Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Genocid u Srebrenici: Suđenje Radislavu Krstiću (4)

Dajte nam vode da pijemo, i onda nas ubijte

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: BETA/AP /Amel Emrić

U julu 1995. u Srebrenici je izvršen genocid, ratni zločin u kojem su planski realizovana ubistva više od osam hiljada bošnjačkih muškaraca i dečaka između 12 i 77 godina. Uprkos dominantnom poricanju zločina genocida i odbijanja zvaničnog Beograda da besomučno ubijanje civila i ratnih zarobljenika u Srebrenici pre 20 godina nazove genocidom, ostaju nesporne presude Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog tribunala za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. Eufemizmi o "strašnom i jezivom zločinu", pominjanje "najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata", uglavnom bez činjenica da su počinioci bili Vojska Republike Srpske i srbijanska državna policijska jedinica "Škorpioni", a žrtve Bošnjaci iz Podrinja, neuspešni su pokušaji prikrivanja angažmana Srbije u presuđenom genocidu. Presudom Međunarodnog suda pravde, naime, potvrđeno je da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. počinile genocid koji je Srbija najpre propustila da spreči, a zatim i da kazni i izruči Tribunalu njegove počinioce, na čelu sa Ratkom Mladićem. Presudom je od Srbije zahtevano da bez odlaganja, u skladu sa obavezama koje ima po Konvenciji o genocidu, preduzme efektivne korake da kazni počinioce genocida i izruči Tribunalu optužene za taj i druge ratne zločine. Srbija je prekršila svoje obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ali i iz dve "privremene zaštitne mere" koje je u aprilu i septembru 1993. godine izrekao Međunarodni sud pravde. Njima je tadašnjoj SR Jugoslaviji izričito naloženo da “preduzme sve što je u njenoj moći, kako bi sprečila zločine genocida, kao i da obezbedi da takve zločine ne čine vojne ili paravojne formacije... koje bi mogle da budu pod njenom kontrolom ili da imaju njenu podršku”. Uprkos tom izričitom nalogu, zaključile su sudije najvišeg svetskog suda, Srbija nije u julu 1995. godine učinila ništa da bi pokušala da spreči srebrenički masakr, "mada joj je moralo biti jasno da postoji ozbiljan rizik genocida." Nesporni fakti na terenu bili su da je Srbija naoružavala bosanske Srbe, odnosno VRS, a kuriozitet je da su i meci pronađeni prilikom ekshumacije grobnica bili proizvedeni u SRJ. Beograd je brinuo i o kadrovskoj popuni VRS, a pored ove logističke i finansijske podrške, u genocidu je direktno učestvovala i paravojna formacija "Škorpioni", pod kontrolom MUP Srbije. O značaju uticaja Srbije na zločin genocida u Srebrenici svedoči i činjenica da su za deportaciju žrtava korišćeni autobusi srbijanskih prevoznika "Sedmi jul" iz Šapca, valjevačke "Strele" i "Rakete" iz Užica. Za genocid, ili pomaganje u izvršenju genocida, osuđeno je pred Haškim tribunalom i Sudom Bosne i Hercegovine 30 optuženika na ukupno 568 godina zatvora. Osuđeni su oficiri i vojnici Vojske Republike Srpske, a najpoznatije su presude kojima su osuđeni Zdravko Tolimir, Ljubiša Beara i Vujadin Popović na doživotnu robiju, Radislav Krstić i Drago Nikolić na po 35 godina zatvora. I Sud Bosne i Hercegovine osudio je za zločine u Srebrenici više oficira Vojske Republike Srpske. Na 30 godina zatvora osuđen je Milorad Trbić, bivši načelnik bezbednosti Zvorničke brigade. Osuđeni su i Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijan i Zoran Goronja. Pred Sudom BiH i Haškim tribunalom oslobođeno je više optuženih za učešće u genocidu, a najpoznatiji su slučajevi oslobađanja Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, te prvostepena oslobađajuća presuda čelnicima srbijanske Službe državne bezbednosti Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, koji su se teretili i zbog zločina koje su počinili pripadnici formacije "Škorpioni". Za genocid, zločine protiv čovječnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja pred Haškim tribunalom sudi se Radovanu Karadžiću, bivšem predsedniku RS i Ratku Mladiću, nekadašnjem komandantu Vojske Republike Srpske. Nesporni genocidni čin sadržan je, između ostalog, u Direktivi 7 koju je potpisao predsednik RS Radovan Karadžić: "Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljnjeg opstanka i života mještana u Srebrenici..." U Biltenu broj 16 Fonda za humanitarno pravo objavljeni su transkripti sa suđenja Radislavu Krstiću. Prenosimo delove sa tog suđenja

Koliko se ja sećam, prešli smo u Srbiju preko Drine. Išli smo kroz Srbiju sve do Loznice, i onda su nas vratili u Bosnu, i kada smo došli blizu Pilice, autobus se tamo zaustavio. Bili smo dugo tamo. Bilo je sedam autobusa07. april 2000. godine

"I", zaštićeni svedok optužbe

Zaštićeni svedok "I" je preživeo masovno pogubljenje kod Pilice. Ovaj svedok je, kao i ostali stanovnici enklave, sa svojom porodicom došao do baze UN u Potočarima 11. jula. Dva dana kasnije, 13. jula, odvojen je od porodice i odveden u Bratunac, gde je, sa grupom muslimanskih muškaraca, zatvoren u školu "Vuk Karadžić".

"Kada smo stigli u školu u Bratuncu, morali smo da ostavimo sve torbe, svu hranu koju smo imali. Sve je ostalo napolju. Tu smo bili dve noći... Srbin, neka vrsta policajca, došao je i počeo je da tuče jednog čoveka, i sa puškom ga je udarao odozgo po glavi. Krv je tekla niz njegovo lice i košulju. I taj krvavi čovek je ostao među nama oko sat vremena. Sat vremena kasnije, ponovo je došao do vrata, samo mu je mahnuo, samo je pokazao prstom na njega, vičući, 'Izlazi napolje'. A ovaj je oklevao, ali je morao da ustane i da izađe. Sve što se moglo čuti onda su bili krici. Mogli ste čuti njegove krike bola, i jauke, i glas je sve više i više slabio dok mu se život gasio A to su radili svo vreme. Nije bilo važno da li je dan ili noć. Nisam se usuđivao da pogledam kroz prozor da vidim, jer ako bi gledali, onda bi vas zakačili rafali... Prostorija je bila poveća i pretrpana. Možda nas je bilo oko 250, u toj prostoriji... Znam da su ti vojnici bili u šarenim uniformama, i onaj koji je tukao puškom po glavi, on je bio u vrsti plave uniforme. Imao je beli vojnički opasač i pištolj sa belom futrolom. Stvarno ne mogu reći da li je to bio policajac ili civil."

Na pitanje koliko je bilo vojnika ili osoblja oko ili u toj školi, svedok je odgovorio:

"Moglo ih je biti osam do deset, otprilike. Izvodili su ljude i mučili. Ponekad bi glas utihnuo. A ponekad bi mogli čuti rafale, pucnje, posle tih bolnih krikova."

Zatvorenici su morali da od stražara traže dozvolu da idu u toalet.

"Morali smo da pitamo. Oni su bili u hodniku, i pratili bi nas ako bi smo hteli da idemo. Ali dok smo išli tamo i vraćali se, nekad bi znali da vas udare otpozadi sa puškama, tako da je mnogo ljudi patilo i pokušavalo da se uzdrži jer su se plašili tih udaraca i pokušavali su da ne pitaju da idu... Dešavalo se da vidim čoveka kako se olakšava baš tu. Dešavalo se. Ili bi uzeli plastičnu vreću ili bocu i urinirali bi unutra. U trenutku, neko treći bi zgrabio bocu. Mislio sam da hoće da piški, ali ne, on bi uzeo i ispio, jer su ljudi bili tako usahnuli. Svi su bili crni... Vojnici su davali vodu, ali je nije bilo dovoljno. Da nisu dali nešto vode, pola tih ljudi bi umrlo na mestu. Tako strašna žeđ."

Photo: EPA/FEHIM DEMIR

"Bio sam oko dve noći u Bratuncu, i kada smo krenuli, rekli su :'Idete u Tuzlu'. Onda su nam dali parče hleba u autobusu i nešto keksa... Išli smo kroz Kravice ka Tuzli... Ali kada smo stigli u Konjević polje, krenuli smo u suprotnom pravcu, prema Zvorniku. Koliko se ja sećam, prešli smo u Srbiju preko Drine. Išli smo kroz Srbiju sve do Loznice, i onda su nas vratili u Bosnu, i kada smo došli blizu Pilice, autobus se tamo zaustavio. Bili smo dugo tamo. Bilo je sedam autobusa... Sedeli smo i nismo nigde gledali. To je ono što su tražili od nas, da sedimo i da držimo glave dole. Kada smo sitgli blizu Pilice, autobusi su stali tamo, i ostali su tamo neko vreme, možda sat, možda sat i po."

I taj koji me je udario je rekao 'Da li neko hoće da izjavi da je Srbin tako da ga pustimo?' i dvojica su rekla da bi htela, samo da ostanu živi, ali ništa od toga nije ispalo. Drugi iz kolone, jedan od naših, tražio je: 'Dajte nam vode da pijemo, i ubijte nas posle toga', ali opet ništa od toga. Kada smo stigli tamo gde su bili ubijeni, oni su svi bili u redu, izgledali su kao poređane kućice, i bilo ih je vrlo mnogo. I onda sam video da su ti koji su navodno otišli za Sarajevo, platili za autobuse, takođe bili ubijeni. Davali su novac a onda i svoje živote

"Jedan čovek je ležao u autobusu, u prolazu, sve što su rekli .'Hajde. Podignite ga. Pridignite ga malo.' Dvojica su ga podigla, i onda su povikali 'Mrtav je.' I izbacili su ga na put, i ostao je da leži na putu. Tada je jedan čovek pokušao da beži, jer je više voleo metak, nego da čeka na genocid i torturu, i rafal ga je pokosio, i ubili su ga. Autobus je krenuo i onda smo stigli u Pilicu... Onda smo skrenuli levo. Koliko mogu da se setim, tu je bila škola, prilično velika. Dok smo išli u školu i onda gore uz stepenice, mi koji smo bili u poodmakloj dobi, skoro svi smo imali neke kape. I terali su nas uz stepenice i naredili su 'Skinite kape', tako da smo svi morali da bacimo kape niz stepenice... Bilo je ljudi od 14, pa do recimo, 80. Prilično sam siguran u to. Bilo je ljudi koji su bili dosta stariji od mene. Takođe sam primetio i gluvonemog čoveka... U jednom trenutku vojnici su ušli, i pitali su da li ima nekog koje star 15 ili 16 godina. I bilo je vrlo mladih momaka tamo, možda 14. To se moglo videti, jer su stvarno izgledali mlado. Školarci, ustvari. I tako je rekao 'Da vidim koliko vas ima'. Skupili su se na jednom mestu i postrojili. Mislim da ih je bilo 12. I čovek je rekao 'Abdiću trebaju ljudi kao što ste vi. Trebalo bi da idete njemu.' Ne znam koliko je dečaka bilo u drugim prostorijama, ali u našoj ih je bilo 12. Oni su izvedeni napolje, ali šta su uradili sa njima, ne znam. Ne znam da li su završili u logoru, da li su kasnije ubijeni ili su poslati Abdiću."

"Mi nismo imali šta da jedemo. To nas je mučilo. Onda posle toga, sledećeg dana, pitali su nas da li hoćemo da idemo u Sarajevo. Želeli su da znaju da li neko ima novca, i rekli su nam da autobus do Sarajeva košta 20 maraka. Jedan od nas, rekao je čoveku do njega 'Ja imam 100 nemačkih maraka, tako da mislim da mogu da platim za pet nas tako da možemo da odemo i domognemo se slobodne teritorije.' I tako ko god da je imao nešto novca istupio bi i otišao bi u Sarajevo, ukrcao bi se u autobus za Sarajevo. Ali nikome nije preostalo nešto novca. U jednom trenutku, očigledno su rekli da oni koji nemaju ništa novca mogu takođe da idu. Rekli su nam 'Vi idete u Tuzlu.' Onda su u jednom momentu doneli dva velika čaršava. Jedan je bio beo a drugi zelen. Dali su ta dva čaršava dvojici ljudi koji su sedeli sa nama, i rekli su im da ih pocepaju u male komade i da povežu delove zajedno. Srpski vojnici su to doneli i dali ih dvojici koji su bili sa nama i onda su ih oni pocepali i vezali nam ruke. Ali su oni bili naši, tako da nas nisu jako stegli. Ali su nam ruke ipak bile vezane iza leđa. Dok su oni vezivali, grupa za grupom je napuštala prostoriju i izlazila napolje. Pružio sam svoje ruke da ih vežu, ali sam bio iznenađen, zašto nas vezuju ako navodno idemo u slobodu. Moj sused je bio sa mnom i još nekih šest ili sedam koje sam poznavao, i tako su nas vezali i krenuli smo, praćeni srpskim vojnicima. Dok smo silazili niz stepenice i dolazili do prizemlja, video sam čoveka kako leži na betonu, mrtvog, krv je bila prolivena oko njega. Izašli smo u koloni, vezani, prema autobusima... Kada smo ulazili u autobuse, bacio sam pogled iznad autobusa. Tamo su bila četiri oficira koji nam nisu govorili ni reči, samo su tiho pričali između sebe, bacali poglede na nas i povremeno se cerili... Putovali smo tim autobusima oko dva, dva i po kilometra. I na brdu, dok smo se kretali, čuli smo pucnje, čuli smo glasove. I onda kada smo stigli do mesta odakle su dolazili pucnji, autobus se zaustavio, i odmah su se vrata otvorila. Srpske trupe su bile svud oko autobusa, 'Izlazite napolje. Jebem mater, i vašu i Alijinu i svačiju. Izlazite napolje. Alija vas neće.' Jedna grupa je izašla iz autobusa, do pola autobusa, i onda su stali. 'Dosta' rekli su, 'za sada.' A ja sam bio u toj drugoj polovini što je ostala u autobusu. Gledao sam kako kolona ide stazom, i gledao gde su mrtvi. Došao sam tamo i čuo sam kako srpski vojnici psuju, prave buku. Rafali su ih jednostavno pokosili. Svi su pali na zemlju. Srpski vojnici su se vratili da dovedu nas, našu polovinu autobusa, i izveli su nas iz autobusa."

Kada je pucnjava prestala, onda je srpski vojnik pitao 'Da li je neko živ?' i dvojica su rekla da su živi. Jedan je rekao 'Ja sam.' i drugi je rekao 'Ja sam. Dođi i ubij me.' Ja sam ćutao. Ako treba, kasnije ću im reći da sam živ i neka me onda ubiju

"Dok sam izlazio iz autobusa, srpski vojnik mi je rekao, 'Ti, daj marke'. Ja sam rekao da ih nemam zato što ih nisam imao, i on me je udario u stomak. Pao sam na zemlju, na kolena. Drugi vojnik iza mojih leđa mu je rekao 'Ne čini genocid. Uzmi pušku i ubijaj kao vojnik.' Prisilili su me da ustanem i pratio sam kolonu. Duž staze, tu i tamo sam video leševe. I taj koji me je udario je rekao 'Da li neko hoće da izjavi da je Srbin tako da ga pustimo?' i dvojica su rekla da bi htela, samo da ostanu živi, ali ništa od toga nije ispalo. Drugi iz kolone, jedan od naših, tražio je: 'Dajte nam vode da pijemo, i ubijte nas posle toga', ali opet ništa od toga. Kada smo stigli tamo gde su bili ubijeni, oni su svi bili u redu, izgledali su kao poređane kućice, i bilo ih je vrlo mnogo. I onda sam video da su ti koji su navodno otišli za Sarajevo, platili za autobuse, takođe bili ubijeni. Davali su novac a onda i svoje živote. Kada smo prošli pored tih redova, prema kraju tih redova, između njih, rekli su 'Okrenite leđa i postrojite se sa njima:' Okrenuli smo leđa i postrojili se. Onda nisu naredili 'Vatra' nego 'Lezi dole', ali u tom momentu rafali su nas posekli. I pao sam, i drugi su pali, pokošeni rafalima vatre. Kada je pucnjava prestala, onda je srpski vojnik pitao 'Da li je neko živ?' i dvojica su rekla da su živi. Jedan je rekao 'Ja sam.' i drugi je rekao 'Ja sam. Dođi i ubij me.' Ja sam ćutao. Ako treba, kasnije ću im reći da sam živ i neka me onda ubiju. I tako kolona za kolonom, dovozili su ih tamo. Ja sam ležao. Doveli su još nekih šest kolona, i iznad mene, postrojavali ih, i rafali su ih kosili. Metak me je pogodio u lakat i samo mi je odrao kožu dok su ubijali ostale koji su bili iznad mene. Zemlja okolo je letela od metaka. Moglo se čuti kako meci udaraju u tela, i zemlja je letela, kamenje je padalo okolo, na moja leđa, prašina svuda okolo, i mogao sam da to osetim, sve to, jer sve što sam imao bila je košulja. I kada su ih sve ubili, oborili, nestali su. Nisam čak čuo ni zvuk kretanja autobusa... Mora da su jednostavno pronašli hladovinu i odmarali se."

Photo: Stock

Tužilac je svedoku postavio pitanje, koliko je mrtvih ljudi po njegovoj proceni bilo na tom mestu: "Moja procena je 1.000 do 1.500... Kada je pucnjava prestala, pitali su, svaku kolonu 'Da li je neko živ.' nekad bi se čuo jedan ili dva glasa, nekad niko ne bi odgovorio. I vojnik bi došao, i samo jedan metak, bum, bum, i sve je gotovo. I onda bi se vraćali po drugu kolonu, dok nisu pobili još nekih šest kolona. Onda su otišli da se odmore u hladovini. Onda sam ja pomerio udove da vidim da li sam ranjen, i to nisam primetio u svom tom strahu. Ali srećom, nigde nisam bio ranjen, osim te ogrebotine na mojoj ruci."

Još je bio dan. Doći će bager ili kamion da nas pokupe, i iseći će me živog u komade, tako da moram da izađem, jer je ostalo još dva ili tri sata do mraka... Skinuo sam te stvari sa svojih ruku i bacio pogled iza sebe. Dva čoveka su išla u to trnje gde sam ja hteo da odem. A nisam mogao da puzim preko tih mrtvih dugo. Bojao sam da će patrola doći i videti me. Tako da sam skočio na noge. Rizikovao sam i trčao sam preko mrtvih tela, nekih 15 metara sam gazio preko mrtvih

"Pokušao sam da se oslobodim veza, i uspeo sam da se rešim te stvari koja mi je bila vezana oko ruku. Čim sam se oslobodio, ponovo sam ih stavio na ruke. Onda sam ležao na stomaku i razmišljao, i setio sam se da će se vratiti da vide, i da će biti bolje za mene da budem vezan dok sam razmišljao šta da radim. Odjednom je patrola ponovo došla, i iz onoga što sam mogao da čujem, bilo ih je pet, sudeći po glasovima. Čim su stigli, jedan od njih je povikao, 'Jedan beži. Eno još jednog. Pucaj.' Rafali, i onda su krenuli za njim. Jedan, koliko sam mogao da čujem, ostao je tamo, šetao je gore-dole. Prošlo je neko vreme, i dvojica od onih su se vratili. Ali onaj koji je ostao iza pitao je 'Pa', a oni su rekli 'Pa, ne. Ona dvojica su ga odvukla. Negde se sakrio. Ne znam da li će ih naći.', što znači da su ubili jednog. I onda je jedan od njih rekao drugom 'Počinili smo genocid kao što je bio u Jasenovcu 1941. godine'. Neko vreme su hodali gore-dole i otišli su opet. Podigao sam glavu da vidim gde je sunce, da vidim po suncu koliko ima do mraka, i da vidim gde je najbliže drveće, šuma, da odem tamo. Ali drveće je bilo daleko i dan je bio dug. Dole u polju sam video dugu među. Bilo je tu nešto trave. Bilo je i nešto kupine, nešto ograđene, nešto prerasle, možda oko 100 do 150 kvadratnih metara. I rekao sam sebi 'Ići ću tamo'. Neko je šaputao nedaleko od mene. Malo sam okrenuo glavu, i samo sam rekao 'Ko je živ? Izađi.' I pripremao sam se, jer sam se plašio. Još je bio dan. Doći će bager ili kamion da nas pokupe, i iseći će me živog u komade, tako da moram da izađem, jer je ostalo još dva ili tri sata do mraka... Skinuo sam te stvari sa svojih ruku i bacio pogled iza sebe. Dva čoveka su išla u to trnje gde sam ja hteo da odem. A nisam mogao da puzim preko tih mrtvih dugo. Bojao sam da će patrola doći i videti me. Tako da sam skočio na noge. Rizikovao sam i trčao sam preko mrtvih tela, nekih 15 metara sam gazio preko mrtvih. Sapleo sam se i pao među ta tela, i gledao sam i slušao da čujem da čujem 'Eno ga još jedan beži', jer ako bi neko povikao to, onda sam gotov. Pobegao sam u tu guštaru, i srećom nisam nigde čuo glas. I tako sam sišao u tu kupinu. Kada sam pogledao, još dvojica su ulazila u taj zabran. Kada su stigli, pokrili su ulaz kroz koji smo prošli tako da ga ne mogu videti... Dvojica su otišla pre mene. Ja sam onda bio treći, a onda su došla još dvojica. Tako da nas je bilo petorica. Nismo se usuđivali da govorimo. Samo sam pitao jednog od njih odakle je, a on je rekao da je iz sela Jagonje, i ja sam mu rekao odakle sam...Patrola se ponovo pojavila i počela da hoda između mrtvih tela i blizu šume, ali srećom, nisu znali da se neko krije u kupinama. I tako smo ostali tamo. Mogli smo da čujemo škljocanje njihovog oružja."

Photo: sarajevo-x.com

"Oni su ostali su tamo do sumraka, i kada je pala noć otišli su. U tom trenutku malo sam se protegao. Pronašli smo nešto bobica za jelo. Nismo jeli skoro tri dana i bili smo polumrtvi. Bili smo tako dugo vezani. Onda, pošto je pao mrak, ušli smo sa jedne strane u šumu, i onda smo izašli iz šume na drugoj strani. Tada sam video mrtva tela i tamo. To su bili ljudi koji su bili ubijeni pre mene. To su bili oni koji su navodno išli za Sarajevo, bar ja tako mislim da su oni bili tamo. I tako smo nastavili preko polja. Oblast je bila malo ostvetljena mesečinom, ali nisam znao u kom pravcu da idem, u kom pravcu idemo. Znali smo samo gde je Srbija. I tako smo krenuli suprotnim pravcem, i pokušali smo da uđemo dublje u Bosnu. Kada smo došli do druge šume, nismo mogli više ništa da vidimo. Bio je mrkli mrak. Ostali su bili mlađi od mene, između 25 i 30 godina, manje više, sva četvorica, i nisam mogao više da ih pratim, tako da sam ostao iza njih... Nikad ih više nisam video."

"Te večeri, pošto su otišli a ja ostao sam, ustao bih i prešao možda 50 metara i onda bi se jako zamorio. I morao bih opet da stanem, da se odmorim pet minuta, i onda da nastavim. I tako sam nastavio, prelazio bih 50 metara i onda bih morao da stanem. I onda sam naleteo na neku vrstu zasede. I pošto su ubijali ljude noć pre, ostao je jedan broj patrola koje su bile postavljene, i one su verovatno jurile one koji su pokušavali da beže. Dospeo sam do puta i video sam čoveka, nekih 30 metara od mene, o on je pšitao 'Ko je to?'. I ja sam počeo da bežim i nisam rekao ništa, nisam odgovorio. Nisam mogao da idem dalje, ali sam uspeo da dođem do dve kuće. Tu je bila bašta, povrtnjak, iza jedne od kuća, i sakrio sam se tamo. Ali je čovek nastavljao da se dere i da viče za mnom. Kao da je komandovao svojim vojnicima 'Na desno', 'Na levo', 'Bliže njemu', govorio je takve stvari. Pažljivo sam pratio, pažljivo sam slušao i nisam mogao da vidim nikoga, ali sam shvatio da moram da nastavim da ležim i da se krijem. I onda je on čekao da nešto kažem, da se pomerim. Znao je da sam tamo, ali nije mogao da me vidi, jer sam bio u mraku, u senci. I onda mu se pridružio još jedan čovek i onda su počeli da šapuću, da pričaju i onda su nastavili razgovor još oko pet minuta. U jednom trenutku jedan od njih je počeo da peva i jednostavno su otišli u drugom pravcu. Ja sam onda pomislio da im je namera da ja pomislim da su obojica otišli, ali sam shvatio da je samo jedan otišao i da je drugi ostao iza i da se jednostavno pritajio. Ali se onda drugi ponovo pojavio i mogao sam da ga vidim iznad sebe, i počeo je ponovo da viče i pucao je iz puške dva puta, ne znam u kom pravcu, i onda je ponovo nestao...Vratio sam se do svog skrovišta i uspeo sam da dođem do oblasti iznad puta, i tako sam proveo tu noć."

Photo: EPA

"Bilo je vrlo teško. Bio sam sam. Nisam mogao ništa da vidim. Nisam znao u kom pravcu da idem. Pao bih i onda bi mi bilo teško da ustanem iz žbunja. Kada je osvanuo dan, dospeo sam u oblast šume, blizu polja, i ostao sam tamo neko vreme, da se odmorim... Proveo sam noć tamo i sledećeg dana, ostao sam tamo i posle toga sam hteo da krenem, da napustim oblast. I u jednom trenutku sam čuo motor vozila i shvatio sam da se vozilo ne kreće. Takođe sam čuo neku buku, ljude kako pričaju, i onda sam krenuo u suprotnom pravcu. Ali znao sam da moram da dođem do puta, jer posle oko 20 metara ponovo je bila šuma kojom bih mogao da se koristim. Došao sam do puta i pogledao sam niz put, i shvatio sam da ima krvi na putu. Bila je to krvava mrlja koja je bila oko pola metra široka i još nekoliko manjih mrlja krvi na putu, i mislio sam da verovatno odvoze mrtve koje su ubili prethodnog dana. Uspeo sam da se domognem šume, i baš sam hteo da skrenem i tada se odjedanput pojavio kamion odozdo. I kada se približio, pogledao sam i shvatio sam da je napunjen telima, mrtvim telima. Kada mi je kamion bio blizu, kada je došao blizu mene, kad sam se spremao da skrenem i uđem u šumu, onda sam čuo glas kako govori ' Ovo je onaj koji je pobegao juče.' Čim sam čuo to, bio sam zbunjen ali sam shvatio da ne treba da idem, ne treba da skrećem u šumu u tom trenutku, jer bi me uhvatili. Nije bilo načina da pobegnem, i tako sam odlučio da nastavim pored puta, i to je bio težak deo, jer nisam znao šta će se desiti na putu. Nastavio sam uz put praveći se da sam lud, pijan, umoran. Požurio sam malo ali nisam bežao. Nisam se okretao ponovo ka kamionu, ali sam mogao reći da se kamion zaustavio, i zaustavio se na nekih možda 30 ili 40 metara od mene. I onda je jedan čovek izašao iz kamiona, i u tom trenutku sam već bio nešto dalje. Već sam došao do mosta i prešao sam most, i još uvek se nisam okretao. Nisam želeo da im stavim do znanja da bežim. Pretvarao sam se da sam slobodan građanin koji hoda okolo. Posle nekog vremena okrenuo sam se samo malo da vidim šta se dešava, i u tom trenutku se taj čovek okrenuo od mene, jer me je pratio, gledao me je, pokušavao da vidi da li ću bežati. Ali je on očigledno onda mislio da sam ja samo slobodan čovek koji ide okolo i očigledno više nije sumnjao. I onda se on okrenuo prema kamionu i počeo je da ustvari trči prema kamionu, i onda je motor upaljen i otišli su. U tom trenutku sam otrčao prema potoku, i tamo sam stajao, tamo sam ostao, i čekao sam na sumrak. Posle te noći vratio sam se na tačku gde sam hteo da uđem u šumu. To sam i uradio. Hodao sam kroz šumu neko vreme, nedaleko od polja. Bila je već noć, bilo je potpuno mračno. Pokušavao sam da se odmorim, da vidim šta ću da radim. Bio sam na nepoznatoj zemlji. Bio sam sam i nisam znao šta da radim. Ali odjednom se pojavila neka figura, čovek je došao do mene, i ja sam bio strašno uplašen jer nisam znao ko je to. Držao je ruke u džepovima, i dao mi je nešto vode. Rekao mi je 'Uzmi malo vode' i shvatio sam da je on pobegao, kao i ja."

Kada su saznali za nas, kada su shvatili ko je u autobusu, jedan momak, konobar je otišao nazad u kafe i onda se vratio sa dve pakle cigareta i litrom soka, i vratio se sa ta dva policajca da nam da cigarete. I rekao je 'Uzmite cigarete. Uzmite malo soka.' To je bilo tako dobro za nas. To nas je spaslo. Nikad neću zaboraviti šta je taj čovek učinio za nas. Rekao je: 'Ja prema svima isto postupam. Radio sam u Nemačkoj. Ja volim sve. Svakog poštujem.' I još je rekao 'Da li ste gladni?', a ja sam rekao 'Da, gladni smo. Nismo videli parče hleba 15 dana.' Onda je taj konobar rekao: 'Pa, dođite u kafe.' I otišli smo u kafe. Sedeli smo izvan kafea, i dao nam je veoma dobar ručak, koji se sastojao od parčeta mesa, nešto hleba, nešto čorbe, i to smo pojeli. Bilo je samo mlako, ali su mi usta gorela kao da su ih sekli. Uspeo sam da pojedem nešto, ali momak koji je bio sa mnom uzeo je samo dva zaogaja i nije mogao više da jede. Boleo ga je stomak. Posle ručka ponudio nas je kafom. Dok smo pili kafu, policajac nam je rekao da požurimo, da moramo da idemo. Pošto smo popili kafu, otišli smo. Taj čovek, taj konobar, bio je tako dragocen za nas, i nikada ga neću zaboraviti. Nisam se usuđivao da ga pitam za ime, za prezime, ali bih danas stvarno hteo da znam njegovo ime. Bio mi je kao dobar prijatelj. Ponašao se kao čovek

Svedok je zapamtio ime tog čoveka:

"Bećir... Želeli smo da se predamo. Tada je bio još jedan čovek sa nama, naleteli smo na njega u šumu, tako da nas je bilo trojica. Nastavili smo pešice još neko vreme. Dok smo još bili u šumi, onaj drugi momak, otišao je da nabavi neku hrane, ali se očigledno izgubio. I onda smo čuli neke pucnje, tako da smo mislili da je mrtav. Počeli smo ponovo sa putovanjem sledeće noći, i pošto smo prešli priličnu razdaljinu od mesta gde su bile egzekucije, shvatili smo da smo vrlo umorni, da ćemo se onesvestiti. Bili smo vrlo slabi. Nismo imali ništa da jedemo, samo neke bobice i nezrele jabuke. Usta su nas bolela, i i bobice su bile tako gorke da su nam usta bile kao rane. Tako da smo trpeli dosta bola. Tako smo i odlučili da se predamo. U protivnom, umrli bi. Nije bilo izlaza, nije bilo druge opcije. Tako smo ponovo došli do puta i videli smo čoveka u civilnom odelu kako prolazi. On je video nas i odmah se uplašio jer je shvatio da nismo neki od njegovih, jer smo izgledali potpuno zapušteno. Bili smo u strašnom stanju. Počeo je onda da postavlja pitanja i želeo je da zna odakle smo, i rekli smo mu da smo iz Srebrenice i rekli smo mu 'znaš šta se dogodilo u Srebrenici. Sada samo želimo da se predamo vašim vlastima, srpskim vlastima.' On je hteo da zna da li imamo neko oružje, puške, ručne bombe. Raspitivao se da li nas ima još mnogo u šumi. I hteli smo da ga zamolimo da nas poveze, ali je on rekao da ne može. Nije imao vremena, imao je nekog drugog posla, i rekao nam je da idemo dole i da ćemo tamo naći nekog. I tako smo otišli dole niz put i došli smo do mesta gde su neki ljudi stajali. Rekli su nam da će doći autobus, i posle nekoliko minuta autobus je stvarno došao. Ušli smo u autobus i videli smo dva policajca i vozača u autobusu. Civilni policajci, bar ja tako mislim, nosili su plave uniforme."

U jednom trenutku su usput stali kod malog kafea:

"Policajci su hodali okolo, i u jednom trenutku su otišli u mali kafe, ta dva policajca. Video sam neke ljude kako sede izvan kafea, piju, puše, i onda su oni saznali za nas, u međuvremenu smo mi sedeli u autobusu koji je bio parkiran nekih 20 metara od kafea. Kada su saznali za nas, kada su shvatili ko je u autobusu, jedan momak, konobar je otišao nazad u kafe i onda se vratio sa dve pakle cigareta i litrom soka, i vratio se sa ta dva policajca da nam da cigarete. I rekao je 'Uzmite cigarete. Uzmite malo soka.' To je bilo tako dobro za nas. To nas je spaslo. Nikad neću zaboraviti šta je taj čovek učinio za nas. Rekao je: 'Ja prema svima isto postupam. Radio sam u Nemačkoj. Ja volim sve. Svakog poštujem.' I još je rekao 'Da li ste gladni?', a ja sam rekao 'Da, gladni smo. Nismo videli parče hleba 15 dana.' Onda je taj konobar rekao: 'Pa, dođite u kafe.' I otišli smo u kafe. Sedeli smo izvan kafea, i dao nam je veoma dobar ručak, koji se sastojao od parčeta mesa, nešto hleba, nešto čorbe, i to smo pojeli. Bilo je samo mlako, ali su mi usta gorela kao da su ih sekli. Uspeo sam da pojedem nešto, ali momak koji je bio sa mnom uzeo je samo dva zaogaja i nije mogao više da jede. Boleo ga je stomak. Posle ručka ponudio nas je kafom. Dok smo pili kafu, policajac nam je rekao da požurimo, da moramo da idemo. Pošto smo popili kafu, otišli smo. Taj čovek, taj konobar, bio je tako dragocen za nas, i nikada ga neću zaboraviti. Nisam se usuđivao da ga pitam za ime, za prezime, ali bih danas stvarno hteo da znam njegovo ime. Bio mi je kao dobar prijatelj. Ponašao se kao čovek. Vratili smo se u autobuse i otišli. U jednom trenutku sam čuo kako neko govori, sedeli smo u zadnjem delu autobusa, i jedan glas je govorio onom drugom 'Pa, trebalo bi da ih skinemo sa autobusa i dokrajčimo ih. Ne znam ko je to rekao. Ne znam da li je to bio vozač ili jedan od policajaca, ali to je ono što sam čuo u tom trenutku. U jednom momentu policajac je ustao i došao do nas. Jedan od njih je zamahnuo nožem i zapretio mom kolegi. Hteo je da mu odseče uvo. Stavio je cev pištolja na moje čelo i hteo je da mu predam nemačke marke, ali ih nisam imao. Samo sam ćutao. Ali je on ponovo povikao 'Daj mi marke'. A ja sam rekao 'Nemam ih.' Onda su se pogledali, malo nasmejali, i otišli su do svojih mesta napred. Tako smo došli do Karakaja, i oni su rekli 'Hajde, javite se komandi i policiji'. I izašli smo, ali pre nego što sam napravio tri ili četiri koraka on je povikao 'Vraćaj se, vraćaj se u kamion, ići ćete sa ovim.' I vratili smo se u kamion, i bilo je pokriven šatorskim platnom. Deo gde se ulazi je bio otvoren i tu je bilo još dvadeset i nešto, onih koji su došli iz Srebrenice do Zvornika i uhvaćeni negde tamo, i dvojica nas, 29 sve zajedno. Jedan je rekao, 'U redu je. Prati nas Crveni krst.'

To je bilo 26. jula, i svedok je tada došao u Batkoviće, gde je bilo još ljudi koji su bili uhvaćeni, i tamo je svedok proveo pet meseci, da bi 24. novembra bio razmenjen.

Photo: antifasarajevo.wordpress.com

Advokat Tomislav Višnjić je pitao svedoka da kakve uniforme su nosili vojnici, i da li su vojnici koje je sreo u Pilici imali različite uniforme od vojnika u Bratuncu i Potočarima:

"Sve što mogu da opišem je mnogo šarene odeće. O drugim stvarima ne znam ništa. Ali je bilo svih vrsta uniformi i sve su bile raznobojne. Imali su slične - iste uniforme. I oružje takođe, uglavnom automatsko oružje, tu i tamo kratke puške ili papove, automatske."

Višnjić je pitao da li vojnici koji su sprovodili egzekucije imali neke specijalne oznake ili različite uniforme:

"Nisam mogao da vidim neke druge oznake. Bio sam u velikom strahu. Životi su nestajali. Onda ne razmišljate o nečemu drugom."

*Nastavak u ponedeljak, 13. jula

star
Oceni
4.52
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi