Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Genocid u Srebrenici: Suđenje Radislavu Krstiću (5)

Navukao sam mrtvo telo preko sebe

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Edin Tuzlak

U julu 1995. u Srebrenici je izvršen genocid, ratni zločin u kojem su planski realizovana ubistva više od osam hiljada bošnjačkih muškaraca i dečaka između 12 i 77 godina. Uprkos dominantnom poricanju zločina genocida i odbijanja zvaničnog Beograda da besomučno ubijanje civila i ratnih zarobljenika u Srebrenici pre 20 godina nazove genocidom, ostaju nesporne presude Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog tribunala za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. Eufemizmi o "strašnom i jezivom zločinu", pominjanje "najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata", uglavnom bez činjenica da su počinioci bili Vojska Republike Srpske i srbijanska državna policijska jedinica "Škorpioni", a žrtve Bošnjaci iz Podrinja, neuspešni su pokušaji prikrivanja angažmana Srbije u presuđenom genocidu. Presudom Međunarodnog suda pravde, naime, potvrđeno je da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. počinile genocid koji je Srbija najpre propustila da spreči, a zatim i da kazni i izruči Tribunalu njegove počinioce, na čelu sa Ratkom Mladićem. Presudom je od Srbije zahtevano da bez odlaganja, u skladu sa obavezama koje ima po Konvenciji o genocidu, preduzme efektivne korake da kazni počinioce genocida i izruči Tribunalu optužene za taj i druge ratne zločine. Srbija je prekršila svoje obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ali i iz dve "privremene zaštitne mere" koje je u aprilu i septembru 1993. godine izrekao Međunarodni sud pravde. Njima je tadašnjoj SR Jugoslaviji izričito naloženo da “preduzme sve što je u njenoj moći, kako bi sprečila zločine genocida, kao i da obezbedi da takve zločine ne čine vojne ili paravojne formacije... koje bi mogle da budu pod njenom kontrolom ili da imaju njenu podršku”. Uprkos tom izričitom nalogu, zaključile su sudije najvišeg svetskog suda, Srbija nije u julu 1995. godine učinila ništa da bi pokušala da spreči srebrenički masakr, "mada joj je moralo biti jasno da postoji ozbiljan rizik genocida." Nesporni fakti na terenu bili su da je Srbija naoružavala bosanske Srbe, odnosno VRS, a kuriozitet je da su i meci pronađeni prilikom ekshumacije grobnica bili proizvedeni u SRJ. Beograd je brinuo i o kadrovskoj popuni VRS, a pored ove logističke i finansijske podrške, u genocidu je direktno učestvovala i paravojna formacija "Škorpioni", pod kontrolom MUP Srbije. O značaju uticaja Srbije na zločin genocida u Srebrenici svedoči i činjenica da su za deportaciju žrtava korišćeni autobusi srbijanskih prevoznika "Sedmi jul" iz Šapca, valjevačke "Strele" i "Rakete" iz Užica. Za genocid, ili pomaganje u izvršenju genocida, osuđeno je pred Haškim tribunalom i Sudom Bosne i Hercegovine 30 optuženika na ukupno 568 godina zatvora. Osuđeni su oficiri i vojnici Vojske Republike Srpske, a najpoznatije su presude kojima su osuđeni Zdravko Tolimir, Ljubiša Beara i Vujadin Popović na doživotnu robiju, Radislav Krstić i Drago Nikolić na po 35 godina zatvora. I Sud Bosne i Hercegovine osudio je za zločine u Srebrenici više oficira Vojske Republike Srpske. Na 30 godina zatvora osuđen je Milorad Trbić, bivši načelnik bezbednosti Zvorničke brigade. Osuđeni su i Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijan i Zoran Goronja. Pred Sudom BiH i Haškim tribunalom oslobođeno je više optuženih za učešće u genocidu, a najpoznatiji su slučajevi oslobađanja Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, te prvostepena oslobađajuća presuda čelnicima srbijanske Službe državne bezbednosti Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, koji su se teretili i zbog zločina koje su počinili pripadnici formacije "Škorpioni". Za genocid, zločine protiv čovječnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja pred Haškim tribunalom sudi se Radovanu Karadžiću, bivšem predsedniku RS i Ratku Mladiću, nekadašnjem komandantu Vojske Republike Srpske. Nesporni genocidni čin sadržan je, između ostalog, u Direktivi 7 koju je potpisao predsednik RS Radovan Karadžić: "Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljnjeg opstanka i života mještana u Srebrenici..." U Biltenu broj 16 Fonda za humanitarno pravo objavljeni su transkripti sa suđenja Radislavu Krstiću. Prenosimo delove sa tog suđenja

Dečak je doneo kanister, možda sa pet litara vode, i doneo je tu vodu i rekao 'Neki su dobili dva puta'. Čovek je odgovorio 'Ja nisam dobio ni jedan gutljaj'. Onda ga je vojnik udario u glavu i drugi ga je udario sa druge strane, i on je onda krvario na usta i nos. Jedan ga je uhvatio za zatiljak a drugi za stopala i odneli su ga, nekih pet ili šest metara dalje, i otvorili čitav rafal na njega, i onda sam ja shvatio da smo gotovi. Ostao je tamo, mrtav

07.-10. april 2000. godine                            

"J", zaštićeni svedok optužbe

Zaštićeni svedok "J" je jedan od zarobljenika koji su preživeli masovnu egzekuciju u skladištu kod sela Kravice. "J" je bio pripadnik armije BiH. 11. jula je napustio svoje selo u okolini Srebrenice:

"Krenuli smo 11. jula 1995. godine, napustio sam dom, između 7 i 8 popodne. Stavio sam svoje stvari u ranac i krenuo ka Tuzli. Kada smo došli u Spasonjin Do, rečeno nam je da će biti skup u Jaglićima. Stigli smo u Jagliće tokom noći i proveli smo noć u Jaglićima. Ujutro, 12. jula, dvadeset minuta pošto smo napustili Jagliće, ispod Buljima smo došli do makadamskog puta, i tu je bila prva zaseda. Ljudi su se tamo raštrkali, niko nije gledao gde idu drugi, i sa nekoliko mojih suseda, krenuo sam niz potok. Nisam tamo poznavao teren. Išli smo nizvodno, daleko, i pitao sam suseda 'Gde ćemo ići. Da li znaš gde smo?' a on je rekao 'Kamenica je sa naše leve strane.' Krenuli smo levo, kroz šumu, i seli smo tamo. Oko sedam, osam, možda deset ljudi se skupilo tamo, i sedeli smo, i čuli smo glasove ispred nas u šumi. Spuštala se noć, tako da smo otišli ka tim glasovim u šumi. Nekih 500 ili 600 metara dalje, počela je pucnjava, i tamo je bila druga zaseda. Ne znate šta puca i odakle, tako da smo se vratili. Ostali su bili mlađi od mene. Ja sam se spustio iza debla oborenog drveta da se zaštitim, i pucnjava se nastavila. Mislio sam da i ostali leže blizu mene. Onda sam ustao i pokušao da ih tiho pozovem, ali niko nije odgovorio. Onda sam čuo glas koji je rekao da se ranjenici odnesu, i mislio sam da su to naši. Krenuo sam ka njima. Pucnjava se nastavljala, ali je bila manje intezivna. Bio je rafal tu i tamo. I ja sam povikao 'Ne pucajte. Oni su naši'. Ustao sam i našao jednog momka. Pitao me je da li imam da mu dam nešto hrane. Dao sam mu. Jeo je. Ustali smo. Bilo je mnogo mrtvih tela unaokolo...

Izneli smo ranjene na brdo, ne znam na koje. Ujutro, kada je svanuo dan, video sam dosta ljudi koje sam znao iz komšiluka... Spustili smo se, i otkrio sam da je tamo velika grupa ljudi, i ta se velika grupa sastala. Donosili su ranjenike tamo. Poznavao sam medicinare. Oni su radili u bolnici u Srebrenici. Previjali su rane i mi smo sedeli, i onda je pucano na nas sa leđa, negde od Kamenice. Padalo je svuda po nama, ali je trava okolo bila vrlo visoka... Meci su zviždali oko moje glave, tako da sam počeo da se kotrljam dole. Onda je unakrsna vatra počela sa druge strane, sa asfaltnog puta. I onda su počeli da stavljaju majice i peškire na štapove, svejedno, 'Ne pucajte, ne pucajte. Predajemo se', ali su oni nastavljali da pucaju. Vatra se približavala. Prilazili su nam bliže, i onda su nas okružili i sabili prema asfaltu. Ne znam kako se zove to mesto gde su nas doveli, jer nisam poznavao to mesto, ali tu je bila livada, i na livadi je bilo mnogo ljudi, ali su oni dovodili još. Kada smo prelazili reku, tu su bila dva njihova vojnika i oni su rekli: 'Da li imate ranac, torbu, plastičnu vreću, bilo šta', uzeli bi sve, pretresli, pretražili džepove, pojas, prirodno, da vide da li imate nož ili pištolj ili nešto, nešto novca. Ja sam imao sto maraka u džepu i izvadio sam ih, i rekao 'To je sve što imam.' Prešli smo asfaltni put i seli na desnu stranu asfalta, na livadu, i oni su još dovodili ljude na tu livadu. To mesto je kod Lolića...Njihove trupe su bile oko nas. Nisu nas tukli... Na desnoj strani je bio tenk i bio je jedan sa leve strane. Onaj koji je bio sa leve strane nije reagovao, ali onaj koji je bio na drugoj strani, tri puta je okrenuo cev ka grupi koja je tu sedela."

Photo: Milica Jovanović

"Doveli su cisternu koja nas je poprskala sa vodom. Deca od 15 i 16 godina su donela pijaću vodu. Sedeo sam na vrhu te grupe koja je bila tamo. Ispred mene bio je učitelj, i taj medicinar. Čuo sam ih kako šapuću, 'Mora da ima 2.000 ljudi ovde.' Nisam čak ni pokušao da brojim, niti mi je to palo na pamet... Jedan čovek je tražio vodu. On je možda bio tri reda niže od mene. Dečak je doneo kanister, možda sa pet litara vode, i doneo je tu vodu i rekao 'Neki su dobili dva puta'. Čovek je odgovorio 'Ja nisam dobio ni jedan gutljaj'. Onda ga je vojnik udario u glavu i drugi ga je udario sa druge strane, i on je onda krvario na usta i nos. Jedan ga je uhvatio za zatiljak a drugi za stopala i odneli su ga, nekih pet ili šest metara dalje, i otvorili čitav rafal na njega, i onda sam ja shvatio da smo gotovi. Ostao je tamo, mrtav."

Posle toga, na livadu gde su bili zarobljenici su došao general Mladić.

U skladištu, kada smo ušli, kada je zadnja osoba ušla kroz ista vrata kroz koja sam i ja prošao, on nije imao mesta da sedne, tako da je ostao da stoji. I onda ga je srpski vojnik udario u leđa. I opsovao ga je i rekao mu je da sedne. A taj čovek se okrenuo okolo i rekao, 'Nemam mesta da sednem'. I onda ga je oborio rafal puščane vatre. I odjednom je bilo mnogo pucanja u skladištu, i nismo znali odakle dolazi. Bilo je pušaka, bombi, rafala i bilo je toliko mračno da nismo mogli da vidimo ništa. Ljudi su počeli da vrište, da viču, da mole za pomoć. I onda bi bilo zatišje, pa bi ponovo počelo. I nastavljali su tako da pucaju u skladište sve dok nije pala noć

"Prvo su nas pretresli, tražili novac, pitali za novac. Tu je bila jedna osoba kojoj su se obraćali sa Madžarević. Jedan od njih je imao plavu kosu i konjski rep, i neku vrstu crne trake na glavi. Pretresli su nas i uzeli su mi 600 maraka i neku ogrlicu koja je pripadala mojoj kćerki. A onda je došao Mladić i obratio nam se. Prva stvar koju je rekao bila je 'Zar ovo nije bolje nego da poginete? Naser vas je napustio. Pobegao je za Tuzlu. Nije baš dobra ideja da se vodi rat sa Srbima. Skoro da smo evakuisali sve vaše porodice i one su poslate u Tuzlu, Kladanj i Živinice, i najverovatnije za dan ili dva vi ćete biti razmenjeni. Niko vas neće tući. Niko vas neće provocirati. Dobićete hranu i pronaćićemo neku hladovinu jer vam je ovde veoma toplo.' I svi su aplaudirali, govoreći 'Hvala vam, gospodine. Hvala vam, generale.' Na neki način nas je ohrabrivao... Onda nekih 15 do 20 minuta kasnije, jedan koji je bio u civilu, bez ikakvih oznaka, rekao nam je da napravimo kolonu po četvorica. Taj koji je davao naređenja bio je na nekoliko metara od nas."

"Odveli su nas u skladište, i sa obe strane kolone, bio je srpski vojnik na svakih šest metara naoružan sa automatskim oružjem. Imali su redenike preko grudi, i marširali smo prema skladištu gde je autobus bio parkiran ispred. I ja sam ušao u skladište kroz druga vrata a ne kroz prva. Skladište je bilo potpuno puno, i ja sam našao mesto u jednom uglu skladišta. I vojnik koji je stajao sa prednje strane skladišta, opsovao me je i rekao mi je da sednem dole. i rekao sam mu da želim da stojim, da se naslonim na zid jer su me bolela leđa... Po mojoj proceni, jer sam mogao da vidim kada bi skretali, ja sam bio negde u sredini kolone. Mislim da je kolona bila duga između 400 i 500 metara. Ne mogu reći tačnu cifru, ali to je moja procena. Svi smo bili prestrašeni."

"U skladištu, kada smo ušli, kada je zadnja osoba ušla kroz ista vrata kroz koja sam i ja prošao, on nije imao mesta da sedne, tako da je ostao da stoji. I onda ga je srpski vojnik udario u leđa. I opsovao ga je i rekao mu je da sedne. A taj čovek se okrenuo okolo i rekao, 'Nemam mesta da sednem'. I onda ga je oborio rafal puščane vatre. I odjednom je bilo mnogo pucanja u skladištu, i nismo znali odakle dolazi. Bilo je pušaka, bombi, rafala i bilo je toliko mračno da nismo mogli da vidimo ništa. Ljudi su počeli da vrište, da viču, da mole za pomoć. I onda bi bilo zatišje, pa bi ponovo počelo. I nastavljali su tako da pucaju u skladište sve dok nije pala noć. Uspeo sam da dođem do izlazne kapije, do male kabine, bila je pod istim krovom kao i skladište, i tamo sam pronašao svog suseda, i on mi je rekao da legnem. I pitao sam ga da li je ranjen, i nije bio, i on je mene pitao da li sam ja ranjen, i nisam bio ni ja. Ispod je bila krv i nisam mogao više da izdržim. Navukao sam mrtvo telo preko sebe, i tako sam ostao 24 časa u tom skladištu. Sledećeg jutra taj moj sused je ustao, i rekao je da mora da mokri jer je bio žedan, nije mogao više da izdrži. I ja sam ga zgrabio, povukao ga za sako i rekao mu da legne ali je onda bio još jedan rafal i onda je pao. i tako sam proveo ceo dan 14. jual u skladištu. Nisam znao koliko je sati. Neko nas je u jednom trenutku pitao da li ima neko zdrav da se pridruži njihovoj vojsci. Nekoliko ljudi je otišlo ali ja nisam gledao. Tako da ne znam ko je otišao. I onda je bio zvuk kamiona kako odlazi, ali ne znam u kom pravcu je otišao. Odjednom sam čuo glas što plače 'Salko, Salko' negde oko 15 puta. I onda nam je neko psovao turske majke. I onda smo čuli glas 'Ima li neko živ među vama?'. I onda smo čuli pucanj i sve se utišalo... I onda ponovo, čuli smo psovanje i neko je pitao da li je neko još uvek živ. I onda smo čuli pucnje i sve se opet utišalo. Svi su bili tihi. Zaboravio sam da vam kažem da su pitali za ranjene. Hteli su da znaju da li je neko ranjen, i rekli su da će ih hitna pomoć odvesti u bolnicu. I ranjenici su ispuzali, i bili su ubijeni odmah ispred skladišta... Onda smo čuli zvuk i mislio sam da vozila prolaze asfaltnim putem i mogao sam da odredim da se zvuk približava ali nisam znao šta se događa. Kada je postalo mračno, čuli smo glasove 'Pokrijte asfalt senom, dosta je za danas'. Pokrili su čitavu oblast senom i mislio sam da će je zapaliti, ali nisu.

Photo: Stock

Kada je postalo mračno, shvatio sam da u skladištu nije ostao niko živ. Nisam mogao da čujem nijedan glas, nijedan zvuk. I počeo sam da puzim napolje, i seo sam. Ali sam bio toliko slab da nisam mogao da odem. Samo sam sedeo oko jedan sat, sat i po. Pokušavao sam da se malo protegnem da se priberem. U jednom trenutku sam čuo šapat i nisam znao da li dolazi iz skladišta ili izvan skladišta, jer sam sedeo kod vrata. I pokušao sam da hodam preko tih mrtvih tela prema šapatu i pronašao sam dve osobe u skladištu i rekao sam im hajde da bežimo, da izađemo odavde. Jedan od njih je bio vrlo mlad, bio je visok momak i rekao je da ne možemo zajedno. Ja sam rekao 'Ne znam kuda da idem. Ne znam gde sam.' Ali on je rekao 'Ne možemo ići zajedno.' I pitao sam ga odakle je. Rekao je da je iz Lolića. I hteo sam da idem sa njim, jer je poznavao oblast. Ali je on nastavljao da mi govori da ne možemo ići zajedno. I hteo sam da saznam odakle je taj drugi momak i on ga je pozvao po imenu, ali mi je rekao da ta druga osoba ne čuje baš najbolje. I tako sam ustao, hteo sam da idem sa njima, ali nisu hteli da mi dozvole. I tako sam izašao i stajao sam iza bagera. Bila je vrlo vedra noć, i vidljivost je bila vrlo dobra. Odjednom, neko je nešto rekao i čuo sam vojnika u jednom trenutku, i legao sam. Došao sam do puta, on je bio sa desne strane asfaltnog puta, ja sam bio sa leve strane kada me je zaustavio. I glas je rekao 'Diži se'. Ali ja sam nastavljao da ležim. I on je to ponovio još dva ili tri puta i onda je rekao 'Ustaj'. Treći put kada je viknuo 'Ustaj' odjednom sam skočio i otrčao sam prema reci, skladište je bilo sa moje leve strane, i nijedan pucanj nije bio ispaljen za mnom. Nisam ga čuo da je ponovo viknuo 'Stoj'. Prešao sam reku do nekih kukuruznih polja. Zašto nije pucao, da li je mislio da sam ja jedan od njihovih -mislim da mora da je mislio da sam ja jedan od njihovih, jer su bili 100% sigurni da nije ostalo žive duše u tom skladištu."

Hteli su da znaju da li je neko ranjen, i rekli su da će ih hitna pomoć odvesti u bolnicu. I ranjenici su ispuzali, i bili su ubijeni odmah ispred skladišta

Svedok je uspeo da 26. jula dođe do Žepe, sa još jednim čovekom iz Podbrđa koji je pobegao sa njim. 29 septembra, Žepu su preuzele srpske snage, i svedok je proveo još 40 dana lutajući po teritoriji koja je bila pod kontrolom bosanskih Srba, da bi 17. septembra prešao na teritoriju pod kontrolom ABiH.

Advokat Petrušić, zastupnik generala Krstića, svedoka je pitao da li je neko od vojnih lidera izdao naredbu da se ljudi 11. jula okupe u Jaglićima.

"Naši kuriri su nas obavestili da će Srebrenica pasti. Tog dana, proveo sam čitav dan skupljajući seno. Kuriri su došli, 'Srebrenica je pala. Starci, žene i deca idu u Potočare a ostali idu u šumu.' Skup je bio održan u Jaglićima, i skupili smo se 11. uveče."

Advokat Petrušić je svedoka pitao da li je čuo da je u Jaglićima izbio sukob između dve struje 28. divizije. Svedok je to demantovao.

Zatim je Petrušić pitao svedoka da li zna da je u periodu 1992-1993. desetine Srba pobijeno u okolini Srebrenice.

"Mi nismo bili ti koji su počeli rat. Mi smo bili napadnuti. Morali smo da se branimo... Da smo imali opremu koju su oni imali, ponašali bi se na taj način. Branili smo se lovačkim puškama i spravama."

*Nastavak u četvrtak, 16. jula

star
Oceni
4.68
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi