Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Genocid u Srebrenici: Suđenje Radislavu Krstiću (6)

Čekao sam da me ubiju

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: FoNet/AP

U julu 1995. u Srebrenici je izvršen genocid, ratni zločin u kojem su planski realizovana ubistva više od osam hiljada bošnjačkih muškaraca i dečaka između 12 i 77 godina. Uprkos dominantnom poricanju zločina genocida i odbijanja zvaničnog Beograda da besomučno ubijanje civila i ratnih zarobljenika u Srebrenici pre 20 godina nazove genocidom, ostaju nesporne presude Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog tribunala za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. Eufemizmi o "strašnom i jezivom zločinu", pominjanje "najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata", uglavnom bez činjenica da su počinioci bili Vojska Republike Srpske i srbijanska državna policijska jedinica "Škorpioni", a žrtve Bošnjaci iz Podrinja, neuspešni su pokušaji prikrivanja angažmana Srbije u presuđenom genocidu. Presudom Međunarodnog suda pravde, naime, potvrđeno je da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. počinile genocid koji je Srbija najpre propustila da spreči, a zatim i da kazni i izruči Tribunalu njegove počinioce, na čelu sa Ratkom Mladićem. Presudom je od Srbije zahtevano da bez odlaganja, u skladu sa obavezama koje ima po Konvenciji o genocidu, preduzme efektivne korake da kazni počinioce genocida i izruči Tribunalu optužene za taj i druge ratne zločine. Srbija je prekršila svoje obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ali i iz dve "privremene zaštitne mere" koje je u aprilu i septembru 1993. godine izrekao Međunarodni sud pravde. Njima je tadašnjoj SR Jugoslaviji izričito naloženo da “preduzme sve što je u njenoj moći, kako bi sprečila zločine genocida, kao i da obezbedi da takve zločine ne čine vojne ili paravojne formacije... koje bi mogle da budu pod njenom kontrolom ili da imaju njenu podršku”. Uprkos tom izričitom nalogu, zaključile su sudije najvišeg svetskog suda, Srbija nije u julu 1995. godine učinila ništa da bi pokušala da spreči srebrenički masakr, "mada joj je moralo biti jasno da postoji ozbiljan rizik genocida." Nesporni fakti na terenu bili su da je Srbija naoružavala bosanske Srbe, odnosno VRS, a kuriozitet je da su i meci pronađeni prilikom ekshumacije grobnica bili proizvedeni u SRJ. Beograd je brinuo i o kadrovskoj popuni VRS, a pored ove logističke i finansijske podrške, u genocidu je direktno učestvovala i paravojna formacija "Škorpioni", pod kontrolom MUP Srbije. O značaju uticaja Srbije na zločin genocida u Srebrenici svedoči i činjenica da su za deportaciju žrtava korišćeni autobusi srbijanskih prevoznika "Sedmi jul" iz Šapca, valjevačke "Strele" i "Rakete" iz Užica. Za genocid, ili pomaganje u izvršenju genocida, osuđeno je pred Haškim tribunalom i Sudom Bosne i Hercegovine 30 optuženika na ukupno 568 godina zatvora. Osuđeni su oficiri i vojnici Vojske Republike Srpske, a najpoznatije su presude kojima su osuđeni Zdravko Tolimir, Ljubiša Beara i Vujadin Popović na doživotnu robiju, Radislav Krstić i Drago Nikolić na po 35 godina zatvora. I Sud Bosne i Hercegovine osudio je za zločine u Srebrenici više oficira Vojske Republike Srpske. Na 30 godina zatvora osuđen je Milorad Trbić, bivši načelnik bezbednosti Zvorničke brigade. Osuđeni su i Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijan i Zoran Goronja. Pred Sudom BiH i Haškim tribunalom oslobođeno je više optuženih za učešće u genocidu, a najpoznatiji su slučajevi oslobađanja Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, te prvostepena oslobađajuća presuda čelnicima srbijanske Službe državne bezbednosti Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, koji su se teretili i zbog zločina koje su počinili pripadnici formacije "Škorpioni". Za genocid, zločine protiv čovječnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja pred Haškim tribunalom sudi se Radovanu Karadžiću, bivšem predsedniku RS i Ratku Mladiću, nekadašnjem komandantu Vojske Republike Srpske. Nesporni genocidni čin sadržan je, između ostalog, u Direktivi 7 koju je potpisao predsednik RS Radovan Karadžić: "Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljnjeg opstanka i života mještana u Srebrenici..." U Biltenu broj 16 Fonda za humanitarno pravo objavljeni su transkripti sa suđenja Radislavu Krstiću. Prenosimo delove sa tog suđenja

10. april 2000. godine

"K", zaštićeni svedok optužbe               

Zaštićeni svedok "K" je bio pripadnik bosanske armije u srebreničkoj enklavi. Kao i prethodni svedok, odveden je u skladište u Kravicama, i iako ranjen, preživeo je masovnu egzekuciju.

"Bila je vojska, ali nismo imali mnogo oružja. Počeli smo da se branimo u ratu sa lovačkim puškama. I radeći to, povremeno bi zaplenili oružje od bosanskih Srba, i koristili bi to oružje da se branimo. Vojnici koji su bili u Srebrenici, to nije bila disciplinovana armija. UN su bile tamo, i nije nam bilo dozvoljeno da držimo linije fronta jer su oni imali svoje kontrolne punktove."

Uzeli su ljudima satove, zlato, novac, šta god da su ljudi imali, i onda su nam pretili. Ako neko nije dao novac a novac bude pronađen kod njega, on bi bio ubijen. i ljudi koji su imali bilo šta, jedan po jedan, išli bi i to bi predavali."

Deo kolone u kome se nalazio svedok se predao srpskim snagama 13. jula na putu između Konjević Polja i Bratunca, koji prolazi kroz Kravice.

"Pošto smo prešli asfaltni put, pretresli su nas, i kretali smo se u koloni jedan po jedan. Oduzimali su nam novac, zlato, satove, sve što je bilo od neke vrednosti. Imali smo rančeve sa hranom, ali niko od nas nije imao nikakvo oružje. Oni koji su imali oružje su ga odbacili u šumi. Nismo se usuđivali da se predamo sa oružjem. I skupili smo se na livadi, i bilo nas je prilično. Ja sam bio u prvoj koloni, i mislim da je oko 1.000 ljudi bilo u toj koloni, otprilike. Ne mogu vam reći tačan broj ljudi u toj koloni u tom trenutku, tako da je ovo samo procena. Oni su stajali oko nas, i mi smo seli, jedan do drugog, i bili smo okrenuti asfaltnom putu. Sa moje desne strane, u uglu gde su ljudi sedeli, bio je tenk, i na desnoj strani tenka je bila Praga, koja bi s vremena na vreme otvarala vatru i pucala ka šumi...Bilo je među nama mnogo ranjenika. Bilo je dece od možda 14 i 15 godina. Oni su birali mlađe ljude, i takođe su zaustavljali autobuse koji su dolazili iz oblasti Potočara, prema Kladnju, i koji su evakuisali ljude. Ti mladi dečaci su onda stavljani u autobuse i slati prema Kladnju. Bilo je mnogo ranjenih među nama, i oni su odvođeni u neke kuće koje su se nalazile na 50 metara od nas, sa naše desne strane, da ih zaštite od vrućine. Bilo je vrlo toplo tog dana. U jednom trenutku su nas poprskali vodom iz cisterne, sećam se da su to uradili tri puta. S vremena na vreme neko bi otišao da uzme vodu...Proveli smo nekoliko sati sedeći na livadi, i onda je druga kolona došla, bosanski Srbi su doveli drugu kolonu lljudi. Neki su imali šlemove, neki su imali neku vrstu kapa, šarene uniforme, i bili su naoružani automatskim oružjem, automatskim puškama."

"Jedan čovek je pokušao da pobegne, jedan od nas. On je pratio ranjenika prema kući, koja je bila sa naše desne strane, ali su uspeli da ga uhvate. Zarobili su ga i doveli do tenka, i onaj koji je vozio tenk došao je do njega i udario ga je pesnicom. Čovek je pao i onesvestio se. Druga grupa, ljudi koji su stigli u međuvremenu, ne znam ko su oni bili, možda neki pripadnici specijalnih snaga srpske armije, ali koliko mogu da kažem, ostali su ih poštovali. Imali su neku vrstu crnihmajica sa kratkim rukavima, imali su potpuno nove čizme, uniforme. Nihov zapovednik, koji je bio ispred nas, mahao je nožem i rekao je da će nam se osvetiti za svog brata koji je poginuo u ratu. Nije dirao nikoga, samo se igrao sa nožem. Ali kada su ljudi donosili vodu, mi smo bili vrlo žedni, on bi ispali metak ili dva iz svoje automatske puške da nas smiri jer smo u tom trenutku trčali prema vodi jer smo bili žedni. Onaj koji je nosi ocrnu majicu, u jednom trenutku, uzeo je automatsku pušku, sa okruglim okvirom u koji je stajalo više municije, ne znam tačno koliko, prišao je vojniku koji je bio udaren blizu tenka i stao je iznad njega i jednostavno mu je ispalio nekoliko rafala u grudi. I onda je naredio dvojici iz moje grupe koji su bili na livadi, dvojici Muslimana, da dođu i da ga bace nekih 20 do 30 metara dalje od nas na livadi."

Photo: Stock

Na pitanje koliko je ljudi bilo na livadi pošto je pristigla druga kolona, svedok je odgovorio:

"Možda oko 3.500 do 4.000, to je moja procena, možda 3.000, 3.500, 4.000. Ne bih tačno znao. Nisam brojao."

"Posle nekog vremena, ne znam tačno koliko, stigao je general Mladić, sa svojim telohraniteljima, možda pet ili šest ljudi, ostao je tamo oko 10 do 15 minuta na livadi, otprilike. Obratio nam se. Ne sećam se tačno reči koje je koristio. Obratio nam se, rekao je da se ništa loše neće dogoditi, da se ne plašimo, da su oni dobri, da nam neće dlaka sa glave faliti, da ćemo biti razmenjeni za Srbe, da ćemo biti evakuisani za Tuzlu ili Kladanj, da ćemo se u bezbednosti pridružiti svojim porodicama, i da ne treba da brinemo...Posle toga, ne znam tačno kolio, zapovednik koji je stajao ispred nas sa nožem u ruci, on je birao, one koji subili telesno sposobniji među nama, i rekao bi 'T, ti, i ti:' upirući prstom u nas, i mi bi izlazili i i onda bi on rekao da ćemo mi biti razmenjeni za njihove Srbe 'koji su zarobljeni od vaših Muslimana' i rekao je 'menjamo ih za naše Srbe,' to nam je rekao. I onda smo krenuli na put. Autobusi su nas čekali, dva ili tri autobusa. bio sam među onima koji su bili u autobusu. Bili smo natrpani, vrlo mnogo nas. Bili je tako vruće, bilo je zagušljivo, i odmah sam primetio da nas autobus ne vozi prema Konjević Polju ili Kladnju, već da idemu u pravcu Bratunca. I onda ne znam posle koliko minuta, to nije bila duga vožnja, autobus je skrenuo desno i oni su nas doveli ispred neke vrste skladišta. To su bile Kravice...Pre rata, u mirnodopsko vreme, ja bih tamo često prolazio, ali nikad nisam primetio ta skladišta. Znam da je to bilo blizu Kravica. Možda ne baš centar Kravica koji mi je bio poznat... Uveli su nas u skladište. Tamo gde sam ja bio, bilo je puno ljudi tako da sam ja bio negde u sredini. Naredili su nam da sednemo... Uzeli su ljudima satove, zlato, novac, šta god da su ljudi imali, i onda su nam pretili. Ako neko nije dao novac a novac bude pronađen kod njega, on bi bio ubijen. i ljudi koji su imali bilo šta, jedan po jedan, išli bi i to bi predavali."

Pošto se smračilo, jedan od njih je ušao. Imao je vrlo dugu bradu, tamne naočare za sunce, imao je vrlo dugu kovrdžavu kosu, i on je bio prvi koji je otvorio vatru iz automatske puške na nas, i mislim da su dvojica ili trojica odmah pali... Čim se to desilo, bacio sam se na zemlju i pao sam, i odmah posle toga je nastao haos... Dok sam bio u skladištu, pucali su iz svih vrsta oružja. Prvo su pucali iz pešadijskog oružja, automatskih pušaka. Onda su prestali to da rade. Onda su pucali oko pola sata, onda su se malo odmorili, i onda je sledila nova serija pucanja. Onda bi bacali ručne bombe kroz prozor, i bombe su padale na dva ili tri metra od mene. Mogao sam da osetim eksplozije, detonacije, i kao rezultat toga bio sam povređen malim šrapnelom od tih bombi. I tako sam ranjen,

Svedok je odgovorio na pitanje koliko je ljudi, po njegovoj proceni bilu u sekciji hangara gde se on nalazio:

"Po mojoj proceni, bilo oko 1.000, između 1.000 i 1.500 ljudi, grubo govoreći. Nisam siguran. Možda manje, možda više. To je samo moja gruba procena. Tako mi je izgledalo dok sam bio unutra, ali bio sam uplašen."

"Pošto se smračilo, počelo je artiljerijsko gađanje. Čuo sam pucnje i shvatio sam da zrna padaju okolo, i čuo sam cvrčanje dela zrna. I onda su nam rekli 'Vidite kako vas čuvamo? Ne udaramo vas, ne tučemo vas. Dobri smo prema vama. Pustićemo vas da mirno odete do Tuzle, a vaši ljudi sada pucaju na nas i oni vas neće pustiti da mirno prođete.' Ali ja nisam poverovao, niti sada verujem da su naši ljudi pucali na nas. Oni nisu imali minobacače, granate. Mi nismo imali takve stvari. To je stvorilo još veću paniku, ali posle nekog vremena je opet postalo tiho... Posle nekog vremena, pošto se sve smirilo, postali su vrlo ljuti, bosanski Srbi. Četiri ili pet njih bi ušli u skladište, vikali na nas, psovali nas, i to je potrajalo neko vreme i onda se sve smirilo. Neki su hteli da otvore vatru na nas, ali je tamo bio jedan momak koji je nosio šarenu uniformu i imao automatsku pušku u rukama i on je rekao 'Ne dirajte ove ljude. Nisu oni krivi. Oni nisu krivi ni za šta.' To je potrajalo neko vreme i onda se smračilo."

"Pošto se smračilo, jedan od njih je ušao. Imao je vrlo dugu bradu, tamne naočare za sunce, imao je vrlo dugu kovrdžavu kosu, i on je bio prvi koji je otvorio vatru iz automatske puške na nas, i mislim da su dvojica ili trojica odmah pali... Čim se to desilo, bacio sam se na zemlju i pao sam, i odmah posle toga je nastao haos... Dok sam bio u skladištu, pucali su iz svih vrsta oružja. Prvo su pucali iz pešadijskog oružja, automatskih pušaka. Onda su prestali to da rade. Onda su pucali oko pola sata, onda su se malo odmorili, i onda je sledila nova serija pucanja. Onda bi bacali ručne bombe kroz prozor, i bombe su padale na dva ili tri metra od mene. Mogao sam da osetim eksplozije, detonacije, i kao rezultat toga bio sam povređen malim šrapnelom od tih bombi. I tako sam ranjen, povređen sam, ali sam se osećao dobro. Ljudi su počeli da vrište, i bilo je strašno. Teško je za mene da to opišem. Nisam nikad video tako nešto ni u jednom horor filmu koji sam gledao. To je bilo gore od bilo kog filma. I to je trajalo celu noć, sa kratkim prekidima...Otvarali su vatru iz protivavionskog oružja koje je bilo postavljeno na asfaltnom putu, iz 'zolja' takođe. Sve što sam video je neka vrsta munje koja izlazi iz oružja. Metak koji me je pogodio došao je iz, verujem, pešadijskog oružja, ali nisam siguran. Pogođen sam iznad desnog kolena. To je bila rana od puščanog zrna, ali nisam osećao bilo kakav bol. Jedino me je brinulo da ne izgubim ud. Plašio sam se da bi to mogao biti rasprskavajući metak. Posle jedne od tih pauza, kada su stvari utihnule, kada su prestali da pucaju, uhvatio sam se za petu. Samo sam hteo da se uverim da mi je peta još tu, jer neko vreme nisam mogao da je osetim uopšte. I verovatno, ispostavilo se kasnije, kada su me pregledali doktori specijalsti, da je tetiva bila presečena, i zato nisam neko vreme mogao da osetim petu...

Photo: Edin Tuzlak

Posle pucnjave, osetio sam čudnu vrelinu, toplotu, koja je ustvari dolazila od krvi koja je pokrila betonski pod, i ja sam gazio po mrtvim ljudima koji su ležali okolo. Ne znam koje je vreme bilo, ali je prošla ponoć, bilo je tiho, i u tom trenutku sam pokušao da pobegnem, pokušao sam da napustim skladište. Ali je bilo čak i ljudi koji su još bili živi, čim bi stao na njih, čuo bih ih kako plaču, jauču, jer sam pokušavao da se krećem što sam brže mogao. Mogu reći da su ljudi bili potpuno rastavljeni od tela, i mogao sam da osetim kosti ljudi koji su bili pogođeni tim rafalima ili granatama. Mogao sam da osetim kako im rebra pucaju. I onda bi ponovo ustao i nastavio ka kontejneru. Prvo sam napravio nekoliko pokušaja, pokušavajući da shvatim odakle mogu da izađem. Pogledao sam na desno, odakle sam ušao u skladište. Video sam napolju da su neke cigarete upaljene... Bila je neka vrsta kontejnera sa moje leve strane, vrsta kontejnera koji je bio deo kamiona. To nije bio veliki kontejner. Bio je na nižem delu zida. I iznad kontejnera bio je otvoreni prozor, tako da sam se popeo na prozor i skočio...Kada sam skičio sa prozora i pao na zamlju, čuo sam glas iz polja kukuruza. Nisam znao da ima straže okolo, a to je bila straža. Da sam znao, ne bih se usudio da skočim. Ne bih imao tu hrabrost, jer bi me ubili. I kada sam skočio i pao na zemlju, čuo sam glas kako kaže 'Evo ga jedan što je baš skočio'. I onda sam pao na zemlju, i video sam ispred mene, sa desne strane, da dva mrtva čoveka leže na zemlji. Najverovatnije su takođe pokušali da spasu svoje živote i pobegnu, i na nesreću, nisu uspeli.

I taj srpski vojnik mi se približavao. Znao sam da mi je to kraj. Nisam pokušavao da bežim, iako sam mogao da pokušam, ali nisam to želeo. Čekao sam ga da me ubije. Da sam pokušao da bežim, sigurno bi me ubio. Bilo ih je nekoliko. Čekao sam ga da me ubije. On je prišao na dva metra od mene i ispalio je jedan metak u mene, tako da me je pogodio u leđa, u desnu plećku. Bila je izlazna i ulazna rana. Ja sam ćutao, nisam govorio ništa. On me je pitao 'Da li hoćeš još?'. Ja sam ostao tih, nisam pustio ni zvuk, da bih pokušao da ih ubedim da sam mrtav. Pravio sam se da sam mrtav, i naravno uspeo sam, on je stvarno mislio da sam mrtav, ali srećom bio sam živ

Kada sam čuo taj glas iz kukuruza 'Evo ga jedan što je skočio', odmah je čovek krenuo ka meni kroz kukuruz. I svetlo baterijske lampe je išlo, i mogao sam da osetim osobu koja je prošla pored mene. Nisam ga gledao. Bio sam okrenut licem ka zidu sa koga sam upravo skočio. On je nosio tu baterijsku lampu koja je bila uključena, i naravno, nosio je pušku, ali to nisam video... I taj srpski vojnik mi se približavao. Znao sam da mi je to kraj. Nisam pokušavao da bežim, iako sam mogao da pokušam, ali nisam to želeo. Čekao sam ga da me ubije. Da sam pokušao da bežim, sigurno bi me ubio. Bilo ih je nekoliko. Čekao sam ga da me ubije. On je prišao na dva metra od mene i ispalio je jedan metak u mene, tako da me je pogodio u leđa, u desnu plećku. Bila je izlazna i ulazna rana. Ja sam ćutao, nisam govorio ništa. On me je pitao 'Da li hoćeš još?'. Ja sam ostao tih, nisam pustio ni zvuk, da bih pokušao da ih ubedim da sam mrtav. Pravio sam se da sam mrtav, i naravno uspeo sam, on je stvarno mislio da sam mrtav, ali srećom bio sam živ. Onda je on povikao da mu je ispao okvir, i drugi čovek mu je prišao i našli su okvir. I ostavili su me, otišli su natrag u kukuruz. Posle toga sam i dalje čuo rafale i pucnje na ljude u skladištu gde sam ja bio, čuo sam ih da ubijaju ljude tamo, tako da sam ostao tamo celu noć, do jutra. Još sam ležao tamo.

Nisam se usuđivao da se pomerim jer sam se plašio da će neko doći na da proveri da li sam još na tom mestu ili sam pobegao. I kada je sunce izašlo, čuo sam povike i buku. Ljudi su vikali i pitali da li ima još neko živ unutra, u skladištu. Naravno, bilo je nekih ljudi koji su bili živi. I obećali su im, čuo sam kako jedan glas kaže, bosanski Srbi su im obećali i rekli da će Crveni krst da dođe i da pruži prvu pomoć ljudima i da će ih odvesti u bolnicu da ih leči. I ko god da je mogao da hoda i puzi izvan skladišta, izašao je. Nisam ih video kako izlaze. Nisam ih video kako ih iznose. I verovatno su seli negde dole, ne znam jer ih nisam video. I onda je jedan čovek, pretpostavljam da je to bio vođa koji je izdavao naređenja, koji je komandovao, naredio im je da pevaju pesme, srpske pesme, ustvari četničke pesme. Koliko sam mogao da čujem, sećam se dobro da su pevali pesmu 'Od Topole pa do Ravne Gore, sve su straže đenerala Draže', i mnogo drugih pesama kojih sam se sećao ali sam ih zaboravio u međuvremenu. Posle toga, pevali su još jedno pola sata ili sat, nisam siguran, i onda sam čuo rafale. Vatra se nastavila još neko vreme, ne znam koliko dugo, izvestan period vremena. Ubili su te ranjenike, i posle nisam više ništa čuo, nisam ih čuo da pevaju te pesme. Ali su ih vukli unutra, u skladište. Posle toga sam čuo glas, jedan od bosanskih Srba je rekao 'Ima nešto mrtvih oko zgrade. Treba ih pokupiti.' Tada sam se još više uplašio. Uspaničio sam se jer sam mislio da će me pokupiti i videti da sam živ i da će me onda ubiti. Onda je drugi rekao 'Ma, oni nisu problem. Pokupićemo ih kasnije. Hajde da se pozabavimo onima unutra.' Onda su im pucali u glavu, čuo sam ih unutra, govorili su nešto kao 'Mislim da je ovaj još uvek živ. Pucaj mu u glavu' i onda bi čuli metak, jedan, dva, ili nekoliko, pucali su u one za koje su mislili da su još živi. Posle toga sam čuo buku unutra, u hangaru. Bager je prikupljao mrtve, i mislim da su ih utovarivali u kamion i vozili ih do grobnica. Nisam video u kom su pravcu išli. Tako da sam još uvek ostao na istom mestu, ležeći tamo.

Photo: wikimedia.org

Posle nekog vremena sam čuo kako neko hoda kroz kukuruz ka meni. To je bio vojnik, bosanski Srbin. Odmah sam shvatio da je to vojnik koji je pucao u mene prethodne noći. Došao je možda na oko metar od mene. Sudeći po zvuku, zaustavio se blizu mene. Smrdeo sam kao leš, prekriven krvlju. Muve su bile svuda na meni. Kao što sam rekao, sunce je bilo visoko i bilo je toplo. I kada mi je prišao, muve su odletele sa mene. I bio je tu možda oko pola minuta ili minut, ne znam tačno, u svakom slučaju, vrlo kratko. I nije rekao ništa, nije me dirao...Kada je on otišao, niko drugi nije dolazio. Posle toga sam malo podigao glavu i pogledao ispred sebe. Bio sam sav ukočen jer nisam se usuđivao da se mrdnem cele noći. Onda sam malo protegao ruke i noge, i onda sam video da je sve u redu, da mogu da hodam, da nije previše bolno."

Svedok je potom stigao do Žepe, koju su tada već bile preuzele srpske snage, i obećano mu je da će biti prebačen na slobodnu teritoriju, ali je stigao u zarobljenički logor u Rogatici gde je ostao do 15. jaunara 1996 godine, da bi konačno bio razmenjen na sarajevskom aerodromu 19. jaunara 1996. godine.      

*Nastavak u subotu, 18. jula

star
Oceni
4.38
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi