Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Genocid u Srebrenici: Suđenje Radislavu Krstiću (7)

Onda su nas postrojili i počeli su sa rafalima

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

U julu 1995. u Srebrenici je izvršen genocid, ratni zločin u kojem su planski realizovana ubistva više od osam hiljada bošnjačkih muškaraca i dečaka između 12 i 77 godina. Uprkos dominantnom poricanju zločina genocida i odbijanja zvaničnog Beograda da besomučno ubijanje civila i ratnih zarobljenika u Srebrenici pre 20 godina nazove genocidom, ostaju nesporne presude Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog tribunala za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. Eufemizmi o "strašnom i jezivom zločinu", pominjanje "najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata", uglavnom bez činjenica da su počinioci bili Vojska Republike Srpske i srbijanska državna policijska jedinica "Škorpioni", a žrtve Bošnjaci iz Podrinja, neuspešni su pokušaji prikrivanja angažmana Srbije u presuđenom genocidu. Presudom Međunarodnog suda pravde, naime, potvrđeno je da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. počinile genocid koji je Srbija najpre propustila da spreči, a zatim i da kazni i izruči Tribunalu njegove počinioce, na čelu sa Ratkom Mladićem. Presudom je od Srbije zahtevano da bez odlaganja, u skladu sa obavezama koje ima po Konvenciji o genocidu, preduzme efektivne korake da kazni počinioce genocida i izruči Tribunalu optužene za taj i druge ratne zločine. Srbija je prekršila svoje obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ali i iz dve "privremene zaštitne mere" koje je u aprilu i septembru 1993. godine izrekao Međunarodni sud pravde. Njima je tadašnjoj SR Jugoslaviji izričito naloženo da “preduzme sve što je u njenoj moći, kako bi sprečila zločine genocida, kao i da obezbedi da takve zločine ne čine vojne ili paravojne formacije... koje bi mogle da budu pod njenom kontrolom ili da imaju njenu podršku”. Uprkos tom izričitom nalogu, zaključile su sudije najvišeg svetskog suda, Srbija nije u julu 1995. godine učinila ništa da bi pokušala da spreči srebrenički masakr, "mada joj je moralo biti jasno da postoji ozbiljan rizik genocida." Nesporni fakti na terenu bili su da je Srbija naoružavala bosanske Srbe, odnosno VRS, a kuriozitet je da su i meci pronađeni prilikom ekshumacije grobnica bili proizvedeni u SRJ. Beograd je brinuo i o kadrovskoj popuni VRS, a pored ove logističke i finansijske podrške, u genocidu je direktno učestvovala i paravojna formacija "Škorpioni", pod kontrolom MUP Srbije. O značaju uticaja Srbije na zločin genocida u Srebrenici svedoči i činjenica da su za deportaciju žrtava korišćeni autobusi srbijanskih prevoznika "Sedmi jul" iz Šapca, valjevačke "Strele" i "Rakete" iz Užica. Za genocid, ili pomaganje u izvršenju genocida, osuđeno je pred Haškim tribunalom i Sudom Bosne i Hercegovine 30 optuženika na ukupno 568 godina zatvora. Osuđeni su oficiri i vojnici Vojske Republike Srpske, a najpoznatije su presude kojima su osuđeni Zdravko Tolimir, Ljubiša Beara i Vujadin Popović na doživotnu robiju, Radislav Krstić i Drago Nikolić na po 35 godina zatvora. I Sud Bosne i Hercegovine osudio je za zločine u Srebrenici više oficira Vojske Republike Srpske. Na 30 godina zatvora osuđen je Milorad Trbić, bivši načelnik bezbednosti Zvorničke brigade. Osuđeni su i Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijan i Zoran Goronja. Pred Sudom BiH i Haškim tribunalom oslobođeno je više optuženih za učešće u genocidu, a najpoznatiji su slučajevi oslobađanja Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, te prvostepena oslobađajuća presuda čelnicima srbijanske Službe državne bezbednosti Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, koji su se teretili i zbog zločina koje su počinili pripadnici formacije "Škorpioni". Za genocid, zločine protiv čovječnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja pred Haškim tribunalom sudi se Radovanu Karadžiću, bivšem predsedniku RS i Ratku Mladiću, nekadašnjem komandantu Vojske Republike Srpske. Nesporni genocidni čin sadržan je, između ostalog, u Direktivi 7 koju je potpisao predsednik RS Radovan Karadžić: "Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljnjeg opstanka i života mještana u Srebrenici..." U Biltenu broj 16 Fonda za humanitarno pravo objavljeni su transkripti sa suđenja Radislavu Krstiću. Prenosimo delove sa tog suđenja

Kada je Mladić došao, rekao je 'Dobro veče, komšije'. Mi smo odgovorili 'Dobro veče'. I onda je on rekao: 'Vlade pregovaraju, i sutra će biti razmenjeni svi za sve'... Rekao je da nam dati vode, da ćemo ići u hangare. Zahvalili smo se i aplaudirali smo mu kada je rekao da ćemo biti razmenjeni sledeći dan11.-12. april 2000. godine

"L", zaštićeni svedok optužbe

Svedok "L" je živeo u Srebrenici od marta 1993. godine. Kada je enklava pala, ovaj svedok je krenuo sa kolonom iz sela Šušnjari ka Tuzli. Posle predaje, bio je zatvoren u školi u Grbovcima, i preživeo je masovnu egzekuciju.  

"Jedanaestog jula, kada je enklava pala, odlučili smo da krenemo ka slobodnoj teritoriji Tuzla, preko šume. Prvo smo otišli na skup u selu Šušnjari, opština Srebrenica. Stigli smo tamo uveče, možda je bilo oko 10 sati. Po mojoj proceni tamo je bilo između 10.000 i 15.000 ljudi. Bilo je nešto oružja, ali ne znam broj. Možda 200, 300. Ne znam tačno... Ono što se desilo kada smo stigli, je da su tokom večeri formirane kolone, čuo sam od drugih ljudi, da su počeli da kreću oko ponoći. Moja kolona je krenula popodne."

Na pitanje tužioca Marka Harmona, zbog čega su muškarci odlučili da idu kroz šumu, svedok je odgovorio:

"Zato što se nismo usuđivali da odemo u Potočare, jer smo videli situaciju, pretili su nam da ako Srebrenica padne, da će srediti račune sa telesno sposobnim muškarcima, i to su učinili... Kada smo krenuli iz Šušnjara, išli smo oko 300 metara i onda smo ušli u šumu koja se zove Buljim. Ubrzo potom kolona se zaustavila. Kada smo se zaustavili, ljudi su tražili da nekoliko preostalih naoružanih ljudi ide napred. I ti ljudi koji su išli ispred mene videli su neke leševe i uplašili su se. Onda su oni naoružani otišli i nismo ih ponovo videli. Ne znam da li su nas napustili ili šta, nismo znali. Nastavili smo dalje dok smo mogli da vidimo, dok je bilo dnevnog svetla. I kada se spustila tama, proveo sam noć ispod hrasta, i sledećeg dana sam našao grupu ljudi, među kojima je bio moj brat. Ubrzo posle toga, srpski vojnici su počeli da nas pozivaju preko zvučnika da se predamo. Pošto mi nismo imali zvučnike, naši ljudi su im glasno govorili da ćemo se predati ako je tu UNPROFOR ili Crveni Krst. Oni nisu odgovorili. Dali su nam ultimatum, krajnji rok, do 10 časova, onda su odložili do 15 časova. Mislili smo da je situacija beznadežna, ljudi su odlučili da se predaju. Dok smo se spuštali, srpski vojnici su došli na put. Svi su bili u uniformama, kamuflažnim uniformama, i prvo su nas pitali da im damo sav novac koji imamo, nemačke marke ili dolare ili neku drugu stranu valutu. Oni koji su imali bilo šta dali su, oni koji nisu, nisu. Onda su pretili 'Ako nađemo novac kod nekog ko ga nije predao' onda bi ih snašla ista sudbina kao i one pre njih. Onda su žene i deca prolazili putem dok smo mi stajali pored puta. I onda su nam naredili da podignemo ruke. Posle nekog vremena, naredili su nam da trčimo nekih 50 metara i da odemo uzbrdo, gde ćemo pronaći veliku grupu ljudi koji sede tamo. I naredili su nam da sednemo i formiramo redove, i kada smo to uradili, srpski vojnik, sa ožiljkom na glavi, imao je između 20 i 22 godine, rekao mi je da vlade pregovaraju o razmeni po principu svi za sve. Kada su se svi ljudi prikupili, po mojoj proceni bilo je oko 2.000 do 2.500 ljudi, onda nam je taj srpski vojnik to rekao, i na rukavu je imao 'Vojska Republike Srpske'...

Photo: Milica Jovanović

To je bio između Sandića i Kravice, po mojoj proceni, jer sam dolazio sa druge strane. Ali mislim da je to bilo između Sandića i Kravice. Kada smo stigli tamo, morali smo da formiramo redove, i onda je bila smena i reli su nam da su druge trupe stigle i da takođe nose kamuflažne uniforme. Onda su rekli: 'To su Arkanovi ljudi.' Nisam primetio nikakve oznake na njima sa rečima 'Arkanovci' jer se nisam usuđivao da gledam. Bilo je dva vojnika na svaki red. Jedan od tih vojnika koji su bili na vozilu je rekao 'Ne terajte me da vas ubijem, jer ću onda ići u Hag.' Znao je šta 'Hag' znači čak i tad. On je bio mladić od 25 godina, ne više. Kada su ti vojnici došli, rekli su da su Arkanovci. Naterali su nas da legnemo na stomake i da vičemo 'Živeo Kralj' i to smo i uradili. Onda su nam opet rekli da sednemo. Kada smo normalno seli, bilo je oko sat do sat i po od sumraka. Nisam imao sat. Onda je gospodin, general Mladić stigao."

U tom trenutku mogli smo da čujemo tupe udarce i ljude kako vrište. Čovek bi počeo da vrišti, da plače, i onda bi pucali u njega, onda bi vikali na njega, i onda bi čuli vatru iz automatskog oružja i sve bi utihnulo. To se nastavljalo cele noći. Bili smo nekih 30 metara udaljeni od garaže i mogli smo da posmatramo više tokom noći. Ali ne mogu vam reći tačan broj jer su nastavljali da odvode ljude celu noć. Takođe bi udarali ljude blizu kamiona sa kundacima pušaka, tako da smo videli kada su ih odvodili, prolazeći pored našeg kamiona

"Nisam znao Mladića od ranije, ali ljudi koji su gledali televiziju su ga znali, i prepoznao sam Mladića kada sam došao na slobodnu teritoriju. Kada je Mladić došao, rekao je 'Dobro veče, komšije'. Mi smo odgovorili 'Dobro veče'. I onda je on rekao: 'Vlade pregovaraju, i sutra će biti razmenjeni svi za sve'... Rekao je da nam dati vode, da ćemo ići u hangare. Zahvalili smo se i aplaudirali smo mu kada je rekao da ćemo biti razmenjeni sledeći dan... Pustili su jednu ženu da ide i dete, i dve mlade devojke, i pustili su osam do deset dečaka između 12 i 14 godina. Njih je oslobodio jedan srpski vojnik... Kada je Mladić završio, otišao je posle nekih 10 do 15 minuta. Vozilo koje je odvelo žene i decu na slobodnu teritoriju se vratilo. Onda nam je naređeno da se prvi red digne i da se ukrca u vozilo. Onda se je prvi red ustao, pa drugi red, i red po red, ne sećam se u kom sam redu ja bio, došao je moj red. Ušao sam u prikolicu kamiona. Onda sam video srpskog vojnika sa kokardom kako ulazi i govori da će se ukrcati u kamion sa vozačem. Nije nas maltretirao, nije sedeo sa nama."

Uveče su stigli u Bratunac:

"Bilo je to uveče oko pola deset. Već je bio mrak. Vozila su bila parkirana, jedna za drugim. Po mojoj proceni, znam da ih je bilo mnogo iza i ispred, i znam da su srpski vojnici tražili muškarce koji su bili na autobusima. Mogli smo da ih čujemo... Prvo su pitali za selo Pušmulići, blizu Srebrenice... Rekli su 'Ako se taj i taj pojavi' i pitali bi za čovekovo ime, prezime, i očevo ime, i onda bi odveli čoveka u garažu, na kojoj su vrata bila otvorena. U tom trenutku mogli smo da čujemo tupe udarce i ljude kako vrište. Čovek bi počeo da vrišti, da plače, i onda bi pucali u njega, onda bi vikali na njega, i onda bi čuli vatru iz automatskog oružja i sve bi utihnulo. To se nastavljalo cele noći. Bili smo nekih 30 metara udaljeni od garaže i mogli smo da posmatramo više tokom noći. Ali ne mogu vam reći tačan broj jer su nastavljali da odvode ljude celu noć. Takođe bi udarali ljude blizu kamiona sa kundacima pušaka, tako da smo videli kada su ih odvodili, prolazeći pored našeg kamiona."

Na pitanje da li su u toku noći vojnici dolazili i do kamiona gde se on nalazio, svedok je odgovorio:

"Da, u dve prilike. Prvo, kada je došao vojnik, pitao je za čoveka i čovek je odgovori. On je bio iz opštine Srebrenica, nije bio iz sela za koje su se raspitivali, tako da su mu rekli da sedne. Onda su druga dva čoveka odvedena iz naše prikolice, najverovatnije zato što su ih prepoznali. Jedan od njih je bio između 30 i 35 godina star, drugi je bio nešto mlađi. Najverovatnije su ga odmah prepoznali, jer su ga pitali za ime, ne znam da li se zvao Omer ili je to ime njegovog oca, ali je bio odveden sledećeg jutra i nismo čuli ništa o tome šta mu se dogodilo."

Photo: EPA/Fehim Demir

"Nisu nam davali nikakvu hranu. Donosili su samo vodu, ali su to bili naši ljudi koji su ustvari išli po vodu. Ali nisu nam uopšte davali hranu... Rekli su nam da čekamo na UNPROFOR. I tako smo čekali najmanje dva sata tamo, na tom mestu, i grupa starijih Srba je prošla. Neki od njih su nosili uniforme, neki nisu. Videli su neke ljude i rekli su 'Ovi momci su naši.'. Verovatno su hteli da se iskale na nama...Konačno posle toga, pošto smo bili tamo oko dva sata, kolona je nastavila u pravu Konjević Polja, Drinjača i Zvornik i dalje u pravcu Tuzle... Pošto smo napustili Divić, pošto smo izašli iz tunela, rečeno nam je da nam se osoblje UNPROFOR-a pridružilo. To je bilo blizu sela Divić, koje je predgrađe Zvornika, možda nekih 800 metara od grada... Kada smo krenuli ka Tuzli, vozili smo neko vreme, i onda u jednom trenutku kamion je skrenuo desno. Ja sam bio pomalo upoznat sa tom oblašću, znao sam je nešto bolje, i shvatio sam da se krećemo u pravcu sela Grbovci. Vozila su se kretala vrlo sporo. Jedno po jedno, došli su do školskog dvorišta... Kada smo došli do školskog dvorišta, primetio sam UN vozilo, APC. Slova napisana na njemu su bila ili 'C' ili 'S'. Bilo je nešto drugo umesto UNPROFOR. Bio je jedan znak na APC i bila su dva vojnika koja su nosila UNPROFOR uniforme. Bio je tu civil od 50 ili 55 godina koji se šetao okolo sa njima kao prevodioc. Ti vojnici nam se nisu obraćali. Nosili su automatske puške u svojim rukama. Ušli smo u dvorište, i nekih 30 srpskih vojnika je stajalo tamo i naredili su nam da izađemo iz kamiona. Rekli su nam da podignemo ruke i da krenemo prema ulazu u školu. Kada smo bili izvan ulaza, meni je jedan njihov vojnika naredio da skinem svoju kožnu jaknu. Bila je velika gomila odeće tamo. I kada sam ušao u hol, shvatio sam da je više od pola ljudi već tu. Neki stariji ljudi su bili tamo koji su dovedeni iz Potočara. Bilo je ljudi koji su imali 70 godina ili možda više. U tom trenutku, bilo nam je naređeno da sednemo. Bilo smo nagurani, bili smo pritisnuti jedan uz drugog. Pošto su svi ušli, shvatili smo da tamo ima četiri dečaka koji su odvojeni i odvedeni u ugao hodnika. To je bilo u ranim popodnevnim časovima. Nisam imao sat, ali je moglo biti negde oko 1 sat, kada se ima u vidu vreme kada smo krenuli iz Bratunca. Bilo je srpskih vojnika tamo, nosili su kamuflažne uniforme. Možda je tu i tamo bilo srpskih policajaca među njima jer srpski policajci imaju sive kamuflažne uniforme."

Kada smo došli na makadamski put, kamion se zaustavio, i odmah smo čuli ljude kako pričaju iza naših leđa. Primetili smo neke mrtve ljude dok smo gledali dole prema zemlji... Lično sam video mrtve ljude Video sam te mrtve ljude ispred sebe. Onda su nas postrojili i počeli su sa rafalima sa moje desne strane, i ljudi su padali na levo. Ljudi su me oborili, tako da je jedan čovek pokrio deo mog lica pokazuje, i pao je pred mene i moja ruka je bila preko njegovih grudi. Na mojim leđima je bila krvava mrlja od tog čoveka koji je bio preko mene, i krv je padala sa njega na mene. Jedan čovek, ne znam da li je bio u mojoj grupi ili grupi posle mene, rekao je 'Dokrajči me', a srpski vojnik je rekao 'Polako,polako'. Kada smo svi pali na zemlju, onda je jedan od njih došao i ispalio po jedan metak u ljude koji su se verovatno kretali.

"Sedeo sam u delu zgrade koji je bio sa leve strane ulaza. To je bila vežbaonica. Kada smo svi ušli u hol i niko više nije dolazio, sedeli smo tamo oko dva ili tri sata, možda, i onda su došli neki vojnici i naređeno nam je da ćutimo. Prestali smo da pričamo. Onda je jedan od tih ljudi na vratima, ne znam ko je to bio, naredio je da se četiri reda na kraju hodnika ustanu. To su bili uglavnom stariji ljjdi. Onda im je naredio da se okrenu licem prema zidu. To je išlo dok nisu došli do mog dela, i onda su nam rekli da se okrenemo leđima ka ulazu i da se suočimo sa zidom. Onda je jedan od zarobljenika rekao 'Ovi ljudi ne smeju biti ubijeni'. Onda je drugi srpski vojnik rekao 'A ko to kaže?'. Onda je ovaj drugi čovek ponovio to što je rekao. Rekao je 'Videćemo' i reko mu je da izađe. Čovek je izašao. Čuli smo pucanj. Čovek je počeo da vrišti. Još jedan pucanj se čuo, i čovek je utihnuo. Onda su izveli još jednog čoveka iz drugog kraja vežbaonice. Ponovo su se čuli pucnji i to je bilo sve. Pošto je bilo vrlo toplo, ljudi su tražili vodu. Nisu mogli da donesu mnogo vode, doneli su nam samo malo. I ljudi su pravili buku."

Na pitanje da li je bilo mogućnosti da zarobljenici koriste toalet, svedok je odgovorio:

"Da, bila je jedna kofa koja se koristila kao toalet u desnom uglu."         

"Posle toga, u ulazu sa leve strane, bila su dva srpska vojnika i Srpkinja u uniformi. Doneli su gomilu krpa sa kojima su nam povezali oči. Ne sećam se, ali je to bilo kratko pošto su ti srpski oficiri, ili šta već, stigli... Bili su to komadi odeće, bili su oko 60 santimetara dugi, pet ili šest santimetara široki... Onda šta se dogodilo, pošto su nam oči bile povezane morali smo da napustimo prostoriju i formiramo slovo 'L'. Ona žena srpske nacionalnosti, u kamuflažnoj uniformi kao bilo koji drugi vojnik, dala nam je svakom čašu ili šolju vode dok su nam oči bile povezane... Ljudi su pitali 'Gde vodite ove ljude?' a oni su odgovorili, 'Vodimo ih u logor u Bijeljini', ali to nije bio logor... Ušli smo u kamion 'Tamić', sa znacima policije i vojske. Mogao sam da vidim kroz povez. Imali su registracije na ćirilici, to nisu bile civilne registracije. Kroz povez se moglo videti oko 50 posto ili više, jer nisu bili strogi kada bi povremeno pomerali povez sa očiju... Kada smo ušli u kamion, skinuli smo poveze jer smo verovali da idemo u Bijeljinu. Mislili smo da nas neće maltretirati. I kada se motor upalio, vratili smo poveze na oči. Kamion nas je vozio vrlo kratko. Po mojoj proceni, skrenuo je levo na makadamski put, jer smo to mogli reći po truckanju kamiona... Kada smo došli na makadamski put, kamion se zaustavio, i odmah smo čuli ljude kako pričaju iza naših leđa. Primetili smo neke mrtve ljude dok smo gledali dole prema zemlji... Lično sam video mrtve ljude Video sam te mrtve ljude ispred sebe. Onda su nas postrojili i počeli su sa rafalima sa moje desne strane, i ljudi su padali na levo. Ljudi su me oborili, tako da je jedan čovek pokrio deo mog lica pokazuje, i pao je pred mene i moja ruka je bila preko njegovih grudi. Na mojim leđima je bila krvava mrlja od tog čoveka koji je bio preko mene, i krv je padala sa njega na mene. Jedan čovek, ne znam da li je bio u mojoj grupi ili grupi posle mene, rekao je 'Dokrajči me', a srpski vojnik je rekao 'Polako,polako'. Kada smo svi pali na zemlju, onda je jedan od njih došao i ispalio po jedan metak u ljude koji su se verovatno kretali. Onda me je malo povredio kamen koji je verovatno odskočio sa puta. Bila je to mala povreda i nije me bolela."

Photo: Stock

"Onda je došao još jedan kamion, i ponovo ste mogli čuti samo pucnje, i ljudi su verovatno padali ali nije bilo mnogo plača i vriskova. Skoro da je pala noć. Još sam imao povez preko očiju i ležao sam na stomaku. Egzekucija se nastavila u noć, ali ne mogu da kažem tačan čas. Ali se nastavilo u noć... Kada su ljudi bili ubijeni, čuo sam grupu vojnika kako dozivaju jedan drugog po imenu, i razgovarali su. Onda sam prepoznao jednog od njih po imenu Gojko Simić, koji je radio sa mnom u istom preduzeću 15 godina... Znam jer su zvali jedan drugog po imenu. Čuo sam Gojko, Vojo , Risto, i zvali su jedan drugog po nadimcima. Čuo sam njega posebno, onog koga znam. Znao sam ga mnogo godina, i njegov glas je bio tipičan. Nije se baš najjasnije izražavao. Rekao je da će poljubiti one od nas koji su pobijeni jer je mislio da smo svi mrtvi. Obojica smo bili istog zanimanja. Nikada se nismo svađali. Uvek smo bili u dobrim odnosima. Bili smo poznanici sa posla, ali se nikada nismo posećivali, jer smo živeli dosta daleko jedan od drugog. Gojko Simić je bio otprilike moje visine, možda nešto niži. Imao je više kose od mene. Imao je dva zlatna zuba. Bio je plav... Kada su se skupili, blizu te mašine za kopanje zemlje, svi su hteli da idu na livadu da ubijaju ljude. To su rekli. Osoba koja je vozila mašinu je rekla 'Ako ugasite mašinu, ići ću sa vama. Neću da nastavim sa radom.' I onda je Gojko Simić rekao 'Skupite svoju municiju i idemo na livadu da ubijamo ljude.' Po tome sam zaključio da je on vođa... Kada je otišao, tri srpska vojnika su ostala pozadi."

"Došao je utovarivač sa upaljenim svetlima. Bager je takođe imao upaljena svetla, ali su bila okrenuta u suprotnom pravcu. Kada je došao taj utovarivač, stao je pored zadnje kašike (bagera) i njih dvojica su razgovarali. Nisam čuo šta govore. Onda je osoba koja je najverovatnije bila najbliža utovarivaču i koja je još bila živa, skočila i otrčala u šumu. Pucali su za njim i osoba na utovarivaču okrenula je svetla prema šumi, verovatno da ga osvetli, i u tom trenutku, ja sam se pomerio. On je uzviknuo 'Evo ga još jedan koji beži'. Pogledao sam malo okolo ali oni nisu išli prema meni. I tako puzeći, došao sam do nasipa pored šina. Pogledao sam okolo, i niko me nije pratio. Kada sam skočio na noge, otrčao sam uzbrdo. To je bilo kao penjati se na prvi sprat, ali je to mogao da bude nasip pored šina. Znam da su pucali, ali nisam osetio metke blizu sebe, niti sam pogođen, srećom. Trčao sam preko šina, pao sam na drugu stranu, onda sam ponovo ustao."

Svedok je pobegao u kukuruz i posle deset dana lutanja je stigao na teritoriju koja je bila pod kontrolom ABiH.

Na pitanje tužioca kada je prvi put skinuo povez sa očiju, svedok je odgovorio:

"Moglo je biti dva ili tri sata posle ove tragedije. Kada je postalo stvarno mračno i kada su se odmakli od mene, skinuo sam povez i ispuzao sam ispod tih tela koja su bila na meni."

Na pitanje šta je prvo video kada je skinuo povez, svedok je odgovorio:

Photo: FoNet/AP

"Mašinu koja je došla sa upaljenim svetlima. Stigla je baš pre nego što sam ja ustao i otrčao tamo gde je verovatno bio bager pre nego što sam ja stigao, i svetla sumu bila okrenuta u suprotnom pravcu tako da je zadnja strana mašine bila okrenuta prema nama."

Sudija Vald je pitala svedoka da li su ljudi koji su bili u školi u Grbovcima i koji su imali iste uniforme imali različite dužnosti, da li su ljudi u uniformama koje je svedok opisao kao policijske bili pomešani sa vojskom i da li su obavljali iste ili različite dužnosti.

"Oni su jednostavno bili tamo, u krugu škole. Oni su bili pomešani, zajedno, srpska policija i vojska. Ali na vratima su bili samo vojnici, vrlo mladi momci, mislim ispod dvadeset godina."

*Nastavak u ponedeljak, 20. jula

star
Oceni
4.45
Povezani članci
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi