Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Feljton: Vodič kroz delo Predraga Čudića (10)

Kako prepoznati pisca

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Neki piju vekiju, a neki ju ne piju: Danilo Kiš, impresije iz Dubrovnika
Neki piju vekiju, a neki ju ne piju: Danilo Kiš, impresije iz Dubrovnika
Izvor: www.nzz.ch

Književni poletarac koji je uzeo u ruke Čudićevu knjigu nadajući se da će mu ona pokazati prečicu do slave, put do izdavača, kritičara, pohvala, sinekura, uredničkih mesta i ostalih državnih počasti, ovde će baciti knjigu u smeće, uz sočne psovke i proklinjanja. Da se ne lažemo i ne podležemo stereotipima o buntovnoj mladosti, u književnost mahom ulaze individue koje privlači jedna zaparložena sredina u kojoj se izgubila svaka razlika između istine i laži, između imitacije i majstorstva, između autentičnih plodova duha i književnih falsifikata. Otuda pojava tolikog broja kentaurskih bića koja u ovoj oblasti traže svoju šansu: pisci-analfabete, misaoni pesnici koji ne umeju da misle, nežne pesničke duše neosetljive na genocid, lakeji sa stavom, nepismene erudite… Za takve je Čudićeva knjiga apofatički priručnik – šta sve ne treba da rade da bi uspeli u svetu privida. Oni drugi, retki, koje neki vrag tera da pišu, mogu samo da budu zahvalni Ćudiću jer bar odmah znaju u šta su se upustili

Saveti mladom piscu ili književna početnica

Knjiga “Saveti mladom piscu ili književna početnica” komponovana je kao priručnik u nekoliko lekcija za književne poletarce, kao uputstvo za snalaženje u književnom životu i smrti, kao mali brevijar na temu šta je to uopšte književnost i zašto se pačati u posla literarna. Čudićev know how dat je u ironičnoj vizuri, parodično, u šarolikom, žanrovski razuđenom mnoštvu, ima u ovoj knjizi svega – od igle do poeme, od polemike do lokomotive, od eseja do sećanja, od malog rečnika zaborava do filmske kritike života. U prvom poglavlju “Kako prepoznati pisca” Čudić odmah prelazi na stvar, pišući o dva pisca “koja je prepoznao” – Danilu Kišu i Milanu Milišiću. U tekstovima o Kišu Čudić montira opservacije o njegovom delu sa uspomenama na zajedničko druženje, tvoreći jedinstvenu celinu u kojoj se nerazdeljivo spajaju Kišov lik i delo. Porozna je granica između književnosti i života, školske podele nisu ni od kakve koristi kad se treba uhvatiti u koštac sa ozbiljnim temama, nije život što i polje preći, nije književnost što i seminarski rad napisati. Književnost i život najviše liče na spojene sudove, pa se tako književnost malo prelije u život u obliku Kišovih bufonerija “Feruz paša kadu pita, a lavabo odgovara” ili u distihu donetom iz Dubrovnika “Neki piju vekiju/ a neki ju ne piju”, ili u pesmi “Nature morte” improvizovanoj na nekoj dubrovačkoj terasi, posvećenoj Milišiću, gde se Kiš poigrava jezičkom kakofonijom dubrovačkog leta i Slamnigovim rimama: “Sunce plazi, sjedim u shadow/takvoj se sreći nisam nado;/takvoj se nisam nadao sreći/evo stiže i batak pileći./Uskoro ću Herren und Damen/prileći/zauvijek/pod ciklame(n)./Amen”; dok s druge strane “osmoza epsko-lirske supstance u Kišovom stvaralaštvu je njegov život i njegova lektira, to je ono što se odvija kroz nevidljive membrane tragičnog osećanja života”. Pišući nekrolog Kišu, Čudić negde pri kraju teksta još jednom potcrtava taj odnos i kaže da je Kišu “čitav život bio literatura” i da se “svi odgovori koje je tražio nalaze upravo u njoj”. Ne može se odnos književnosti i života svoditi na lažni izbor kafana ili biblioteka, o tome je Kiš uostalom napisao briljantan esej, a i “Mansarda” je posvećena boemskim iskustvima i oproštaju od boemije; reč je o tome da je život zlatna podloga književnosti, kao što se ne može pisati bez biblioteke (u glavi), tako se ne može stvarati ni samo pačvork od tuđih tekstova, jer se onda takva vrsta literature pretvara u ono što je Čudić definisao stihom “Šušti, šušti bankpost beli”. A na bankpostu nigde ličnog pečata, obična hartija bez ikakve vrednosti. Ili, kako je to jednostavno zapisao Novica Tadić, ne možeš istovremeno biti ćifta i pesnik.

Kad smo već kod ćifte i pesnika, Čudić je ispisao ubitačan tekst upravo na ovu temu, paralelno čitajući Kišovu poemu “Pesnik revolucije na predsedničkom brodu” i “uspomene” Dobrice Ćosića na putovanje Titovim “Galebom”. Montirajući delove dva teksta, suprotstavljajući pesničku interpretaciju naknadnim šminkanjima prošlosti, Čudić zaključuje da su”pesničke laži istinitije od istinitih memoarčenja hartije”. Jer tamo gde se Ćosić “priseća” kako nije želeo da mu se iz budžeta nabavlja diplomatska garderoba, pa je sam platio žakete, smokinge i frakove, od honorara za “Deobe” (kao da “Deobe” nisu plaćene iz budžeta, podseća Čudić), Kiš stavlja rableovski akcenat na donji veš, šef protokola je neumoljiv:

Pesničke laži su istinitije od istinitih memoarčenja hartije: Danilo Kiš
Photo: Stock

Trista bijelih košulja
(po tri komada za svaki dan)
ne da ne biste bili gol
neg tak vam nalaže protokol.

O gaćama i da ne govorimo.
(Od igle, za kravatu, do gaća
Protokol plaća.
Vama je za to odveć mala plaća.)

(…)

Imadete li dovoljno kupaćih,
za plažu?
Desetak recimo.
(I da ne budu
kak bi se reklo mini.)

Kod vas je,
Tak mi se bar čini,
običaj takov da se
ljudi kupaju u gaćama –
onima istim koje
na njima povazdan stoje.

I (o gaćama još samo ovo):
mijenjati ih sve češće
naročito ak uzimate učešće na kakvom prijemu
(vi to ne kažete valjda na – premu,
tamo kod vas u Šumadiji, u Sremu?)

Dok Ćosić iz falsifikovane memorije vadi sećanje kako je, čim je pod punom diplomatskom opremom, stigao na “Galeb”, odmah hrabro upitao Tita kakav je njegov položaj u delegaciji, te mu skresao u brk da njemu ne pada na pamet da piše putopis o putovanju, jer je on prozni pisac koji nema dara za putopise (jedinstven slučaj u istoriji književnosti, nije lako lagati ubedljivo) i ne želi da piše političke knjige (samo su mu cela sabrana dela politička), dotle Kišov majstor protokola otkriva pravu istinu:

Nikakove privatne bilješke
nikakova lična viđenja
nikakova indiskrecija

Sve što je odveć lično
ovdje je neprilično.

Pesnik revolucije na predsedničkom brodu, zagledan u pučinu: Dobrica Ćosić (prvi sleva) sa svitom
Izvor: www.foto.mij.rs

Sve što je iz posebnog ugla
uglavnom
izbjegavati.

Opisati s mnogo epiteta
jedino stav
držanje
glas
i oči
dok se palubom šeta.
Može i ruke.

(…)

Tu su, naravno, i vaše knjige
podvučene raznim bojama
crvenom, plavom, zelenom
(već prema
utvrđenom kodu),

tako da kad ih uzme u ruke
može steći o njima objektivnu sliku
bez po muke,
onako u mimohodu.

Mišljenja sam da Mu vaše knjige
nisu zadavale odveć velike brige
primite moja čestitanja.

Čeka u redu da pruži ruku, ponizno: Dobrica Ćosić, očigledno disident, u gaćama sa Galeba
Photo: Stock

Bizaran je obrt u Čudićevom tekstu, istorijsku istinu saznajemo iz fikcije, a istorijski dokumenti su čist falsifikat. Što dovodi do logičnog pesimističkog zaključka: “Mi smo jedini narod koji pristaje da one iste pisce, koji su se nametnuli autoritetom partije i policije i danas smatramo očevima nacije i najumnijim glavama”. A ono što živimo poslednjih četvrt veka više liči na Ćosićevu nacionalno kičastu fikciju, nego na bilo kakvu realnost koja bi imala makar privid kakve-takve solidnosti. Pa sad vi i dalje verujte da je granica između književnosti i života, između realnosti i literature jasna.

U pogovoru za Milišićevu knjigu “Nastrana vrana” koji sam već pominjao, Čudić daje i odgovor na pitanje iz naslova ovog poglavlja, rekavši da je Milišić “jedan od retkih časnih pisaca našeg vremena koji je i te kako imao problema sa cenzurom i sudovima”. Da se podsetimo, i Kiš je završio na sudu nakon “Časa anatomije”, te, kako kaže Čudić, “anatomije po-etike jednog društva koja i danas može služiti kao udžbenik čitanja i razumevanja literature”. Prisećajući se da je prva stvar koju je Milišić napisao za decu bila drama u stihovima koju je pisao zajedno sa Čudićem, te kako su izvesni krugovi spisateljski tvrdili da se u drami “udara na naše svetinje”, Čudić dolazi do suštinskog uvida da “literatura postoji samo zato što ne priznaje svetinje”. Jeretička je priroda književnosti, subverzivna, korozivna i opasna po poredak, kakav god on bio, ili kako bi rekla Cvetajeva: “U ovom najhrišćanskijem od svih svetova/svaki je pesnik Jevrejin”. Zato nije nikakvo čudo što živimo u sredini kojoj je “do nepotkupljive poezije stalo koliko do lanjskog snega”. A pravu vrednost književnosti nije teško izmeriti: “Poezija je skupa stvar i, nemojmo se zavaravati, nije za svakoga”. Demokratsko načelo ne važi u poeziji, nismo svi jednaki, a bofl roba i majstorska dela, laž i istina su od prilično različitog materijala. To nije nikakav elitizam, već jednostavna konstatacija stanja stvari, kao što nije elitistički reći da ne može svako da bude kompjuterski genije ili vrhunski hirurg. Pišući nekrolog Milišiću, kog je prvih dana rata ubila srpsko-crnogorska vojna koalicija u napadu na Dubrovnik (u pohoda oslobađanja grada od njegovih žitelja), granatom na kućnom pragu, Čudić se seća kako mu je Milišić objašnjavao šta tačno znači reč zgrad (naslov jedne Milišićeve zbirke pesama) – napušten, urušen grad. Tu Čudić ispisuje najstrašniju rečenicu u celoj knjizi: “Po ko zna koji put se sa užasom pitam: moraju li pesnike tako užasno i bukvalno stići sopstveni stihovi?” Nekrolog se završava pesmom posvećenom Milišiću, u kojoj Čudić vidi mesto ubijenog pesnika na ničijoj zemlji, između dva sveta, mešanje kultura koje treba da bude blagoslov, postalo je zloslutna kletva i razlog za ubistvo:

Jedan od retkih časnih pisaca našeg vremena koji je imao problema sa cenzurom i sudovima: Milan Milišić
Foto: Jelena Trpković

Nisu ga voleli ni ovi ni oni,

Ovi, jer je govorio juhica,

Oni, jer je katkad umeo da kaže

I tu divnu srpsku reč supa

Sa prekrasnim slavjanosrpskim korenom (Die Suppe),

(...)

Onda kad je počela velika makljaža

Prvo su njemu poslali rešenje po kojem ga

Osuđuju na ćutanje do daljnjeg,

Bez prava žalbe

Književni poletarac koji je uzeo u ruke Čudićevu knjigu nadajući se da će mu ona pokazati prečicu do slave, put do izdavača, kritičara, pohvala, sinekura, uredničkih mesta i ostalih državnih počasti, ovde će baciti knjigu u smeće, uz sočne psovke i proklinjanja. Da se ne lažemo i ne podležemo stereotipima o buntovnoj mladosti, u književnost mahom ulaze individue koje privlači jedna zaparložena sredina u kojoj se izgubila svaka razlika između istine i laži, između imitacije i majstorstva, između autentičnih plodova duha i književnih falsifikata. Otuda pojava tolikog broja kentaurskih bića koja u ovoj oblasti traže svoju šansu: pisci-analfabete, misaoni pesnici koji ne umeju da misle, nežne pesničke duše neosetljive na genocid, lakeji sa stavom, nepismene erudite… Za takve je Čudićeva knjiga apofatički priručnik – šta sve ne treba da rade da bi uspeli u svetu privida. Oni drugi, retki, koje neki vrag tera da pišu, mogu samo da budu zahvalni Ćudiću jer bar odmah znaju u šta su se upustili.

Razobličavanju te sorte književnih aveti posvećen je dobar deo ove knjige. Već u drugom poglavlju srećemo se sa pomenutom metafizičkom dramom za decu “Hrt u mori, trt u zori”, pantologijskom dramatizacijom antologijskog soneta, koji je objavljen u Savremenikovoj antologiji “Tradicija i poezija” 1971. godine. Nacionalnom kiču koji je u to vreme već ulazio na velika vrata na scenu, da do dana današnjeg sa nje ne siđe, Čudić i Milišić priređuju jedno pravo propuštanje kroz toplog zeca parodije, u najboljem Vinaverovom maniru. Delove soneta “Smrt u gori” Slobodana Rakitića pretvaraju u likove svoje drame, pa se na sceni pojavljuju Ja (koje mni), Ognjeni zmaj, Šumski vrač, Majušna ptica, Neumitna strela, Ruka koja sve uzgaja i Vrzino kolo (u ulozi hora). Minerski radovi na rušenju nacionalne patetike izvedeni su šipkama dinamitnog humora, koji je postavljen na scenu gde “stoletno drveće obuzeto tradicijom još dublje pušta svoje korenove”, a “Šumski vrač sa drveta vinjaka ubira plodove”, sve dok se ne pojavi “Ruka koja sve uzgaja sa malom kanticom za zalivanje”. Izvrnuvši naglavce lažnu poeziju, dovodeći od apsurdne igre jednu mrtvorođenu poetiku, naš pesnički dvojac stvorio je urnebesno duhovitu poeziju za decu i nešto odraslije. Ako je kojim slučajem izdržalo do drugog poglavlja, naše mlađahno pišče-kentaurče ovde definitivno odustaje, baca knjigu sa strahom da se neko slučajno ne prihvati slične obrade nekog njegovog pesmičuljka, takođe antologijskog. A ovima drugima, onaj vrag upravo tu ideju šapuće na uvo.

Rasprava o životinjskoj književnosti: Predrag Čudić i Milan Milišić, prijateljska polemika
Foto: Jelena Trpković

Tečin savet da je ulazak u polemiku najbolji način za izlazak iz anonimnosti, Čudić je primenio u poglavlju “Kako polemisati”. Polemika je započela povodom intervjua sa urednikom edicije “Životinjska književnost u sto knjiga” Lukom Terenkom Spucićem objavljenom u “Oku” koji je radila saradnica potpisana kao M. Milišić, na koji je Čudić reagovao utukom, ne sporeći duhovno mesto koje životinje zauzimaju u duhovnoj istoriji naših naroda još od Vuka i Kopitara, ali pitajući se (s pravom) zašto se kitimo tuđim perjem, pa objavljujemo “Baskervilskog psa” kao da je naše gore list, kad imamo domaćih pasa koliko nam književni psetarnik ište, tu su: Ne budi zaspale pese, Ubij govorljivog psa, Pas, psa, psu, Religija psa, i predlažući Spuciću da oforme jedinstvenu životinju, po receptu Ibrahima Hadžića. Spucić uzvraća odgovarom (koji je priredila M. Milišić) na infamne optužbe, pozivajući se na zakon o uzgoju špageta, rekavši između ostalog da je jedinstvena životinja već oformljena – to je naravno vuk koji puši lulu. Čudić uzvraća udarac filozofskim pitanjem “Zašto uopšte postoje patke”, otkrivajući da se iza Spucića krije Milan Milišić, dočim saradnica istog prezimena uopšte ne postoji. Ali, onda je došlo leto, Milišiću je bilo više do sunčanja i kupanja nego do polemike, tako da je zauvek propuštena šansa da se neke stvari defintivno raščiste u našoj životinjskoj književnosti. Parodija polemike uključila je i mnoge druge oblasti u svoj domen: budalaste naslove, temu kao presudan kvalitet književnog dela, birokratski pristup duhu koji nameće podele po fiokama, ali i samu ideju istorije nacionalne književnosti koja se piše pod zastavom nacionalnog holizma na kojoj stoji parola “Sve se sliva u naš levak”.

Ostali samo dugmići: Slobodan Rakitić, nakon obrade
Photo: geociti.es

Vinaverovski duh izbija i iz ciklusa pesama “Kako oživeti tradiciju” gde se Čudić poigrao klasicima naše poezije, parodijski, u želji da sačuva živu glavu pred tradicionalistima koji mlate svud naokolo tradicijom pretvorenom u pendrek. To su mahom pesme silom prilika učene u detinjstvu, koje u nama žive, a Čudić je kako sam priznaje u istrazi, pribegavao “prepravljanju, ili kvarenju tih stihova, kako bih ih oživeo i uz njih i sam živ ostao”. Jer tradicija nije mrtvo slovo na papiru, svetinja koju treba celivati i klanjati joj se, tradicija je živa, ali samo u onoj meri u kojoj smo mi živi pred njom. Bez “žive veze sa stvarnošću” koju je Čudić tražio, tradicija je samo spomenik kulture, poprilično skamenjen i mrtvosan. Braneći se od optužbi za napad na tradiciju, Čudić kaže da se ne ruga tradiciji, već njenim lažnim čuvarima i “onome što oni tako neinteligentno čuvaju i brane”. Jer parodija dokazuje da je predložak živ i zdrav i da, bogu hvala, ima još nešto da kaže onima koji su došli posle njega. Čudić se bacio na oživljavanje metodom usta na usta i stih na stih Ljermontova, Šantića, Jakšića, Zmaja, Ćopića, ubacujući njihove pesme u današnji, mahom politički kontekst, uz minimalne intervencije, pa Zmajev izdajica postaje mirovnjak, a Karadžić i Milošević u duetu poručuju: “Padajte, braćo! Plin’te u krvi!”; ali i drugi konteksti su prisutni, pa tako Šantićevo opevanje naših lepota praktikovano na primeru Boke, a u svrhu poziva na nacionalno oslobođenje (da bismo robovali svojima), Čudić prepevava ovako:

Naša mila boco, nevjesto jad-rana,

Otkrivaš nam nebo ko od modre svile,

Ljepša si od svake kelnerice vile

I svetlija si od njenog đerdana.

Spuštanje Boke u bocu dovodi do depatetizacije nacionalnog zanosa (koji, paradoksalno, često radi na pogonsko gorivo sa visokim procentom alkohola), a poprilično razgledničko rodoljublje, u svakom slučaju dosta sumnjiva emocija, ustupa mesto konkretnoj ljubavi prema dobroj kapljici, tako da se Šantićev vrhovni ideal - zlatna sloboda, na kraju volšebno preobražava u marku pića – Zlatnu Slobodu (verovatno rakijica, rođaka Žute ose po maliganskoj liniji). Ako je nacija zamišljena kategorija, ne zato što misli već zato što je imaginarna, alkohol je prilično opipljiv i pitak. A pesnik je onaj ko nam otkriva stvarno i postojeće, a ne onaj ko nam stereotipe podmeće kao poeziju. Kome je to banalno, neka konsultuje, primera radi, Herbertovu pesmu “Pijanci”.

*Pogovor za knjigu Predraga Čudića “O prirodi stvari” koja uskoro izlazi u izdanju Levog krila; tekst je nastao na rezidencijalnom programu u Splitu koji organizuju udruga Kurs i književna mreža Traduki

*Nastavak feljtona u sredu, 22. aprila

star
Oceni
2.72
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV