Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (3)

Feljton: Vodič kroz delo Predraga Čudića (12)

R. P. Nogo i drugi vejači ovejane suštine

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Poezija kao lokalpatriotska lagarija jednog umišljenog rodoljupca, za koga je Lepršić naivno dete: Rajko Otrov Nogo
Poezija kao lokalpatriotska lagarija jednog umišljenog rodoljupca, za koga je Lepršić naivno dete: Rajko Otrov Nogo
Photo: www.novosti.rs

Tajna Nogovog uspeha leži upravo u njegovoj podobnoj nacionalističkoj ideologiji koja je na vlasti evo već četvrt veka, u njegovoj ratnohuškačkoj delatnosti, priklanjanju Gedžinom štabu (što je učinio davno, odmah po dolasku iz Sarajeva u Beograd) kao i svim centrima političke moći, mada ne treba zanemariti ni činjenicu da je bio Karadžićev senator u vreme genocida u Bosni. To su zasluge koje se ne zaboravljaju

Vejači ovejane suštine

Pošto se već niko drugi nije prihvatio posla prevrednovanja novije srpske književnosti, Čudić se pozabavio ovim nezahvalnim poslom, fokusirajući se na poeziju. Rableovski naslov sasvim odgovara sadržaju ove knjige eseja – ono što je Rable uradio crkvenoj doktrini svog doba, tako je Čudić istranžirao lažne pesničke veličine svog vremena. Najveći deo “Vejača” obuhvataju dva detaljna čitanja Rajka Petrova Noga i Dragana Jovanovića Danilova, a njima prethodi uvodno poglavlje naslovljeno “Uvod u Nogoslovlje” gde je Čudić skicirao stanje u srpskoj književnoj kuhinji u poslednjih pola veka, posebice u pesničkom loncu. Polazeći od klana kao osnovne ćelije našeg društva, od koterije koja je starija od nacije, Čudić pokazuje kako se isti princip koji vlada u političkim sistemima kroz našu crnorukašku istoriju, pojavljuje i u književnom životu. Književni klanovi se međusobno bore za naklonost političkih struktura, za mesto na državnim jaslama u Augijevoj štali, što dovodi do stvaranja državne kulture čiji su “dometi zabetonirani prirodnom sklonošću umetnika prostituciji”. Demistifikujući položaj pisca, Čudić ga svodi na realnu meru – viteza od torbe. Udruženim klanovskim snagama državni pisci od literature prave mrtvo more, zaboravljajući da je “svaki istinski talenat preskup za pare jednog klana, preskup za svaku tendenciju i veru”. Lokalnom merom mogu se meriti samo lokalni poduhvati, ali to nema nikakve veze sa književnošću, “jer, poezija je ili nešto više od nacionalnog ili nije ništa”.

Srpski Dom Gribojedova: Francuska 7
Photo: Stock

Montirajući delove iz “Majstora i Margarite” u kojima Bulgakov opisuje Dom Gribojedova sa sopstvenim komentarima koji se tiču Udruženja književnika Srbije u Francuskoj 7, Čudić pokazuje šta se to kuvalo na ovoj zlokobnoj adresi. U tom mikseru “sve se stopilo u sivu masu prosečnosti”, tu je “bujao kosovski božur poezije i proze, tu se začela ideja o patriotskim nagradama tipa uspenja, poklonjenja, kondira, hrisovulja, trojeručica”. Masovna proizvodnja pisaca dovela je do nenormalnog uvećanja članstva u UKS-u, a potom do logične posledice – omasovljenja književnih nagrada, jer je trebalo sve te stvaraoce okititi nekim priznanjem. Uverenje da se iz kvantiteta rađa kvalitet ovde je definitivno palo u vodu, prilično ustajalu. “Beskrajni panađur naše taštine” širi asortiman počasti, pa je Čudić morao da dopuni svoj spisak novoustanovljenim nagradama kojih je, u trenutku poslednjeg prebrojavanja, 2001. godine bilo tačno 387, sve jedna drugoj do uveta. Treba nekako odati čest i priznanje tolikim velikanima pera, malo je to nagrada za ovako talentovan i plodan književni svet. Međutim, ispostavlja se da se tu uglavnom smenjuje 15-20 imena, čas su u žiriju, čas su laureati, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo, a ostalima šta zapadne, nisu ni mrvice tako male kao što izgledaju na prvi pogled. Posmatrajući tu putujuću trupu koja nastupa pod sloganom “nagrađuju a nagrađeni”, Čudić konstatuje: “Književni opsenari putuju od panađura do panađura, opsena buja skupa sa idejama o neophodnosti novih lovorika”. Sve pevajući lovorike dajke, naši intelektualci su se pretvorili u Miloševićevu pretorijansku gardu. Čudić ne propušta da pomene nepočinstva naših pisaca iz satrapove svite, kao i na zastrašujuću spregu književnosti i zločina koja deluje potpuno perverzno. Najdrastičniji primer je pesma “Hriste Bože raspeti i sveti” iz “Boja na Kosovu” Ljubomira Simovića koju Crvene beretke pevaju pred odlazak u pokolj kao svoju himnu. Posmatrajući hiljade grobara Jugoslavije, Čudić po njihovoj količini zaključuje koliko je ta zemlja bila živa. A uprkos svojoj kritici socijalizma, postaje “ovisnik o uspomenama na lepotu jedne sada razorene zemlje”. Jer to je bila zemlja čija je velika prednost bilo mešanje kultura, različite tradicije koje se ukrštaju, što je nautičkim miljama daleko od potonjeg duha palanke koji je sve okupirao, a koji je potpuno nespojiv sa samom idejom umetnostu. I tu stižemo do Čudićeve definicije: “Literatura je za mene bila od najranije mladosti bekstvo, možda pre svih bekstvo od provincije i provincijalnog”. I to nema nikakve veze sa geografijom, provincija je stanje duha, što je sada postalo bolno očigledno, zavirite u svoju okolinu, ma gde se nalazili, i imaćete šta da vidite.

Pišući o stanju u srpskoj poeziji krajem XX veka, Čudić počinje od uzroka novije propasti našeg stiha, od posleratnog doba, i precizno detektuje sve anomalije tog vremena, suočavajući nas sa golim faktima koji bacaju potpuno drugačije svetlo na istoriju novijeg srpskog pesništva. Dovoljno je staviti poeziju u društveni i politički kontekst, pogotovo kad pesnici za to daju više nego dovoljno povoda, i gledati kako nam pred očima nastaje istorija podvala i laži. “Svi naši najugledniji posleratni pesnici su počeli kao perspektivni kadrovici partije”, književne karijere su startovale ulizičkim pesmama koje su zapravo bile “overene članske karte za put u visoko društvo, za sinekurčine”, sukob tradicionalista (Savremenik) i modernista (Delo) bio je lažan, nadmetanje za naklonost sudija na vlasti, ključna razlika je što su jedni pesme Titu pisali vezanim, a drugi slobodnim stihom. Kasnije su se veliki komunisti lako prometnuli u još veće nacionaliste, nisu ni stil morali da menjaju, samo ključne reči. Kad je književno polje određeno ovakvim koordinatama, u njemu uglavnom uspevaju prilično kržljave biljčice. Najpoznatiji oblici pesničke flore u ovom francuskom vrtu su sledeći: dobri versifikatori bez ličnog pečata, koji pišu u ime rimovanja i nezameranja partiji (I.V.L.); intimisti čije ja mni i dozirano se dodvorava vlastima; svesrpski nosači duhovnosti iz ježevskog kruga, nakupci najskupljih reči; pesnici koji lepim rečima u lepim formama lepo pišu jer je poezija po sebi lepa i čekaju lepe nagrade u društvu lepog peluda; rimeri pod staklenim zvonom koji opevaju topose slavne nacionalne istorije, dnevnopolitički i malograđanski; pesničke Sfinge kojima na čelu piše “Ovo je pesnik koji zna tajnu”, enigmatičari skloni pravljenju rebusa, raj za kritičare; dosadni trbuhozborci koji znaju znanje, bezazleno, ali bez veštine; tradicionalisti koji pucaju iz kubura i drugih livora na sve što se kreće bez narodne nošnje. Kad se sve sabere, nigde poezije, samo “koterije koje se izdaju za pesničke škole”. Umesto pesničkih individualnosti uglavnom imamo sujete obolele od elefantijazisa, odnos prema sebi kao prema spomeniku, naduvenost do granica pucanja balona. A “svaki pesnik koji je smrtno zaljubljen u sopstvenu viziju sveta deluje pomalo priglupo i u svojoj najboljoj pesmi”. Precenjena imena kao deo sveopšteg privida, oficijelne kulture koja je zapravo gradski nameštaj, a istu ulogu igra i oficijelna kritika, angažovana odozgo da zacementira postojeće stanje. Nije ovde reč ni o politizaciji umetnosti, već o anatomiji jednog zaparloženog društva čiji je književnost integralni deo i funkcioniše po istom principu kao i sve ostalo, Čudić samo razotkriva mehanizme koji su karakteristični za književno polje. Čisti ispred svog praga, gomila je i tu prevelika za jednog čistača, posla ima preko glave, ostali neka vide šta će sa svojim pragovima.

Pisac čija će slava uvek biti u obrnutoj srazmeri sa popularnošću: Miodrag Stanisavljević
Photo: LA

Nametnutim veličinama Čudić suprotstavlja tri istinska pesnika (malo li je), “pisce autentičnih pesničkih svetova” – Aleksandra Ristovića, Miodraga Stanisavljevića i Milana Milišića, “pisce čija će slava uvek biti u obrnutoj srazmeri sa popularnošću”. Čudić ustaje protiv koncepta nacionalnog holizma koji sve i svašta proglašava vrednim jer je “naše”, svim tim pregledima književnosti gde sve vrca od dara i genijalnosti, desetine i desetine imena se smenjuju, raznolike poetike, bogatstvo izraza, ima se – može se. Komičnost tih samohvalisavih pregleda vidi se iz aviona, najviše podsećaju na one lekcije iz geografije o prirodnim bogatstvima naše lepe zemlje. Nasuprot tome, Čudić ističe stroge i neumoljive kriterijume, književnost kao ozbiljnu avanturu duha, dostupnu retkima, koja se ne može svesti na provincijalne razmere, razarajući tako i ideju nacionalne književnosti i njene državotvorne ambicije u izgradnji tzv. nacionalnog identiteta. Jer je književnost individualni napor i nema ništa zajedničko sa kolektivizmom koterijskog, nacionalnog, društvenog, ideološkog ili bilo kog drugog tipa. Čudić ne zaboravlja ni nečasnu ulogu naše književne kritike koja je kumovala ovakvom stanju, baveći se isključivo sama sobom a ne pesništvom, kujući urnebesne književne termine (vučji jezik, pradavna počela tamnine, pesnička hajdučija, glas iskoni, sveti Matija, tiho sozercavanje života, tapkanje nad prazninom itd itd), baveći se akcijama na književnoj berzi koja je usko povezana sa političkom berzom. Dovoljno je samo pažljivo pročitati tekstove naših vrlih kritičara poput Mihajla Pantića, Vase Pavkovića, Čedomira Mirkovića, Bojane Stojanović Pantović, Gojka Božovića i mnogih drugih “nepismenih za pesničke snove”, pa videti da oni zapravo pišu humorističku literaturu, doduše nenamerno. Ali o tome ćemo više na drugom mestu, u “Rečniku paraknjiževnih termina”, treba nastaviti ono što je Čudić započeo.

Loš prepev banalnih stereotipa koje smo čuli već hiljadu puta u nacionalističkoj štampi: R.P.Nogo
Photo: Stock

Posle uvodnog poglavlja dolazi pravo veselje, demontaža dvojice predstavnika dominantnih struja zapevanja i nemišljenja, nagrađenih i prenagrađenih, kanonizovanih sa svih strana, Rajka Petrova Noga i Dragana Jovanovića Danilova. Prvi je Nogo imao čast da se ispruži na Čudićev sto i da bude podvrgnut operaciji, ali se brzo pokazalo da je u pitanju leš, pa se hirurška intervencija pretvorila u obdukciju pod kodnim imenom “Nagrailo u bosanskom loncu”. Nogo je jedan od viđenijih predstavnika nacionalnog kiča, veličan, slavljen, hvaljen na sva zvona od kritike, uvršten u univerzitetske studije književnosti, dobitnik svih mogućih i nemogućih priznanja, preštampavan hiljadu puta, dakle – pesnička veličina, mera za buduće generacije. Naoružan ogromnom erudicijom, bogatim poznavanjem versifikacije, čitavim prtljagom znanja, Čudić se hrabro upustio u avanturu pomnog čitanja Nogovih stihova proglašenih od kritike za normu pevanja. Pa da vidimo u čemu je tajna njegovog majstorstva. Avaj, pokazalo se brzo da je u pitanju običan dunster, amater najgore vrste, koji prepevava dnevnu štampu, pravi materijalne greške gde god stigne, ima sluha kao gluv top, u versifikaciju se razume kao magarac u kantar (možda i manje), siluje sonet duhom deseterca, rimuje oveštalo i traljavo, nikad nije čuo ni za stopu ni za cezuru, protivprirodnim bludom kalemi aleksandrinac i deseterac, koristi se elementima mitologije koju ne poznaje, montira stereotipe i opšta mesta sa čistim glupostima, te pretvara poeziju u “lokalpatriotsku lagariju jednog umišljenog rodoljupca, za koga je Lepršić naivno dete”.

Možeš biti poetski analfabeta, bićeš proglašen za uzornog pesnika ako igraš po pravilima koje nameće sistem privida i opsene. Još ako metanišeš srpskom zločinačkom projektu, pa povrh toga uzmeš i aktivno učešće u artističkoj ratnoj akciji, mesto u Panteonu ti je osigurano, i to u najboljoj loži, sa pogledom na rajski vrt, hladnjače i masovne grobniceNogo očigledno nije čitao Cvetajevu koja kaže: “Stih je ubedljiv samo onda kad se može proveriti kao matematička formula (ili muzička, što je isto)”. Otuda se kod njega puma pojavljuje na Karpatima, ćuk i sova su različite vrste ptica (iako je ćuk vrsta sove), pruće je žitko (takoreći od blata), sač zarastao (kao što zarasta rana), šuma prazna (valjda bez drveća) itd itd. Čudićeva ubitačna analiza na nekih sedamdesetak stranica detektuje samo krupnije omaške i budalaštine koje čine osnovni sadržaj Nogove poezije. Svoju pesničku neveštinu Nogo je pritom upregao u kola sasvim adekvatne ideologije, pa je “gotovo sve što narečeni pesnik rimuje pesnička besmislica u službi ideologije organicističke, nacije kao jednog jedinstvenog organizma u kojem kuca Nogovo lirsko srce sa profanim moštima epike i kojekude pabirčenih mitova”. Nogova nazovi poezija je “tragedija rata protiv jezika”, to je loš prepev banalnih stereotipa koje smo čuli već hiljadu puta u nacionalističkoj štampi. Nogo pokušava sve vreme te stereotipe, embleme jedne mrtve mitologije, da nam poturi kao poeziju, ali književnost je upravo na suprotnoj strani – u iskošenom pogledu, u udaljenosti od banalnog i oveštalog izraza. Pritom, sve vreme pokušava da bude mrtav ozbiljan, ali kako ozbiljno shvatiti pesnika koji svoj zavičaj proglašava – Euridikom, koji zaziva iz smrti. Verovatno je moguće smisliti i neku gluplju paralelu, ali nije baš lako, treba se potruditi pa prevazići i produbiti dno koje je Nogo dosegao. Ali dno u poeziji očigledno donosi vrhovni položaj na srpskom pesničkom Parnasu.

Tajna Nogovog uspeha leži upravo u njegovoj podobnoj nacionalističkoj ideologiji koja je na vlasti evo već četvrt veka, u njegovoj ratnohuškačkoj delatnosti, priklanjanju Gedžinom štabu (što je učinio davno, odmah po dolasku iz Sarajeva u Beograd) kao i svim centrima političke moći, mada ne treba zanemariti ni činjenicu da je bio Karadžićev senator u vreme genocida u Bosni. To su zasluge koje se ne zaboravljaju. Njegova podobnost nije novijeg, nacionalističkog datuma. Oduvek je Nogo bio vešt igrač, prilagodljiv svakoj podlozi, svakom ideološkom podijumu. Karijeru je započeo recitujući u ruskoj rubaški pesmu Titu za rođendan, na punom stadionu za Dan mladosti, potom je sve vreme bio urednik u velikim izdavačkim kućama, objavljivao samom sebi poeziju za decu u milionskim tiražima (nesrećna deca), i uvek tražio mesta gde su moć i novac u sprezi. Sve i da je imao nekog talenta, ne bi stigao da ga razvija pored ovih merkantilnih delatnosti koje su ga jedine istinski zanimale. A i šta će čoveku dar i veština? Priznati pisac se ionako postaje drugim sredstvima. Možeš biti poetski analfabeta, bićeš proglašen za uzornog pesnika ako igraš po pravilima koje nameće sistem privida i opsene. Još ako metanišeš srpskom zločinačkom projektu, pa povrh toga uzmeš i aktivno učešće u artističkoj ratnoj akciji, mesto u Panteonu ti je osigurano, i to u najboljoj loži, sa pogledom na rajski vrt, hladnjače i masovne grobnice.

*Pogovor za knjigu Predraga Čudića “O prirodi stvari” koja uskoro izlazi u izdanju Levog krila; tekst je nastao na rezidencijalnom programu u Splitu koji organizuju udruga Kurs i književna mreža Traduki

*Nastavak feljtona u ponedeljak, 27. aprila

star
Oceni
2.77
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV