Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Feljton: Vodič kroz delo Predraga Čudića (11)

Demontiranje srpske književne laži

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Ratna propaganda za račun Miloševićevog režima i za skroman patriotski honorar: Milovan Danojlić
Ratna propaganda za račun Miloševićevog režima i za skroman patriotski honorar: Milovan Danojlić
Photo: www.trebinje.info

“Saveti mladom piscu ili književna početnica” spadaju u red retkih pošteno napisanih knjiga o srpskoj književnosti s kraja XX veka, bez iluzija, tu je precizno skenirano stanje očaja i praznine i prikazan svet sveopšteg lažnog predstavljanja. Ono što je Čudiću omogućilo ovakav ogoljujući pogled na književnu scenu, osim intelektualnog poštenja, dara i volje za istinom, jeste i njegova pozicija u tom književnom polju koje ponajviše podseća na močvaru – Čudić je van sistema književne moći, na margini, upravo zbog navedenih osobina, tamo gde možemo pronaći darovite ljude, istinske pisce ovog vremena. A ako se ikada desi čudo, pa počne revalorizacija srpske književnosti i čišćenje Augijevih štala za pisce i ostalu umetničku stoku, Čudićevi “Saveti…” poslužiće kao kamen-temeljac nove građevine koja bi nastala na mestu srušene srpske književne piramide. Uz još jednu knjigu ovog autora – “Vejače ovejane suštine”

Mada su ovakve preporuke uzaludne, rodoljupci to ne čitaju, kao ni tekstove spakovane u poglavlje koje govori upravo o tome - “Šta rodoljupci ne čitaju”. Rodoljupci ne čitaju tekst o srpskim romantičarima Njegošu, Vuku, Zmajovi koji su tokom hiperinflacije završili na novčanicama sa rekordnim brojem nula, na banknotama koje vrede manje od toalet-papira, što je moguće samo u jednoj romantičarskoj državi, koja se povela za nacionalnim mitom iz tog perioda našeg razvoja iz nikuda u nigde, sa sitnim zakašnjenjem od jednog i po veka (Vuka). Ali nije problem u silnim nulama, iako prkose nebeskom narodu koji se romantičarima i vratio jer su bili više na nebu nego na zemlji. Čudić nas podseća da su romatičari takođe bili skloni šurovanju sa mračnim silama, samo smo taj deo nekako zaboravili, a sad nam se vratio kao bumerang u obliku buzdovana. Pravi problem je jedinica mere našeg romantizma, sad kad je “romantizam sišao sa neba na zemlju, snovi su se materijalizovali i sad se vidi koliko šta vredi”. Iz pira nula kao opštenarodne zabave u kojoj se naši uspesi teško mogu pretvoriti u koru hleba – ne učestvuju Branko i Laza kojima se Čudić obraća sledećim rečima: “Svaka čast, još uvek odolevate zloupotrebi, mora da ste učinili za života nešto što vas i sad štiti od valjanja po blatu!” Možda je ipak bolje biti “maniti Laza” nego izlaziti u milionskim tiražima na novčanicama koje ništa ne vrede u krvožednoj zemlji koja je rešila da uništi sve oko sebe, a i sebe samu.

U još nekoliko tekstova Čudić će secirati politički život (više smrt) Srbije i okoline, u persiflaži “Braneći svoja pradedinjska ognjišta” preuzima stil ratnih reportera, a krvavi raspad Jugoslavije smešta na teritoriju Beograda, gde Dorćol ratuje s Palilulom, bulbulderski bojovnici nasrću na Neimar, a Neimarci uzvraćaju udarac i osvajaju deo Bulbuldera koji je oduvek bio sveta neimarska zemlja, zemunski izrodi iz zemunica napadaju Nezavisnu Republiku Novi Beograd, Konjarnik i Voždovac plinu u krvi, a tu su i paravojne formacije Labudobrđana, Cerakvinograđana i Petlovobrđana, a dedinjski rodoljubi već danima odolevaju napadima sa svih strana. Kad se apsurd svede na manju teritoriju postaje još luđi i očigledniji. Čudić nas u Rečniku sveopšteg zaborava podseća na ključne pojmove nacionalističke kontrarevolucije, i daje neke briljantne definicije, recimo: događanje naroda – to je spontano buđenje nacionalne svesti potpomognuto dotad neviđenom propagandom preko elektronskih i drugih medija, organizovanim i besplatnim prevozom vozovima, autobusima i drugim sredstvima…

Ilustracija: diskoteka3d.blogspot.com

Ipak, u ovom poglavlju dominantno je demontiranje srpske književne laži, koje je kasnije opširno nastavljeno u “Vejačima ovejane suštine”. U “Srpskoj književnoj piramidi” Čudić pronalazi temelje ove građevine u socijalističkom instaliranju lažnih veličina, u uzdizanju propagandnih partijskih materijala u vrhunska književna ostvarenja, u nepismenjacima koji su prvo postali klasici, a onda su odgajili nove generacije po meri svog netalenta, tako da revalorizacija srpske književnosti nikada ne bude izvršena. Nacionalizam je doneo samo promenu uniforme, ali ne i modela: “Sedeli su pesnici revolucije na partijskim kongresima, sada njihovi sledbenici igraju na svetosavskim balovima i nariču na godišnjicama kosovske tragedije”. Skicirajući sliku jednog paranormalnog stanja u kojem se književnost nalazi, u prividu koji se šepuri kao da istinski postoji, Čudić zaključuje: “Laž je progresivna bolest, kada obuzme pojedinca to ponekad može biti i komično, međutim, kada zahvati jedno društvo pa i njegovu književnost, koja je oduvek bila sinonim najviših, gotovo božanskih istina, onda to nije ništa drugo nego tragedija koja teče unedogled”. Na to se nadovezuje tekst “Pisci i nac. inženjering”, gde proučava tranziciju inženjera ljudskih duša u pisca nacionalnog inženjeringa, na konkretnim primerima. Uprkos raširenom uverenju da pisci nisu ljudi od akcije, da im praktične stvari ne idu od ruke, došlo je vreme kad “nikakvi delatnici postanu vrlo važni šrafovi jednog mehanizma”. Pisci zanemaruju stvaranje fiktivnih svetova i oblikuju svet u skladu sa svojim estetskim shvatanjima, ljudska bića postaju reči koje ugrađuju u svoja dela, a njihova poetika podrazumeva humano preseljenje nekih nepodobnih reči, masovno okupljanje reči na događanju naroda, diferencijaciju reči na rodoljube i izrode, jedinstvo mesta (logor), vremena (danonoćno) i radnje (mučenje i ubijanje). Kontinuitet ništavila iz socijalizma u nacionalizam i utvarnost kao osnovno agregatno stanje naših pisaca Čudić analizira na konkretnim primerima. Zanimljivo je da Čudić ovde, ali i na drugim mestima kada piše o sitnim šrafovima velikog mehanizma, ne navodi njihova imena, već ih vodi pod inicijalima, ili navodi samo prezime, ili im daje nadimke. Jer ti ljudi zapravo ne postoje, oni nisu ličnosti, već samo proizvodi jednog nakaradanog sistema, pa nisu ni zaslužili više od početnih slova imena i prezimena. Oni su nebitni kao pojedinci i služe samo kao ilustracija procesa pokorovljavanja književnog polja.

Da li mrtvom gušteru raste rep: Večita dilema Vidosava Stevanovića
Photo: Stock

U tekstu “Honorar za oproštajno pismo” Čudić secira Milovana Danojlića i njegovo 71. oproštajno pismo prijatelju u Politici. Tehnikom sokratovskog dijaloga, majeutičkom veštinom Čudić u razgovoru sa prijateljem, koji ovde igra ulogu đavoljeg advokata, porađa jednostavnu istinu da Danojlić ispisuje ratnu propagandu za račun Miloševićevog režima i za skroman patriotski honorar od 100 maraka po pismu, posve prijateljskom, rodoljublje ima cenu i preciznu tarifu. Drugi tekst pod naslovom “Rep periferijskog zmaja” posvećen je borcu protiv Miloševića, Vidosavu Stevanoviću, koji se obračunava sa titoizmom, oblikom vladavine u kojem su cvetali “podanička svest, korupcija i saradnja sa policijom kao oblik patriotizma”. Jedino što je zaboravio da napomene jeste sasvim sićušna, tako nebitna sitnica - da je u tom istom titoizmu on bio bog i batina u izdavačkom i književnom svetu, partijski kadar, koji je svoju društvenu moć beskrupulozno pretvarao u lični posed. A ni taj bunt protiv nacionalizma nije baš odmah došao, NIN-ovu nagradu je i dobio za skromni testamentarni doprinos buđenju naroda. O kakvom je piscu reč dovoljno govori i jedan citat iz Stevanovićevog intervjua koji Čudić pomno analizira, kaže Vidosav: “Antibirokratska revolucija je poslednji izdanak komunizma, socijalizma i titoizma, onaj famozni rep koji izraste mrtvom gušteru”. Samo što mrtvom gušteru ne raste rep, za takve budalaštine samo u jednoj devastiranoj kulturi možeš dobijati pohvale i nagrade. Čudić tačno podseća da se “u najveće greške literature ubrajaju greške protiv prirodnih nauka”. Ukazujući na još jedan od bezbroj primera istorije našeg lokalnog beščašća, Čudić će izreći i jednu suštinsku stvar o književnosti i njenom smislu: “Literatura postoji da podrži naše sećanje kako bi bila svedočanstvo onih uvek malobrojnih koji su znali i znaju da sve nije puka opsena”. Ali, to mogu znati samo oni koji i sami nisu puka opsena, dočim oni koji su puke utvare, koji se nikad nisu dovinuli do subjekta niti izašli iz kolektivne matrice (svejedno kog ideološkog predznaka) ne mogu verovati da bilo šta istinito postoji, za njih je svet ogledalo njihove praznine – puka opsena. A književnost idealno polje da se naplati proizvodnja privida.

Ukusna nacionalistička čorba: Mihajlo Pantić, bezukusan
Izvor: gloria.rs

Da se ništa ne bi promenilo, da bi srpska književna piramida ostala neokrnjena, tu je sledeće generacija pisaca, o čemu Čudić govori u tekstu “Postmodernisti i njihova prava”, povodom polemike koju su tradiconalisti vodili sa postmodernistima polovinom 90-ih godina. Ono što je započelo kao poetička rasprava vrlo brzo se prebacilo na teren politike i podele plena, onog što pisce uistinu zanima. Čudić sluti da je, po njegovom osećanju, inicijativa za polemiku započeta “negde u nekom političkom salonu, gde je očigledno bilo reči o preuzimanju pozicija i smeni generacija”. Čudić pokazuje da postmoderniste ne zanima suštinska promena sistema, jer kad je neki pojedinac džarnuo u epicentar književne moći, i postmodernisti su se prepali. (Nije jasno na kog pojedinca pisac misli, ali ne bi nas čudilo da aludira na sebe.) A postmodernisti nekako ne pišu knjige poput “Časa anatomije” ili “Knjige o Zmaju” gde bi prevrednovali književnost svojih prethodnika i razvejali magluštine književne. Nema suštinske razlike između tradicionalista i postmodernista: “Kakva je razlika između jalove vernosti vladajućoj politici i jalove vernosti literaturi kao imaginarnom rudniku zlata?” Koliko je Čudić bio u pravu, pokazalo je vreme, prilagodljivi postmodernisti poput Aleksandra Jerkova ili Mihajla Pantića legli su na nacionalističku rudu i zauzeli sve pozicije moći koje su im se nudile. A sada je ponovo na redu to isto, samo malo drugačije. Mlađi pisci se regrupišu na sceni, nude se kandidati koji će udariti na ove ustoličene veličine ne bi li i oni prigrabili neke pozicije za sebe. I tako unedogled, loša beskonačnost smene ničega ničim kao sudbina srpske književnosti, ali i jugoslovenske.

Ali, u toj igri učestvuju samo pisci koji se bave večnim temama, ili oni koji se bave našom veličajnom istorijom na način koji ima imprimatur onih odozgo. Pisci druge fele znaju “kako je nezahvalno pisati pesme o prolaznim pojavama”, ali nekako ne mogu da se uzdrže, valjda im đavo prolaznosti ne da mira. U odeljku navedenog naslova našla se poema “Bajka o Vučku”, alegorija o psima čuvarima poretka, koja počinje genealogijom njihovog porekla, mitskom pričom o postanku pasa, nisu bili predviđeni božanskim planom stvaranja, ali kad su ovce zatražile da budu ovaploćene, pastir je zatražio od boga da mu stvori zverku koja će mu pomoći da ovce sačuva. U parodiji biblijske priče o stvaranju sveta, prvom grehu i izgonu iz raja, bog usliši molbu pastira, ovaploti sve tri osnovne vrste – ovce, pastire i pse, i protera ih s neba na surovu zemlju, teren istorije. Služeći se jezičkim igrama, paronomazijama, leoninskim rimama, Čudić razvrstava pse na pasmine, zvuk ga odvede daleko, pa bljesnu ovakve slike: “Il’ grize iz džepa/Džepna zver/Pekinezer”, ili “Nije to seljački avlijaner/Što laje s lanca na neznanca”, ili “A najgori je kad je/Bul terijer/Do pola svinja/Od pola ker”. Potonji je idealan za čuvara jer ima osobine koje ovo zanimanje zahteva: “Ljudsko u ovci on razume/A u pastiru vidi meru/Svega na svetu”. Paradoksalno je što ono što je ljudsko u ovci, ovcu zapravo i čini ovcom. Alegorijska podela ljudske vrste na tri osnovna tipa – ovce, pastire i pse, kao u nekoj post-apokaliptičnoj priči, dovodi do pesimističke vizije istorije, u kojoj se sve menja, dijalektički, “Osim jedne stvari/Metafizičke su pojave/ Pastiri, psi i čuvari”. Čudić potom u brzom ritmu i smeni događaja ređa kratku istoriju nesreća i tragedija koje su zadesile stado čovečanstva u dvadesetom veku, gde je vera u progres pusta tlapnja, da bi poentirao vizijom koja seže u budućnost, posve mračnu:

Animacija: Stock

U ovom veku bilo je

Ideja veka vekova

Za ideje se ginulo

Tekla je krv čovekova.

U ovom veku bilo je

I kosmičkih osvajanja,

Al’ da l’ je bilo kajanja

I kol’ko beše kajanja

Od čoveka za čoveka!?

No ako ima večnosti

Vučko je od nje trajniji,

I ako ima beskraja

Za “vau” je beskrajniji.

Sve je prolazno osim udvoričke, sluganske prirode čovekove, što je Čudić ubedljivo pokazao parafrazirajući na kraju Puslojićeve stihove posvećene Titu (pre nego što je otkrio Miloševića). A počeli su zajedno u Književnoj radionici 9.

Da je krenuo putem Rodoljuba Puslice (devojačko: Titoljub), umesto svojim, Čudić bi mnogo lakše napisao poslednje poglavlje ove knjige “Kako posle svega dobiti neko priznanje”, jer bi mu bilo dovoljno da prepiše svoju biografiju i većina nagrada bi se našla na tom spisku. Ovako je morao vredno da kopa po medijskim arhivama i sastavlja taj velelepni spisak, koji se stalno menja, proširuje, dorađuje, jer je u Srbiji genijalnih pisaca ko na gori lista, a nagrada samo 300-400 ili ko zna koliko u ovom trenutku. Uprkos uloženom trudu, Čudić je ipak sakupio i pečatao samo nepotpun spisak književnih nagrada u Srbalja, ali mu je ostala nada da će jednom tu nemoguću misiju privesti kraju i napraviti definitivno izdanje Srpskog književnog kalendara nagrada i priznanja. Dotle, pisci neka se snalaze i sa ovim delimičnim spiskom, velika je to pomoć pri orijentaciju u književnom prostoru i moćno oružje za stvaranje lične strategije osvajanja odličja. Eto, da je ono nesrećno pišče-kentaurče izdržalo do kraja knjige, sad bi zadovoljno trljalo ruke i merkalo svoj zalogaj sa književne trpeze. Nije Čudić samo sklopio spisak nagrada, pa ostavio pisce da se sami snalaze u šumi hrisovulja, srebrnih kondira, zlatnih krstova, da lutaju među drvećem života tražeći zlatni ključ, sa Matićevim šalom oko vrata, zalažući se zlatnim maslinama nabodenim na zlatno pero despota Strefana, nagađajući koja je to najskuplja reč koja bi mogla da bude odziv Filipu Višnjiću – nego je i sočinio Savete mladom piscu, pravila igre i ponašanja u bogatom svetu nagrada i nagrađenih. Prvi i osnovni savet glasi: “Prepusti posthumne nagrade drugima”. Velikodušno! Ne treba biti alav, čak ni kad si mlad pisac, željan svega. Potom se ređaju praktični saveti, kako se pripremiti, kako jurišati na nagradu, kako se ophoditi prema drugim laureatima, kako ne pokleknuti na tom trnovitom putu do Čalabrčka i zvezda. Kakvu god strategiju da razvije, pisac ne sme gubiti iz vida sledeću stvar: “Rad na knjizi i rad na nagradi treba da teku paralelno, u zabludi su oni pisci koji misle da treba prvo napisati knjigu”.

San mladih pesnika: Žička hrisovuljaga
Photo: Stock

“Saveti mladom piscu ili književna početnica” spadaju u red retkih pošteno napisanih knjiga o srpskoj književnosti s kraja XX veka, bez iluzija, tu je precizno skenirano stanje očaja i praznine i prikazan svet sveopšteg lažnog predstavljanja. Ono što je Čudiću omogućilo ovakav ogoljujući pogled na književnu scenu, osim intelektualnog poštenja, dara i volje za istinom, jeste i njegova pozicija u tom književnom polju koje ponajviše podseća na močvaru – Čudić je van sistema književne moći, na margini, upravo zbog navedenih osobina, tamo gde možemo pronaći darovite ljude, istinske pisce ovog vremena. A ako se ikada desi čudo, pa počne revalorizacija srpske književnosti i čišćenje Augijevih štala za pisce i ostalu umetničku stoku, Čudićevi “Saveti…” poslužiće kao kamen-temeljac nove građevine koja bi nastala na mestu srušene srpske književne piramide. Uz još jednu knjigu ovog autora – “Vejače ovejane suštine”.

*Pogovor za knjigu Predraga Čudića “O prirodi stvari” koja uskoro izlazi u izdanju Levog krila; tekst je nastao na rezidencijalnom programu u Splitu koji organizuju udruga Kurs i književna mreža Traduki

*Nastavak feljtona u petak, 24. aprila

star
Oceni
2.73
Povezani članci
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV