Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Feljton: Vodič kroz delo Predraga Čudića (15)

O prirodi stvari: Život u znaku čuda

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Pesnik ne može biti nigde drugde u svom vremenu, nego na margini: Predrag Čudić
Pesnik ne može biti nigde drugde u svom vremenu, nego na margini: Predrag Čudić
Photo: www.mc.rs

Raspon Čudićevih tema je širok – od neposredne političke i društvene stvarnosti do pravih i lažnih književnih veličina, od socijalizma do nacionalizma, od nepromenljivih odlika ljudske prirode do efemernih pojava, od metafizike do svakodnevnih banalnosti, od života dostojnog svinje do života mrtve prirode, od ljudske rugobe do čarobnog sveta ptica pevačica

O prirodi stvari

Nova knjiga Predraga Čudića “O prirodi stvari” je heterogena zbirka zapisa, beleški, marginalija, usputnica, fragmenata, žanrovski vrlo raznovrsnih. Tu su mikro eseji, parodije poznatih stihova, prozni fragmenti, politički komentari, aforizmi, jezičke igrarije, poezija, parodija rečnika, autopoetički zapisi, prizori iz književnog života, kratke priče, satire – sve to prošarano mudrim opservacijama na opsesivne Čudićeve teme. Za razliku od Lukrecija Kara od kojeg je preuzeo naslov knjige, pisac sumu svog pogleda na svet i okolinu ne izlaže u formalnoim jedinstvu speva, već gorki teret utisaka i opaski rasparčava na sitne delove, takoreći razlomke čiji je zajednički imenitelj ono jedinstveno osećanje života koje se u književnosti vodi pod imenom – Predrag Čudić. Uzimajući za moto Vergilijeve stihove iz “Georgika”: “Srećan je onaj što je uzroke stvari spoznao/ te pod noge bacio svaki strah, neumoljivu/ sudbinu i žurbu nezasitog Aheronta”, Čudić pokazuje perspektivu iz koje govori – došlo je vreme kad je sve utihnulo, pisac je lišen svakog straha, uključujući i strah od smrti, pomiren sa svetom i samim sobom, te svodi račune i izlaže spoznaje uzroka stvari i njihove svrhe do kojih je došao. Rekapitulacija pređenog puta, književnog i životnog.

Raspon Čudićevih tema je širok – od neposredne političke i društvene stvarnosti do pravih i lažnih književnih veličina, od socijalizma do nacionalizma, od nepromenljivih odlika ljudske prirode do efemernih pojava, od metafizike do svakodnevnih banalnosti, od života dostojnog svinje do života mrtve prirode, od ljudske rugobe do čarobnog sveta ptica pevačica... Pošto nije red da pogovor bude duži od rukopisa, ovde ću se pozabaviti samo jednom tematskom linijom koja se proteže kroz celu knjigu. Reč je o staroj temi srpske književne laži kojoj Čudić ovde daje neke nove akcente. U fragmentu naslovljenom “Kako je Bećko naučio da laže od Branka”, pisac izlaže genealogiju pesničke laži: “Pesma mrtvih propelera je tišina kao što i Pesma mrtvih proletera mora biti tišina. Međutim, pesnik uprkos zdravom razumu piše na sav glas, estrada, parada lažova”. Ali, privikavanje na pesničke laži počinje mnogo ranije, još u detinjstvu i traje čitav život, ako čovek nije sklon demistifikaciji, ako se ne nauči ljubavi za istinu, te probijanju kroz koprenu materijalnih grešaka. Čudić daje malu lekciju o pesničkoj preciznosti analizirajući Zmajeve stihove o higijeni i pačjoj školi. Svi znamo Zmajeve stihove: “moramo se kupati, prljavštinu stresti“, ali prljavština se ne može stresti, već sprati. “Zmaj daje pouke iz higijene greškama iz jezika“, zaključuje Čudić. A još su nam poznatiji stihovi: „Ništa više ne nauči pačurlija ta,/ nego što je i pre znala ga, ga, ga, ga, ga!“ Pa šta je tu čudno? Evo šta: „Tako našu decu prvo kao glupe guskice nauče da se patke glasaju sa ga, poput guske, a ne sa kva kao što je dragi bog pačićima naredio“. Onda nije nikakvo čudo što naši najveći pesnici i akademici, recimo, nikada nisu savladali tešku disciplinu poređenja prideva. Tako je Matija Bećković svojevremeno blagoizvoleo izjaviti za Vučelićevu javnu TV kuću da je Slobodan Milošević sinteza dve najskuplje reči srpske: sloboda i Miloš. Na stranu što je Bećković proglasio i Kosovo najskupljom srpskom rečju, problem je u tome što „dve najskuplje ne mogu skupa, te da skuplje reči u bilo kom jeziku, i u srpskom, od najskuplje nema. Kad je u pitanju pridev kao vrsta reči.“ Berza skupih i najskupljih reči donela je Bećkoviću sve što pesnik poželeti može - nagrade, priznanja, pare, moć, uticaj, sve osim pismenosti, koja očigledno nije neophodna za bavljenje književnošću u srpskom društvu, jer se ovde pod pojmom književnost podrazumeva nešto sasvim drugo, a dominantni literarni pravac je popularni analfabetizam. U takvoj sredini, pesnici postaju kolaboranti satrapa i đavolove stranke, vođeni isključivo sitnosopstveničkom etikom sopstvenog pesničkog dupeta, takva je psihologija nagrađenih, pretvaraju se da su iznad užasa u kojem žive pa tako „uzvišeni, eto, imaju moralno pravo da žive u skladu sa trenutkom, da se spuste na zemljicu i da pokupe sve što im taj trenutak pruža“. Sasvim je logično onda se upitati, u fragmentu pod preciznim naslovom „M. Pantić o događanju dela M. Vitezovića u Narodnoj biblioteci Srbije 17. V 95.“: „Ako se narodu dogodi narod, M.V.- u dogodi stan, a M. P.- u Vitezovićeva sabrana dela, ko je u tom trilingu događanja najgore prošao!?“ Odgovor je jednostavan: „Narod, naravno“.

Prigodničar: Sveta pesničica Bogorodica
Photomontage: Azazel

Najbolju sliku stanja u srpskoj književnosti Čudić daje u fragmentu „Silovanje Božić Bate“ gde piše o pesnicima-prigodničarima, za sve režime i prilike, koji vredi navesti u celini: „Politika ima svoje praznične pesnike, od Titovih do Slobinih vremena to su uglavnom isti ljudi. Nema prazničnog broja da oni ne poture svoje lirske priloge, priloge proširenog pesničkog srca. U ateistička Titova vremena oni su pisali najpre samo o ratu, revoluciji, pobedi radničke klase, samoupravljačima kao avangardi, a kasnije i čiste refleksivne pesme o odnosu čoveka i kosmosa, čoveka i partije, čoveka i crvene zvezde. Danas oni siluju Božić Batu svojom poezijom religioznog ludila, pretprazničkog zanosa (Bećković, Nogo, Rakitić i mnogi drugi). Izašavši u grad kladio sam se sa samim sobom: Politika je režimski list, mrak mrakova, sa Draganom Strujom na čelu, ovoga puta im ni prigodni Nogo i Đogo neće dati ni sonet! Pa zar nisu zajebali do balčaka njihovu ideju: Gde su srpska groblja tu su srpske zemlje! Dakle, daću dinar da vidim, samo da vidim kako su okrenuli leđa tom odvratnom servisu krvavog režima  koji je sa Prljom počeo da prlja i pere. I šta vidim: Sloba i Mira na prvim stranicama, a ovi zguza, tamo gde je mesto kulturi, svi na broju. E, to su srpski intelektualci, to je srpska elita. Elita što lita ko ni jedna druga! Takav je Bećković, taman misliš da mu je lice u pepelu za sve ono druženje i služenje režimu, kad on opet prosro stubac o Milošu Obiliću, zanima ga valjda fenomen herojstva pod plaštom izdaje. Možda će poneti perorez kad sledeći put bude išao na divan kod gazde“. Režimi prolaze, režimski pesnici ostaju. Nekad su pisali prigodnice za socijalističke praznike, sad svojim pesmo-tvorinama uveličavaju crvena slova; sve prolazi, samo udvorice ostaju. Osnovni kredo naših pisaca-karijerista je jednostavan, Čudić ga sažima u jednu rečenicu u fragmentu „Primer: M. Bećko, akademik za ovce“: „Kad hoćeš da te smatraju strašno pametnim, budi strahovito bezobrazan. Samouveren u svom neznanju“. Ovo je recept koji ne važi samo za Bećkovića, već je univerzalno primenljiv. Radikalni bezobrazluk je osnovni modus vivendi ogromnog broja domaćih pisaca, umetnika i ostalih intelektualaca. Otuda nije čudno što imamo pisce koji ne mogu da savladaju kongruenciju i ne znaju šta je genitiv, i toliki broj banauza zalutalih u umetnost, čija je ruka izgubljena za svaki pošten posao, odsečena onom strašnom mašinom umetnosti o kojoj govori Cvetajeva u eseju “Umetnost u svetlu savesti”.

U tom kolopletu laži poezija se svodi na lokalno i nacionalno, postaje neka vrsta lokalnog anestetika, a pesnici se rado podaju zloupotrebi poezije u nacionalističke svrhe. Čudić sa gorkom ironijom primećuje čemu služi poezija u oskudno i svako drugo vreme: “Poezija služi otkad je sveta i veka da shvatimo ko smo i šta smo, nezavisno od sveta i veka. Jer ako nismo nešto sasvim drugo od Bugara, Mađara ili Indijanaca – čemu onda poezija? (...) Šta Crnogorca briga za Homera kad on ima Njegoša. I, najzad, koga boli uvo za svetski bol kad mi imamo svoj bol-neprebol. Svakom svoja pesma, gospodo, svakom svoja! Druga zemlja, drugo nadahnuće! Eto čemu služi poezija!“ Nakon precizne dijagnoze stanja u kojem se našlo truplo srpske poezije, Čudiću preostaje da, nakon epitafa za srpsku avangardu, napiše i epitaf za srpsku poeziju, parafrazirajući Dučića, u fragmentu „Naša poezija danas: Danilov, R. Nogo, Bognar i bratija“: „Budi odveć slepa da se sviđaš ikom/ Odveć gorda da bi živela za druge!“

Genijalne knjige na sve strane: Čitaoci pod opsadom
Photo: BETA

Na stanje sveopšteg privida prirodno se nadovezao fenomen komercijalizacije književnosti, kojim se Čudić ranije nije bavio, ali ovde mu posvećuje dužnu pažnju. Masovna proizvodnja lažne književnosti je uzela maha, kao da treba podaviti ono malo dobrih dela u beskrajnom moru šarenog ništavila. Čudić ovim proizvodima koji se lažno predstavljaju kao knjige daje ime „roto-književnost“, to je izdavačka delatnost koja štancuje x-romane u nastavcima, svejedno što nastavke pišu naizgled različiti autori.

„Sve je to planetarni galimatijas i osim što se služi pismom i jezikom, sa književnošću nema nikakve veze“, zaključuje Čudić. Pisci su na tržištu ugledali svoju šansu, umesto da prodaju dušu đavolu režima mogu mirno da ponude svoju robu demonu velikih tiraža. Mogućnost trgovine samim sobom postoji, naravno, samo za talentovane pisce. Oni koji sumnjaju u sebe unapred su sačuvani od tog iskušenja: “Talentovani pisci se lako prodaju. Oni znaju kolika im je cena i čim naiđe dobra mušterija, sklope valjanu pogodbu. Ali kako da se proda pisac koji iskreno sumnja u svoj talenat. Pisac koji sumnja u svoj talenat ne može se prodati“. A da bi čovek prodao svoju robu neophodno je da se baci na samoreklamerstvo, pisanje i reklama postaju sinonimi, ako je knjiga bezvredna a ima odličnu reklamu – ići će kao alva. „Umesto da čitalac traži knjigu, knjige i autori na svakom ćošku presreću čitaoce, napastvuju, siluju, što je veća kriza prave književnosti, više pisaca“, oslikava Čudić stanje sveopšte inflacije koja je zahvatila i literaturu. Ni publika nije nevina, ne može samo jedna strana u kupoprodajnom odnosu da bude kriva. Čudić nema iluzije o književnom publikumu, pa u opšti kolektivistički zanos ubacuje zrno realnosti u obliku neminovnog individualizma - svako je odgovoran za sopstveni život, a i za sopstveni književni ukus: „To što je čitalačka publika obična gomila ovaca, za to su najmanje krivi kritičari i njihova pastirska uloga. Krive su zapravo ovce koje pristaju da pasu u gomili, u stadu, kako bi bili sigurni da je to knjiga koja pogađa ukus miliona”. Žudnja da se bude prevaren kao jedino merilo ukusa i života. A odnos autora i publike je obrnuto proporcionalan - što manji čitaoci, to veći pisac: zakon veličine i uveličavanja pod uveličavajućim kritičarskim staklom, lupom za lupetanje: „Svi govore u glas: veliki pisac, veliki pisac! Ali, koliko su njegovi čitaoci mali, o tome se u opštoj pometnji pred veličinom ćuti. Veliki pisac, a čitaoci – pigmeji!“ U tom moru knjiga, u hiperprodukciji naslova kojima smo zasuti, jedino što nedostaje jeste istinska književnost. A nije lako u toj ogromnoj, nepreglednoj masi štampanih stvari pronaći ono što je zaista značajno, istinsku književnost našeg doba. Čudić veli da je „tajna savremene značajne knjige velika, suština i smisao literature, poezije nije brbljanje o knjigama po novinama“. Kada bi silni PR tekstovi po medijima bili zaista istiniti, sve bi bilo mnogo jednostavnije: „Veliki savremeni roman – izvolite na kasu! Velika knjiga poezije prošle nedelje napisana već je na listama bestselera. Nije nego!“ Ovako su čitaoci prepušteni potrazi za izgubljenom književnošću koja se krije negde u hrpi novih naslova i čeka da bude otkrivena. A kriterijumi za dobru knjigu su jasni, mada nimalo laki i jednostavni: „Dobre knjige su teške knjige, kroz njih se čitalac probija s mukom. To nije zadovoljstvo lenjivca koji zavaljen u fotelju gleda neku laku komediju, pa što vidi – vidi, što prespava – prespava“.

Sveto pismo evropskog čoveka: Erazmo Roterdamski
Izvor: enlenguapropia.files.wordpress.com

Nakon što je precizno i bespoštedno oslikao stanje stvari, pesniku je ostalo još da odredi svoje mesto u sopstvenom dobu, da se locira u sistemu laži: „Zašto se moral istinskog pesnika obavezno sukobljava sa moralom savremenika njegovih? Zato što pesnik ne može biti nigde drugde u svom vremenu, nego na margini“. Šta sve čeka pravog pisca na tom trnovitom putu nije teško pretpostaviti, ali Čudić daje jedan mali spisak muka koje mora pretrpeti, i to iz svog iskustva: „Ljudi, sve sami skorojevići, skoroteče. Ni kod kog ne vidiš strpljenje, spremnost da izdrži teret tog teškog opita koji se može nazvati: i potisnutošću, i nipodaštavanjem, i nepriznatošću, i prećutkivanjem, dugom i organizovanom promocijom pogrešnog, prolaznog, pomodnog, smišljenog trasiranja puta bez povratka”. Sišavši sa kola srpske književnosti koja jure prema provaliji, Čudić uspostavlja sopstvenu književnu tradiciju. Postoji saznajni momenat u Čudićevom delu, spoznaja prave prirode sveta koja se krije iza krinke ideologije, društvenog licemerja, opštih mesta, stereotipa, kad padnu sve maske nađe se i pokoje zrno istine. Takvo shvatanje književnosti karakteristično je i za pisce na koje se Čudić nadovezuje: „Pisci koji pišu o svetu kakav jeste, upravo pokušavaju da skrenu pažnju na pervertiranost ljudske naravi, oni znaju da nikad neće uspeti da do kraja u svoju sliku sveta unesu sve tonove i boje naše izopačenosti, sebičnosti i svega onoga što je čoveka prisiljavalo da traži odgovore za tajnu ljudske prirode uopšte. A sveto pismo, bar evropskog čoveka, mogle bi biti i Rableove, i Aretinove, i Apulejeve, i Erazmove i Volterove knjige“. Težak je to put, biti uvek protiv struje, ali drugačije se ne može. Evo šta kaže V. B. Jejts o sebi i Čudiću, veliki majstori ponekad misle i na našeg pisca, i ne samo na njega: „Sve što sam radio bilo je aktivno ruganje svetu i životu, ma kakav on bio, bilo je to za mene nezadovoljstvo i patnja, otpor slepoj sebičnosti i licemerju koje gospodari svetom“. A na pitanje „Zašto pišem“ Čudić odgovara kratko i jasno: „Ja sam svojom poezijom naudio samom sebi! I prozom!“, potvrđujući još jednom da književnost nema nikakve veze sa uspehom, slavom, državnim počastima, nagradama i sličnim tričarijama, već da je u pitanju avantura duha sa ozbiljnim posledicama. A za književne muve među kojima nam je suđeno da provedemo život, Čudić ima samo jednu poruku, preuzetu od Katula koji je imao slične probleme sa insektima: pedicabo ego vos et irrumabo. Za kraj, navešćemo nekoliko poetičkih i autopoetičkih Čudićevih zapisa sa prigodnim međunaslovima, koji vam mogu poslužiti kao neka vrsta orijentira za snalaženje u mračnoj šumi srpske književnosti.

Takozvano stvarno i još takozvanije fiktivno

Gde prestaje život i počinje imaginacija u književnom delu, isto je tako neuhvatljivo kao granica između žive i mrtve materije.

(Život mrtve prirode)

Metafizikalisanje

Ne verujem u fizičko pisanje, pisanje kao fizikalisanje. Pisanje na mišiće! Pisanje jeste muzika unutrašnja koja se povremeno čuje i prati rečima i koju nikakvo sedenje za pisaćim stolom ne može nadomestiti. U toj muzici falš tonovi su odmah prepoznatljivi iskusnom znalcu pesničke istine.

(Sitzfleisch)

Unutrašnja strana jebivetra: Milorad Pavić

Unutrašnja strana jebivetra

Sva literatura à la Eko, Pavić itd. mogla bi postojati, kad tragično osećanje života ne bi bilo dominantno osećanje literature, čak i u komedijama.

(Odškrinuvši Unutrašnju stranu vetra)  

Maštovanke, pomalo književno tanke

Sve neutemeljene, lažne fantastike, fantastike radi fantastike, kao što su Pavićeve knjige, treba svrstati u književni žanr: maštovanke. Što će reći, roba za ljude koji prirodno pate od nedostatka bilo kakve imaginacije, pa i one koji ne mogu zamisliti da 2+2 mogu biti: i 4, i sve drugo osim toga. To su knjige koje ljudi od prave imaginacije zovu trice i kučine.

(Fantastika ex cathedra)

Orfej silazi u javni klozet

Čitati Popu, Pavlovića, Lalića, B. Radovića i ne okrenuti se od toga kao od nečega što niti smrdi niti miriše može samo neko ko pesnički posao shvata kao priliku za društvenu promociju.

Jedino što prava poezija nudi ne stanuje tu. Kad je njihova topografija metafizička, onda pljuni na sve to i pogledaj gde živiš. Svakako ne u Pavlovićevom Lepenskom viru. Šta se tebe tiče Lepenski vir, neka Pevanje na Viru ili o Lepenici u reči i slici, ritualno peva onaj koji je pozvan da peva na Viru, ti siđi u javni WC i traži poeziju tu gde je naša arheologija, tu su svi slojevi naše kulture, tu su artefakta, tu su palimpsesti u grafitima, tu snatri, mni i pevaj kao slavuj!

(Poezija kao faktografija)

Videla žaba gde se misli kuju, pa i ona digla dževu

Poslanice prijateljima, privatne pesme za kućnu, kuhinjsku upotrebu (mi salone nismo imali) nisu samo bile to. To što sam koristio veštinu stihovanja naše svakodnevice bila je i želja da se odgovori na poplavu visokoparne poezije. Svi, pa i nesvršeni studenti filozofije, lekari bez prakse i novinari dnevnih listova, kulturtregeri i notorni pijanci – svi su bili refleksivni pesnici. A to je meni ličilo, sad vidim da sam bio u pravu, na scenu iz Beketovog Godoa. Misli, svinjo, naređuje Poco Srećku trzajući kanap i onda Srećko započinje tiradu.

I kad su u srpskoj poeziji svi mislili, neki marksističku, dijalektičku misao, neki religioznu, što su krstili sasvim eufemistički – tradicionalistička poezija, meni je bilo zadovoljstvo da umetnost poezije vidim i predstavljam kao sam život, makar i sasvim malograđanski. Jer, poezija i nije ništa drugo nego kao život – građen od reči u posebnom poretku.

(Čemu služi poezija?)

Prevođenje osećanja života preko vode

Umeće je svoje osećanje života prevesti u stihove. Tek tad se vidi da li vi imate uopšte neko osećanje života vredno tuđe pažnje i je li to vaše kao život – umetnička činjenica.

(Čitanje)

Gens una sumus

Inspiracija – gotovo božansko razumevanje, osećanje stvari. Kad ono prođe, čovek je opet običan i tako mali pod zvezdama. A, opet, svaki smrtnik mora imati trenutke inspiracije, bio on umetnik ili ne.

(Kad vreme stoji)

Hiperbolo, majko literature

Teško je razumeti stvari oko sebe dok ih ne dovedeš do apsurda.

Photo: Stock

UMESTO ZAKLJUČKA

Na kraju pregleda dela Predraga Čudića, umesto zaključka, navešćemo još jedan fragment iz knjige “O prirodi stvari” koji pokazuje da je ponekad nomen zaista omen. I da je sposobnost čuđenja neophodan uslov za književnu delatnost, ali i za ispunjen život.

Malo Čudo, velikih očiju

Bio jednom jedan mali malečki dečak. Zvali su ga Čudo. I on se čudio i čudio. Čudio se svemu što je sretao na svom putu od kuće do škole. Čak mu je dan bio kratak za njegovo veliko čuđenje. On je bio mali kao mrav, a njegovo čuđenje veliko kao kuća, pa su ga zvali i mali Čudka. A mali Čudka se čudio što ga tako zovu kad je njegovo čuđenje veliko kao svet kojim je hodao susrećući velika čuda. I dečko je, mada mali malecki, pomalo rastao, ali se čuda nisu u odnosu na njega smanjivala, već su i dalje rasla i umnožavala se. I dečak je pomalo bio umoran od čuđenja i žalio je što su ga tako prozvali, jer čudu nije bilo kraja. No, njegova priča nije mogla a da ne bude stalno čuđenje.

Neka, navići ću se jednom na čuda, pa ću živeti s mirom! Ali, to se na sreću nije desilo. Kako da živim s mirom kad ne znam ni jedan pouzdan odgovor na tolika pitanja?!

Zvali su ga i Čudo-Ludo i Čutka-Lutka i svakako su ga zvali, ali on nije imao nameru da se brani, on se samo pitao i pitao: šta je šta i šta je od čega, i kako ovo, i kako ono? Avion leti – čudo!? Ptica leti – čudo!? Gvožđurija se po šinama kotrlja – čudo!? Za njega je, da li zato što su ga tako zvali, uvek sve što pogleda bilo u znaku čuda!

 

*Pogovor za knjigu Predraga Čudića “O prirodi stvari” koja uskoro izlazi u izdanju Levog krila; tekst je nastao na rezidencijalnom programu u Splitu koji organizuju udruga Kurs i književna mreža Traduki

(Kraj feljtona)

star
Oceni
2.93
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV