Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (5)

Genocid u Srebrenici: Suđenje Radislavu Krstiću (2)

Otvorili su kamion i počeli da nas ubijaju

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

U julu 1995. u Srebrenici je izvršen genocid, ratni zločin u kojem su planski realizovana ubistva više od osam hiljada bošnjačkih muškaraca i dečaka između 12 i 77 godina. Uprkos dominantnom poricanju zločina genocida i odbijanja zvaničnog Beograda da besomučno ubijanje civila i ratnih zarobljenika u Srebrenici pre 20 godina nazove genocidom, ostaju nesporne presude Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog tribunala za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. Eufemizmi o "strašnom i jezivom zločinu", pominjanje "najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata", uglavnom bez činjenica da su počinioci bili Vojska Republike Srpske i srbijanska državna policijska jedinica "Škorpioni", a žrtve Bošnjaci iz Podrinja, neuspešni su pokušaji prikrivanja angažmana Srbije u presuđenom genocidu. Presudom Međunarodnog suda pravde, naime, potvrđeno je da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. počinile genocid koji je Srbija najpre propustila da spreči, a zatim i da kazni i izruči Tribunalu njegove počinioce, na čelu sa Ratkom Mladićem. Presudom je od Srbije zahtevano da bez odlaganja, u skladu sa obavezama koje ima po Konvenciji o genocidu, preduzme efektivne korake da kazni počinioce genocida i izruči Tribunalu optužene za taj i druge ratne zločine. Srbija je prekršila svoje obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ali i iz dve "privremene zaštitne mere" koje je u aprilu i septembru 1993. godine izrekao Međunarodni sud pravde. Njima je tadašnjoj SR Jugoslaviji izričito naloženo da “preduzme sve što je u njenoj moći, kako bi sprečila zločine genocida, kao i da obezbedi da takve zločine ne čine vojne ili paravojne formacije... koje bi mogle da budu pod njenom kontrolom ili da imaju njenu podršku”. Uprkos tom izričitom nalogu, zaključile su sudije najvišeg svetskog suda, Srbija nije u julu 1995. godine učinila ništa da bi pokušala da spreči srebrenički masakr, "mada joj je moralo biti jasno da postoji ozbiljan rizik genocida." Nesporni fakti na terenu bili su da je Srbija naoružavala bosanske Srbe, odnosno VRS, a kuriozitet je da su i meci pronađeni prilikom ekshumacije grobnica bili proizvedeni u SRJ. Beograd je brinuo i o kadrovskoj popuni VRS, a pored ove logističke i finansijske podrške, u genocidu je direktno učestvovala i paravojna formacija "Škorpioni", pod kontrolom MUP Srbije. O značaju uticaja Srbije na zločin genocida u Srebrenici svedoči i činjenica da su za deportaciju žrtava korišćeni autobusi srbijanskih prevoznika "Sedmi jul" iz Šapca, valjevačke "Strele" i "Rakete" iz Užica. Za genocid, ili pomaganje u izvršenju genocida, osuđeno je pred Haškim tribunalom i Sudom Bosne i Hercegovine 30 optuženika na ukupno 568 godina zatvora. Osuđeni su oficiri i vojnici Vojske Republike Srpske, a najpoznatije su presude kojima su osuđeni Zdravko Tolimir, Ljubiša Beara i Vujadin Popović na doživotnu robiju, Radislav Krstić i Drago Nikolić na po 35 godina zatvora. I Sud Bosne i Hercegovine osudio je za zločine u Srebrenici više oficira Vojske Republike Srpske. Na 30 godina zatvora osuđen je Milorad Trbić, bivši načelnik bezbednosti Zvorničke brigade. Osuđeni su i Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijan i Zoran Goronja. Pred Sudom BiH i Haškim tribunalom oslobođeno je više optuženih za učešće u genocidu, a najpoznatiji su slučajevi oslobađanja Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, te prvostepena oslobađajuća presuda čelnicima srbijanske Službe državne bezbednosti Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, koji su se teretili i zbog zločina koje su počinili pripadnici formacije "Škorpioni". Za genocid, zločine protiv čovječnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja pred Haškim tribunalom sudi se Radovanu Karadžiću, bivšem predsedniku RS i Ratku Mladiću, nekadašnjem komandantu Vojske Republike Srpske. Nesporni genocidni čin sadržan je, između ostalog, u Direktivi 7 koju je potpisao predsednik RS Radovan Karadžić: "Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljnjeg opstanka i života mještana u Srebrenici..." U Biltenu broj 16 Fonda za humanitarno pravo objavljeni su transkripti sa suđenja Radislavu Krstiću. Prenosimo delove sa tog suđenja

Kada god bi postavili pitanje, zadali bi i udarac. Počeli su sa moje leve strane, i dok sam ja sedeo oni su počeli da zadaju udarce ljudima sa moje leve strane. Pitanja su bila na primer: 'Koliko Srba ste pobili? Gde vam je Naser? Zašto vam ne pomogne? Da li znate ko smo mi? Da li znate ko treba da plati za sve ovo?' I svako pitanje je bilo propraćeno udarcem. Udarac bi bio puškom , po glavi. Tačnije, držali su puške u sredini, tako bi nas jednom udarili pesnicom ili puškom u glavu, ili možda u grudi, jer ljudi su sedeli, tako da su lako mogli da ih udare u bilo koji deo tela, i tako su ih udarali. Udarali su starijeg čoveka koji je koristio kao štap za hodanje metalnu motku, i srpski vojnik se sagao, podigao tu metalnu motku, i nastavio je da ga bije sa njom.

24. mart 2000. godine

"D", zaštićeni svedok optužbe

Zaštićeni svedok "D" je bio stanovnik sela Soloćuša u okolini Srebrenice. U Potočarima se sa porodicom ukrcao u autobus koji je evakuisao stanovništvo, i pošto je bio jedini muškarac, krio se ležeći na podu vozila. Autobus je prevozio žene i decu preko Bratunca, Vlasenice, Glogova, Kravica, Konjević Polja, Nove Kasabe, Tišće sve do Luka. Tamo su svi izašli iz autobusa, i vojnici VRS su ga odvojili od žene i deteta i odveli, zajedno sa još 21 muškarcem, u školu u mestu Luke oko 10 sati prepodne:

"Jedno vreme smo samo stajali, ili sedeli, kod daljeg kraja školske zgrade. Odmah pošto sam stigao, moje ruke su vezali nekim pertlama, ili pertlama za čizme, i naređeno mi je da sednem... I tako sam sedeo na travi ispred zgrade i mogao sam da gledam druge ljude koje su dovodili. Kako je vreme prolazilo broj ljudi se konstantno povećavao. Moja leđa su bila okrenuta putu, ali još uvek sam mogao da čujem zvuke kamiona i autobusa kako dolaze i odlaze. Čitav dan sam sedeo na toj livadi, na travi. Bilo je drugih ljudi koji su dolazili i oni su takođe sedeli u našoj blizini. Nisu svi bili vezani. Uglavnom mlađi ljudi su bili vezani. Stariji ljudi nisu bili vezani."

"Ukupno nas je bilo 22. Bilo je i mlađih ljudi, preko dvadeset godina, ali je bilo i starijih ljudi, ljudi preko 60 godina. Mislim da je najmlađa osoba bio Abdul Kadir, i mislim da je on imao 19 ili 20, ili je možda bio čak i mlađi od toga. Dvadesetdva muškarca su sedela ispred škole, zajedno sa mnom, grupa od 22. I jedan od srpskih vojnika je prišao i obavestio nas da ćemo biti pretreseni. Rekao je: 'Sa vama balijama je teško izaći na kraj. Možda neki od vas još imaju nož ili pištolj ili ručnu bombu ili nešto slično. Nećemo rizikovati, tako da ćemo vas pretresti.' Ustvari, ispostavilo se da nameravaju da nas pretresu da bi zaplenili novac ili dragocenosti, nakit ili prstenje, takve stvari."

"Grupa je odvedena u školu negde u rano predveče, ili možda kad je već napolju pala noć. Rekli su: 'Biće vam hladno napolju. Morate ući unutra. Tamo ćete biti u učionici.' I naravno da je to bilo cinično. Prvo smo ušli u učinoicu, prvu kada se uđe u zgradu, i onda su izgleda promenili mišljenje i premestili su nas u drugu učionicu, odmah do prve. Ono što smo mogli da vidimo je da je učionica prazna. Dok smo ulazili u školsku zgradu, srpski vojnik je imao mnogo komada isečeng kabla, to je bio telefonski kabl, i iskoristio ga je da nam veže ruke iza leđa, svima. A nama koji smo bili vezani ranije, isekli su te veze nožem i onda su nas ponovo vezali sa tankim telefonskim kablom, koji je mogao biti obmotan nekoliko puta oko naših zglobova i onda vezan u čvor. Kada smo ušli u drugu učionicu, imali smo ruke vezane iza leđa, i naređeno nam je da sednemo u ugao te učionice. To je bio levi ugao kada se uđe u učionicu... Ljudi koji su ulazili sedali su na pod te učionice, u taj ugao. Ta učionica je imala drveni pod. Srpski vojnici su napustili učionicu za jedan trenutak. Samo jedan srpski vojnik je ostao da stoji u dovratku, na ulazu u učionicu, sedeći na stolici i sa automatskom puškom u krilu. Onda sam čuo zvuk nekog motornog vozila. Mislio sam da je to kamion, jer je zvuk bio prilično glasan. Odmah posle toga, jedan momak se pojavio na dovratku. Mislim, srpski vojnik, i on je krenuo i rekao: 'Ko je odavde iz ...[1]?' Odmah sam ga prepoznao po glasu. To je bio moj prijatelj, moj nekadašnji kolega. I oni su stigli iz Kravica i hteli su da vide koji je od njihovih kolega doveden u školu. Kada je to pitao ja sam ustao sa mesta gde sam sedeo i rekao sam: 'Ja...[2]'. I on me je takođe prepoznao i rekao je: 'Šta ti radiš ovde?'. I ja sam rekao da sam bio ranjen u Srebrenici i da sam pokušao da potražim spas iz oblasti Potočara i da sam uspeo da stignem ovde i da sam konačno zatvoren u ovoj školi. Onda je on rekao: 'Vidim. Pa, ovaj rat nije bio baš dobar ni za vas ni za nas, ali šta da se radi? Dobro. Vrlo dobro. Videćemo se sutra.' Potapšao me je po ramenu na prijateljski način, i izašao. Nisam primetio (na njemu) nikakve oznake, znake raspoznavanja. Možda sam zaboravio da kažem da nije bilo svetla u učionici, nije bilo električnih svetala, tako da je bila osvetljena vojnim farovima koji su bili upravljeni ka tavanici, i kojima je rukovao vojnik koji je stajao u dovratku. Ti farovi su bili upravljeni u tavanicu, tako da nisam mogao da vidim oznake na njegovoj uniformi. On je otišao, i čim je otišao, možda minut posle toga, ušle su srpske trupe. I čim su ušli, ili dok su još bili na dovratku, srpski stražar koji je bio na vratima obratio im se, ustvari, zaustavio je jednog od vojnika i želeo je da sazna kako su prošli u Kravicama. Čuo sam to pitanje. Pitanje je bilo: 'Kako ste prošli u Kravicama?' I drugi je rekao: 'O, sjajno, završili smo sa balijama. Prošli smo sjajno, nismo imali žrtava, što je najvažnija stvar.'

Photo: Stock

U međuvremenu, ta grupa vojnika, i ja mislim da ih je bilo više od deset, došla je do nas i počela da postavlja pitanja. Kada god bi postavili pitanje, zadali bi i udarac. Počeli su sa moje leve strane, i dok sam ja sedeo oni su počeli da zadaju udarce ljudima sa moje leve strane. Pitanja su bila na primer: 'Koliko Srba ste pobili? Gde vam je Naser? Zašto vam ne pomogne? Da li znate ko smo mi? Da li znate ko treba da plati za sve ovo?' I svako pitanje je bilo propraćeno udarcem. Udarac bi bio puškom , po glavi. Tačnije, držali su puške u sredini, tako bi nas jednom udarili pesnicom ili puškom u glavu, ili možda u grudi, jer ljudi su sedeli, tako da su lako mogli da ih udare u bilo koji deo tela, i tako su ih udarali. Udarali su starijeg čoveka koji je koristio kao štap za hodanje metalnu motku, i srpski vojnik se sagao, podigao tu metalnu motku, i nastavio je da ga bije sa njom. Takođe sam video da je jedan od njih imao zastavu, zastavu skinutu sa džamije, to je zelena zastava sa centralnim amblemom, sa polumesecom i zvezdom. I pitao je ljude: 'Čija je ovo zastava?' Jedan bi rekao da je to zastava za džamije, drugi bi rekli, 'Ne znam'; treći bi rekli 'Svejedno mi je.' Bilo je svih vrsta odgovora, ali šta god bi odgovorili, to bi bilo propraćeno udarcem metalne šipke. I kada je pitao mene, ja sam rekao da je zastava skinuta s džamije. I on je rekao: 'Koje džamije? Jebem vam mater balijsku.' i onda sam udaren ovde (pokazuje), i još uvek imam vidljiv ožiljak iznad desnog oka, i počeo sam da krvarim i krv se slivala niz moje lice. Onda sam udaren ponovo i prevrnuo sam se na svoju levu stranu i krv je u tom trenutku prekrila čitavo moje lice. I tako sam ležao na podu učionice. Nisam bio potpuno pri svesti ali sam još mogao da osećam. Još sam bio svestan šta se dešava, znači još se nisam onesvestio, ali znam da nisam bio potpuno pri sebi u tom trenutku. To prebijanje je potrajalo još pola sata. Ljudi su bili skroz krvavi. Mogu da vam opišem čoveka koji je sedeo pored mene. Bio je uboden nožem. Prvo sam pomislio da je uboden u vrat, ali dok je padao, shvatio sam da je uboden u lice i da je krv izbijala sa njegovog lica."

Motor je ugašen, ali svetla su ostala upaljena... Otvorili su prednji deo kamiona i tri vojnika su izašla iz kabine, i ostali su u blizini kamiona, suprotno od mesta gde sam ja sedeo. Bio sam suočen sa njima svo vreme. I jedan iz grupe koja se sastojala od tri srpska vojnika, prišao je onima koji su bili u kabini. Verovatno je trebalo o nečemu da razgovara sa njima. Tri čoveka su odmah prionula na svoj posao. Počeli su da ubijaju ljude. Ubijanje je počelo tako što su pucali u ljude koji su stajali, koji su ustvari bili nagomilani na dnu kamiona. Mislim da je jedan od njih bio teško pretučen. Jedan od njih je već možda bio mrtav. Tako da su bili veoma slabi. Jednostavno su ih pobacali sa kamiona i onda, rafalima dovršili. Drugi i treći čovek su doživeli istu sudbinu, ali druga dva čoveka koja su sedela na klupi pored mene su pokušala da pobegnu. Skočili su sa kamiona i uspeli su da pređu nekih 20 metara od zadnjeg dela kamiona. Mogao sam da vidim sve to. Meni je bilo vrlo jasno šta se dešavalo

"Vojnici su nosili neku vrstu uniforme. To je bila kombinezon uniforma i srpski vojnici tokom dana nisu imali te vrste uniformi, niti su nosili neke trake, a ti srpski vojnici, svi ti momci su imali raznobojne trake... Jedan od srpskih vojnika je došao, 'Vreme je', rekao je, drugi ga je pitao koliko je sati, i on je rekao da je ponoć. To je bio 13. juli. Odmah posle toga, minut ili dva kasnije, napustili su učionicu, i zaključio sam da negde idu. Kada su ti vojnici koji su nas tukli napustili učionicu, nekoliko, mislim pet ili šest vojnika je ušlo, oni koji su bili u školi tokom dana. Jedan od njih se okrenuo ka nama i rekao je: 'Nije valjda da su vas tukli.' i to je rekao sa velikom dozom cinizma. Mislim, taj vojnik je mogao da ljudi krvare svuda okolo. Onda je rekao: 'Dobro. Sada ustanite i stanite uza zid.' I to je rekao normalnim glasom, ali pošto niko nije ustao, onda je povikao na nas. I kada sam video da je nekoliko ljudi iz te grupe uspelo da stane uza zid, onda sam i ja pokušao isto, jer sam se plašio da ću biti ponovo prebijen. I pokorio sam se naređenju, i stao sam uza zid. Ti ljudi jednostavno nisu mogli dugo da stoje. Jednostavno bi skliznuli niz zid, pretpostavljam jer su bili tako teško pretučeni. Isto se desiol i meni. On (vojnik) je video kakva je situacija, da su ljudi ozbiljno pretučeni i onda je rekao: 'Dobro. Sada ćete ići da popravljate naše sporedne zgrade', ali ja sam mislio da je rekao da ćemo popravljati njihove rovove. On je rekao: 'Izađite iz učionice jedan po jedan. Čeka vas kamion. Ući ćete u kamion i sve će biti u redu.'"

"Čim sam izašao iz škole, video sam kamion koji je bio parkiran odmah do stepeništa koje sam ranije pomenuo. I kamion je došao do stepenica, i bila je rampa koja je bila podešena tako da je odgovorala stepenicama. I srpski vojnik koji je bio na u dnu kamiona je rekao, suprotno onome što je rekao prethodni vojnik da idemo da kopamo rovove, da idemo u vojni zatvor i da će tamo biti lepo. I rekao je: 'Ne plašite se. Sve će biti u redu. Sedite na klupu sa desne strane i ostavite levu klupu slobodnu.'...One ljude koji jednostavno nisu sami mogli da se popnu u kamion, dva srpska vojnika bi jednostavno podigla i jednostavno utovarila u taj kamion. Oni su bili nabacani jedan preko drugog, ležeći na leđima ili na boku, ili bi se samo malo pomerali. Svi su oni ležali tamo. I onda su oni, pošto su ih sve utovarili, proverili broj. Jednostavno su ih sve prebrojali i ustanovili da ima 22 čoveka u tom kamionu... Četiri srpska vojnika su zauzela levu klupu. I tri srpska vojnika su ušla u kabinu kamiona, vozač i još dvojica, i kamion je krenuo... Krenuli smo stazom pored škole, izašli na put, i skrenuli ka Vlasenici. Kretao se prilično brzo i vazduh je bio svež, tako da sam se osetio nešto bolje...To je bio obični vojni kamion sa vojnim klupama, i to znam, jer sam služio u JNA. Nije imao ciradu, ali je imao kostur za ciradu. Dok je kamion išao ka Vlasenici, srpski vojnici koji su bili u kamionu su rekli: 'Nemojte ni pomišljati na bekstvo, jer možete poginuti, pošto ćemo onda morati otvoriti vatru na vas'... Naredili su nam da uperimo oči ka podu, da ne gledamo okolo, i jedina svetla koja sam mogao da vidim su bila svetla grada, odjednom sam osetio da smo se našli na osvetljenoj ulici. I bili smo već na ulazu u Vlasenicu kada je skrenuo levo i krenuo makadamskim putem."

Photo: wordpress.com

"Pokušavao sam nekako da odvežem čvor na žici koja je bila oko mojih zglobova. Na toj šipci je bio metalni deo, pretpostavljam da je to mogao biti šraf od okvira za ciradu. Naslonio sam se pozadi, i jednostavno sam osetio šraf, kako me bode. Pokušavao sam da iskoristim taj šraf da nekako razvežem čvor oko mojih zglobova. Nisam uspeo da to uradim, ali sam razlabavio čvor, jer je taj telefonski kabl bio rastegljiv. Kamion se zaustavio na uzbrdici pošto je išao uzbrdo, i bila je mala čistina ili pašnjak koji je verovatno bio napušten i bio obrastao livadom. Bila je tu i nedovršena kuća; imala je samo jedan sprat i ostatak kuće se srušio. I kamion se zaustavio blizu te kuće. Motor je ugašen, ali svetla su ostala upaljena... Otvorili su prednji deo kamiona i tri vojnika su izašla iz kabine, i ostali su u blizini kamiona, suprotno od mesta gde sam ja sedeo. Bio sam suočen sa njima svo vreme. I jedan iz grupe koja se sastojala od tri srpska vojnika, prišao je onima koji su bili u kabini. Verovatno je trebalo o nečemu da razgovara sa njima. Tri čoveka su odmah prionula na svoj posao. Počeli su da ubijaju ljude. Ubijanje je počelo tako što su pucali u ljude koji su stajali, koji su ustvari bili nagomilani na dnu kamiona. Mislim da je jedan od njih bio teško pretučen. Jedan od njih je već možda bio mrtav. Tako da su bili veoma slabi. Jednostavno su ih pobacali sa kamiona i onda, rafalima dovršili. Drugi i treći čovek su doživeli istu sudbinu, ali druga dva čoveka koja su sedela na klupi pored mene su pokušala da pobegnu. Skočili su sa kamiona i uspeli su da pređu nekih 20 metara od zadnjeg dela kamiona. Mogao sam da vidim sve to. Meni je bilo vrlo jasno šta se dešavalo.

Photo: EPA

Srpski vojnici koji stajali kod zadnjeg dela kamiona otvorili su vatru na njih i oni (begunci) bili su pogođeni. Jedan od njih je pao na grudi; drugi je pao na bok. Onaj koji je pao na bok se malo tresao dok je umirao. U tom trenutku sam uspeo da oslobodim svoje ruke i uhvatio sam se za ivicu kamiona i skočio sam sa kamiona. To su odmah primetile osobe koje su stajale pored kabine kamiona i povikali su: 'Vidi ovog, majku mu jebem balijsku. On beži.' I odmah su otvorili vatru iz svih svojih oružja. Bilo je dosta pucnjave u tom trenutku, a ja sam mogao da osetim kako meci pogađaju šikaru koja je bila malo iznd mene. Mogao sam da čujem taj šišteći zvuk i mogao sam da čujem kako meci padaju svuda oko mene i shvatio sam da moram da ostanem na zemlji. Ono što je bila moja prednost je činjenica da su oni morali da pucaju iznad kamiona jer su tamo stajali. Kamion je već bio između nas. Tako da su obe grupe morale da pucaju iznad kamiona. Bila je noć. Ako ste pratili moju priču, bili smo još u školi kada je bila ponoć, tako da je tada moralo biti posle ponoći. Takođe mi je pomogla i činjenica da je u blizini bila šuma. Uspeo sam da se domognem šume, i udario sam u granu. Nisam mogao da vidim ništa u šumi, bio je mrkli mrak. I ja sam legao na zemlju i skotrljao se niz padinu, i uspeo sam prilično brzo da stignem na dno. Još uvek sam mogao da čujem rafale. Neki od njih su dolazili iz blizine, neki iz daljine, i zaključio sam da paljba koja je dolazila iz blizine je od grupe koja me je pratila i da je druga paljba otvarana blizu kamiona. I stigao sam do potoka, gde sam ostao zakratko. Nisam mogao da nastavim. Nisam mogao ništa da vidim. Bio je mrak. I ostao sam sakriven iza stene, u nekoj vrsti zaklona."

"Proveo sam sedam dana lutajući okolo. Uopšte nisam imao hrane. Živeo sam od onoga što nađem na zemlji, i kao rezultat toga sam bio vrlo slab. I mučila me je povreda. Moja noga je bila povređena i rana se inficirala i to je bio dodatni problem. Dvadeset sedmog jula sam uspeo da dođem na slobodnu teritoriju i naleteo sam na grupu ljudi sa kojima sam nastavio uz potok, rečicu koja je bila na ničijoj zemlji, između dve linije fronta. Oblast je bila minirana, i videli smo mnogo mrtvih tela duž potoka."

Svedok je naišao na asfaltni put i naišli su na dva vozila koja su se zaustavila i prevezla ih na slobodnu teritoriju. Svedok je odgovarajući na pitanja zastupnika odbrane i članova Veća naveo da su vojnici VRS imali različite akcente, uključujući i crnogorski, da su pričali i ekavicom i ijekavicom, i da su nosili različite uniforme. Takođe je naveo da je prepoznao jednog od vojnika koji su bili u školskoj zgradi u Lukama, i da se on zove Savo Ristanović.    

*Nastavak feljtona u sredu, 8. jula     


[1] Ime mesta je u transkriptu sa suđenja redigovano

[2] Ime je u transkriptu sa suđenja redigovano

star
Oceni
4.50
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi