Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Jezičke zamke staljinizma: Pismo Centralnom komitetu SK Srbije (4)

Srbija je umorna od svoje zavade sa Evropom

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Srbija je umorna od svoje palanačke samodestrukcije: Bogdan Bogdanović
Srbija je umorna od svoje palanačke samodestrukcije: Bogdan Bogdanović
Izvor: www.d-a-z.hr

Nakon Osme sednice na kojoj je Milošević preuzeo totalnu vlast, Bogdan Bogdanović je napisao pismo na 60-ak stranica i poslao ga Centralnom komitetu SK Srbije. Reakcija nije bilo, pa je Bogdanović pismo objavio u listu Mladost (16-19. novembar 1987), posle čega je usledila haranga neviđenih razmera koja je trajala godinama. Miloševićevi čauši su bili vredni: preteći anonimni noćni pozivi, svakodnevne optužbe po medijima, pokušaji upada u stan, grafit u Bogdanovićevom ulazu “Ovde je stan ustaše Bogdana Bogdanovića” sa strelicom, udruženi napad na čoveka koji je pružio otpor Miloševićevoj destrukciji na samom početku. Opadači i jurišnici su bogato nagrađeni od novog režima stanovima, direktorskim mestima, funkcijama, novcem, što je sam Bogdanović u jednom intervjuu ironično prokomentarisao: “Ja sam vrlo mnogo koštao moju domovinu, moju užu domovinu i moj grad. Kad se sabere sve što su isplatili ljudima koji su me likvidirali - to su ogromni iznosi. Na neki bih način mogao biti ponosan, ali mogle su se te pare i pametnije upotrebiti. Mislim da ti troškovi odgovaraju onima koji bi bili potrebni za štampanje mojih sabranih dela”. Porazna i precizna dijagnoza stanja srpskog duha koju je Bogdanović zabeležio kako u svom pismu, tako i u intervjuima i knjizi “Mrtvouzice” (u kojoj je pismo objavljeno kao uvodno poglavlje) aktuelna je, nažalost, i dan-danas. A sve je počelo od jezika, a od čega bi drugo, što je Bogdanović detektovao na samom početku velike orgije zla. Objavljujemo pismo Bogdana Bogdanovića u nekoliko nastavaka, ne samo kao istorijski dokument, već i kao obaveznu lektiru

31.

Pošto sam na dva-tri primera i dokazao (bar se nadam da jesam) skrivenu ubojitost staljiniskih, staljinističkih i neostaljinističkih jezičkih strategema, nastavljam sa jednim na brzinu pokupljenim i sasvim nepotpunim glosarom ključnih reči, povađenih uglavnom iz skorašnje dnevne štampe. Sve te "ključne reči" (koje su do sada otključale i zaključale mnoge ljudske sudbine) ili su neposredno staljinističke provenijencije ili su po duhu staljinističke. Sve do jedne, dugom dijahronijskom upotrebom, nagomilale su u sebi prejaku energiju opresije, straha, jezičkog terorizma, ili bar nepodnošljivih jezičkih (i logičkih) laži i stilskog licemerja... Ne predlažem sastavljanje spiskove sumnjivih reči - daleko od toga! - niti predlažem pravljenje spiskova drugova koji se njima rado služe. Naprotiv, predlažem re-kultivizaciju akulturisanih reči, njihov povratak u svet civilizovanih pojmova i kategorija i njihovo oslobađanje od nagomilanih insinuacija i drugih intruzija gadosti i besmisla. Da li će neke od tih reči ostati i dalje u političkoj upotrebi, zavisiće od pravog i ogoljenog njihovog smisla do kojeg se bude stiglo, a zavisiće, razume se, i od same prirode njihove dalje "političke upotrebe".

Ovaj Glosar, odnosno STALJINOSLOVAR, mustra je bez veće lingvističke vrednosti, složen uglavnom prema asocijativnom redu... Gde god nije bilo neophodno nije se zalazilo u obimne egzegeze, sem u dva-tri naročito karakteristična slučaja:

- alegorija - reč formalno ne figurira u Staljinovom slovaru, ali je, u neku ruku, Veliki Teolog umeo čitavom ljudskom životu da da alegorijsku snagu srednjovekovne pasionske igre (igre stradanja i strasti). - "Čovekov život, ako išta vredi, neprekinuta je alegorija..." ukoliko ga ne prekinu. "Život je kao i Sveto pismo, figurativan"... - ) Džon Kits, Pismo Džordžu i Džordžiani Kits, 1819).

- aluzijaetym. od alludere, veselo ćeretati, ćeretanjem podsticati ideje i "neeksplicitne evokacije", itd. Staljinoslovar istoj reči pridodaje negativan naboj i pripisuje joj značenje koje (nejasno doduše) prevazilazi nadaleko njene stvarne (civilizovane) semantičke granice... U našoj upotrebi, u poslednje vreme, dobija i izvesne metafizičke prizvuke.

- relativizacija - u modernim evropskim jezicima, uglavnom samo kao filozofski pojam - "relativizacija vremena i prostora", ili "relativizacija istorijske svesti", itd... Kod nas, uglavnom kao sinonim za skeptična zakeranja (intelektualaca); katkad i uz insinuacije o verovatnoći neke, tek nagoveštene duhovne sabotaže. Reč je novija, dakle, neostaljinističke provenijencije, ali je u najboljim tradicijama Velikog Teologa; jer šta je, šta bi moglo biti suprotno od "relativizacije"? - šta drugo do "apsolutizacija", dakle "konverzija ka apsolutnom, ka apsolutu".

Pravilno, drugovi, pravilno: Džugašvili pozdravlja Miloševića i njegove čauše
Photo: wikipedia

- stav (neodvojivo od kategorizacije), pravilan stav, nepravilan stav - podrazumeva, uglavnom, marcijalnu statičnost figure. Možda se zato nikad i nikako ne može reći "mudar stav", jer je mudrost kinetička, a ne statička.

- pravilan, pravilna, pravilno - omiljeno Kobino iskazivanje dobre volje (u filmskoj interpretaciji). Kao standardni filmski šlagvort - praaavilno! - ima je, uvek, pored poučnog i ne malo katarzično dejstvo, na široku publiku.

- ponašanje, syn. vladanje - svaki pomen "ponašanja" čak i u snishodljivom pluralu (npr. "naše ponašanje") uvek izaziva, kao i kod svih đaka prvaka određene, unapred lako odredive uslovne reflekse.

- odbranaško ponašanje - vrlo zvučna Staljinova lična "stilema" iz vremena velikih čistki. Na prvi pogled, i za normalan ljudski mozak, teško je postaviti distinkciju - šta je "odbranaško ponašanje"... a šta odbrana, i legitimna odbrana. Dugom i izvitoperenom upotrebom, sintagma je zadobila vrlo specifična semantička svojstva i odnosi se, uglavnom, na one koji saterani u ćošak, potežu i detinjaste argumente u svoju odbranu... U najvećem broju slučajeva, neoprezno, ishitreno "odbranaško ponašanje" preobraća se u mazohistički samopoziv na "izvlačenje pouke..."

- pouka, izvlačenje pouke - pouke se ponekad izvlače (i dele) kockom, ali psihopolitičke finese ove Njegove metode suviše su komplikovane da bi mogle biti objašnjene u nekoliko reči.

- antipartijski, antipartijska, antipartijsko - npr. stav, element... ili grupa, platforma... ili, delovanje, ponašanje. Pridev sa bogatom mogućnošću pridevanja, koji je, uzgred rečeno, sa prerastanjem KPJ u Savez komunista izgubio svaki jugoslovenski jezički legitimitet, i zadržava samo svoj negdašnji, dijahronijski smisao. Pa ipak, ima snajperista koji ovaj pridev-projektil, ovaj dum-dum pridev rado ispaljuju, na izgled nasumce, na izgled u svojstvu slobodnih strelaca, i na izgled na sopstvenu odgovornost, mada, bar do sada (ni na poslednjem "plenumu", ni posle njega) koliko znam, niko nije pozvan na odgovornost zbog neovlašćenog potezanja snajpera.

- antinacionalan, antinacionalna, antinacionalno - npr. stav, elemenat, ... ili grupa, platforma... ili, delovanje, ponašanje... Jednačenja sa prethodnom odrednicom (cf. supra), obično se javljaju u razdoblju tzv. maspokreta. O dubljoj vezi između nacionalizma i staljinizma, biće još reči u ovom Glosaru (cf. infra).

- lik, moralni lik - katehetički stereotip koji diskretno otvara vrata hipokriziji (hipokrizija, doslovno - licemerje), samim tim što razdvaja pojmove "lik" i "lice".

- pravo lice - odredba koja, bez obzira na njenu terorističku funkciju, sama sobom potpuno obezvređuje prethodni pojam, jer se pretpostavlja da svaki "lik" i svaki, ili skoro svaki "moralni lik" ima i svoje "pravo lice" što se, inače, u staljinističkoj kazuistici dosta lak, i vrlo često, vrlo rado i vrlo iscrpno dokazuje.

Photo: Sebastian Eriksson

- moralni lik i moralna ličnost (često i kao neskriveni antipodi) pojmovi "ličost", celovita ličnost, itd. potpuno su izvan ovog Glosara, pa zato antitet staljinističke moralke lik/ličnost zauvek ostaje nedovršen, i nedovršiv, iako kontrapozicija uvek i realno postoji. Slično, u evropskim jezicima, persona (etym. pozorišna maska) i individua (etym. nedeljiv)... Otuda u staljinskoj kazuistici se toliko raspreda o "liku komuniste", a nikada o "ličnosti komuniste", iako se u teškim trenucima, i bez izričitog pozivanja na inkriminisanu reč, uvek apeluje na ličnost, a ne na lik... komuniste, borca itd. ("Individua", doduše, figurira u Glosaru, ali samo veoma pogrdno, sa ostalom bratijom i njima sličnim i onima svih mogućih boja i njihovim rabotama... itd. )

- lik komuniste - u životu uvek kao uvežban stereotip; u umetnosti socijalističkog realizma čak i strogo normiran stereotip: pogled u daljinu, iznad linije horizonta, izraz blaženo relaksiran i bez ezopovskih primisli, bez tračka skepse, bez ironije, bez samoironije, bez samosažaljenja; ponekad, naročito u skulpturi, idealni lik se dopunjuje idealnim gestom, ruka ispružena prema dalekim daljinama, otvorene i lako opuštene šake, dlan nagore... (rimski konzulski pozdrav, a docnije i carski, podrazumeva dlan okrenut nadole i istegnute i ukrućene prste... klasičan gest pritežalaca vlasti).

- vlast u dijastoli, obično još i borba za vlast - u godinama koje detaljno romansira istorija SKP (b), "borba za vlast" je krajnje opasna odredba koja je uvek išla na glave onih koji ili nisu imali nikakvog udela u vlasti, ili su vlast izgubili, ili su bili na najboljem putu da je izgube.

- jedinstvo - jedan lep i svima nam drag, i krajnje neophodan priziv stvarnoti, kao rutinski termin, a u izopačenjima paralingvistikih navika o kojima je reč, dobija ponekad i groteskne oblike. "Jedinstvo" kao retorska figura dozvoljava čak i stepene poređenja: "... sa ove sednice moramo izaći još jedinstveniji!" Ma kako zvučalo čudno, metalogika Luisa Kerola dozvoljava slične neverovatnosti. Ako se dobro sećam, i ukoliko nisam i nehotice izmislio, Alisa Lidel je u jednom trenutku sebi dozvolila mogućnost da od jedne Alise, postane još jednija!

- konfrontacijaetym. confrontare, confrontatio, još u XIV veku u jednoj frc. lat. Bibliji... kao teološki pojam; u XVI veku u engl. prema ranijem frc. "isprsiti se pred neprijateljem". Razume se da je dvojni smisao reči godio uhu našeg Moćnog Paralingviste, i da je dostavio smisao izraza "čelom u čelo" imao i te kako važnu ulogu u njegovom praktičnom i teorijskom romansiranju političkih događaja... Manje je jasno zašto je i u našim domaćim, domaćinskim, srpskim okvirima "konfrontacija", i kao stvarnost političkog života a i kao alegorijska slika, zadobila izrazitu popularnost još u XIX veku (cf. Ilija I. Vukićević, manje poznat srpski pisac 1866 - 1899), Priča o selu Vračima i Simi Stupici: "Dotada se mislilo... da je u svakoga pameti podjednako, taman koliko kome kapa pokriva, ali tada i pametni i pametniji udariše svaki na svoju stranu i počeše meriti među sobom svoje glave i ono u glavama. Bilo na ravni, ili na kosi, čim se dva Vračana susretnu..., pa posle udri glavom o glavu, jer se bejaše čulo među svetom da je onaj najpametniji čija je najtvrđa glava. No kako sve te glave nisu bile tek šta onako, to još sunce ne sastavi ni jedan ceo put preko neba, kad među Vračanima nije bilo već nijednoga koji nema bar s jedne strane glave još po četvrt, kao dometak..."

- konfrontacija, prošireno u konfrontacija sa nacionalizmom - s obzirom na Vukićevićevu priču o selu Vračima, lupanje glavom o glavu u bratskoj konfrontaciji već je podavno naš nacionalni običaj; razume se da se on prenosi na konfrontaciju sa nacionalizmom.

- nacionalizam - što se nacionalizma tiče, bar u državama realnog odnosno irealnog socijalizma, nacionalizam je uvek konsekutivni sindrom; on ne nastaje sam po sebi. U stvari, svi socijalistički nacionalizmi (za razliku od nacional-socijalizma) duboko su nadahnuti Staljinovim tezama (o jedino mogućem) razrešavanju nacionalnog pitanja... o podeli na napredne i manje napredne nacije, o podeli na napredne i manje napredne istorije; svi socijalistički nacionalizmi su prepuni idiosinkrazije prema bilo kakvim urbano-kosmopolitskim emocionalnim rezervama u odnosu na agrarno-emocionalne nacioanalističke egzaltacije...

- nacionalizam, bitka sa nacionalizmom - bitka - ne volim tu reč; u sferi ideja nema bitaka, nikad ih nije ni bilo, ima koječeg drugog daleko složenijeg od jedne obične vojničke bitke. Ali, Veliki Strateg voli vojničku terminologiju i pošto je već izmislio nacionalizam - nacionalan po formi a socijalistički po sadržini - on uvek rado ulazi u polu-vojničke bitke sa nacionalizmom, ali, čini se, najčešće se namerno postavlja ekscentrično u odnosu na epicentar izazvanih zemljotresa.

- bitka sa nacionalizmom, ali sada kompetentnom metodom marksističke analize - prvo jedan aktuelan citat, pa onda nešto malo i analize: "Uprkos takvom saznanju, naša borba protiv nacionalizma... (itd)... i s tim u vezi jedno pitanje. Zašto nije dovoljno širok krug intelektualaca koji kompetentnom metodom marksističke analize..."- valjda treba spremno da krenu u ljuti boj sa nacionalizmom i, razume se da ga kompetentno reše u svoju (čiju?) korist? Izgleda da je samim tim (iznutra sapetim pitanjem) nesvesno ponuđen i odgovor koji će retko ko od naših školskih marksista-lenjinista jednostavno i časno priznati: "metodom marksističke krktičke analize" (a na osnovu Staljinovog modela) nacionalizam nije nigde još nadmudren. Nije nadmudren ni u Baskiji, ni u Irskoj, gde se marksisti i ne trude da ga nadmudre; nije nadmudren ni tamo gde se pomalo, i na svoj način, trude: u Tadžekistanu, u Uzbekistanu, a već koliko sutra, ili večeras, kada izbije u svoj svojoj virulentnosti, neće kompetentnom metodom "marksističko"-staljinističke paralingvistike biti nadmudren ni u samoj Rusiji.

Bitka za nacionalizam i vlast: Milošević protiv Stambolića
Izvor: kurir.rs

- bitka sa nacionalizmom, npr. u Poljskoj - najdublju, rekao bih gotovo psihosomatsku analizu, pa samim tim i najmudriju kritiku nacionalizma u Poljskoj, dugujemo (tačnije, ja je dugujem!) grofu Vitoldu Gombroviču - beskućniku i disidentu. I obratno, treba li ikome dokazivati (čak i našim profesorima marksizma-lenjinizma) da je školski marksizam izgubio tu istu bitku, u toj istoj Poljskoj, bar za jedan dobar vek unapred... Grof Vitold nije išao ni u kakve bitke, ali je, što-bi-no-rekli, baš "relativizirao" stvari, u upravo je relativizacijama, i samo tako, pronikao u srž poljske (pa i svake druge) nacionalističke frustracije.

32.

Za analizu nekih specifičnijih daljih osobenosti staljinsko-plemenske -(nacionalističke) - paralingvistike (cf. Staljinsko pleme... roman, ako se ne varam) valjalo bi Glosaru pridodati još jedan broj glosema zakonitih, izgleda, i sasvim neizbežnih u trenucima filostaljinske patriotske simulacije. Kod tih i takvih glosema nagoveštavaju se ponekad i morbidne težnje da se omogući magijska promocija simulirane patriotske fraze u rang "mobilizacione" parole, i da se ubedljivost reči dovede, ma i prividno, do efektivnog, dakle, stvarno magijskog paroksizma. Evo.

Evo, sledi nekoliko karakterističnih naših i naških, nedavnih primera:

- krvave glave... koje se valjaju po podu

- leševi usnulih vojnika

- tela silovanih devojaka i žena - reči koje su se nedavno mogle čuti u Predsedništvu Gradskog komiteta neposredno pred istorijski plenum... Nadam se, želim da verujem da je u pitanju folklorna simulacija patriotskog vanumlja.

Ili:

- urvina, vojska u urvini - meni nerazumljiva metafora ili čak nekakva, nečija poneta pa upuštena alegorija; navodim je samo iz puste akribije.

- soko, dakle soko ptica siva, gnezdo sokolovo - "Smatram da u mukama, buntu, ogorčenju i navodno nelegalnim zborovanjima kosovskih Srba i Crnogoraca nema ni trunke srpskog nacionalizma, ali ima opomene da je sokolu dogorelo do gnezda".

Kad se reči pretoče u stvarnost: Posledice staljinizacije jezika, koju godinu posle
Photo: Stock

- krv - "Srpski narod je do svoje slobode uvek dolazio preko krvi.

- prag, prag kućni, problem kućnog praga - "Kad se već govori o tom problemu kućnog praga, mislim da ni jednom komunisti ne može da padne na pamet da razgovara o odbrani praga na način silom". Nezgoda je samo u tome što je sintagma suviše glasno odjeknula i izvan komunističkih redova.

- vojnik, ići u vojnike - "Ovde se s pesmom išlo u vojnike".

33.

(U daljnoj konsekvenci upornim ponavljanjem pseudopatriotskih glosema izazivaju se i izvesni šamanistički efekti koji postaju naročito aktivni kad se magijske želje opšteg tipa ukrste sa dotle prikrivenim potiskivanim osećanjem nacionalne frustriranosti... Neizbežne su analogije sa dovođenjem Velikog Vožda u koneksiju sa Petrom Velikim, a posebno sa Aleksandrom Nevskim, pogotovo, kad je ovaj potonji na brzinu bio priman u Partiju, negde 1942.)

- lider - (srpsko-engleska reč za ono rusko i slavenoserbsko "vožd") u višim i najvišim stanjima pseudopatriotske egzaltacije, a pre još no što je termin lider zavladao svetom, Josif Visarionovič je u retkim prilikama bio titulisan kao Veliki "Vožd"... u parantezi, bilo bi zanimljivo kako ideološke komisije CK SKS gledaju na režijski izvrsno ostvarenu TV reklamu za novu, muževnu kolonjsku vodu... VOŽD... sa nežnim refrenom "Vožd je stigao, vožd je stigao..."?

- lider - (srpsko-engleska reč za ono rusko i sloveno-serbsko "vožd") - ali sada u sasvim novom kontekstu: Srbija je umorna od lidera - Čini se da se na ovoj značajnoj filozofemi nekog novg, nekog nanovijeg našeg političkog postmodernizma (stilema je inače nova po obliku, ali je tipično paralingvistička po sadržini) ipak vredi malo podrobnije zaustaviti, da vredi prekinuti Gloser koji je, po sili stvari, ispao nešto duži no što sam želeo... itd.

Srbija je umorna od svoga straha od apstrakcija, od viših apstrakcija, pre svega, umorna je od svog uprošćenog rezonerstva, od svog konkretizma... najnekonkretnijeg na svetu. Umorna je od fabrika koje ne rade niti će proraditi, umorna je od zapuštenih i izopačenih gradova, od zagađene prirode i zatrovanih reka... Srbija na istoku, Srbija na marginama civilizacije, umorna je od civilizacije koja je nikada nije valjano ni dodirnula.

34.

Da li je Srbija umorna od lidera, da li je uopšte umorna i od koga, i od čega, ili je, možda neograničeno neumorna? U parentezi, dakle, - poetične, polupoetične, sasvim nepoetične, a ipak lirske, bolje reći očajničke varijacije, moje lične, na već otpočetu temu: SRBIJA JE UMORNA OD LIDERA.

Da je Srbija umorna, dragi moji drugovi, to vi vrlo dobro znate, vaš kao i ja, kao što i svi znamo. Srbija je stvarno umorna, ali ne samo od lidera (ako je pravih i mudrih učitelja i predvoditelja ikada i imala), umorna je od polu-lidera, i od lidera polutana, a njih je uvek bilo u zadivljujućim (i zadavljujućim) količinama, i nikada joj nisu zafalili. Umorna je ta naša Majka Srbija od lidera kojih nema i od njihovog pripovedanja i od njihovih "ribanja i ribarskih prigovaranja" u koja je, i bez svoje volje, ogrezla do preko uma svoga. Umorna je, kakvog li čuda, i od sopstvenog umornog razuma, od svog "narodskog" zdravog razuma koji ne razume više ništa... Umorna je ta naša Majka Srbija i od svoje polu-politizirane inteligencije i od svoje žestoko prepolitizirane poluinteligencije. Umorna je, rečju, od sopstvenih političkih "pozicija" i od svojih rođenih "opozicija". A tek kako je Srbija umorna od mrzitelja znanja i pameti, od zlobe prema izuzetnima i izuzetnosti. Umorna je i rezignirana egzodama talentovanih koji svake godine, u većem broju no Srbi i Crnogorci sa Kosova, ishode iz Srbije i Jugoslavije, ukleti besposlicom, ali i neutaženom mržnjom bezvrednih i nesposobnih.

Srbija je umorna od poigravanja nacionalnim dramama i od njihovog razbijanja u sitne aspre i groševe dnevne politike. Umorna je od svoje istorije koju ne razume i nad kojom se čudi. Umorna je od teških, tragičnih, možda i nesmislenih ratova koje je vodila, a još je umornija od sulude apoteoze tih ratova i od truba i doboša koji, i na uzmaku dvadesetog stoleća, još odjekuju u njenom duhu i sluhu.

Srbija je umorna od svoga straha od apstrakcija, od viših apstrakcija, pre svega, umorna je od svog uprošćenog rezonerstva, od svog konkretizma... najnekonkretnijeg na svetu. Umorna je od fabrika koje ne rade niti će proraditi, umorna je od zapuštenih i izopačenih gradova, od zagađene prirode i zatrovanih reka... Srbija na istoku, Srbija na marginama civilizacije, umorna je od civilizacije koja je nikada nije valjano ni dodirnula.

Srbija je umorna od sebe same, od svoje palanke, od svoje palanačke samodestrukcije... Ne, nije to "dekonstrukcija" već nepovratno samorazaranje, samouništenje panikom od drugog i drugih, samouništenje nepovratnom zavadom sa drugim i drugima. To je samorazaranje heterofobijom i mizoneizmom; to je autodestrukcija samozatvaranjem u začarane krugove sopstvenih fikcija koje nam sve sigurnije obećavaju sve izvesniju sudbinu poslednjih balkanskih Indijanaca u Evropi... Srbija je umorna od nepotrebne snage podivljalih reči koje je zavađaju samu sa sobom i svetom u kojem živi.

Srbija je umorna od lidera polutana: Ne vredi joj pričati
Photo: Stock

Srbija je umorna od svoje zavade sa Evropom koju ne poznaje i ne razume, od zavade sa Srednjom Evropom koju nipodaštava i prezire, umorna je od svoje neobjašnjive i komične austrofobije... devedeset i devet godina posle svega... umorna je od svoje istočne opcije, od svoga narodnjaštva, od svoga slavjenofilstva, od svoje mini-mesijanske sveslobodarske opsesije, umorna je od svojih svenarodnih i svenaprednih prometeja, od svog večitog pravoverja, od svoje političke i svake druge ortodoksije...

35.

Srbija je umorna da umornija ne može biti i zato je podložna zaluđivanju; podložna je manijama i samomanijanju. Kad joj zafale magijske veštine probranih i sapetih reči na koje se toiliko navikla, batrga se u kučinama simbola i simbolizma, samu sebe zapliće a ne raspliće, a kada joj, svoj samozapretenoj, Đurđijančev slovar nije dostatan da iskaže svoje neshvatanje sveta u kome živi, gradi sopstvene, priručne simbološke vokabulare, i nepotrebno cepajući dušu svoju rastrže se između semiofilije i semiofobije. I na kraju je izigrana, zaglupljena i ponižena nadmudrivanjima svojih nedoučenih ikonodula i nedoumnih ikonoklasta.

Onaj staromodni Novogovor, dok je još bio sasvim mlad i svemoćan, ipak se, i tada, klonio svih izrađevina duha, oka i prstiju koje danas nazivamo znacima i simbolima. A kada se, iz praktičnih ili ideopropagandnih razloga morao miriti, bar sa nekim od njih, i usvajati ih, i tada je ostajao veoma nepoverljiv pred mogućnostima njihovog tajanstvenog iskazivanja. Tu negde, čini se, tu bi se negde dali razabrati i daleki koreni naše sopstvene, srpske (i komunističke i nekomunističke) semiofobije. Zaostalo je u našim pokolebanim, i paralingvistikom razorno razdraženim dušama, mnogo nepoverenja, mnogo zebnje, zaziranja, stgraha, čak panike od nepoćudnog govora znakova i (što je isto, samo s druge strane osmotreno), mnogo predubeđenosti da se znacima i simbolima može "reći" više no što se stvarno može iskazati... Naše bake su negovale svojevrsne veštine "govora cveća", ili čak - "govora lišća", a nešto docnije, rudimentarnim kodiranjem uspostavljale su i svojevrstan "govor poštanskih maraka" - naivan način da se nemušto sporazumevaju sa svojim dilberima... Nešto od takvog, dozvolite mi, baš palanačkog neshvatanja stvarnih moći i stvarnih dosega "simbološke funkcije", pokazuje nedavna, ne mala uzbuđenost povodom nekoliko plakata i jednog famoznog nagriženog lista. Dakle, nagrižen list (glogov, kažu – nisam proveravao) sa tragovima zuba nekog, kažu, vampira, to bi se, precizno rečeno, smelo protumačiti jedino kao parasimbološka figuracija, koja upravo kao svesna simulacija simbološkog iskaza nuišta sama po sebi ne kazuje. Jer simbol, pravi simbol, čak i kada nešto iskazuje - baš ništa ne kazuje. To je prvi postulat komaparativne (ipak naučne) simbologije... Znam da je malo teže shvatiti taj postulat, ali šta mogu. Drugim rečima, simboli su u načelu polisemični, ukoliko im nasilno ne nametnemo monosemiju - ali tada ih razaramo, i oni kao simboli prestaju da postoje i preobraćaju se u sintemu ili, nešto jednostavnije rečeno - preobraćuje se, (tj. preobraćuju ih oni koji ih kao simbole razaraju) u dizajnersko znakovlje, u potrošačke ili političke slogane.

Photo: gothicwallpaper.info

Dakle, u svojoj prvoj pojavi, nagriženi list (valjda zubima vampira) parasimbološki je paradoks koji se jednovremeno i tobož nagoveštava i odmah samoironično ukida: jer koji bi vampir sam zagrizao, tj. okusio smrtonosnu biljku? Ovo, i ovakvo moje tumačenje neskrivene logičke kontradikcije na kojoj je paradoks sazdan, strogo uzevši nije korektno, nije čak ni dozvoljeno, jer su simboli neprenosivi, znači neprevodivi na jezik diskursivne logike, čak i kad su više ili manje ironično odsimulirani. Prema tome, ako je neko od mlađih Srba, i sa smislom za humor, hteo da se podsmehne jednom... pre svega, ipak, izvinite... primitivnom mentalitetu zasnovanom na semiološkoj paranoji, onda je to magistralno i uspeo... Ali, sada nastupa nešto što više nije vic, nije čak ni anti-vic, nastupa nešto mnogo ozbiljnije i opasnije.

*Nastavak u ponedeljak, 29. juna

star
Oceni
4.56
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi