Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Feljton: Vodič kroz delo Predraga Čudića (8)

Čovek koji je ubio materiju

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Nakon niza neuspelih izuma koji nisu našli praktičnu primenu (podnožno-podložni radijator, rukavice bez prstiju, toplotne patike za čajnu garnituru, prsluk za kanarinca – univerzalan – od kanarinca do bernandinca), Kamenko je najzad uspeo da stvori nešto neophodno svetu, što će mu se isplatiti i izvesti ga iz turobnog siromaštva. Postao je “drug ništitelj”, izumitelj antiotkrića na bazi anti-energetike

Mat’rijalisti

Drama “Mat’rijalisti” nastala je od jedne stvarne vodoinstalaterske posetnice, iz takozvanog života (to je sve ono što nije umetnost). Na vizit karti je, otprilike, pisalo: Otpušavam WC šolje, popravljam cevi, menjam gumice, vršim sve vrste vodoinstalaterskih opravki i – uništavam materiju po sopstvenom patentu. Kakvo je to čudo? – začudio se Čudić. Zar materija ne kruži, samo menja oblike, ali je suštinski neuništiva? Kako to sad – uništava materiju? I još po sopstvenom patentu? I to usred sveta dijalektičkog materijalizma. Drug Đavo je izgleda došao po svoje, i to u obličju običnog majstora, svetu se loše piše. Čudić polazi od ove književne činjenice koja je, pukom igrom slučaja, zalutala u realnost, stvara svog junaka Kamenka Tvrdića, propalog studenta koji u slobodno vreme, kojeg ima na pretek, pravi svoje izume za izlazak iz krize, kako lične, pojedinačne tako i društvene. Kamenku se pridružuje cela jedna menažerija iščašenih likova – supruga Staka, sveže zaposlena inspektorka, tast Bogdan, tašta Bogdanka, neizbežna tetka Daša (supruga sada već blaženopočivšeg lekara Vladislava Demagogenka, kojeg smo upoznali u “Životu bez muke”), predstavnici stanodavca Grubisavljevića u čijem stanu živi bračni par Tvrdić – gospođa Nevena i čika Milutin, Kamenkov prijatelj Avgustin, slobodni mislilac u viru svakodnevne honorarne borbe za lični standard, i čitav niz Dašinih bliskih i pomalo intimnih prijatelja, svi odreda na visokim položajima. Čudićevi junaci žive u nemogućim okolnostima, upadaju u bizarne situacije, koje su, paradoksalno, tim bizarnije što su verovatnije i sasvim realno moguće u svetu koji ih okružuje, van drame. Dodatni utisak pomerenosti tog dramskog sveta Čudić je postigao uvođenjem stiha kao načina izražavanja svojih junaka. Kako kaže Bora Ćosić, Čudić na pozorišnu scenu “dovodi svoj uvrnuti personal koji i ne bi izgledao toliko nezdrav, nakrivo nasađen, ‘blesav’, da se ne izražava jezikom rimovanih nepodopština”.

Photo: Rosalind Solomon

Čudić svoj stari pesnički postupak – spajanje nepoetskih tema i likova sa vezanim stihom – ovde proširuje na čitavu dramu. Njegovi junaci se bave isključivo svakodnevnim problemima, nema tu ničeg osim muke preživljavanja i borbe za viši standard, svađaju se i sukobljavaju oko ordinarnih stvari, svakodnevnih tričarija koje život znače a nisu pozorišne daske, dovijaju se i snalaze kako znaju i umeju – i sve to u pravilnom, rimovanom stihu. Sve je istovremeno i potpuno normalno, uobičajeno, svakodnevno – i potpuno nadrealno, iščašeno, izglobljeno. Kako kaže Bora Ćosić, kojem je književna obrada sumanutog svakodnevlja više nego bliska: “Ovde se odvija suludost tzv. ‘normalnog’ života, uobičajene situacije, uhodanog društvenog scenarija. Upravo u toj prividnoj normalnosti Čudić pronalazi svoju veselu korozivnost.” Čudićevi junaci se ponašaju upravo u skladu sa pravilima društvenog scenarija, sa ulogama koje su im dodelili društvo u kojem žive i pisac koji ih je izmislio. Ta pravila u ovom kontekstu podrazumevaju svakodnevnu borbu za izlazak iz krize (koja je večna, ali to Čudićevi junaci ne znaju), u jednom svetu koji je savršeno normalan i potpuno uvrnut. Otuda scena podstanarskog useljenja u stan koji je već pretrpan nameštajem, pa kad Tvrdići ubace svoje stvari – sve se duplira: imamo dva šporeta, dva kuhinjska stola, dva frižidera. Ovakva scenografija jednostavno zahteva stvaranje iščašenih situacija i sumanut govor, u stihu. Ili kad tetka Daša, koja ne može da prežali svog pokojnog muža, odliva njegovu bistu u više primeraka i jedan pokušava da proda svojim rođacima. Izlazak iz krize podrazumeva da su sva sredstva dozvoljena. Kamenko će taj pokušaj trgovine prokomentarisati replikom glede Teče: “On nam je sad ko kućni bog!”, prizivajući pesmu “Tuđina” iz “Druga Đavola” u kojoj pesnik, sveže useljen u novi stan, priziva “tuđe Lare”. Čudić stvara humorne efekte i pomoću tzv. kič estetike, koju je Bora Ćosić istrajno koristio, pa se poigrava budalastim neznanjem svojih nadobudnih junaka. Tako Milutin čita spisak stvari zatečenih u stanu, pravi popis imovine, da ne bude neke zabune kasnije, ali ta lista za revers povremeno pređe u epski deseterac, rezervisan za junačke pothvate:

Za odelo, za veš i ostalo,

Dve vitrine od braon furnira,

Sa osam su građene polica

Od kojih je jedna sva u staklu.

Photo: Alejandra Laviada

Depatetizacija deseterca nije mogla dalje da ode. Kad se Milutin zbuni u čitanju spiska, gospođa Nevena ga opominje:

Čitaj kako je napisano

Kao što reče naš stari Lav!

Da, Lav Stefanović Nikolajević!
Pardon, Vuk Nikolajević Karadžić!

Na ovaj galimatijas nadovezuje se Milutin koji ispravlja svoju neuku suprugu:

Pobogu, ženo!

Vuk Nikolajević Tolstoj!

Čitavu ujdurmu sa popisom stvari Kamenko će prokomentarisati čitajući stihove iz knjige Milete Jakšića (jer Kamenko nije samo neuspeli pronalazač, već i pesnik, tek pomalo):
Stvari koje su prošle, gde su one?

Ako su žive, ako ih još ima,

Videćemo ih kad prođemo i mi,

Kada budemo jednom došli k njima!

Čeoni sudar visokog i niskog, toliko karakterističan za Čudićevo delo, neprestano stvara nove efekte i pronalazi nove načine da se ispolji. Drama u stihu, zbog svoje forme i šireg obima, daje i veće mogućnosti da se ovaj postupak razmahne. Kad Kamenko najzad dođe do svog velikog izuma i štampa vizit-kartu na kojoj se predstavlja kao “čovek koji je ubio materiju”, Staka ga pita koliko je koštalo štampanje silnih posetnica, a Kamenko odgovara stihom (a kako bi drugačije), parafrazirajući Đuru Jakšića:

Dosta sam grešio, dosta patio,

Mnogu sam gorku čašu popio…

Đurini patnički, bolno ispovedni stihovi, prepuni romantičarkse patetike, izmešteni su u kontekst svakidašnje borbe za hleb nasušni, preko “uništavanja materije po sopstvenom patentu”. Svoj pronalazak Kamenko nije prijavio Zavodu za patente, ali ga efikasno primenjuje, jer je izumeo metod da ostvari negaciju svega postojećeg, i to uz garanciju. Nakon niza neuspelih izuma koji nisu našli praktičnu primenu (podnožno-podložni radijator, rukavice bez prstiju, toplotne patike za čajnu garnituru, prsluk za kanarinca – univerzalan – od kanarinca do bernandinca), Kamenko je najzad uspeo da stvori nešto neophodno svetu, što će mu se isplatiti i izvesti ga iz turobnog siromaštva. Postao je “drug ništitelj”, izumitelj antiotkrića na bazi anti-energetike, koji svoj pronalazak slavodobitno obznanjuje stihovima:

Mala kutija velike kutije,

Šta bude – bude, šta ti je – tu ti je!

Do najsitnije bakterije

Živela smrt materije!

Nigde je više neće biti,

I dušu ću joj uništiti!

Photo: foundshit.com

A šta se, najzad, krije iza tog uništenja materije koje prkosi zakonima fizike, šta je taj izum koji radikalno menja život svom pronalazaču? Da bismo odgovorili na ovo pitanje moramo se spustiti, ni manje ni više, sa olimpskih visina metafizičkih pitanja – na dno septičke jame. Kamenko brižljivo krije tajnu svog izuma od mušterija, ali je otkriva drugim licima u drami, pa saznajemo da se radi o najobičnijoj živi koja ima moć da prokopa tunele, da pronađe sebi put kroz zemlju i beton i da za sobom povuče svu materiju (srpski: govna). Velika tema materije i njenog održanja, rušenje zakona prirodnih nauka i dijalektičkog materijalizma, uzvišena rasprava o prvim i poslednjim pitanjima – sve je to završilo u sengrupu, među izlučevinama. Od čoveka koji je napisao “Himnu javnom nužniku” ništa bolje se nije moglo ni očekivati!

Ali tajnu Kamenkovog genijalnog izuma otkrivamo tek u trećem činu. U prvom se naš junak pašti zbog neuspeha, traži način da mu svane, u međuvremenu se druži s Avgustinom, pati zbog ljubomore prema Stakinom šefu, nabavlja kućne potprepštine ispod tezge od preprodavaca iz istočnog lagera. I sluša vesti sa radija, koje u nadrealističkoj igri zvukom i smislom, ovako izgledaju, tj. zvuče:

Pileće meso na Petlovom brdu!

Otkad je ova studen pseća,

U Šumicama sve manje drveća!

A službeno lice pogrebnog preduzeća, kratku izjavu lutajućem reporterijeru radija, koristi da proturi reklamu:

Kad novčane podnosite žrtve

Našim cvećem obradujte mrtve!

Photo: Stock

Drugi čin je neka vrsta međuigre koja to nije, radnja se odvija dve godine pre prvog čina, u jeku energetske krize, u redu za naftu i lož-ulje ispred benzinske pumpe. Tu se upoznaju Kamenko i Staka, romantično, držeći u rukama prazne kante koje teže punoći. Sevaju prve varnice između njih dvoje, ljubavne i srećom bezopasne po natankovano gorivo za ogrev, dok se Kamenko udvara sasvim u skladu sa mestom gde je upoznao svoju buduću ženu, evo šta ostade od čuvenog soneta Pjera Ronsara koji, očigledno, nije znao za naftu:

Isto ko nafta neke žene

Čekaju da im skoče cene.

Dok se pristojnost sa strašću bori

Kao lož-ulje život nam gori!

Proći će mladost – bićeš stara,

Postaćeš šaka običnog gara.

Tako se rađa ljubav na lož-ulje, koja se zapečati Kamenkovim velikodušnim ljubavnim gestom, didaskalija ne laže: “Kamenko svoje sledovanje pretoči u Stakinu kantu kao izraz posebne simpatije i trajnije veze”. Veza erosa i energosa ne prestaje ni posle smrti, tako tetka Daša osim u kante, toči naftu i u urnu sa pepelom svog pokojnog muža (jer urna navodno ima duplo dno, zlu krize ne trebalo). Eto šta Čudić radi, jednu običnu scenu iz doba stabilizacije i samoupravljačkog života, kakvoj je i sam prisustvovao, samo malo pojača, hiperboliše, i dobije potpuno uvrnutu scenu u drami. Toliko je književne građe oko nas, samo čeka na majstora da je podigne sa imaginarnog dna i pokupi, na nekog sa svežim pogledom ko nije gadljiv na tzv. prolazne pojave (koje ne prolaze), da ih prebaci u novi kontekst i pruži im preko potrebnu milost uobličenja.

Photo: Samantha Tran

Ljubavne zgode su samo jedna epizoda naftne čekaonice, ovde je sve dato u parodijskom ključu, prodavac sa benzinske pumpe prikazan je kao predsedavajući konferencije, pumpa je govornica iza koje staje jedan po jedan čekač kad se obraća svojim sapatnicima iz reda, čak i čekanje u redu za gorivo poprima dramaturgiju sastančenja, poredak se održava po vertikali – kako je gore, tako je dole (samo mnogo gore). Ovaj čin kasnije je našao svoje odjeke u “Bajci o čoveku” o kojoj smo već govorili (tj. ja, ova množina se stalno ubacuje, izgleda da je nepoznat neko izvršio kolektivizaciju pogovornog subjekta), nema solidarnosti između građana, čovek je čoveku vuk, pogotovo kad se otimaju za ogrev usred ciče zime, a prodavac tužno zaključuje:

Svak deluje iz svog budžaka,

Iz egoističnog, nesvesnog mraka!

Radnja trećeg i završnog čina odvija se neposredno nakon radnje prvog, Kamenkov izum je vrlo tražen na slobodnom, mada pretežno sivom, tržištu, što dovodi do promena u životu Tvrdićevih, koje se najjasnije vidi po scenografiji njihovog stana, koja iz scene u scenu postaje sve luksuznija. Ostvarenje svog američko-socijalističkog sna Kamenko ukratko sumira: “Od govana sam stvorio – zlato”, što je parafraza estetičkog gesla Vaskrsija Mudića “Zlatom počnem, govnom zapečatim”, samo prebačena na teren poslovanja i ekonomije. Raskošan život, skupe stvari, putovanja – to je sada lifestyle familije Tvrdić. Komična je scena u kojoj tetka Daša govori o svom putovanju u Pariz, gde je obišla najveću parisku znamenitost – stan Dare Švorcanke, supruge direktora deviznog sektora, i turistički razgledala njen način života. S druge strane, Daša ne mari mnogo za uobičajene destinacije, a u prvi plan ističe isključivo stvari od životne važnosti:

Gorgonzola, rokfor, belpaez,

Žderao si tamo kao knez!

(…)

Nisam htela ni da priđem blizu

Luvru, kad sam bila u Parizu!

Idiličnu sliku skorojevićkog sveta iznenada remeti poseta dva druga u plavom, koji u svim prisutnima, celoj široj porodici Tvrdićevih i neizbežnom Avgustinu, izazivaju osećaj krivice, pa se drugovi ponadaju da će prebaciti normu. Međutim, zašto su došli otkriva se kad prvi policajajac postavi sudbonosno pitanje: “Ko ovde muči materiju?” Ispostavilo se da Kamenkov izum, koliko god bio koristan klijentima, ima i određene nuspojave i kontraindikacije. Živa očisti septičku jamu i sa sobom povede svu materiju, ali putevima koji vode u tuđa dvorišta i bunare, što je izazvalo epidemiju nezapamćenih razmera. U trenutku kad postaje jasno da se našao na meti zakona, i da će završiti u zatvoru, Kamenkova najbliža porodica reaguje sasvim u skladu sa svojim oportunističkim karakterom:

Photo: Facebook

BOGDANKA:

Što da se vrati, svima bi prijalo

Da odleži i on tamo malo!

BOGDAN:

Oduvek je bio neukrotiv…

Taj je uvek imo nešto protiv…

DAŠA:

Ako treba, ja ću da svedočim,

Skoro mi je izvadio oči,

S tim izumom za uštedu ulja,

On je, druže, prevejana hulja!     

Jedino Staka staje na stranu svog nesrećnog muža. Kamenkov san se ruši kao kula od članskih karata, a bio je nadomak rešenja sveopšte krize, bar u delu koji je sebi zacrtao. Čudić je na kraju drame zatvorio krug, a krizu proglasio večnim stanjem, suštinski nerešivim. Niko ne bi bio srećniji od Čudića kad bi se ispostavilo da su njegovi stihovi, kako u ovoj drami tako i u pesmama, dnevno-politički i prolazni. Nažalost, uvek nekako ispadne da nema ništa trajnije od najprolaznijih stvari i pojava.

*Pogovor za knjigu Predraga Čudića “O prirodi stvari” koja uskoro izlazi u izdanju Levog krila; tekst je nastao na rezidencijalnom programu u Splitu koji organizuju udruga Kurs i književna mreža Traduki

*Nastavak feljtona u petak, 17. aprila

star
Oceni
2.40
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV