Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (5)

Jezičke zamke staljinizma: Pismo Centralnom komitetu SK Srbije (1)

Ukidanje slobodnog, nesputanog govora

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Poslednji pozdrav: Slobodan Milošević i Ivan Stambolić na Osmoj sednici, pre smene
Poslednji pozdrav: Slobodan Milošević i Ivan Stambolić na Osmoj sednici, pre smene
Photo: kurir-info

Nakon Osme sednice na kojoj je Milošević preuzeo totalnu vlast, Bogdan Bogdanović je napisao pismo na 60-ak stranica i poslao ga Centralnom komitetu SK Srbije. Reakcija nije bilo, pa je Bogdanović pismo objavio u listu Mladost (16-19. novembar 1987), posle čega je usledila haranga neviđenih razmera koja je trajala godinama. Miloševićevi čauši su bili vredni: preteći anonimni noćni pozivi, svakodnevne optužbe po medijima, pokušaji upada u stan, grafit u Bogdanovićevom ulazu “Ovde je stan ustaše Bogdana Bogdanovića” sa strelicom, udruženi napad na čoveka koji je pružio otpor Miloševićevoj destrukciji na samom početku. Opadači i jurišnici su bogato nagrađeni od novog režima stanovima, direktorskim mestima, funkcijama, novcem, što je sam Bogdanović u jednom intervjuu ironično prokomentarisao: “Ja sam vrlo mnogo koštao moju domovinu, moju užu domovinu i moj grad. Kad se sabere sve što su isplatili ljudima koji su me likvidirali - to su ogromni iznosi. Na neki bih način mogao biti ponosan, ali mogle su se te pare i pametnije upotrebiti. Mislim da ti troškovi odgovaraju onima koji bi bili potrebni za štampanje mojih sabranih dela”. Porazna i precizna dijagnoza stanja srpskog duha koju je Bogdanović zabeležio kako u svom pismu, tako i u intervjuima i knjizi “Mrtvouzice” (u kojoj je pismo objavljeno kao uvodno poglavlje) aktuelna je, nažalost, i dan-danas. A sve je počelo od jezika, a od čega bi drugo, što je Bogdanović detektovao na samom početku velike orgije zla. Objavljujemo pismo Bogdana Bogdanovića u nekoliko nastavaka, ne samo kao istorijski dokument, već i kao obaveznu lektiru

Izvor: www.d-a-z.hr

Jezik je misao, misao je čin

Upravo u vreme održavanja poslednje plenarne sednice CK SKS imao sam čast da budem uvršten u četrdeset prvih redovnih članova tek osnovane Međunarodne akademije arhitekture (IAA), kojom sam se prilikom i potrudio da svojoj sabraći po zanatu izložim kvintesenciju svojih graditeljskih i teorijskih iskustava, pa sam za temu svoje pristupne besede odabrao razradu jednog danas sasvim zaboravljenog Volterovog eseja pod vrlo modernim naslovom - Pustolovina pamćenja. Nisam ni sanjao, međutim, da će taj moderni naslov biti moderniji no što sam mislio, i da ću se uskoro još jednom pozivati na njegov smisao. Evo, ja to upravo sada činim, sastavljajući neku novu vrstu besede koju neću izgovoriti, već ću je uputiti Predsedništvu CK SKS s molbom da je umnoži i prosledi svim članovima foruma kome i sam pripadam. Razlozi koji me na taj čin navode, upravo su razlozi pamćenja, pamćenja unatrag, dakle, mog pamćenja, ali isto toliko, a možda još i više, razlozi budućeg pamćenja, dakle, budućih pretraga u ime Mnemosine i njene neporočnosti – po pisanim materijalima današnjice... A upravo su ti dosadašnji materijali koji se odnose na plenum i događaje oko njega, vrlo nesigurni. Ispalo je tako da se u njima, neoprezno i na više mesta, a bez navođenja imena, zapisuje prezime Bogdanović, ili se pominju Bogdani (opet bez prezimena), pa da u budućim avanturama pamćenja nikoga ne bismo dovodili u nedoumice i paradoksalne zablude, odlučio sam se da posle svega, i uprkos svemu, pismeno izložim uglavnom sve što bih, verovatno, rekao da sam plenumu prisustvovao.

Pretpostavljam da ste, dragi drugovi, radoznali da odmah i bez uvijanja s moje strane, razaberete o čemu želim da raspravljam u ovoj svojoj naknadnoj besedi kojoj je suđeno da za buduća vremena, zauvek, ostane u formi jednog podužeg pisma. Biću zato, na samom početku kratak, i, u granicama mogućnosti, jasan, eto, ja pokušavam da otvorim raspravu sa sobom i sa drugima, raspravu o iracionalizmu. Ali ne o iracionalizmu u poeziji, ni u umetnosti, ni u filozofiji. Ne otvaram raspravu ni o iracionalizmu u ljubavi, ni o iracionalizmu u ljubavi prema domovini (o čemu bih rado, drugom prilikom)... Ne, ja pokušavam samo da raspravim što se raspraviti može o nekom novom, ili obnovljenom, čudovišnom, o nekom gotovo okultnom iracionalizmu, koji kao opako, skriveno načelo otpočinje prožimati mnoge postupke, mnoge izlive emocija, mnoge bezrazložne i besmislene izjave i neoprezne reči. Iracionalizam kao da pomalo postaje vladajući princip našeg svakodnevnog života... A kako se svako bezumlje, pa i političko počinje ponajpre otkrivati u bolestima jezika, tamo ga, odmah, u tom ne baš preterano skrivenom ležištu, treba i potražiti.

Da sve bude još neobičnije, pa ako baš hoćete, i još iracionalnije, lako se da zapaziti da je na sednici Predsedništva, i na plenumu CK SKS, bilo upravo vrlo mnogo, nesrazmerno mnogo difuznog, razmagnetisanog razgovora o jeziku. Bilo je, bar za skromne pojmove moje naivnosti - neobično, neverovatno, nepodnošljivo mnogo reči o rečima, o njihovom značenju, o njihovim podznačenjima, nadznačenjima, iza-značenjima. Koliko su samo puta pomenuti, ili mukom kolokvijalnog govora netačno potezani, svakojaki pojmovi kao što su sinteme, reči-amblemi, reči heraldičkog opsega, apolozi, alegorije, parabole, metonimije, metafore u užem smislu, sve do čistih i neprikosnovenih simbola, koji uvek stoje na vrhu piramide verbalnih slika. Raspre su često više podsećale na kongres hermeneutičara, no na partijski plenum. Verujem da takav skup još nije zabeležen u istoriji komunističkog pokreta. Strast sa kojom su krivljene i ispravljane krive i prave Drine ezopovskog jezika (izraz koji se izgleda najčešće mora slušati) - ta strast je bila doista prevelika. Mogla se uporediti, čini mi se, samo sa strašću Staljinovih jezičkih didaskalija, kojima je, pred kraj života, delio uputstva ne samo o tome šta treba govoriti (to je ionako bilo jasno), već i kako treba govoriti. Pri tom, pune objektivnosti radi, ipak ću vam reći da je Staljin imao izvesnih lingvističkih znanja i da lično nije bio bez jezikoslovnog talenta i, kao svaki bogoslov po formaciji, imao je odrana razvijeno osećanje za moć reči - pa mu, valjda, zato plenumi nisu ni bili potrebni. To je, bar koliko mogu za sada da razaberem, i najvažnija razlika...

Večno živa ljubav prema Staljinu: Đurđijanac je određivao i šta i kako treba govoriti
Photo: Stock

1.

Poređenje sa mračnim jezičkim didaskalijama, o kojima, verujem, neki mlađi među vama, članovi CK SKS, do sada ništa nisu čuli, spada u moju ličnu avanturu sećanja i za nju, u potpunosti, ja preuzimam svu odgovornost... Ali, ako poređenje odmah i zaboravimo, što je svakako najbolje, ostaje ipak da je sednica suviše često ličila na suđenje jednom mladom, čestitom, ubedljivo obrazovanom čoveku koji je na sednici (i pre nje) optužen i osuđen ne za verbalni delikt, već za delikt nepočudnog jezika... jezika i govora... jezika i stila... (nepreciznosti nisu moje i nameće ih upravo jezik, jezik i govor, stil i anti-stil rasprave, odnosno raspre).

Da, dragi drugovi, upravo je kao što sam rekao: jedan mlad čovek, jedan politički pisac na samim počecima svoje izredne političke esejistike, odmah je neopozivo osuđen za delikt jezika... za delikt nepoćudnog nećudorednog, nekanonskog jezika i, da budem do kraja otvoren, vi ste ga većinom glasova osudili! Takva osuda je očigledan presedan u našoj političkoj kulturi i upravo zato, kao presedan, u meni izaziva vrlo veliku zabrinutost. Eto, do pre neki dan, nisam ni razmišljao o tome da li postoje kanoni jezika i izražavanja u političkim tekstovima i da li se unapred moraju regulisati pravila govora i govorenja na sastancima i forumima. Sad, međutim, počinjem da se preslišavam: postoje i stvarno neka čvrsta i apodiktička pravila političkog i partijskog govora, baš takva kao što nam ih nudi, i odsad pa nadalje nameće, natura, nabija na glavu upravo ova žalosna rasprava-raspra? Pitam se ko je i kada postavio kanone partijskog govora i, više od toga - ko je vlastan da ih postavlja? U Titovoj Jugoslaviji govorili smo slobodno i na partijskim sastancima i u forumima: ponekad smo i suviše govorili, suviše često smo koristili neomeđenost prava da govorimo. Ljutili smo se na tuđe digresije i skretanja, ali nikada niko od nas, ni veštijih ni manje veštih govornika, nije imao nikakvu unutrašnju, spolja nametnutu skrupulu razmišljanja kako govoriti, i da li je, govoreći, ostao u merama nekog nepisanog kanona ili ih je prekoračio. Sam Tito je govorio nevezanim, nesvezanim, nesapetim jezikom, ponekad u krajnje ćudljivoj kadenci - što je davalo posebnu ubedljivost njegovim rečima. A reči su mu nailazile (ili, kao svakom živom čoveku, i nisu baš nailazile kad treba i kako treba), ali nailazile su i ređale se bez ustručavanja, bez ikakve vidljive cenzure i unutrašnje spazme. Bio je to slobodan govor čoveka koji nikome nije ulivao strah od govora i od prava na slobodan iskaz.

2.

Doživeli smo sada, najednom, pokušaj nasilne unifikacije jezika. Unifikacije jezika, nastojanje da se uspostavi neki neprikosnoven kanon, spada po pravilu u svet crkveno-jezičkih kategorija. Ako je, možda, taj pokušaj proizašao iz jalove nade da će se ujedinjavanjem jezika postići neki prividni supstitut jedinstva - zabluda je očigledna. Jedinstvo, kao ni jezik, nije ni metafizička ni teološka kategorija.

Uostalom, neki od vas su tu opasnost već bili uočili, i nisam ja prvi koji na njih skrećem pažnju: "Utvrđivaćemo reči i izraze i tamo gde je to neophodno i tamo gde nije, tražićemo unifikaciju, jednoličnost, jednozačnost izražavanja i kad nema razlika u stavovima - u suštini stavova i (u suštini) opredeljenja u politici. I na tome ćemo trošiti ogromnu društvenu energiju"... Ovo upozorenje, baš kao i nekoliko njemu sličnih, bilo je opravdano, kao što čitav tok raspre i daljih događaja u vezi sa njim to dokazuje. Ali, uzaman sva ta opravdanost upozorenja pred naraslim, nabujalim težnjama (odakle li su samo, iz koje podsvesti krenuše?) za "monolitnim zvukom", za monofonijom. Tu strasnu želju za jednozvučjem ne umem drukčije da razjasnim do kao veoma ozbiljnu (podsvesnu, nesvesnu, besvesnu, beslovesnu), ali ipak izričitu pretnju mračnog iracionalizma... uskoro ću morati da upotrebim i neki jači izraz!

Ako verujete da će bilo kakva monofonija ponuditi bilo kakav doprinos jugoslovenskom sazvučju, vaša je zabluda strahotna. Ne samo da unifikacija partijskog jezika u srpskim i srbijanskim okvirima neće nimalo doprineti boljem razumevanju unutar Jugoslavije, već će se odmah pokazati kao opaki faktor daljeg udaljavanja, sve većeg nerazumevanja. I ne samo da će nas, srpske komuniste i srpsku inteligenciju uopšte, sve više zatvarati u svet morbidnih fikcija, već će nas sve više udaljavati i od same stvarnosti i od moći da je jezički "preslikamo".

Na udaru Miloševićevih dotrpeznika: Dragiša Pavlović

3.

Pojava je naglo izbila na videlo i, budući još uvek svima na videlu, pokazuje bezmalo sve osobine nekog neočekivanog hepeninga. Taj jezik, ili bolje reći anti-jezički hepening, može se, razume se, uzeti i sa smešne strane. Prapovodi su stvarno komični, ali znamo da se i iz komičnih povoda neretko razvijaju vrlo ne-komični događaji, ponekad i sa tradičnim posledicama.

Pođimo od tih čudnih podsticaja i u dubokom mraku skrivenih infantilnih želja odraslih ljudi: "On (- moja napomena: on, Pavlović -) više je, ja mislim, na televiziji nego svi opštinski komiteti i međuopštinski komiteti..." ili, slična jadikovka, samo sada odjadikovana i uz izvesne pokušaje da se oblast infantilnijih ljudskih želja uokviri prvim prividima ozbiljnosti i jezičkog ćudoređa. Razume se, opet na Pavlovićev račun: "Ja bih rekao... izvesna doza neke narcisoidnosti, samozaljubljenosti u sebe i svoje tekstove..." Ozbiljnost prigovora je takva da bi se mirno moglo odustati od svakog pobijanja. Ipak, iza ove naoko opet sasvim bezazlene erupcije političkog nevaspitanja, kriju se već i neki ozbiljniji motivi prvih nagoveštaja da se generalno, i svim snagama udara na Pavlovićev jezik u celini pa i na inherentne osobenosti živog jezika uopšte. Hajde-de, - dozvolimo - samozaljubljenosti ima kod svakog autora i kod svakog govornika; ima je i te koliko i u nepodnošljivim proliksijama automatskog političkog praznoslovlja. Zar to ikome od nas danas treba dokazivati? Međutim, prigovor je suštinski i ne ide na "izvesnu dozu neke narcisoidnosti", kao takve, već ide na račun očigledne Pavlovićeve stilske brižljivosti i brige za integritet teksta i integritet smisla u tekstu.

4.

Shvatio sam: govorilo se zatim o Pavlovićevom maniru jezika "sa visokim retoričkim pretenzijama". Stavljam na stranu previd da je retorika više stvar govora no jezika i, na kraju krajeva, to je sasvim sitna omaška, ali se pitam kako je moguće da navodni "razni obrti ovakvi ili onakvi" i svakovrsne (podrazumeva se - nepoćudne) "igre reči" sasvim pogrešno uzimaju kao ukrasne šljokice, a ne kao funkcionalni elementi jezičke metode?

Namah, drugovi, pričinilo mi se da ću se i obradovati. Da li to, najzad, otpočinjemo pravi razgovor o sve osetljivijim pitanjima političkog diskursa kod nas i njegovog odnosa prema stvarnosti? Na žalost, svako je radovanje ispalo preuranjeno. Pokazalo se da je samo reč o pokušaju da se milom ili silom zaustavi jedna modernija jezička metoda političke analize i da se stvari ponovo vrate u okvire forumskog, pa i konferencijskog praznoslavlja. Pri tom, nije nedostajalo ni neprikrivene demagogije. Pa evo i sam imam prilike da slušam izlaganje u maniru sa visokim retoričkim pretenzijama i raznim obrtima, ovakvim ili onakvim, (a) to je ono (š)to kažu da nas običan narod ništa ne razume. Sa igrom reči u kojoj se najčešće gubi direktan govor i njegov uticaj na subjektivne snage... itd. Ako ti naši Žoržike Dandeni stvarno žele da imaju debatu o ozbiljnosti političkog diskursa, i ako su svesni odgovornosti koju takva debata za sobom povlači - onda će je, makar i post factum, imati...

"Direktan govor" je, pre svega, pojam književne naracije, pa tako ni direktan ni indirektan govor ne mogu imati nikakve veze sa bilo kakvim pokušajima klasifikovanja (i kvalifikovanja) političkog diskursa. Sem ukoliko obraćanje objektivih snaga subjektivnim snagama i "običnom narodu" ne shvatimo kao neku vrstu pripovedanja... Što se retorike tiče, nje je svuda oko nas koliko ti volja, a kanonizovani govori, svi redom počev od crkvenih verzija, uvek su neka vrsta retoričkog kontinuuma. Retorika crkvenog i crkveno-političkog govorenja uspeva, štaviše, blistavo da materijalizuje neprekinut protok sopstvene "energije" koja se govorničkim ponavljanjem ne troši, već se umnožava; sindrom naopakog političkog diskursa koji bih označio kao oratorski perpetuum mobile... No, to moje pozivanje na crkvene (pa i na crkveno-slovenske, pa i na crkveno-đurđijanske - zašto da ne?) govorničke običaje... elem, to moje pozivanje na naglašeno istočne opcije našeg političkog govorništva ne mora biti baš nimalo bitno za ono što ću reći otvarajući novo i bitno pitanje. Važno je znati o kom se to jeziku i govoru (ujedno za ovaj put) mi uopšte sporimo? Mislimo na jezik stvarnog analitičkog raščlanjavanja pojava, dakle, na živi jezik modelskog "preslikavanja stvari", ili na jezik iracionalno teološkog narativnog kontinuuma? (Kad već tako blagonaklono pominjemo "običan narod", onda znajmo da ćemo lasno objasniti "običnom narodu" sve što je nama samima jasno i što, prema tome, podleže racionalnim objašnjenjima; iracionalna naracija, međitim, čak i kad je prividno snishodljiva, nikome ništa ne objašnjava. )

Photo: Sebastian Eriksson

5.

U parentezi (običnog naroda radi, a i radi svih drugih) otvara se, čak i na problemima jezika, jedno kapitalno pitanje naše stvarnosti: je li partijski život doista "dosta prost"?

Isti, malopređašnji govornik na istu temu, i u okvirima istovetne teze: "Partijski život je dosta prost"... Nije, na žalost, nije nimalo prost, baš kao što nije nimalo prost (ukoliko ga u svojoj podsvesti ne uprošćavamo) ni onaj drugi, spoljni, nepartijski život koji nas okružuje. Pa pošto ništa, ni oko nas ni u nama, nije idilično prosto, pa pošto je "mutno to u nama, draga moja Beatriče" (Krleža) - ne smeju ni jezičke transkripcije pojava oko nas i u nama biti nasilno uprošćavane.

6.

U parentezi (neizrečena tvrdnja) : Ako je život oko nas doista tako prost da se zbog toga i ne treba uznemiravati, onda je, razume se, svima nama dovoljan i jedan veoma uprošćen partijski jezik.

Isti govornik, uglavnom o istom, samo sad malo drukčije diskvalifikuje Pavlovića, jer se onaj navodno služi "... ezopovskim jezikom, jednim jezikom koji u stvari i nije primeran za tu svrhu". Ta svrha, sama po sebi ostaje nerazjašnjena, pa nije nimalo jasno za koje partijske varijante te svrhe Pavlovićev jezik nije primeren. Da li nije primeren vremenu i mestu i svečanim okolnostima uobičajenih jezičkih liturgija kad se nema šta reći, ali se to, što se nema reći, kazuje veoma svečano? Ili možda, nije dovoljno primeren pojavama spoljnjeg sveta koji partijski život mora da prati, koje mora svakodnevno da deskribuje, a po mogućnosti i da ih razrešava?... Ako je reč o misteriji mesta, misteriji "toposa", mirno izjavljujem da ne genius loci partijskih sastanaka sam po sebi nikada nije naročito impresionirao; nisam dozvoljavao da mi nametne bilo kakve uslovne reflekse. Na partijskom sastanku, kao i u svakodnevnom životu trudio sam se, koliko je bilo u mojoj moći, da sledim nevidljive, ali ipak postojeće dijagrame stvarne stvarnosti o kojoj se razgovaralo. A to, kako sam se sam decenijama ponašao, imam sva prava da pripišem i Dragiši Pavloviću... I upravo zato, drugovi moji, ja i razumem "osobenost" njegovog jezika. Taj njegov jezik, kao i toliki drugi "jezici" tolikih drugih meni razumljivih ljudi, odmereni su uvek, i na neki svojstven način, prema stvarnosti; to su, po pravilu slobodni, polivalentni, polisemični načini govora koje svakodnevno srećemo među živim ljudima. Kao takvi, oni su i više artikulisani i daleko sistematičniji u svom nekanonizovanom višeznačju, pa su samim tim i daleko pogodniji za identifikovanje pojava od svakojakih jezičkih liturgija i "rituala umiranja jezika" (Oskar Davičo), ili što je još gore, od gnusnog žrtvenog ubijanja jezika.

Što se Evrope tiče, situirani smo u jedan moderan svet nebrojenih kodova i višeznačja. Ali, isto tako u malome, živimo u zemlji višeznačja i kulturne polisemije. Zar ne uviđamo koliko nam je u prošlosti, počev još od 1918. (možda još i od ranije), pa nadalje, pa sve do juče, i sve do ovog trenutka, nanosila štete naša (srpska, srbijanska, srpskocrnogorska, pravoslavna-đurđijanska) opsesija jedno jedinog jedinstvenog koda i još opsesivnija opaka uhronija (ili utopija) jednog zvuka, "monolitnog zvuka"?

7.

U parentezi, konsekutivno: ako je život oko nas, ako je život u nama, pa ako je i naš život u partiji doista "dosta prost", onda su dozvoljene, čak su moralno opravdane, svakovrsne jezičke i misaone simplifikacije. Ali simplifikacije, čak i kada su idilične - naročito kada su idilične - uvek su zasnovane na samoobmanama koje mogu biti i tragične.

Ko ima oči da vidi i uši da čuje (što bi rekao Herodot) uvideće sijaset baš takvih samoobmana u našem svakodnevnom životu i na svakom koraku. Uvideće, kao što sam već rekao, i opet s posebnim naglaskom ponavljam - uvideće sve jasniji prekid komunikacije između nas (nas u Srbiji) i leve inteligencije u Evropi i, pre svega, u Jugoslaviji... Što se Evrope tiče, situirani smo u jedan moderan svet nebrojenih kodova i višeznačja. Ali, isto tako u malome, živimo u zemlji višeznačja i kulturne polisemije. Zar ne uviđamo koliko nam je u prošlosti, počev još od 1918. (možda još i od ranije), pa nadalje, pa sve do juče, i sve do ovog trenutka, nanosila štete naša (srpska, srbijanska, srpskocrnogorska, pravoslavna-đurđijanska) opsesija jedno jedinog jedinstvenog koda i još opsesivnija opaka uhronija (ili utopija) jednog zvuka, "monolitnog zvuka"?

Molim CK SKS da mi ne zameri ovu "igru reči" koja je striktno u saglasnosti sa materijalnim i materijalističkim preslikavanjem stvarnosti: kao graditelj tolikih memorijala u ovoj zemljji, kao čovek koji je proveo najbolji deo svoga života na gradilištima i po majdanima, mogu iz iskustva da podsetim da i kamen ima svoj zvuk i da je taj zvuk kod velikih i impozantnih monomegalita i sam veoma zavodljiv. Toliko o monotoniji, ali ipak čuvajmo se njenih zavodljivih čari.

8.

U svojevrsne naše (srpske) simplifikacije spada i začuđujuća, čak zaluđujuća i na izgled sasvim zaludna raspra oko ezopovskog ili neezopovskog jezika. Ta značajna filozofska dihotomija otkrivena je, izgleda, baš na poslednjem plenumu, i baš kao čuveni srpski eleatski paradoks (nerešivo pitanje kako do Šekspira stići preko kobasice?), čista je besmislica, ali i sasvim nesvesna staljinistička stilska klopka, stilska stratagema, dakle najobičnije rečeno, lukavstvo i obmana.

I eto, kao što vidite, baš na tom ezopovsko-ne-ezopovskom paradoksu moraću se nešto duže zadržati. Za moje pojmove neshvatljiva je uprvo njegova pogrešna definicija, a greška u koju se nenamerno ili namerno upada više je nego karakteristična. Ezopovski jezik je, navodno - "jedan jezik iza koga se mogu nazirati i druga mišljenja, i drugi stavovi..."

Stara je istina da svaka pretnja slobodi čovekovoj počinje uvek, i pre svega, u domenu jezika. Bojim se da ćemo istinovernost i pravovaljanost te istine (iskazane pomenutom definicijom) uskoro svi početi proveravati sami sa sobom, i - na sebi samima. Iza apsurdne osude apsurdnog "ezopovskog“ paradoksa naziru se, upravo u naznačenom smeru, i doslovna obećanja!

Stara je istina da svaka pretnja slobodi čovekovoj počinje uvek, i pre svega, u domenu jezika
Photo: Stock

Mnogopominjani izraz je, inače, prenadraženim, preteranim pominjanjemm zadobio veoma jasan optužujući naboj i potpuno se iselio iz svog realnog semantičkog polja. (Cf. Vujaklija: ezopski - duhovit, šaljiv, zajedljiv... ukoliko se odnosi na jezik i stil; ružan gadan ukoliko se odnosi na Ezopa lično, Cf. Klaić; ezopovski - svojstven basni, maštovit, zagonetan, poučan... ) Nasilno izmeštanje značenja odaje, pored koječeg drugog, gotovo neverovatan strah, pravu paniku od polisemije, od višeznačja reči i govora, čak i pri opisivanju očigledno višeznačnih pojava. Nasilno prekidanje semantičke serije, međutim, težnja ka utvrđivanju jednog jedinog smisla jedno-jedino-smisleno-izgovorljivih reči, svojstvena je opresivnoj težnji da se sama stvarnost svede na "čiste", i jednoznačno denotirane pojave!

(Napomena: čitava kultura, pa i politička kultura, sazdana je na konotacijama, sazdana je, pre svega, na podrazumevanju, bez koga nema ni razumevanja. Dakle, sva je sazdana upravo na "ezopovskim" pokušajima da se paradoksalno bilo života usaglasi sa zamršenim jezičkim i misaonim srukturama ljudskog bića).

*Nastavak u ponedeljak, 22. juna

star
Oceni
4.64
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV