Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Genocid u Srebrenici: Suđenje Radislavu Krstiću (3)

Izbrisane su tri generacije muškaraca

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: EPA/Fehim Demir

U julu 1995. u Srebrenici je izvršen genocid, ratni zločin u kojem su planski realizovana ubistva više od osam hiljada bošnjačkih muškaraca i dečaka između 12 i 77 godina. Uprkos dominantnom poricanju zločina genocida i odbijanja zvaničnog Beograda da besomučno ubijanje civila i ratnih zarobljenika u Srebrenici pre 20 godina nazove genocidom, ostaju nesporne presude Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog tribunala za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. Eufemizmi o "strašnom i jezivom zločinu", pominjanje "najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata", uglavnom bez činjenica da su počinioci bili Vojska Republike Srpske i srbijanska državna policijska jedinica "Škorpioni", a žrtve Bošnjaci iz Podrinja, neuspešni su pokušaji prikrivanja angažmana Srbije u presuđenom genocidu. Presudom Međunarodnog suda pravde, naime, potvrđeno je da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. počinile genocid koji je Srbija najpre propustila da spreči, a zatim i da kazni i izruči Tribunalu njegove počinioce, na čelu sa Ratkom Mladićem. Presudom je od Srbije zahtevano da bez odlaganja, u skladu sa obavezama koje ima po Konvenciji o genocidu, preduzme efektivne korake da kazni počinioce genocida i izruči Tribunalu optužene za taj i druge ratne zločine. Srbija je prekršila svoje obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ali i iz dve "privremene zaštitne mere" koje je u aprilu i septembru 1993. godine izrekao Međunarodni sud pravde. Njima je tadašnjoj SR Jugoslaviji izričito naloženo da “preduzme sve što je u njenoj moći, kako bi sprečila zločine genocida, kao i da obezbedi da takve zločine ne čine vojne ili paravojne formacije... koje bi mogle da budu pod njenom kontrolom ili da imaju njenu podršku”. Uprkos tom izričitom nalogu, zaključile su sudije najvišeg svetskog suda, Srbija nije u julu 1995. godine učinila ništa da bi pokušala da spreči srebrenički masakr, "mada joj je moralo biti jasno da postoji ozbiljan rizik genocida." Nesporni fakti na terenu bili su da je Srbija naoružavala bosanske Srbe, odnosno VRS, a kuriozitet je da su i meci pronađeni prilikom ekshumacije grobnica bili proizvedeni u SRJ. Beograd je brinuo i o kadrovskoj popuni VRS, a pored ove logističke i finansijske podrške, u genocidu je direktno učestvovala i paravojna formacija "Škorpioni", pod kontrolom MUP Srbije. O značaju uticaja Srbije na zločin genocida u Srebrenici svedoči i činjenica da su za deportaciju žrtava korišćeni autobusi srbijanskih prevoznika "Sedmi jul" iz Šapca, valjevačke "Strele" i "Rakete" iz Užica. Za genocid, ili pomaganje u izvršenju genocida, osuđeno je pred Haškim tribunalom i Sudom Bosne i Hercegovine 30 optuženika na ukupno 568 godina zatvora. Osuđeni su oficiri i vojnici Vojske Republike Srpske, a najpoznatije su presude kojima su osuđeni Zdravko Tolimir, Ljubiša Beara i Vujadin Popović na doživotnu robiju, Radislav Krstić i Drago Nikolić na po 35 godina zatvora. I Sud Bosne i Hercegovine osudio je za zločine u Srebrenici više oficira Vojske Republike Srpske. Na 30 godina zatvora osuđen je Milorad Trbić, bivši načelnik bezbednosti Zvorničke brigade. Osuđeni su i Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijan i Zoran Goronja. Pred Sudom BiH i Haškim tribunalom oslobođeno je više optuženih za učešće u genocidu, a najpoznatiji su slučajevi oslobađanja Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, te prvostepena oslobađajuća presuda čelnicima srbijanske Službe državne bezbednosti Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, koji su se teretili i zbog zločina koje su počinili pripadnici formacije "Škorpioni". Za genocid, zločine protiv čovječnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja pred Haškim tribunalom sudi se Radovanu Karadžiću, bivšem predsedniku RS i Ratku Mladiću, nekadašnjem komandantu Vojske Republike Srpske. Nesporni genocidni čin sadržan je, između ostalog, u Direktivi 7 koju je potpisao predsednik RS Radovan Karadžić: "Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljnjeg opstanka i života mještana u Srebrenici..." U Biltenu broj 16 Fonda za humanitarno pravo objavljeni su transkripti sa suđenja Radislavu Krstiću. Prenosimo delove sa tog suđenja

Autobus je stao. Tri srpska vojnika su ušla unutra. Imali su crne poveze i izgledali su pijano ili možda drogirano, ponašali su se tako. Ušli su u autobus i veoma brzo su izvukli noževe. Rekli su da će nas sve zaklati. Tražili su devize, očigledno su mislili da ih imamo mnogo. Tražili su oružje. Naravno da nismo imali ništa jer najveći broj nas, posle tri godine haosa u Srebrenici, nije imao ništa, a kamoli devize ili nešto slično. Ali neke žene su imale nakit ali oni to nisu hteli da uzmu. Tražili su devize. Pretili su da ako ih nađu kod bilo koga od nas, onda će nas sve pretresti i preseći nam grla, i naša deca će to gledati, i onda će i decu zaklati. 03.-04. april 2000. godine

Mirsada Malagić, svedok optužbe

Svedokinja je 11. jula 1995. godine sa porodicom otišla iz Srebrenice u bazu UN u Potočarima.

"U to vreme bila sam sa svojom porodicom, svojim mužem Salkom, mojim sinovima, Elvirom, Admirom i Adnanom. Sa nama je u to vreme bio i moj tast, Omir Malagić, i moj brat, Sadik Salihović, i veliki broj drugih ljudi."

Svedokinja je navela da su se njen suprug, brat i dva sina Elvir i Admir odvojili od nje:

"Otišli su prema Šušnjarima, selu Šušnjari, prema šumi. Od onih koji su takođe išli prema šumu, dobila sam samo deliće vesti, da su poslednji put viđeni na putu, na asfaltu, kod Konjević Polja, da su zatvoreni tamo. To je bio poslednji put da sam čula nešto o njima."

"Kada smo napustili Srebrenicu, kod prve UNPROFOR bazi, nedaleko od Srebrenice, granate su počele da padaju. Jedna od njih me je ranila, kao i veliki broj drugih ljudi, jer je bila velika masa ljudi i svi su bili nagomilani, zakrčili su put, asfaltni put na izlazu grada. Usledio je haos. Ljudi nisu znali šta da rade. Želeli su da na silu uđu u logor, u UNPROFOR bazu u Srebrenici. U početku UNPROFOR vojnici nisu hteli da nas puste, ali ti ljudi, ta masa, je bila tako uplašena, tako izgubljena, da su praktično silom probili put u bazu, ako se može tako reći. I ja sam bila u toj masi, sa svojim sinom Adnanom, koji je bio preplašen, prestrašen bombama i činjenicom da sam ja bila ranjena, jer se plašio prizora krvi, kao svako dete. I moj tast je bio sa mnom. I ljudi su se popeli na UNPROFOR kamione verujući da će biti odvedeni u Potočare, ali vojnici nisu reagovali...Posle nekoliko sati u toj bazi, UNPROFOR vojnici su nam rekli da moramo da idemo za Potočare, do njihove glavne baze, i ljudi su krenuli tamo, i na kapiji UNPROFOR-a, vojnici iz APC  su nam rekli da se ne plašimo, i čuli smo da će NATO avioni, da će ih bombardovati, i da ćemo biti bezbedni na tome putu...Duž čitavog puta, a to je oko četiri kilometra od UNPRPFOR baze, bombe su padale na obe strane puta, sad na ovu, sad na onu stranu puta...Kada smo došli do prvih fabrika, pre UNPROFOR baze, tj, fabrike cinka, '11. mart', u Potočarima, tada smo naišli na prve UNPROFOR vojnike koji su nam rekli da ne možemo da uđemo u njihovu bazu jer već ima dovoljno ljudi unutra i da ne mogu da nas prime. I morali smo da ostanemo na ulici, tj. u okviru kruga fabrike, '11. mart', fabrike cinka, 'Transporta', autobuskog preduzeća iz Srebrenice, na obližnjim livadama, na asfaltnom putu, gde god smo mogli da nađemo prostor. Ostali smo tamo do večeri."

Photo: edin tuzlak

"Kada smo našli zaklon u toj fabrici (fabrici cinka), ja sam sela, i moj sin Adnan, i ispred zgrade, ili pre ispred prozora, ispod prozora je bio moj tast jer za njega nije bilo mesta u kancelariji gde smo bili. I tako je ostao napolju, ali smo se mogli videti kroz prozor jer na njemu nije bilo stakla...Te noći je bilo uglavnom dosta tiho, i ljudi su mislili da je to zatišje, da nas štiti UNPROFOR-ovi vojnici, i da nam se ništa neće desiti. I tako je bilo dok nije osvanulo. Nisam mogla da spavam, jednostavno sam sedela cele noći, zajedno sa svojim sinom i drugim ljudima u toj kancelariji... Kada je osvanuo dan, 12. juli, i bila je sreda, ljudi, pa svi smo se raspitivali gde ćemo posle. Nije bilo hrane, deca su bila gladna, i mi nismo znali jezik. Nismo mogli komunicirati sa UNPROFOR vojnicima koji su povremeno prolazili... Moglo je biti negde oko 9 sati, možda pola deset... Na obližnjim brdima kuće su počele da gore, pre bi se moglo reći da su to pomoćne zgrade... To su bile stare kuće i nisu bile za stanovanje. Ali pomoćne zgrade su gorele, i vatra se pela uz brdo, dolazila je sve bliže Potočarima, toj bazi gde smo mi bili. I ti vojnici, kada su se približili, ne znam koliko ih je bilo, moglo ih je biti 15 do 20 srpskih vojnika... Došli su do fabrike, došli su do asfaltnog puta, i onda su počeli da se mešaju sa ljudima, sa našim ljudima. Oni su hodali okolo, raspitujući se o našim ljudima, pitajući ih gde su naši ljudi, gde su naše snage, provocirali su nas, mislim neki su zadirkivali a neki ljudi su reagovali. Verbalno su nas maltretirali, govorili da su ušli u Potočare tako lako i da se konačno njihova želja ostvarila. I onda su išli po dvojica i trojica i išli su okolo tražeći naše muškarce, raspitivali se, odvodili neke od njih. Odvojili su ih, odvodili su ih svega nekoliko metara od porodica. Šta su ih pitali, nismo mogli da čujemo jer su bili predaleko. I sve je to trajalo do poslepodneva. Žena sa troje dece je bila zajedno sa mnom, i njen sin je šetao tom bazom, i dva srpska vojnika su došla do te moje koleginice i pitao je gde joj je muž, i rekla je 1993. godine evakuisan sa ostalim ranjenicima, i da je u to vreme u Nemačkoj. I pitao nas je gde planiramo da odemo, gde bi smo mogli da odemo, i ona je odgovorila, kao i svako drugi, da ne znamo, da ne znamo gde će nas odvesti, gde ćemo biti evakuisani i šta nam se sprema. Onda je srpski vojnik rekao da će nas odvesti u Kladanj i odatle onda u Tuzlu i poželeo nam je da što skorije napustimo Tuzlu jer, kako je rekao: 'Vrlo brzo, videćete iste scene u Tuzli kao što sada vidite u Potočarima.' I onda je otišao. Odvodili su muškarce jednog po jednog i ispitivali ih, i oni bi se vraćali uplašeni i uznemireni, i nisu znali šta ih čeka."

"U toku popodneva, ne znam kada je to bilo, moglo je biti oko 2 ili 3 ili kasnije, otišla sam sa tom koleginicom da donesem nešto vode, tj. otišla sam do obližnje kuće gde su imali pumpe za vodu, jer je bilo vrlo toplo i nismo imali ni vode ni hrane. I tamo, na kapiji fabike '11. mart' i fabrike cinka, videla sam grupu muškaraca, uključujući i Srbina, pa ne bih ga mogla nazvati vojnikom, ali je bio moj poznanik iz mirnodopskog perioda. On je bio policajac u Srebrenici, Milisav Gavrić. I sudeći po njegovom licu, on je ljubazno ćaskao sa susedima i poznanicima, neki rođacima koji su pričali sa njim i koji su ga znali od ranije. I onda smo prošli pored njih i otišli do te kuće da uzmemo nešto vode, i na putu do kuće, ne mogu da se setim, bila su UNPROFOR vozila i UNPROFOR vojnik vezan za vozilo. I ta scena je izazvala paniku. Shvatila sam da nam se ništa lepo ne sprema u Potočarima, da nas ti vojnici ne mogu zaštititi, da su možda sasvim nemoćni, imajući u vidu šta se sve dešavalo."

"Uzeli smo nešto vode, otišli do baze gde sam ostavila dete. I bila sam uplašena i pokušala sam da ga izvučem odatle jer nije bilo toaleta niti bilo čega. I pokušala sam da ga odvedem iza fabrike cinka, gde je bilo nekoliko hrvatskih kuća, i oni su imali WC-e napolju gde su ljudi išli tog jutra, kada smo stigli u Potočare. Ipak, uznemirena kao što sam bila, došla sam na nekoliko metara od ograde te privatne kuće, i tamo je bila visoka metalna ograda iza fabrike cinka i te kuće, i jedan deo te ograde je bio uklonjen, gde su ljudi išli u te kuće. I kada sam pogledao tamo, tamo su bila dva srpska vojnika, jedan sa svake strane, i ja sam ih pogledala, jedan od njih mi je samo odmahnuo rukom, pokazujući mi da se vratim. Nije bilo više ljudi oko te kuće, bilo je samo srpskih vojnika. I vrlo dobro sam razumela poruku, i držeći svoje dete za ruku, okrenula sam se i pošla sam gde sam bila ranije. I te večeri već su počeli da odvode muškarce, i odvodili su ih u tu kuću, iza kruga fabrike cinka. Videla sam veoma mnogo muškaraca. Dva ili tri srpska vojnika vodila bi osam, devet, deset ili možda još ljudi, koji se ne bi vraćali. Tamo u grupi od osam, videla sam svog suseda, njegovo ime je bilo Ahmo Salihović, i on se nikad se nije vratio, i izgubio mu se trag. Do današnjeg dana, ne znamo ništa o njemu. Jedna od mojih koleginica, žena sa kojom sam radila pre rata, imala je svog sina sa sobom, i njega su dvaputa odvodili, ispitivali ga. Treći put, odveli su ga i nije se vratio. Takođe su ga odveli u istu kuću."

"Te noći, ne znam tačno vreme, ali je ponoć prošla, u centralnom holu bivše fabrike cinka, pronađen je čovek. Očigledno se obesio... Onda je stigao njegov stariji brat, otišao je do njega sa još nekoliko drugih ljudi, spustili su ga dole. Lično sam ga videla kako visi. Sledećeg jutra je sahranjen... Moja prva susetka, ona je imala kuću u blizini fabrike, išla je da uzme neku hranu i rekla mi je da je usput videla još dvoje ljudi koji su se obesili, Kiram Smajić i Fehim Hasanović. Ja to nisam videla, ali su mi njihove porodice rekle šta se dogodilo."

Svedokinja je ujutro 13. jula prepoznala neke od vojnika koji su bili tamo:

"Prepoznala sam Stanka Rakića među ljudima koji su bili tamo. On je takođe iz opštine Srebrenica, i on je radio kao glavni računovođa u istom preduzeću gde sam ja radila. Ali bio je tu jedan drugi moj kolega, Petko Milovanović iz Pobrdža, opština Bratunac... Mešali su se sa našim ljudima, nosili su civilna odela."

"Konačno sam uspela da dođem do barikade zajedno sa svojim sinom, i vojnici su nas propustili, prema bazi UNPROFOR-a u Bratuncu, bivšoj fabrici baterija u Srebrenici. Bila je vrlo duga kolona autobusa koji su tamo bili parkirani, okrenuti u pravcu Bratunca, i ljudi su puštani da uđu u te autobuse. Blizu autobusa je bila grupa srpskih vojnika sa psima koji su puštali ljude da uđu. I koga god su hteli, oni su izdvajali, odvajali. I na samoj barikadi, pre nego što smo došli do autobusa, na barikadi UNPROFOR, iz pravca Bratunca, vozilo se pojavilo... Bilo je otvoreno vozilo, bez krova, i sedeći na tom vozilu bio je čovek koji mi je bio veoma poznat i koji je bio okružen brojnim vojnicima sa puškama uperenim u masu ljudi. To je bio Ilija Petrović, koji je iz grada Spat, opština Srebrenica. I vozilo se zaustavilo nekoliko metara dalje od nas i pitao nas je kuda idemo. Bio je pripit, u svakom slučaju, i onda je počeo da nas psuje, govorio nam je da idemo i pronađemo Aliju. I rekao je: 'Da ste poslušali 'Babu' (znali smo da se to odnosi na Fikreta Abdića), to se nikada ne bi dogodilo'. Znala sam da je on vrlo opasan čovek... Svi muškarci, moj tast i moji brojni susedi čija imena mogu da Vam kažem, su izdvojeni, sa naše leve strane. Autobusi su bili na desnoj strani, a na levoj strani su ljudi odvođeni u obližnju kuću, koja je bila neka vrsta trafo stanice pre rata. Muškarci su odvedeni iza te kuće, i izvan kuće mogla se videti gomila torbi, stvari tih ljudi koji su morali da ostave svoje stvari na tom mestu. Žene i deca su bili propušteni."

Sa padom Srebrenice, kada su srpski vojnici zauzeli tzv. zaštićenu zonu UN, sa lica zemlje su izbrisane tri generacije mušakaraca na najsuroviji mogući način. Mogu da to potvdim primerom moje porodice. Moj tast, Omer Malagić je rođen 1926. godine, njegova tri sina, jedan od njih je bio moj muž Salko Malagić, rođen je 1948. godine imao je dva brata, Osmana Malagića, rođenog 1953. godine, Džafera Malagića rođenog 1957. godine. Njegova tri unuka, znači, moja dva sina Elvir Malagić rođen 1973. godine, Admir Malagić rođen 1979. godine i sin moga zeta, Samira Malagića, rođen je 1975. godine. Ima stotine takvih porodica u Srebrenici i istočnoj Bosni

"Moj tast je bio odvojen, Omer Malagić, onda moj zet, Ramiz Čakar, rođak, brat onoga za koga sam Vam rekla da se obesio u fabrici cinka, i njegovo ime je bilo Ismet Smajlović, onda Sadik Hasanović, takođe blizak rođak, Sakib Suljagić, Salih Rizvanović... Behaja Salihović, takođe sestrić, Hamid Ibrahimović, Alija Hasanović, Ismet Malić, Ragib Malić, Kasim Hasanović, Rasim Hasanović, njegov brat, onda Hajro Huseinović. Ne mogu da se setim svih drugih u ovom momentu. To su svi ti muškarci koji su bili blizu mene kada su ih odveli u tu kuću."

Svedokinja je ušla u autobus koji je išao u pravcu Kladnja: "Bila je dugačka kolona autobusa. Morali smo da čekamo dok svi autobusi ne budu puni pre nego što smo krenuli, i onda smo krenuli prema Bratuncu. Bilo je autobusa, vojnih kamiona, svih vrsta autobusa, autobusa različitih preduzeća, znači, preduzeća sa sedištem u Srbiji: 'Raketa' iz Uzica, 'Lasta' iz Beograda, '7. juli Sabac', 'Strela' iz Valjeva, i mnogo drugih transportnih preduzeća. I išli smo prema Bratuncu... Od Bratunca smo išli prema Kravicama. Kada smo prošli Kravice, možda baš na izlazu, autobus je stao. Tri srpska vojnika su ušla unutra. Imali su crne poveze i izgledali su pijano ili možda drogirano, ponašali su se tako. Ušli su u autobus i veoma brzo su izvukli noževe. Rekli su da će nas sve zaklati. Tražili su devize, očigledno su mislili da ih imamo mnogo. Tražili su oružje. Naravno da nismo imali ništa jer najveći broj nas, posle tri godine haosa u Srebrenici, nije imao ništa, a kamoli devize ili nešto slično. Ali neke žene su imale nakit ali oni to nisu hteli da uzmu. Tražili su devize. Pretili su da ako ih nađu kod bilo koga od nas, onda će nas sve pretresti i preseći nam grla, i naša deca će to gledati, i onda će i decu zaklati. I nekoliko žena koje su imale nešto su to predale, i onda su oni izašli iz autobusa i nastavili dalje. To se događalo nekoliko puta, u vrlo kratkim intervalima. I treći put, kada su ušli, vozač im je rekao da siđu jer te žene nisu imale ništa više da im daju jer oni nisu prvi koji traže. I oni su izašli i mi smo nastavili u pravcu Sandića. Autobus je išao vrlo polako, nisu vozili brzo, i odjednom videla sam dugačku kolonu muškaraca sa rukama na potiljku, koje su bile vezane iza potiljka. Svi su bili znojavi, i neki od njih su bili goli do pojasa, nisu imali majice niti bilo šta. Ne znam zašto. Možda ih je neko skinuo... Gledala sam tu dugačku kolonu dok su prolazili i prepoznala sam neke od tih pojedinaca, neke komšije, neke rođake, i kada sam ih prepoznala, onda sam shvatila da su to sve momci koji su krenuli ka šumi, da mora da su zarobljeni od strane srpskih vojnika koji su ih negde vodili. Među drugim ljudima, prepoznala sam sina mog ujaka, Ahmeta Medžuseljca. Tu je bio još jedan moj rođak, Ibro Smajić iz opštine Bratunac, on je bio policajac pre rata. I veliki broj momaka koji su živeli u obližnjim zgradama u Srebrenici ali čija imena ne znam. Bio je tu priličan broj ljudi iz Cerske."

"Malo kasnije, manje-više sam počela da se osećam loše u to vreme, ali opet sam videla sa desne strane puta, na livadi, veliku, veliku grupu ljudi koji su sedeli pored puta. Pored asfalta bila je gomila njihovih stvari, šta god da su mogli da ponesu sa sobom, i oni su kretali prema šumi, sa te livade, i te stvari su bile naslagane pored puta... Većina ih je bila u majicama sa kratkim rukavima, i po tim stvarima i tim majicama ja sam shvatila da su to sve muškarci iz Srebrenice jer niko drugi nije imao ništa da nosi. To je bila jedina odeća koju smo dobijali kroz humanitarnu pomoć. Shvatila sam da su to sve muškarci koji su bili zarobljeni."

"Sa padom Srebrenice, kada su srpski vojnici zauzeli tzv. zaštićenu zonu UN, sa lica zemlje su izbrisane tri generacije mušakaraca na najsuroviji mogući način. Mogu da to potvdim primerom moje porodice. Moj tast, Omer Malagić je rođen 1926. godine, njegova tri sina, jedan od njih je bio moj muž Salko Malagić, rođen je 1948. godine imao je dva brata, Osmana Malagića, rođenog 1953. godine, Džafera Malagića rođenog 1957. godine. Njegova tri unuka, znači, moja dva sina Elvir Malagić rođen 1973. godine, Admir Malagić rođen 1979. godine i sin moga zeta, Samira Malagića, rođen je 1975. godine. Ima stotine takvih porodica u Srebrenici i istočnoj Bosni."

 *Nastavak u petak, 10. jula

star
Oceni
4.45
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV