Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Genocid u Srebrenici: Suđenje Radislavu Krstiću (1)

Plan za istrebljenje

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Zločinac pred Haškim tribunalom: Radislav Krstić
Zločinac pred Haškim tribunalom: Radislav Krstić
Photo: Sipa

U julu 1995. u Srebrenici je izvršen genocid, ratni zločin u kojem su planski realizovana ubistva više od osam hiljada bošnjačkih muškaraca i dečaka između 12 i 77 godina. Uprkos dominantnom poricanju zločina genocida i odbijanja zvaničnog Beograda da besomučno ubijanje civila i ratnih zarobljenika u Srebrenici pre 20 godina nazove genocidom, ostaju nesporne presude Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog tribunala za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. Eufemizmi o "strašnom i jezivom zločinu", pominjanje "najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata", uglavnom bez činjenica da su počinioci bili Vojska Republike Srpske i srbijanska državna policijska jedinica "Škorpioni", a žrtve Bošnjaci iz Podrinja, neuspešni su pokušaji prikrivanja angažmana Srbije u presuđenom genocidu. Presudom Međunarodnog suda pravde, naime, potvrđeno je da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. počinile genocid koji je Srbija najpre propustila da spreči, a zatim i da kazni i izruči Tribunalu njegove počinioce, na čelu sa Ratkom Mladićem. Presudom je od Srbije zahtevano da bez odlaganja, u skladu sa obavezama koje ima po Konvenciji o genocidu, preduzme efektivne korake da kazni počinioce genocida i izruči Tribunalu optužene za taj i druge ratne zločine. Srbija je prekršila svoje obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ali i iz dve "privremene zaštitne mere" koje je u aprilu i septembru 1993. godine izrekao Međunarodni sud pravde. Njima je tadašnjoj SR Jugoslaviji izričito naloženo da “preduzme sve što je u njenoj moći, kako bi sprečila zločine genocida, kao i da obezbedi da takve zločine ne čine vojne ili paravojne formacije... koje bi mogle da budu pod njenom kontrolom ili da imaju njenu podršku”. Uprkos tom izričitom nalogu, zaključile su sudije najvišeg svetskog suda, Srbija nije u julu 1995. godine učinila ništa da bi pokušala da spreči srebrenički masakr, "mada joj je moralo biti jasno da postoji ozbiljan rizik genocida." Nesporni fakti na terenu bili su da je Srbija naoružavala bosanske Srbe, odnosno VRS, a kuriozitet je da su i meci pronađeni prilikom ekshumacije grobnica bili proizvedeni u SRJ. Beograd je brinuo i o kadrovskoj popuni VRS, a pored ove logističke i finansijske podrške, u genocidu je direktno učestvovala i paravojna formacija "Škorpioni", pod kontrolom MUP Srbije. O značaju uticaja Srbije na zločin genocida u Srebrenici svedoči i činjenica da su za deportaciju žrtava korišćeni autobusi srbijanskih prevoznika "Sedmi jul" iz Šapca, valjevačke "Strele" i "Rakete" iz Užica. Za genocid, ili pomaganje u izvršenju genocida, osuđeno je pred Haškim tribunalom i Sudom Bosne i Hercegovine 30 optuženika na ukupno 568 godina zatvora. Osuđeni su oficiri i vojnici Vojske Republike Srpske, a najpoznatije su presude kojima su osuđeni Zdravko Tolimir, Ljubiša Beara i Vujadin Popović na doživotnu robiju, Radislav Krstić i Drago Nikolić na po 35 godina zatvora. I Sud Bosne i Hercegovine osudio je za zločine u Srebrenici više oficira Vojske Republike Srpske. Na 30 godina zatvora osuđen je Milorad Trbić, bivši načelnik bezbednosti Zvorničke brigade. Osuđeni su i Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijan i Zoran Goronja. Pred Sudom BiH i Haškim tribunalom oslobođeno je više optuženih za učešće u genocidu, a najpoznatiji su slučajevi oslobađanja Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, te prvostepena oslobađajuća presuda čelnicima srbijanske Službe državne bezbednosti Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, koji su se teretili i zbog zločina koje su počinili pripadnici formacije "Škorpioni". Za genocid, zločine protiv čovječnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja pred Haškim tribunalom sudi se Radovanu Karadžiću, bivšem predsedniku RS i Ratku Mladiću, nekadašnjem komandantu Vojske Republike Srpske. Nesporni genocidni čin sadržan je, između ostalog, u Direktivi 7 koju je potpisao predsednik RS Radovan Karadžić: "Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljnjeg opstanka i života mještana u Srebrenici..." U Biltenu broj 16 Fonda za humanitarno pravo objavljeni su transkripti sa suđenja Radislavu Krstiću. Prenosimo delove sa tog suđenja

Suđenje generalu Radislavu Krstiću je počelo 13. marta 2000. godine. U toku suđenja je održano 94 ročišta. Tužilaštvo je podnelo 904 dokaza, Odbrana 173, a Pretresno Veće 5. U toku suđenja Tužilaštvo je pozvalo 102 svedoka, Odbrana je pozvala 12 a Pretresno Veće 2. Na početku suđenja tužilac Mark Harmon je dao svoju uvodnu reč.

13. mart 2000. godine

Mark Harmon, tužilac, uvodna reč

"Srebrenica, sudeći po popisu iz 1991. godine, je bila opština sa pretežno muslimanskim stanovništvom, sa 75% bosanskih Muslimana i 25% Srba. Uprkos svojoj brojčanoj nadmoći na početku rata, Muslimani u srebreničkoj opštini su bili isterani iz svojih domova i podvrgnuti nečovečnom postupanju od pripadnika oružanih snaga bosanskih Srba. Muslimani su isterani iz svojih domova, mnogo je Bošnjaka ubijeno, a domovi mnogih drugih su spaljeni do temelja. Ipak, bosanski Muslimani su se reorganizovali i preuzeli inicijativu da povrate grad Srebrenicu. U maju 1992. godine, oni su uspeli u svom nastojanju i nastavili su da pokušavaju da prošire kontrolu na teritoriji oko Srebrenice i na kraju su uspeli da uspostave vezu sa Žepom, gradom južno od Srebrenice. Tokom tog perioda konflikta, stradali su civili, bosanski Srbi. Mnogi su ubijeni, mnogi su isterani iz svojih kuća, i domovi bosanskih Srba su uništavani. Sedmog januara 1993. godine, na srpski pravoslavni Božić, selo Kravica je napadnuto od elemenata iz Srebrenice, i sudeći po srpskim izvorima, mnogi civili su ubijeni. Događaji u Kravici su podstakli odlučnost vojske bosanskih Srba da eliminišu vojnu pretnju iz enklave, i usledila je kontraofanziva bosanskih Srba. Kontraofanziva je bila brza, efikasna i brutalna. Kao rezultat toga, sela bosanskih Muslimana su pregažena i desetine hiljada bosanskih Muslimana je potražilo utočište u i oko opkoljenog grada Srebrenice."

"Oko mesec dana kasnije, zapovednici bosanskih Srba su zapretili da će ući u Srebrenicu, i tri dana kasnije, 16. aprila 1993. godine, Savet bezbednosti, delujući u skladu sa Poglavljem VII, usvojio je Rezoluciju 819. Ova rezolucija je zahtevala da strane tretiraju Srebrenicu kao zaštićenu zonu koja će biti slobodna od bilo kakvog oružanog napada, i zahtevala je momentalno povlačenje snaga bosanskih Srba iz oblasti oko Srebrenice. Dva dana kasnije, potpisan je sporazum između zapovednika oružanih snaga bosanskih Srba, generala Ratka Mladića, i zapovednika snaga vlade Bosne, generala Halilovića. Pod odredbama ovog sporazuma, Srebrenica je trebalo da bude demilitarizovana i trupama UNPROFOR-a je dozvoljeno da uđu u oblast. Osmog maja je potpisan obuhvatniji sporazum između ova dva generala koji je obuhvatao enklavu Srebrenice i enklavu Žepe."

Photo: FoNet/AP

"Osamnaestog aprila, mali kontigent vojnika UNPROFOR-a iz Kanade je ušao u Srebrenicu, i njihov zadatak je bio da nadgledaju demilitarizaciju grada Srebrenica. Oni su ostali u Srebrenici do januara 1994. godine kada su zamenjeni jedinicama holandskog bataljona...Ipak, sama enklava nije nikad bila potpuno demilitarizovana, i naoružana jedinica Armije BiH je ostala unutra, praveći prepade izvan enklave i napadajući srpske ciljeve da bi nabavili hranu i municiju. Zbog vojne pretnje koju je predstavljalo prisustvo naoružane jedinice u srcu Republike Srpske, dragocene snage VRS[1] koje su bile potrebne na drugim mestima bile su zamrznute oko enklave da bi osujetili pretnju primećenu u enklavi. Do 1995. godine ratna sreća se promenila, okrenula se protiv VRS...Zato je doneta odluka na najvišim političkim i vojnim nivoima u Republici Srpskoj da se napadnu zaštićene zone. Posle toga, pripremljen je vojni plan da se napadne Srebrenica, pod šifrovanim nazivom 'Operacija Krivaja 95', od strane generala Krstića i drugih. Šestog jula 1995. godine operacija 'Krivaja' je počela i pet dana kasnije grad Srebrenica je zauzet."   

Suprotno propagandi VRS i Republike Srpske, te osobe nisu bile kolateralne žrtve sukoba. To su bili ljudi koji su likvidirani kao deo genocidnog plana pripremljenog od strane VRS protiv muslimanskog stanovništva Srebrenice. Plan je uključivao izdavanje, prenošenje, i širenje naredbi svim jedinicama koje su učestvovale premeštanju, ubijanju, sahranjivanju i ponovnom sahranjivanju žrtava. Uključivao je prikupljanje dovoljnog broja vozila i autobusa, kamiona, da se transportuju hiljade žrtava, od lokacije njihovog zarobljavanja i predaje do zatvoreničkih centara koji su bili smešteni blizu mesta egzekucije

"Dvadesetdevetog decembra 1994. godine, optuženi je nagazio na protivpešadijsku minu što je rezultiralo ozbiljnom povredom njegove noge, čiji je deo morao biti amputiran. Posle oporavka i rehabilitacije, vratio se i ponovo zauzeo svoj položaj kao načelnik štaba/zamenik komandanta Drinskog korpusa. U maju 1995. godine, unapređen je u čin general-majora u VRS. Sada, naši dokazi u ovom slučaju će pokazati da je 13. jula 1995. godine, general Krstić izdavao naređenja u svojstvu komandanta Drinskog korupsa, i da su njegove podređene jedinice prihvatale i sprovodile te naredbe. Štaviše, 14. jula 1995. godine, postavljanje generala Krstića kao zapovednika Drinskog korpusa je formalizovano od strane Vrhovnog komandanta VRS, dr. Radovana Karadžića. To formalno postavljenje je postalo efektivno dan pošto je proglašeno. General Krstić je ostao zapovednik Drinskog korpusa do 21. novembra 1995. godine."

Tužilac je potom prezentirao i prvi dokaz Tužilaštva, prikaz strukture i lanca komande u VRS:

"Glavni zapovednik, Vrhovni komandant je bio dr. Radovan Karadžić... Direktno podređen njemu je bio general Ratko Mladić, koji je bio zapovednik glavnog štaba. A komande iz glavnog štaba su išle direktno podređenim trupama koje su identifikovane na dnu, i videćete u sredini Drinski korpus sa zapovednikom generalom Krstićem... Zapovednik Drinskog korpusa na ili oko dana 13. jula je bio general Krstić. Imao je direktnu komandu nad svojim nadređenim jedinicama, i to su različite brigade, Zvornička brigada, Bratunačka brigada, i slično...Vojna pravila i doktrine JNA su takođe usvojeni od strane VRS. Tada nije bilo vremena da se ponovo izmilsi točak, ako mogu tako da kažem. Centralno načelo VRS i JNA je bio koncept više i vrhovne komande, što znači da su pripadnici armije bili obavezni da sprovode naredbe nadređenog oficira, bespogovorno, u potpunosti, i na vreme. Jedini izuzetak od tog pravila je bio ustanovljen u zakonima koji uređuju vođenje rata, koji su i bivša Jugoslavija i Republika Srpska usvojili. Trinaestog maja 1992. godine, Radovan Karadžić je potpisao naređenje koje obavezuje VRS da primenjuje i da se pridržava međunarodnih zakona rata, uključujući i ugovore potpisane i ratifikovane od strane SFRJ, međunarodnih običajnih pravila rata, i opšte prihvaćenih principa međunarodnog ratnog prava. Na osnovu te odluke, od zapovednika svih jedinica i pripadnika VRS je zahtevano da se pridržavaju tih pravila i svaki nadređeni oficir je bio obavezan da pokrene zakonski postupak protiv pojedinaca koji bi prekršili ta pravila... Po svom vojnom obrazovanju i po propisima i JNA i VRS, nema sumnje da je general Krstić bio potpuno svestan svojih obaveza po međunarodnom pravu."

Photo: EPA/FEHIM DEMIR

"Optužnica tereti generala Krstića sa osam tačaka. Jedna je tačka za genocid, jedna je tačka za saučesništvo u genocidu, pet tačaka za zločine protiv čovečnosti, i jedna tačka za povrede zakona i običaja rata. Sva dela opisana u optužnici desila su se u zoni odgovornosti Drinskog korpusa, oblasti koja je bila pod komandom generala Krstića, i sva ta dela su povezana sa događajima tokom i posle pada zaštićene oblasti UN Srebrenice, dela koja su rezultirala etničkim čišćenjem bosanskih Muslimana iz srebreničke enklave. Tačke optužnice mogu biti podeljene u dve šire kategorije. Prva kategorija je deportacija i nasilni premeštaj otpriilike 20.000 do 30.000 Muslimana iz srebreničke enklave od strane pripadnika VRS 12. i 13. jula 1995. godine. Druga šira kategorija je sistematsko, organizovano masovno ubistvo hiljada muslimanskih civila i vojnika koji su položili svoje oružje od strane pripadnika VRS. Većina ali ne sve te egzekucije su se desile između 11. i 17. jula 1995. godine. Po članu 7 (1) Statuta, optužili smo generala Krstića za počinjenje, planiranje, podsticanje, naređivanje ili pomaganje na drugi način i podsticanje i planiranje, pripremu, ili sprovođenje dela koja su mu stavljena na teret. Takođe smo optužili generala Krstića, na osnovu člana 7 (3) Statuta za propuštanje da se spreči svoje podređene u činjenju zločina navedenih u optužnici i zbog propuštanja da ih kazni za učinjene zločine. Direktni i posredni dokazi koji će biti predstavljeni Vašim Visostima dokazaće van razumne sumnje oba oblika njegove krivične odgovornosti."

Photo: EPA

"Slučaj visoke komande iz nirnberške jurisprudencije postavio je pitanje da li zapovednik postaje odgovoran za akcije počinjene unutar njegove komade, u skladu sa naredbama koje su prošle naniže nezavisno od njega. Tribunal[2] je ustanovio da u takvim okolnostima, zapovednik ima četiri izbora: 1. može da izda naređenje koje će poništiti (prvobitno) naređenje; 2. može da podnese ostavku; 3. može da sabotira izvršenje naređenja unutar nešto ograničene sfere; 4. može da ne uradi ništa."

"Tribunal je utvrdio, i ja citiram: 'Po osnovnim principima komandnih ovlašćenja i odgovornosti, oficir koij jednostavno stoji dok njegovi podređeni izvršavaju naređenje njegovih pretpostavljenih koje je krivično delo, za koje zna da je krivično kršenje moralnih obaveza po međunarodnom pravu. Ne čineći ništa, ne može oprati ruke od međunarodne odgovornosti.' Dokazaćemo da su zločini koji su počinjeni od strane pripadnika glavnog štaba VRS i Drinskog korpusa bili zločini koji su počinjeni zajednički. Te jedinice su radile zajedno, i general Krstić je učestvovao i bio potpuno svestan zločina kada su bili počinjeni i aktivno je podržavao njihovo činjenje... Dokazaćemo da je general Krstić bio potpuno svestan ovih ubistava kada su bila činjena."

"Kao što sam ranije pomenuo, invazija je počela 6. jula 1995. godine, i uključivala je i napade na holandske posmatračke položaje koji su okruživali enklavu. Kao rezultat napada VRS na te posmatračke položaje, holandski vojnici su predali svoje položaje VRS koja je napredovala, i mnogi od njih su uzeti kao taoci od VRS i kasnije im je prećeno smrću ako se nastavi bombardovanje koje je sprovodio NATO. Između 6. i 11. jula, invazija na enklavu se nastavljala na mahove. Napredovanje VRS naišlo je na malo ili nimalo otpora od bošnjačkih elemenata. Tokom ulaska u enklavu, vojnici VRS su sistematski palili muslimanske domove. Dok su vojnici VRS napredovali u enklavi, muslimansko stanovništvo se uspaničilo, bili su užasnuti, i izbegli su u grad Srebrenicu i okupili se oko baze UN u Srebrenici. 11 jula, VRS je granatirala bazu UN. Ubili su izvestan broj muslimanskih izbeglica unutar baze i ranili određeni broj njih, i to je stvorilo apsolutnu paniku i užas među hiljadama izbeglica koji su se okupili u i oko grada Srebrenica. Bili su prestrašeni, i kao rezultat toga su izbegli iz enklave UN u Srebrenici u UN bazu u Potočarima."

"Nisu svi Muslimani koji su izbegli , izbegli u pravcu Potočara. Druga grupa od otprilike 15.000 Muslimana izbegli su u pravcu Jaglića i Šušnjara. Ova grupa ljudi je uključivala i pripadnike naoružanih vojnih formacija koje su bile unutar enklave; uključivala je i civile; uključivala je i žene; uključivala je i decu, i ti ljudi su bežali u pravcu Tuzle."

Kada je postalo očigledno da je međunarodna zajednica postala svesna da je hiljade Muslimana nestalo i pogubljeno, general Krstić i njegove kolege, jedinice pod njegovom komandom, osobe pod njegovom komandom, uključene su u sistematske napore da zataškaju svoje zločine. Ono što su oni uradili je da su otišli natrag na prvobitna polja smrti. Mnoge od žrtava ovih masovnih egzekucija su sahranjene na mestima gde su bili pogubljeni. U septembru, u toj oblasti, te lokacije su otkopane i tela sa različitih lokacija su prebačena sa priličnih daljina na te udaljene i izolovane lokacije na putu Čančari i putu Hodžići. Postoji priličan broj sekundarnih grobnica

"Uveče 11. jula, kada je kolona napustila enklavu, drugi značajni događaji su se dogodili. Održana su dva sastanka u hotelu 'Fontana' u Bratuncu...Drugi sastanak je održan oko 11 časova. Pukovnik Karemans (Karremans) se vratio u hotel 'Fontana' sa članovima svog štaba, i doveo je sa sobom čoveka koji je bio predstavnik muslimanskog naroda, nastavnika po profesiji, čoveka po imenu Nesib Mandić...Tokom tog sastanka general Mladić je obavestio Mandića da želi jasan odgovor od Mandića da li Muslimani žele da ostanu, prežive ili nestanu. Tražio je da Muslimani iz Srebrenice polože svoje oružje, i ako to ne urade, zapretio je njihovim uništenjem. Pored generala Mladića je, dok je iznosio te pretnje sedeo jedan od njegovih glavnih podređenih, general Krstić ...General Mladić je insistirao na još jednom sastanku sledećeg jutra u 10 sati, i insistirao je da se pojave predstavnici Muslimana, i da će čekati na njihovu odluku...Na tom sastanku je general Mladić ponovo zapretio Muslimanima da mogu preživeti ili nestati, i još jednom, pored njega dok je izgovarao pretnje, bio je optuženi, general Krstić...General Mladic je insistirao da pripadnici armije BiH predaju oružje, i onda je obavestio predstavnike Muslimana da civili u enklavi mogu ostati ako žele, ili su slobodni da odu. Taj sastanak nije dugo trajao. Popodne, 12. jula, 50 ili 60 autobusa je stiglo u Potočare i deportacija je počela. Dokazaćemo da je general Krstić igrao centralnu ulogu u naređivanju i koordinaciji dolaska autobusa koji su trebali da deportuju Muslimane iz enklave."

"Dokazaćemo da su u periodu od 12. do 13. jula, pripadnici VRS terorisali izbeglice pre nego što su proterane, time olakšavajući njihovo napuštanje enklave. Tokom 12. i 13. jula, pripadnici VRS počinili su neopisiva dela protiv pripadnika izbegličke zajednice, ubijajući ih, silujući ih...Dok su izbeglice išle ka autobusima, muslimanski muškarci i dečaci su odvojeni od svojih porodica i zatvoreni u Potočarima. Proces izdvajanja žrtava je otpočeo. Oni koji su bili odvojeni su opljačkani, neki su bili tučeni, neki su po kratkom postupku likvidrani u Potočarima...Proterivanje bošnjačkih Muslimana iz Potočara je potrajalo nešto više od jednog dana i završeno je oko 20 časova 13. jula. Tokom tog perioda, oko 20.000 do 30.000 Muslimana je deportovano iz enklave. Ipak, nekoliko Muslimana je ostalo u enklavi, sakriveni u i oko svojih kuća. Oni su pronađeni uz pomoć pasa i ubijeni su. Jedan od Muslimana kojima je dozvoljeno da ostanu u enklavi posle završenih deportacija je Nesib Mandić. On je ostao zatočen u bazi UN u Potočarima. Sedamnaestog jula, predstavnici bosanskih Srba su se pojavili u bazi UN sa pripremljenom izjavom, i insistirali su da Mandić i holandski oficir potpišu tu izjavu. U izjavi je, između ostalog, navedeno da je sastanak održan 12. jula na zahtev muslimanskih civilnih vlasti, što je bilo netačno. Navodilo se (u izjavi), i citiram: 'Evakuacija je korektno sprovedena od strane Srba...nije bilo incidenata i Srbi su se pridržavali Ženenskih konvencija i međunarodnih zakona rata.' U izjava je navedeno da je i general Krstić bio prisutan na tom sastanku. Taj dokument je sastavljen isključivo u propagandne svrhe."

"Dokazaćemo da je najmanje 7.574 osoba iz Srebrenice nestalo i smatra se mrtvim kao rezultat događaja koje ovde opisujem. I pripadnici bošnačke armije i nenaoružani civili u koloni koji su bežali u pravcu Tuzle su ubijeni od strane srpskih nišandžija dok je kolona napredovala i probijala se kroz teritoriju okupiranu od strane Srba. Ne znamo koliko je ljudi iz te kolone pobijeno. Tačan broj ubijenih nam nikada neće biti poznat."

"Dokazaćemo izvan razumne sumnje da su oni bili sistematski ubijani od strane pripadnika VRS koji su bili pod komandom i kontrolom glavnog štaba VRS i optuženog. Način na koji su ti ljudi poginuli i razmera ovog zločina je zaista neshvatljiva po svim standardima ljudskosti."

Photo: TANJUG

"Suprotno, Vaše visosti, propagandi VRS i Republike Srpske, te osobe nisu bile kolateralne žrtve sukoba. To su bili ljudi koji su likvidirani kao deo genocidnog plana pripremljenog od strane VRS protiv muslimanskog stanovništva Srebrenice... (Plan) je uključivao izdavanje, prenošenje, i širenje naredbi svim jedinicama koje su učestvovale premeštanju, ubijanju, sahranjivanju i ponovnom sahranjivanju žrtava. Uključivao je prikupljanje dovoljnog broja vozila i autobusa, kamiona, da se transportuju hiljade žrtava, od lokacije njihovog zarobljavanja i predaje do zatvoreničkih centara koji su bili smešteni blizu mesta egzekucije. To je uključivalo nabavljanje goriva za ta vozila, i mora se imati na umu da je u to vreme bio na snazi embargo na naftu i da je gorivo bilo izuzetno dragoceno. Ova operacija je uključivala i obezbeđivanje stražara i obezbeđenja za svako od vozila koja se kretalo na sever prema mestima ubistva. To je uključivalo centre za zatvaranje koji su bili dovoljno obezbeđeni i smešteni u blizini polja za egzekuciju. To je uključivalo obezbeđivanje sigurnih pravaca za zatvoreničke konvoje. To je uključivalo nabavljanje dovoljnog broja poveza za oči i veza tako da zatvorenici budu vezani pre pogubljenja. To je uključivalo obezbeđivanje dovoljnog broja ljudi da se osiguraju sami zatvorenički centri, da se zatvorenici čuvaju danima ili satima dok su bili zatvoreni pre nego što su bili pogubljeni. To je zahtevalo pribavljanje ubilačkih jedinica, organizovanje ubilačkih jedinica, i naoružavanje jedinica za ubijanje. Ta operacija je zahtevala rekviziciju i transport teške mehanizacije za kopanje velikih masovnih grobnica, i zahtevalo je ljudi da sahranjuju hiljade žrtava koje su kasnije bile otkrivene."

"General Krstić je bio potpuno svestan ovih planova i on i njegovi podređeni su aktivno učestvovali u njima, iako dokazi mogu pokazati da je general Krstić bio, povremeno, u oblasti Žepe sprovodeći vojne operacije da se preuzme ta zaštićena oblast... Kada je postalo očigledno, gospodine Predsedniče i Vaše Visosti, da je međunarodna zajednica postala svesna da je hiljade Muslimana nestalo i pogubljeno, general Krstić i njegove kolege, jedinice pod njegovom komandom, osobe pod njegovom komandom, uključene su u sistematske napore da zataškaju svoje zločine... Ono što su oni uradili je da su otišli natrag na prvobitna polja smrti. Mnoge od žrtava ovih masovnih egzekucija su sahranjene na mestima gde su bili pogubljeni. U septembru, u toj oblasti, te lokacije su otkopane i tela sa različitih lokacija su prebačena sa priličnih daljina na te udaljene i izolovane lokacije na putu Čančari i putu Hodžići. Postoji priličan broj sekundarnih grobnica."    

[1] Vojska Republike Srpske

[2] Tribunal u Nirnbergu

*Nastavak feljtona u ponedeljak, 6. jula

star
Oceni
4.56
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi