica knjigehttps://www.facebook.com/bizarni.sveci.srpske.crkve

Stefan Lazarević je bio sin kneza Lazara Hrebeljanovića - koji je poginuo u Kosovskoj bitki 1389. godine. Na vlast je došao kao maloljetan poslije smrti svog oca, ali je odmah postao turski vazal. Tokom svog života učestvovao je u mnogo bitaka. Ratovao je za Turke u velikim bitkama na Rovinama, kod Nikopolja, kod Angore. Bio je izvanredan ratnik i tokom svoje vladavine donekle je stabilizovao stanje u svojoj zemlji, teško poremećeno poslije bitke na Kosovu 1389. Kao vazal služio je sultana Bajazita do bitke kod Angore kada je Bajazit pao u Tamerlanovo ropstvo, đe je Bajazit i umro 1403. godine.

Stefan Lazarević je predvodio vojsku koja se 5. jula 1413. ispod planine Vitoše u današnjoj Bugarskoj sukobila sa sultanom Musom. Saveznici despotovim oružanim snagama bili su Mađari i bosanski vojvoda Sandalj Hranić iz kuće Kosača. Hrišćanska vojska predvođena despotom Stefanom porazila je Turke, a u bitki je poginuo i sam sultan Musa. Poslije pogibije sultana Muse, na vlast je došao njegov brat Mehmed I kome je despot Stefan pristao da plaća danak. Nastupilo je mirno doba i godinama nije bilo ratovanja sa Turcima. Tako su Hrebeljanovići - Lazar i njegov sin Stefan u bitkama sa Turcima donijeli smrt trojici turskih sultana i Hrebeljanovići se s pravom mogu nazvati - Sultanoubice. U Kosovskom boju 1389. poginuli su sultan Murat i sin mu Jakub, a u bitki iz jula 1413. ubijen je i sultan Musa.

Time što je ubio sultana Musu, Stefan Lazarević je direktno u nesmetanu vlast uveo njegovog brata, sultana Mehmeda I. Hrebeljanovići su bili porijeklom Vlasi, to smo već viđeli. Despot Stefan Lazarević nije imao nasljednika i svoju državu je ostavio Đurđu Brankoviću.

Srpska crkva je Stefana Lazarevića proglasila za sveca 1927. godine. Ovaj veliki ratnik nema ni minimum uslova da bude svetac, to je bio još samo jedan u nizu bezumnih političkih poteza ove jeretičke - etnofiletske crkve.

Izvor: www.tt-group.net

Pošto je mnogo doprinio uspjehu Osmanlija u njihovim imperijalnim ambicijama i pošto je presudno doprinio da na čelo Turaka dođe grana Osmanlija koja je iznjedrila Mehmeda II Osvajača i Sulejmana Veličanstvenog, despot Stefan bi zapravo trebao biti muslimanski, a ne hrišćanski svetac. Da vidimo kako je spasio Osmanlije i islam u Evropi, u jednoj ogromnoj bitki, kod Nikopolja. Ništa u Evropi ne bi bilo isto da despot Stefan Lazarević nije odigrao ulogu koju je odigrao, u toj bitki 1396. godine. Željko Fajfrić piše: "...Žigmund uspeo da sakupi jednu veoma veliku vojsku od preko 60.000 ratnika. Bilo je to pravo šarenilo raznih ljudi među kojima je bilo poznatih vitezova, ali i raznoga belosvetskoga šljama. Ipak, sa takvom armijom se moglo mnogo toga učiniti. Prvo stecište ove vojske bilo je u Francuskom mestu Dižonu gde se najpre skupilo oko 10.000 ratnika među kojima je bilo mnogo onih koji bi se mogli nazvati cvetom Francuskog plemstva. Ova vojska se pokrenula u proleće 1396. godine i najpre prošla kroz Regensburg u Nemačkoj gde joj se pridružilo još Nemačkih krstaša. Nakon toga put ih je proveo kroz Beč gde u njihov sastav ulazi celjski grof Herman II sa svojim četama i konačno negde oko juna meseca dovalja se ova armija do Budima. Tu, u Budimu, već ih je čekalo oko 1.000 oklopnika koji su došli iz Engleske pod vođstvom vojvode od Lankastera. Uskoro su stigli i vitezovi Ivanovci kao i Češke i Poljske čete. Istovremeno iz Venecije su krenule ka Bosforu udružene francuska i venecijanska flota. Dakle, to je bila prava Evropska krstaška vojska u najboljoj tradiciji ranijih krstaških ratova...

Ovako velikoj vojsci pri prelazu Dunava pridružio se i vojvoda Mirčeta, koji je nešto ranije imao nekakvih okapanja sa Žigmundom, no to je za sada bilo zaboravljeno. Dobrim delom puta ova armija se kretala uz Srbiju, a jednim delom i preko nje. Krstaši su smatrali Srpsko stanovništvo neprijateljima pa su se prema njemu tako i ponašali pa je stoga čitav njihov put bio praćen paljevinama, pljačkama i nasiljem. Kako nije bilo pravog otpora krstaši su brzo zauzeli Vidin, a odmah zatim i jednu malu tvrđavu Rahovo. Uskoro su stigli i pred zidine Niko- polja koji je bio jako utvrđen i kojeg je sa puno volje branila jaka Turska posada na čelu sa Toghanbegom. 'Kada je (ovo) čuo zapadni vladalac, (Sigismund) kralj, sa svom vojskom svojom prelazi Dunav i napada Nikopolj'' (Konstantin Filozof).

Čuvši šta se događa pod Nikopoljem sultan Bajazit je odmah ostavio opsadu Carigrada i pokrenuo svoju vojsku te preko Trnova stigao do opkoljenog Nikopolja. 'Kad je ugarski kralj sa svojom i pokorenom mu vojskom reku Dunav prešao i Vidinski grad osvojio i u Nikopolj stigao, tada varvarski vođ, ostavivši Vizantiju sa kojom se tada žestoko borio, ustaje na Ugare što je moguće brže' (Cam- blak). Bajazitu se tu sa oko 1.500 oklopljenih konjanika pridružio i knez Stefan Lazarević, a videćemo da će upravo oni da odigraju odlučujuću ulogu u bitci koja je predstojala 'A ovaj (Bajazit) brzo ostavivši deo Carskoga grada zvanog Galata pođe kao rasplamteli oganj ovima u susret. Ovaj kralj (Sigismund), imao je pod sobom Ugre i prvo se nazivao nemački (car); Sarmate, Germane i Ugre i ostale u pomoć skupivši, beše došao sa velikim i neiskazanim mnoštvom' (Konstantin Filozof).

Na dan 25. septembra 1396. godine došlo je do direktnog sudara dveju voj- ski. Hrišćani su strašno potcenili Turke i odmah u početku dolazi između njih do svađe. Ugarski kralj Žigmund je želeo da bitku započne on sa svojim Ugarima i Vlasima vojvode Mirčeta budući da su već dosta sa Turcima ratovali te su ih dobro poznavali i smatrali ih veoma opasnim. Ništa se nije smelo sa Turcima raditi naglo i stoga je Žigmund želeo da bitku počne oprezno. Međutim, to se nije svidelo Francuzima koji su se plašili da bi Žigmund mogao slomiti Turke odmah u početku tako da za njih ne ostane nimalo ratne slave. Stoga oni istaknu zahtev da oni započnu bitku, odnosno da stanu u prvi bojni red krstaša. Nemajući kud Žigmund pristane i Francuzi sa svojom teškom konjicom udare direktno na Tur- ke. Prvi Turski bojni red sa janičarima pod kopitama Francuskih oklopljenih konja bude pregažen u momentu, a uskoro se zaljulja i drugi turski bojni red u kojem su bili konjanici. 'A Francuzi, koji behu došli u pomoć, još jače moljahu da njima pripadne prvenstvo u ratu. I u toj nejedinstvenosti, videći Francuzi samo prvo okrenuto krilo Turaka, Francuzi čak i u neredu - udare na Turke. I tako su orno navalili, da su i neprijatelji okrenuli leđa. Tada stigavši i drugi deo okrenute turske vojske, Francuzi su - po običaju - sjahali s konja i pešadijski napali Turke' (Đorđe Branković).

Izvor: www.pecat.co.rs

Međutim, tek sada Francuzi nalete na Bajazitovu konjicu koju je on lično poveo i koja je do toga momenta bila sakrivena iza jednog brežuljka tako da Francuzi nisu ni znali za njih. To je već bila prva nevolja na koju su neoprezni Francuzi naleteli, a druga još gora je bila u tome što su Francuzi u turskim redovima napravili samo proboj, ali nisu razbili njihov bojni poredak tako da su janičari samo zatvorili onaj prostor koji su Francuski konjanici napravili i kroz koji su prošli. Već umorni, Francuzi su se našli potpuno opkoljeni i počeli su lagano popuštati. To je primetio Ugarski kralj Žigmund i sa poslednjom rezervom koju je lično vodio udari na Turke želeći da dođe do Francuza. Ovaj nalet Ugara je bio strašan i u tom momentu je izgledalo da će Turci ovu bitku izgubiti jer je kod njih počelo rasulo, ali tada dolazi do jednog nenadanog preokreta. Kao poslednja Turska rezerva u bitku uleti knez Stefan Lazarević sa svojim oklopnicima, razbije odred kralja Žigmunda i na kraju obori Ugarsku zastavu. Da je panika u Turskim redovima već uzela maha vidi se naročito iz toga što je na kraju morao i sam Bajazit da uzme učešća u borbi i to kao prost vojnik neprestano hrabreći svoje posustale i zastrašene borce. 'Pri sudaru prvo zapadni suzbiše carevu vojsku veoma snažno, a onda onaj nazvan munjeviti (tj. Bajazit) pred celom vojskom napred potekavši, zadrži (je) govoreći: A gde ćemo pobeći od ruku ovih? Ako nas sada sasvimpobede, bićemopredani na oštricu mača, kao (što su) oni malo pre nama, a deca i žene vaše (biće) u njihovim rukama, kao i njihove u rukama vašim. Nije li nam bolje odmah sada ili umreti ilipobedu odneti nadnjima? Jer ako sada pobedimo, obdariću vas mnogim i neizrečenim blagom njihove zemlje. I tako opet dobivši snage i vrativši se, pobediše.' (Konstantin Filozof).

Od momenta pada Ugarske zastave bitka se pretvorila u pokolj hrišćana jer je panika u njihovim redovima uzela svoj danak budući da su već svi pomisli da su Turci ubili Ugarskog kralja. 'I kada bitka nastade, ove do kraja pobeđuje i čini u reci da se udavi najveći deo vojske' (Camblak). Iz okršaja se jedva izvukao i sam Žigmund nekako stižući do Dunava odakle su ga lađom prebacili u Carigrad. 'Čak bi i Sigismund, onaj što malopre ne maraše za cepanje neba, pao u ruke neprijateljima, da se nije spasao u malom čamcu niz Dunav, strahujući i od svoje vojske, da ne navale na njega, kad je tako loš posao obavio' (Đorđe Branković). Ostaci uspaničene vojske su takođe krenuli ka Dunavu, ali brodova je bilo malo tako je većina krstaša ili bila ubijena od Turaka ili su se oni bogatiji morali otkupljivati. 'Jedne posekoše, a druge u Dunavu sa konjima zajednopotopiše, a neki u lađama sa njihovim kraljem pobegoše u Carstvujući grad (Carigrad), i odatle lađama po ostrvima spasoše se u svoje krajeve. Ismailjćani tu uzeše neiskazanu množinu bogatstva' (Konstantin Filozof).

Tako je neslavno sa oko 12.000 mrtvih i isto toliko zarobljenih hrišćana završio prvi organizovani pohod koji je Evropa pokrenula na Turke. Međutim, ni Turci nisu prošli mnogo bolje pa po nekim izvorima (verovatno preteranim) spominje se cifra od oko 30.000 njihovih mrtvih. Tolike gubitke Bajazit nije mogao tako lako otrpeti pa je odmah sutradan nakon bitke naredio da se poseče 3.000 zarobljenih hrišćana. Postoji priča da je Bajazit nakon bitke obilazio bojno polje i da je zaplakao od besa kada je video ogroman broj Turaka koji je ležao isečen u bitci. Stoga se na strahovit način osvetio na zarobljenicima. Naredio je da ih sve, bilo ih je oko deset hiljada (preteran broj verovatno), dovedu vezane konopcima oko vrata i da im tu, pred njim i pred celom vojskom, odseku glave ili ubiju toljagom. Tek nekolicina onih najbogatijih je uspela da se uz bogati otkup izvuče." (Željko Fajfrić, Sveta loza kneza Lazara, www.rastko.rs)

Izvor: opusteno.rs

Tako je presudnu ulogu u ovoj katastrofi hrišćanskih vitezova odigrao despot srpske zemlje Stefan Lazarević sa svojom vojskom. Despot srpske zemlje je spasio Bajazita i Osmanlije, da nije bilo njegove presudne uloge u ovoj bitki, hrišćani bi je dobili. Možda bi pogubili Bajazita, možda bi išćerali Turke iz Evrope? U svakom slučaju, istorija Evrope bila bi značajno drugačija. Da imaju instituciju svetosti i svetitelja, muslimani bi sigurno davno prije Srba proglasili despota Stefana Visokog za svog svetitelja.

Da pogledamo još neke podvige ovog "Božjeg ugodnika". Željko Fajfrić piše o dešavanjima iz godine 1427. ili malo prije: "U to vreme, najnezgodnije po despota, došlo je i do neke pobune u Srebrnici kada su nezadovoljni rudari ubili despo- tovog nadzornika u gradu. 'Godine 1419. despot Stevan je poslao na upravu Srebrenice jednog svog vlastelina po imenu Vladislav. A kako je on preko svake mere tlačio tamošnji narod, Ijudi su jednog dana, pošto više nisu moglipodnositi njegovo nasilje, pobunili i ubili ga' (Mavro Orbin). Despot se strašno razjario kada je čuo za ovu pobunu. Moguće da ga je u ljutnju dovelo to što se rudari bune baš u ovaj čas kada Turci opasno ugrožavaju Srbiju, a možda je to bilo i zbog načina na koji su rudari ubili njegovog nadzornika. 'A neki nemirni duhovi, podigavši spor, ubiše ga i baciše sa palate' (Konstantin Filozof). Bilo kako bilo, on bane sa vojskom u Srebrenicu i tamo se na strašan način obračuna sa svima na koje je naleteo. Naravno, glavni deo pobunjenika je izmakao, a stradali su uglavnom nevini. Ništa od svega toga nije smetalo despotu da naredi osakaćenja i druge oblike teških kazni. 'Saznavši za ovo (despot) se podiže sam, pošto su mnogi pobegli od mesta, pa uhvativši i neke nevine radi ubistva mladića, odsecaše im ruke i noge' (Konstantin Filozof)." (ista knjiga)

Tako je postupao jedan prekaljeni i surovi srednjevjekovni ratnik. Ogrezao u bitkama, imao je što bi danas rekli "kratak fitilj" i tanke nerve, pa je po izričitoj tvrdnji njegovog savremenika i biografa presurovo kaznio nesrećne - nevine rudare.

Lično imam simpatije za lik i život Stefana, Lazarevog sina. On je daleko najbolji i najveći srpski srednjevjekovni ratnik. Da je on imao silu koju su imali Dušan, te kasnije Mrnjavčevići, satro bi Osmanlije, ni nosa u Evropi ne bi pomolili. Ali da on bude proglašen za sveca, to je smiješno. Nikome nije do sad, a i ne pada na pamet, da za svetitelje predlože velike ratnike kao što su npr. bili Janoš Hunjadi, Skenderbeg, ili princ Eugen. Na takvu bezumnu etnofiletsku ideju samo je Srpska crkva u stanju da dođe.

*Nastavak u utorak, 21. jula

star
Oceni
4.15
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi