Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Feljton: Vodič kroz delo Predraga Čudića (7)

Laža socijalizma i Paralaža nacionalizma

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Vitez Patriota, pesnik s tri života: Milovan Vitezović, prilagodljiv svakoj podlozi
Vitez Patriota, pesnik s tri života: Milovan Vitezović, prilagodljiv svakoj podlozi
Photo: Tanjug

Čudiću nije mogla da promakne promena udvoričke paradigme, dojučerašnji čauši bratstva i jedinstva (u koje nisu verovali) svoje slavopojke su naglo preusmerili na svoj rod i naciju. Nešto se na tržištu ljudskih duša promenilo, pa su prodavci svoju robu počeli da prilagođavaju nastupajućem vremenu. Čudić detektuje trenutak kad Laža socijalizma postaje Paralaža nacionalizma i smešta taj prelomni događaj u pesmu

Pred našim očima defiluje cela menažerija Čudićevih smešnih junaka, tu je tužni vitez Knjiški Moljac koji živi u haosu knjiga kao zarobljenik-dobrovoljac, nezajažljivi Voja Meza – “Od pejzaža obožava/On, do bola,/Sve doline i brdašca/Švedskog stola”, pa Tata Brada koji u savršeno čistom tanjiru vidi sjaj porodičnog kruga, Hrabri Tronja koji krene u poteru za strašnim zmajem a istera pesnika Svaštojeda, pa čitava serija cirkuskih umetnika, od klovnova do akrobata od zanata. Poseban ciklus pesama posvećen je Budiši i njegovim malim snovima pred buđenje. Šta sanja mali Budiša? O čemu inača sanjare dečaci, svaki san je nova pustolovina, a Budiša postaje neko drugi u snu, menja likove i zanimanja i otkriva svet, u celini i u pojedinostima. U jednom snu postaje pan Mrzislav Mrzovoljski, vitez od Zle Volje, koji je toliki namćor da ga je mrzelo da nauči maternji jezik; u drugom dospeva u svet u kojem su oživeli junaci iz knjiga (što mu rešava i neke konkretne životne probleme: “Ta što da čita, knjige da ganja,/Lektiru Budiša, prosto, prosanja!”); u trećem je svetski putnik koji stiže do polutara gde se magnetne sile za njega bore, u četvrtom postaje krotitelj zmija, u petom donski Kozak, gusarski kapetan… Nema kraja Budišinim transformacijama. Čudić ne bi bio Rableov učenik kad ne bi ubacio gozbene slike čak i u poeziju za decu. U jednoj pesmi Budiša sanja da je postao baštovan koji gaji samo jestivo cveće (jadno cveće, šta si dočekalo, da te Čudić u tanjiru služi):

Ta nije čovek samo zbog jela,

Al’ pohovana ruža bela,

Bila bi, ipak, lepa – cela

Za jezik isto kao za oko,

Pa hrizantema ko mortadela,

Pa one tako ljupke frezije,

De, probaj slobodno, zamezi je!

Dosta je cveće bilo duševna hrana, vreme je da se nabode na čačkalicu i nahrani groteskno telo. Ali, ne gleda Budiša samo u pjat sa usoljenim georginama i dinstanim karanfilima, ume on da podigne glavu i gore, ka noćnom nebu osutom zvezdama, da se do trepavica i zenica pogruži u noć koja ima čudesnu moć da skrije okolinu i otkrije beskraj. Pa posle veruj onima koji kažu da čuda ne postoje!

Kada se kosmos treptavog sjaja

Nasluti kao svet bez kraja

Budišu hvata nešto ko seta.

Oh, kako setan očima šeta,

Pa zatim nekakvo čudno divljenje

Ta veliko je ovo življenje,

I on je srećan i velik sve dok,

Sve dok je čuda svetskog svedok!

Koga zanima u čemu se sastoji veličina čoveka, neka čita Čudićevu poeziju za decu od 7 do 107 godina.

Čudić je napisao i dramsku poemu “Dugme lutalica” koja je poslužila kompozitorki Ivani Stefanović kao libreto za prvu radio-operu za decu. “Dugme lutalica” ima prstenastu strukturu, liči na kineske kutije, kad otvorimo jednu, u  njoj je druga (samo manja), u drugoj treća (još manja) i tako redom. U prvom prstenu je utopijska zemlja kojom vlada knez Hranislav koji je svoju idealnu državu – izmislio do sitnica. U njoj “svako živi ko da sanja/Na večitom času blagostanja”. Hranislava zatičemo kako se prežderava za carskom trpezom, u društvu dvorana i ostalih udvorica. Pokretač radnje je prepuna Hranislavljeva trbušina – toliko se prejeo da mu je otpalo zlatno dugme sa prsluka i odlutalo u mišju rupu, u carstvo tame. Potraga za dugmetom ne uspeva, a radnja se premešta u sledeći prsten – mišje carstvo kojim vlada knez Mišomor, vrhovni glodar. Zlatno dugme je idealna kruna za Mišomora koji se proglašava kraljem (kad mu je već kruna pala s neba), i organizuje slavlje na kojem se njegovi podanici toliki obloču i utonu u pijani san, da dođu bubašvabe, ukradu dugme i odnesu ga u Buba-dvor gde stoluje glavni švaba među bubama – knez Mravomor. Zlatno dugme, do malopre mišja kruna, postaje štit za Mravomorov nežni stomak i tako rešava ključni, vekovni problem svih bubašvaba: “Moj narod je prirodno napaćen/Što mu je knez zlatan nepozlaćen”. Eto povoda i za bubašvablje slavlje, koje se završava kišom i propratnom poplavom koja izbacuje dugme baš ukraj mravinjaka. Tu stižemo do poslednjeg prstena dramske poeme – mravi proglašavaju dugme (bivšu mišju krunu i bubašvablji štit) za svoju zlatnu lađu, ukrcavaju se i zaplove “s pesmom/Kroz baštenske leje,/Preplovili tri barice/Ispod orhideje” da bi se nesrećno nasukali na baštensko blato. I tu se priča zaokružuje, vraćamo se na početak, u prvi prsten od kog smo i krenuli u ovu malu pustolovinu sa našim dugmetom lutalicom – kneževski baštovan Milovan otkriva dugme i kači ga kao orden na svoju radnu bluzu (kad se već knez Hranislav nije setio da ga odlikuje za zasluge na radu). Na kraju se dugme vraća pravom vlasniku, Hranislavu koji Milovanu održi kratku lekciju o vlasništvu i sreći:

Photo: Jeannette Oerlemans

De, ne plači, Milovane, mani sad to,

Al’ upamti, ne mož’ svak’ da nosi zlato!

Nije sreća, Milovane, sve što sjaji,

Za kaznu mi zlatan čičak ti odgaji!

Dok Milovan ukršta nepoznato i poznato, tražeći čičkasto zlato, poema se okončava monologom dugmeta ex lutalice, žalopojkom nad tužnom dugmećom sudbinom:

Bejah kruna, bejah oklop, zlatna lađa,

Nema sreće ko se kao dugme rađa!

Od zlata sam, al’ bez sreće, peh do peha,

Bolje prođe u životu brat od pleha!

Brat od pleha sa prosjačkih skromnih rita

Bezbrižno po svetu ludom s gazdom skita!

Photo: optimum-capital.com

“Dugme lutalica” je specifičan pozamanterijski artikal – dugme sa duplim dnom. Ispod dramske poeme za decu krije se satirička alegorija, koja referira i na socijalističko društveno uređenje, ali i na podeljenost čovečanstva na države i nacije, svako u svom toru i oboru sa svojim ovnom-predvodnikom na čelu, kao i na vrednosnu lestvicu koja važi za sve poretke sveta, a na vrhu te lotre nalazi se - zlato. Zato monolog dugmeta ima poučan karakter, ali nije to jeftina pedagogija na kakvu smo navikli, već kratka lekcija o tome da istinske vrednosti postoje, te da se ne mora verovati na reč bilo kom ideološkom poretku koji se zasniva na moći i novcu.

Ali ima Čudić i jednu pesmu koja nema duplo dno, ali joj zapravo nedostaje ono prvo dno namenjeno deci. To je pesma “Kritika izveštačenog rodoljublja” objavljena u knjizi “Smešni junaci”, a govori o dva pesnička barda: jedan je “Rodoljub Puslica – pesnik sa dva lica”, a drugi “Vitez Patriota – pesnik s tri života”. Junaci jesu smešni, pa se uklapaju u naslov knjige jedan kroz jedan, ali pesma je ipak više namenjena odraslima nego deci. Doduše, pesma je objavljena 1983. godine, deca su imala vremena da iz nje nešto nauče, baš kao i odrasli, ali se ispostavilo da nisu bili raspoloženi da pohađaju Čudićevu školu života s mukom. Težili su životu bez muke, pa su tu neveselu nauku učili od pesnika kao što su Adam Puslojić ili Milovan Vitezović (svaka sličnost s Čudićevim bardovima je zlonamerna), ili Mantija Blebećković, Rajko Otrov Nogo, Zlobodan Mrakitić, Umilan Komnenić, Ljubislobivoje Kršumović, itd itd, spisak je dug skoro kao lista žrtava poslednjih ratova. A onda se ispostavilo da su ih njihovi učitelji rodoljublja spremali za klanicu. Teško je utvrditi šta je opasnije za jedan narod: da čita loše pesnike a dobre demagoge, ili da ne čita dobre pesnike koji ga upozoravaju na opasnost. Jedno je sigurno: kombinacija obe varijante vodi u sigurnu propast.

Photo: Phyllis Galembo

Čudiću nije mogla da promakne promena udvoričke paradigme, dojučerašnji čauši bratstva i jedinstva (u koje nisu verovali) svoje slavopojke su naglo preusmerili na svoj rod i naciju. Nešto se na tržištu ljudskih duša promenilo, pa su prodavci svoju robu počeli da prilagođavaju nastupajućem vremenu. Čudić detektuje trenutak kad Laža socijalizma postaje Paralaža nacionalizma i smešta taj prelomni događaj u pesmu. Rodoljub Puslica se prvi istakao:

I onda je u svom poznatom letećem padu

Zakliktao pesmu vitku kao trupac

O tome kako je on najrodoljubiviji

Rodoljubac!

U nevezanom stihu, nepovezanoj ideji

Stao je temeljno, temenito da bleji;

Mađioničar nevezanog stiha i smisla

Kao da vadi pokisle trikove iz šešira

Zulufasto čudo u svom čudnom plemenu

Izmislio je pesmu o gradu na temenu!

Na drugom kraju grada, njegov sabrat po poltronstvu, osetio je isti duh vremena (eufemizam za ono što misle “oni ozgo”, da se poslužimo Nogom):

“Satiričar elegične fizionomije –

Pesnik probranih reči” – kako to dobro zveči!

U drugom kraju grada istog trena

Skovao je deset rodoljubivih katrena!

O, gde je samo našao te reči?!

Te reči što ruše pravila gramatike –

Da li je sve žrtvovao zbog dramatike?

Čudić je nepogrešivo uhvatio trenutak kad su komesari počeli da svlače svoje uniforme i da navlače monašku rizu. Zatvorio je zloduh vremena u svoju pesmu kao u bocu, bacio je u čitalačko more, pa ko otvori i pročita, može mu biti od pomoći. Ostalima, ni bog ne može da pomogne.

*Pogovor za knjigu Predraga Čudića “O prirodi stvari” koja uskoro izlazi u izdanju Levog krila; tekst je nastao na rezidencijalnom programu u Splitu koji organizuju udruga Kurs i književna mreža Traduki

*Nastavak feljtona u sredu, 15. aprila

star
Oceni
2.11
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV