Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Feljton: Vodič kroz delo Predraga Čudića (9)

Sve je tako pusto, samo revolucije nema

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photomontage: Azazel

Vrlo brzo postaje jasno da od uništenja starog sveta nema ništa, sve je ostalo isto, samo su stvari dobile drugačiji razmeštaj, promenile su vlasnike, privilegovana buržoaska klasa je svrgnuta da bi se očas stvorila nova, crvena buržoazija. Oslobođenje čoveka se ispostavilo kao pusta tlapnja, jer se strast posedovanja ne može iskoreniti. A ni sa drugim strastima stvar iskorenjivanja ne stoji ništa bolje. Estika je oslobođenje shvatila isključivo kao seksualno oslobođenje i zadovoljenje sopstvene žudnje, pa neprestanim erotskim aluzijama unosi komične efekte u visokoparni ideološki govor drugova

Šta je šta

U drami “Šta je šta”, imeniku stvari u slikama, ponovo imamo posla sa materijalistima i materijom, ali nešto drugačije vrste. Ostajući u žanru farse, Čudić menja izražajna sredstva, odustaje od stiha i vraća se malo davnijem periodu – oslobađanju Jugoslavije od nacističkog okupatora i uspostavljanju nove, komunističke vlasti u jednom malom gradu na severu Vojvodine.  Ovo veselo pozorje u šest slika na početku se odvija u enterijeru sinagoge, gde se tragovi zidnog slikarstva prepliću sa parolama novog doba, a na sredini scene stoji velika piramida stvari koje su pre deportavanja Jevreji sklonili u svoj hram. Među ostacima jednog sveta našli su se tvorci novog sveta, tek izašli iz rata, Milašin Stokuća zvani Đokica i Đokica zvani Milašin, Nada zvana Vera; zatim lokalni meštani: frizer Srećko, fotograf Joža, njegov foto-model Estika, a nad svima njima lebdi duh onog odozgo, svevideće oko druga Duše. Predstavnici novog poretka prave inventar stvari koje su ostale iza žrtava holokausta, a sad pripadaju narodu i njegovim ovlašćenim predstavnicima. Nema više privatne svojine, sve će biti zajedničko, kako kaže drug Milašin: “Zdravlje će biti narodno, a ne lično i pojedinačno!” Novi poredak zahteva i nov jezik, novo imenovanje stvari starog sveta, pa tako sedmokraki svećnjak dobija ime – popovski rogovi, ormar za preznojavanje – parni ugnjetač ili mračnjača, četvorostanična kupka – parne obmane, a lupa – ljaguška-laguška. Imenovati svet znači stvoriti ga, a novi nazivi koje stvari dobijaju u ritualu koji ima nečeg magijskog u sebi, stvoreni su u skladu sa novom ideologijom. Nov svet imenovaćemo sami, ali taj svet i nije baš tako nov kao što izgleda na početku komada. Sudar novog i starog neminovno proizvodi komične efekte, pa mladi Đokica kad se sretne sa lupom, zaključuje: “Mamicu im nazadnjačku! Ovim su oni izigravali čudotvorce! Držali narod u neznanju!”, a potom, gledajući starež svuda oko sebe, predlaže “minut smeha nad zabludama prošlosti”.

Photo: sumedija.rs

Međutim, kako drama odmiče, smeh jenjava, stvari se menjaju, tačnije - akteri drame se menjaju, stvari ostaju iste, samo menjaju svoje vlasnike. Kao što se u “Mat’rijalistima” promenom scenografija predstavljala promena materijalnog stanja familije Tvrdić, tako se ovde promenom kostimografije postiže sličan efekat. Stvari koje su u početku ležale u sinagogi postepeno počinju da se pojavljuju na likovima drame, revolucionarni moral popušta, a predstavnici naroda dozvoljavaju narodu da oseti blagostanje posredno, preko svojih predstavnika. Jedino Srećko ostaje izvan te podele imovine, on je zadovoljan onim što ima, ne želi ništa tuđe, što vremenom postaje dovoljan razlog za sumnju. Nije dobro izdvajati se iz gomile, pogotovo kad gomila čini nešto nečasno, maroderski, onaj ko pristane je saučesnik koji će čuvati tajnu, onaj ko sve vidi a odbije da se uključi u otimačinu postaje nezgodan svedok. Srećko ovde pomalo liči na Gavrilovića iz Sterijninih “Rodoljubaca”, iako je svedok svih nepočinstava, ostaje prilično neutralan, ili u krajnjem slučaju rezoner koji samo kritički komentariše događaje, recimo razarajući neumoljivom logikom bajkolike priče o Staljinu. Dijalog o dodeli kuća zaslužnima poprima apsurdne razmere, jer je sve izokrenuto naopačke:

MILAŠIN: Sutra će već navaliti narodne mase! Nekom zatreba kuća, ja potpišem i kuća je tvoja! Ti revers, ja potpis i useljavaš!

SREĆKO: Tuđe kuće su uklete, meni ne treba ništa!

MILAŠIN: Ti još nisi raščistio sa praznoverjem, veruješ u vradžbine!

Postavlja se problem raspodele stvari narodu, kako podeliti plen, po kojim kriterijumima. Tu se ističe Đokica sa specifičnim shvatanjem demokratije: “Ja predlažem bacanje s drveta! Popnem se na onu lipu napolju i viknem: jedne muške pantalone, braon! Bacim, pa neka se bore, kome treba – izboriće se! To je, drugovi, demokratija!” Usred čitavog zamešateljstva oko podele stvari, svaki čas na scenu upada Heliodor Hrdlička, upravnik pošte, sa telegramom od druga Duše, oni odozgo traže najbolje komade nameštaja, opisane precizno kao da ih upravo gledaju nedremanim okom. Kada se malo okuraži pićem, Srećko podigne glas protiv ove pojave: “Leteći ćilimi su nespojivi sa naučnim pogledom na svet. Nekoliko pravih persijanera je odletelo bez zbogom!”, na šta mu Milašin uzvraća: “Odleteli su, ali gore, gore, druže!”

Vrlo brzo postaje jasno da od uništenja starog sveta nema ništa, sve je ostalo isto, samo su stvari dobile drugačiji razmeštaj, promenile su vlasnike, privilegovana buržoaska klasa je svrgnuta da bi se očas stvorila nova, crvena buržoazija. Oslobođenje čoveka se ispostavilo kao pusta tlapnja, jer se strast posedovanja ne može iskoreniti. A ni sa drugim strastima stvar iskorenjivanja ne stoji ništa bolje. Estika je oslobođenje shvatila isključivo kao seksualno oslobođenje i zadovoljenje sopstvene žudnje, pa neprestanim erotskim aluzijama unosi komične efekte u visokoparni ideološki govor drugova.

A kad dijalozi stignu do Marksa, Engelsa, kapitala i “Kapitala”, sve se pretvara u dramu apsurda:

Photo: Stock

ESTI: Kako je potresan taj Englez!

JOŽA: Engels, dušo!

ESTI: Da, ali zar on nije Englez?

SREĆKO: Nemac, dušo, Nemac!

ĐOKICA: Mora se reći: napredan Nemac!

ESTI: A šta je radio u Engleskoj?

SREĆKO: U Engleskoj mu je bio kapital!

ĐOKICA: “Kapital” nije njegov, nego Marksov!

SREĆKO: Marksov “Kapital” stvarno nije Engelsov, ali Engelsov kapital je delimično bio Marksov!

ĐOKICA: Šta pričaš, šta bulazniš!

SREĆKO: Poznato je da su Engelsova kapitalna ulaganja u Marksa urodila plodom – “Kapitalom”!

ĐOKICA: Ti si kapitalna budala!

ESTI: Kako sam neobrazovana, drugovi, radite na meni, obrađujte ovu njivu! Vaša sam!

Propast revolucionarne ideje koja se utopila u svili i kadifi postaje tema razgovora, ali jedini koji to želi da vidi je trezveni Srećko, ostali su zatvorili oči pred transformacijom koju su doživeli, ne okreće im se pogled ka sebi, ka svojoj izmenjenoj unutrašnjosti jer bi tamo lako mogli da ugledaju sopstvenog klasnog neprijatelja, kako im se ceri u lice iz ogledala. Čudić se kroz dramu često poigrava poezijom, ubacuje parafraze i aluzije, a ovde to radi sa Bodlerom:

JOŽA: Krenuli smo za marksizmom-lenjinizmom, da bismo se probili jednom zauvek iz začaranog kruga istorije!

SREĆKO: Ali stari svet je još uvek za nas začarana šuma! Mi lutamo kroz začaranu šumu idola…

JOŽA: Čovek se kroz šumu idola kreće… kako bi rekao francuski pesnik.

ĐOKICA: Šuma lovačkih ideala!

MILAŠIN: Krstili smo ljude i stvari svetim duhom revolucije!

SREĆKO: Ali ispod novih imena vršljaju nepopravljivi elementi starog! Govorio sam: pobrkaćemo lončiće! I… pobrkali smo! Iznutra nam je nešto zamaglilo pogled, pa smo neprimetno i za nas same, rugajući se starim idolima, počeli da im se klanjamo!

Šuma simbola prometnula se u šumu idola, umesto da čovek tumači simbole, klanja se idolima, tumačenje je ustupilo mesto akciji, okrenuvši Marksovu 11. tezu naglavce: čovek više ne tumači svet, ali ga i ne menja – samo je raspored stvari i bogatstava drugačiji, ali stari poredak je živ i zdrav. Čudić se okomljuje na Marka Ristića i njegovu poemu “Turpituda”, parafrazu njegovih stihova koji govore o klasnoj nejednakosti, stavlja u usta Milašinu, predstavniku klase koja nije imala ništa a sada je osvojila sve, tako da Ristićevi stihovi dobijaju prizvuk gorke ironije: “Oni su imali svoja fabrikanja, kazaništa, unezveritete, oni su imali naše nemanje!” Ovo je skoro citat, promenjeno je samo vreme, iz prezenta u perfekat, jer se i stanje u društvu promenilo, oni više nemaju naše nemanje, ali sada smo mi oni koji imaju nemanje nekih drugih.

Photo: Stock

U drami se pojavljuje i nekoliko likova koje Čudić naziva “gluvonemim narodnim umetnicima”, njima nije dao ni glas, nemaju nijednu repliku, što nije čudno ako znamo da taj tip umetnika ne sme ni da pisne. Oni su prikazani još karikaturalnije od predstavnika narodne vlasti, kakva vlast – takva umetnost (još i gora), lišavajući ih glasa, svodeći ih na marionete, prikazao je surovo ulogu umetnika u neslobodnom društvu: oni se otimaju oko cipele, ulizuju se, strpljivo podnose muštranje, izvode svoje pantomime za vlastodršce, igrokaz koji veliče vladare. Tokom njihove predstave, na sceni se pojavljuje na trenutak Eugen Litman, predratni kućevlasnik, jedini preživeli, povratnik iz mrtvih, skoro duh, koji unosi nemir u gledaoce, ali ne zadugo. Staro je ipak umrlo, kao što reče Đokica: “Oni se neće vratiti, jer onaj ko izađe kroz dimnjak taj se ne vraća! Ako se neko i vrati, mora dokazati ko je i kako je uspeo da se vrati odande odakle povratka nema!” U poslednjoj rečenici imamo jedan od klasičnih načina poricanja holokausta, s kojim se naširoko obračunavao Žan Fransoa Liotar u “Raskolu”. Đokicini motivi za poricanje su dosta očigledni: oni koji se vrate mogli bi da traže da im se vrati i imovina koja im je oduzeta, a to se klasi koja je prigrabila za sebe tuđa dobra nikako ne bi svidelo.

Drama se okončava scenom venčanja Milašina i Esti (koja je ipak uspela da dostigne žuđeno oslobođenje), sve je izokrenuto tačno za 180 stepeni u odnosu na početak komada. Komunisti su defintivno postali buržuji, ali kao i svaki skorojević, pate zbog svojih neplemenitih predaka bez plave krvi, pa su rešili da sopstvenu prošlost jednostavno izmisle. Sada su to izdanci znamenitih porodičnih stabala, plemstvo sa viševekovnom tradicijom, nikogovići postaju kolenovići, a sve stvari koje su prisvojili nakon što su dobile nova imena, dobijaju i novi sertifikat o poreklu. Jedino je Srećko razočaran razvojem događaja i ne pristaje na sveopštu laž i falsifikovanu istoriju. Na samom kraju komada ponovo se pojavljuje Eugen Litman, dodiruje stvari, porodične uspomene i otvara sveti orman u kojem se sada baškare tomovi napredne litearuture. I zaplače, rida nad otvorenim ormarom kao nad otvorenim grobom. Čudić je maestralno prikazao nastanak crvene buržoazije u šest slika, komično, humorno, sa ubojitim cinizmom. A čitavu dramu mogli bismo posmatrati i kao preradu jedne Remboove rečenice iz “Boravka u paklu”: “Grabež je bio svrha svih ustanaka moje rase”. Paradoksalno je što je Čudićeva drama aktuelnija danas nego u vreme svog nastanka, jer živimo u vremenu kada svaki pošten intelektualac koji drži do sebe veruje da je revolucija jedino rešenje. Čudić nas upozorava da puka promena društvenih okolnosti ne može da dovede do suštinskog unutrašnjeg preobražaja čoveka, jer ne može da ukine njegovu smrtnost kao osnovni problem. Što ne znači da ne treba ništa činiti na popravljanju položaja čoveka, samo nije baš pametno proliti more krvi da bi se posle izvesnog vremena ponovo uspostavio isti poredak, navodno zauvek srušen. 

*Pogovor za knjigu Predraga Čudića “O prirodi stvari” koja uskoro izlazi u izdanju Levog krila; tekst je nastao na rezidencijalnom programu u Splitu koji organizuju udruga Kurs i književna mreža Traduki

*Nastavak feljtona u ponedeljak, 20. aprila

star
Oceni
2.26
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi