Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Feljton: Vodič kroz delo Predraga Čudića (6)

Kako ni iz čeg postane kuče?

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Večna pitanja mene muče: Kako ni iz čeg postane kuče?
Večna pitanja mene muče: Kako ni iz čeg postane kuče?
Photo: Goran Necin

Čuđenje nad golom činjenicom da svet postoji (iako bi bilo kudikamo logičnije da ničega nema), radost koju u nama budi svaka stvar i svako biće na svetu jednostavno zato što su prisutni, kosmos u svom mikro i makro formatu, mogućnost da se ipak pristane na svet, da se kaže osana i blagoslovi božje delo, da se baci ovlašan pogled na svet i zaključi da “sve beše dobro veoma” – sve ono što u takozvanoj ozbiljnoj poeziji najčešće postane kič i pretvori se u mrtve formule “poverenja u lepotu sveta” (politički uslovljenu, što pesnik ne bi imao poverenja u lepotu sveta kad ima sve privilegije koje mu vlast daje u zamenu za poslušništvo) – nalaze svoj adekvatan izraz u Čudićevoj poeziji za decu i nas, prividno odrasl

Čudić od deteta

Pišući pogovor za knjigu “Nastrana vrana” Milana Milišića, Čudić je izrekao i nekoliko poetičkih opaski koje je delio s Milišićem, kad je u pitanju poezija za decu. Čudić kaže da je Milišić znao da “književnost za decu ne sme da ostane u ravni primenjene, stihovane pedagogije, što se često pretvaralo kod najglasnijih pesnika u demagogiju (treba voleti domovinu, Tita, braniti ih lepotom, prati ruke pre i posle jela i poštovati starije, pogotovo kad nisu u pravu, kad dave i popuju), već da njene nove puteve treba tražiti u starim receptima alegorijskih priča poput Carevog novog odelaGuliveraMalog princa i sl.” Sećajući se vremena kad je Milišić bio urednik radijske emisije za decu “Porodični krug sredom”, Čudić kaže: “Bio sam jedan od vernih saradnika njegovih emisija pišući stihove na zadate teme i u jednom smo se sasvim slagali: dečije pesme mogu biti odlična persiflaža za nešto sasvim drugo. Oblačeći u ruho dečijih pesama satiru bili smo zadovoljni što se i na državnom radiju mogu proturiti neke stvari zbog kojih deca neće biti gluplja.”

Čudićeve pesme za decu sakupljene i objavljene u svom konačnom dorađenom obliku u knjizi “Čudo od deteta” često imaju tu drugu, satiričnu dimenziju o kojoj Čudić govori. Pesma ima duplo dno, ispod nevine sadržine namenjene deci, krije se i drugi sloj značenja, ne baš tako bezazlen. Jedna od najboljih pesama ovog tipa je “Buvlja pijaca i ja” koja počinje ovako:

Mušterija jedna, jako mudra zaviruje u sutra iznutra
Photo: wordpress.com

Na pijaci buvljoj jednog jutra
Preprodavah svoje bolje sutra.

Mušterija jedna, jako mudra
Zaviruje u sutra iznutra.

Mušterija, budući inteligentna, ne veruje nakupcu boljeg sutra na reč, nego proverava kvalitet robe na tezgi, te nalazi razne falinke:

O, sramote, o drskosti prave

Iznutra vam sutra bez postave.

(…)

O, zakrpa, o bezbroj repova,

Sutra vam je zbir šupljih džepova.

Poslednjih distihom pesma se završava, pa nismo saznali kako se čitava stvar završila, mada bi se reklo da do kupoprodaje nije ni došlo. Nesumnjivo je da ova pesma, iako namenjena deci, ima satirični sadržaj. Em se bolje sutra prodaje na buvljaku, što znači da je u pitanju rabljena roba, em se na prvi dodir vidi da je reč o artiklu bednog kvaliteta. Sistem koji je obećavao bolje sutra je odavno uništen, ali pesmi to nimalo ne smeta, samo što je njen satirični potencijal sada u drugom planu, a ono što je čini živom su čisto književni kvaliteti: ludizam, duhovite leoninske rime, iščašena perspektiva, konkretizacija jedne apstraktne ideje koja je pretvorena u odevni predmet, i čudesan pesnički humor. U pesmi “Kako postaje kuče” ovo postaje još vidljivije. Pesma je kratka, sačinjena je od tri distiha, pa je navodimo u celini:

Večna pitanja mene muče:

Kako ni iz čeg postane kuče?

Zalaje na svet prilično sviklo

Nešto što je ni iz čeg niklo,

Nešto što nije postojalo

Postade režalo i lajalo!?

Nešto što nije postojalo postade režalo i lajalo
Photo: Stock

Satirična namera je jasno vidljiva u samom odabiru kučeta, a Čudićeva zaokupljenost psima čuvarima poretka doći će do svog punog izražaja u poemi “Bajka o Vučku”. Međutim, taj sloj pesme je samo površinski, a ispod njega se kriju mnogo dublje stvari, recimo to što je Čudić uspeo da jedno od ozbiljnijih filozofskih pitanja pretvori u pesmu za decu. Hajdegerijansko pitanje “zašto postoji nešto, a ne ništa”, postavljeno je iz mrtvoozbiljne perspektive filozofa koji se bavi isključivo ključnim problemima ljudske egzistencije i ništa ga drugo pod milim bogom ne interesuje, u okvirima koji zahtevaju suvoparan odgovor, jezikom strogih pojmova koji ne trpi zajebanciju (nije čudo što je Ginter Gras tretirao to pojmovlje razornim humorom baš u “Psećim godinama”). I sad, ispred namrštenog filozofovog čela, koji se pita otkud to “nešto”, odjednom niotkuda bane – kuče! Skandalozno! Kada se “nešto” iz filozofskog pitanja konkretizuje baš u kuče, i pitanje dobija komičan karakter. Ili, bolje rečeno, prava pitanja zvuče zaista ozbiljno tek kada ih postavimo u humornom ključu. Jer su, da se podsetimo, neke bitne spoznaje o svetu dostupne samo smehu. Na primer, to da ne možemo znati kako je svet nastao (kao što ne možemo saznati manje-više ništa što nas stvarno muči), čitav problem prebacuje u oblast humora. Čudić to pomeranje izvodi majstorski. Ne samo da je kuče nastalo ni iz čega, nego tako sveže na svetu, tek što se pojavilo, skorojević među stvorenjima, a već laje na taj isti svet prilično sviklo, kao da je na zemlji od postanja a ne od malopre. Kontrast između ništavila i kučeta mnogo je veći nego između ništavila i sveta, to je pravi ontološki jaz. Kraj pesme je maestralan zahvaljujući neologizmima režalo i lajalo, imenicama koje Čudić izvodi iz glagola koji označavaju ključne radnje kojima kuče oglašava svoje postojanje na ovom svetu. U ovoj pesmi Čudić je pokazao da ume da oseti istinsko čuđenje pred božjim svetom, kao da ga je ugledao prvog dana stvaranja, i da tom osećanju pronađe pravi jezički ekvivalent.

Sve što je surovo proterao iz svoje poezije Čudić je sačuvao u poeziji za decu. Čuđenje nad golom činjenicom da svet postoji (iako bi bilo kudikamo logičnije da ničega nema), radost koju u nama budi svaka stvar i svako biće na svetu jednostavno zato što su prisutni, kosmos u svom mikro i makro formatu, mogućnost da se ipak pristane na svet, da se kaže osana i blagoslovi božje delo, da se baci ovlašan pogled na svet i zaključi da “sve beše dobro veoma” – sve ono što u takozvanoj ozbiljnoj poeziji najčešće postane kič i pretvori se u mrtve formule “poverenja u lepotu sveta” (politički uslovljenu, što pesnik ne bi imao poverenja u lepotu sveta kad ima sve privilegije koje mu vlast daje u zamenu za poslušništvo) – nalaze svoj adekvatan izraz u Čudićevoj poeziji za decu i nas, prividno odrasle.

U ciklusu “Uobraženi zvezdočatac” Čudić nas podseća na kojoj adresi živimo: svemir, Mlečni put, Sunčev sistem, zadnja pošta planeta Zemlja, treći kamen od Sunca. Čudić otkriva poeziju tamo gde je ona očigledno prisutna - u dečjoj fascinaciji beskrajnim kosmičkim prostranstvima, koju kad odrastu potpuno zaborave ako nisu astronomi ili Ernesto Kardenal. Sećate li se zamišljene ose? Kad ste poslednji put zamislili zamišljenu osu? Da li ste se nekad zapitali zašto je osa toliko zamišljena? Potražite odgovore na ova pitanja u pesmi “Osa”:

Kroz velike ušice haosu

Provući ću zamišljenu osu.


I sada sam, prosto, lud od sreće

Osa stoji, a svet se okreće.


I divim se sam svojoj veštini

Osa stoji čvrsto u praznini.


Stoji osa kroz svu vasionu

Kao da je igla u betonu.

Čuđenje koje dete oseća pred postojanjem svemira može da se uporedi samo sa čuđenjem pred činjenicom da ljudski um ume da se uhvati u koštac sa vasionom, da se iz tog prvobitnog čuđenja rađa naučni um koji pokušava sebi da objasni sve postojeće i zakonitosti koje u njemu vladaju. Sad kad smo zamislili zamišljenu osu, možemo da pređemo na nešto što se uopšte ne može zamisliti. U vreme mojih školskih dana svemir je bio beskrajan i širio se. Beskrajan, a širi se – zar to nije nemoguće? Onaj kome kristalno jasno kako je to moguće, neka prvi baci kamen na nas naivčine. Beskraj ne možemo da zamislimo, ali je još gore ako zamislimo svemir kao ograničen, čim se u svesti pojavi ta granica, odmah se javi i pitanje šta je iza granice. Jedino što čovek može da uradi jeste da o tome napiše pesmu, do rešenja neće doći, ali će mu bar biti lakše na duši. “Bezgranično”:

Noćima gledam nebo, panično

Shvatam, ja ne shvatam bezgranično.


Nesposoban sam, živ me ubi sram,

Čim pomislim na svemir, mislim na ram.


Ne mogu da shvatim da može sfera

Da stoji tek tako, bez eksera…


A kad već zamislim svemir konačnim

Za šta ću sve to da okačim.

Noćima gledam nebo, panično, shvatam, ja ne shvatam bezgranično
Photo: Stock

I onda se pesnik, izgubljen u beskonačnom svemiru, posramljen skromnim moćima svog ograničenog uma koji ne može bez granice, vraća na zemlju:

Beskraj u beskraju, a iza svega,

Možda još kućica u dnu brega.

Ništa nije lakše ni hrabrim kosmonautima koji su se uputili u kosmičke daljine, pa šta bude. Jedan od njih piše “Pismo majci”, tek da se javi, da ne brine:

Tvoj sin je u mraku, ne u nebu plavom
Photo: Stock

Pišem ti iz svemira,

Draga mama,

O, kako nervira

Večna tama.

(…)

Ah, draga mama,

Tebi nad glavom,

Tvoj sin je u mraku,

Ne u nebu plavom.

(…)

Sve dok sam, mama,

U večnoj tami

Osećam se na nebu

Kao u jami!

Nije morao da ide tako daleko, a večna tama nas ionako sve čeka. U ovom slučaju Vaskrsije Mudić bi verovatno predložio elektrifikaciju svemira kao jedino rešenje. Stvari ništa bolje ne stoje ni kad se iz beskrajnih prostranstava vasione vratimo na našu malu planetu, među još manje stvari, nema nigde jednostavnosti, jer kako je gore tako je dole (rekli bi istoričari religije). Dok neki zvezdočatci upiru pogled u nebo, dosta tamno, drugi otkrivaju vasionu u sopstvenom mračnom džepu, u obličju obične (šta li je tu obično?) šargarepe, kao u pesmi “Džepna fantastika”:

Nebrojene zvezde i planete glodao si dok si bio dete
Photo: Stock

- Evo, vidiš, ispred tvoga nosa

Držim deo kompletnog kosmosa.


Iako je pomalo uvela

U njoj kruže nebrojena tela.


Nebrojene zvezde i planete

Glodao si dok si bio dete!


Mikrokosmos – u tome je tajna –

To su mini prostranstva beskrajna.

Kud god se mali čovek/veliko dete okrene, vreba ga neki beskraj, ambis priziva ambis, a bogatstvo sveta, spoljašnjeg i unutrašnjeg, preplavljuje Pesničkog Subjekta Mlađeg, čini mu se umreće noćas od lepote, pa je prinuđen da pobegne na drugu stranu. A šta je na drugoj strani? Pa, ništa. Kako ništa, šta je to uopšte ništa? Lepo, čitaj i uči, sve će ti se samo kasti:

Da li je ništa, prosto, vazduh u gumi bicikla?
Photo: Stock

Ništa

Da li je ništa buva,

Da li je ništa mrav,

Da li je ništa vazduh,

Beskrajan, vedar, plav?


Da li je ništa senka,

Il’ travka što nije nikla,

Da li je ništa, prosto,

Vazduh u gumi bicikla?


Ili je ništa oblak,

Oblak bez kapi kiše,

Ili je ništa, prosto,

Ništa – i ništa više!


Da li je niko ništa,

Da, onaj što ne postoji,

Kog zasad na onom svetu

Niko ni u šta ne broji?


Ništa je mâlo ništa,

Plus sve što ne postoji,

Sve što na ovom svetu

Niko ni u šta ne broji!

Kad Pesnički Subjekt Mlađi odraste možda će pročitati pesmu Jovana Sterije Popovića “Nadgrobije samom sebi” u kojoj je frekventnost reči ništa, jedne od najstrašnijih reči srpskog jezika, otprilike ista kao i u Čudićevoj pesmi. Sterija i Čudić, dvojica pesimista koji lek traže u humoru, u ovoj disciplini drže rekord. Pesma Čudićevog velikog prethodnika je lament nad prolaznošću, nad činjenicom da čovek umire potpuno, i telom i umom i dušom. Čudić uzima igru kao stvaralački princip i dosledno je sprovodi kroz celu pesmu, oslobađajući jednu tešku temu suvišnog tereta, otkrivajući lakoću tamo gde su stereotipi lažne ozbiljnosti odavno sve zacementirali. Ta pesnička igra, kao i svaka igra, ipak se odvija po nekakvim pravilima. Ovde parodija postaje pravilo igre. S formalne strane, Čudić parodira slovensku antitezu, a s druge, sadržajne, obrađuje teme i motive koji su karakteristični za poeziju Vaska Pope (na Tečinom tragu), kao da pokušava da odgovori na pitanje: kako bi Popa pisao kada bi postao svestan da je pesnik za decu? Ova pesma je druga strana divljenja stvorenom svetu, jer lepota onog što je prizvano u postojanje mnogo oštrije dolazi do izražaja kada se sudari sa naličjem nepostojanja. Kao što, recimo, Ruževičeve pesme koje prihvataju svet zvuče mnogo ubedljivije od pesama onih pesnika koji su oduvek imali “poverenja u lepotu sveta”. Jer ih je pisao pesnik koji je prošao kroz pakao odricanja, negacije i sumnje.

*Pogovor za knjigu Predraga Čudića “O prirodi stvari” koja uskoro izlazi u izdanju Levog krila; tekst je nastao na rezidencijalnom programu u Splitu koji organizuju udruga Kurs i književna mreža Traduki

*Nastavak feljtona u ponedeljak, 13. aprila

star
Oceni
2.80
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV