Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Feljton: Vodič kroz delo Predraga Čudića (5)

Prosvećeni učitelj lova u mutnom

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Kako se priče nižu, oslikavaju se obrisi jednog svetonazora, prisustvujemo rekonstrukciji nepisanih zakona po kojima živi čudnovata ljudska podvrsta poznata pod imenom naš čovek, podvrsta koja najbolje uspeva u sredini koja više poštuje običajno pravo od bilo kakvih pisanih regula i ostalih civilizacijskih tekovina do kojih naš čovek ne drži previše. Taj sistem verovanja i životnih nazora predstavlja kulturni model koji stvaraju ovlašćeni predstavnici tzv. sitnosopstveničkog mentaliteta čija je jedina ambicija da steknu krupnosopstvenički mentalitet

Život bez muke

Knjiga kratkih satiričnih priča “Život bez muke” komponovana je kao niz lekcija koje neimenovanom naratoru (u kojem bismo mogli prepoznati i samog Čudića) daje teča, doktor medicine Vladislav Demagogenko, u okviru neformalnog kursa iz veštine življenja. Dakle, u pitanju je venac priča sa okvirom i junacima koji se ponavljaju iz jedne u drugu priču. Teča se kroz knjigu pretvara u gotovo mitsku ličnost, pa ćemo njegovo ime pisati velikim slovom, dakle – Teča, jer on postaje učitelj života, prosvećeni ava lova u mutnom, bodisatva snalaženja, mudrac koji pokušava jedinog polaznika svoje večernje škole da uputi u tajne života bez muke. Priče često dobijaju formu propovedi u kojima Teča izlaže svoje poglede na svet, koji nisu možda na partijskoj liniji, ali dosledno slede linju manjeg otpora i preobražavaju se u precizna uputstva za upotrebu samoupravljanja u sitnosopstveničke svrhe. Tečine reči nisu suva apstraktna teorija, njegove ideje prošle su probni kamen činjenica i nisu na njemu polomile glavu, naprotiv. Iza Tečinih teorija stoje materijalno bogatstvo, imetak, položaj, ugled, uspeh u društvu koji su stečeni upravo doslednom primenom Tečinih načela. U okviru svog kursa Teča pokušava tu stečenu životnu mudrost koja se može precizno izmeriti materijalnim dobrima da prenese s kolena na koleno. Pripovedač je samo zapisničar Tečinih monologa, hroničar njegovog lika i dela. Kako se priče nižu, oslikavaju se obrisi jednog svetonazora, prisustvujemo rekonstrukciji nepisanih zakona po kojima živi čudnovata ljudska podvrsta poznata pod imenom naš čovek, podvrsta koja najbolje uspeva u sredini koja više poštuje običajno pravo od bilo kakvih pisanih regula i ostalih civilizacijskih tekovina do kojih naš čovek ne drži previše. Taj sistem verovanja i životnih nazora predstavlja kulturni model koji stvaraju ovlašćeni predstavnici tzv. sitnosopstveničkog mentaliteta čija je jedina ambicija da steknu krupnosopstvenički mentalitet.

Dobar deo svog bogatog životnog iskustva Teča je sažeo u jezgrovite formule, gnome i aforizme koji su pomalo na tragu narodne mudrosti, ali imaju jasan Tečin pečat i rasejane su svuda po knjizi. Vredi izdvojiti nekoliko najkarakterističnijih, biće od koristi čitaocu koji teži životu bez muke.

Laž za ličnu upotrebu je isto što i pribor za ličnu higijenu.

Naš narod, uopšte uzev, voli da voli, i kada voli pare, on to čini iz ljubavi, ne samo prema parama kao surovom platežnom sredstvu, nego i prema svemu ostalom u životu i prirodi.

Kaži mi koliko imaš kvadrata pa ću ti reći koliko si srećan.

Biti ili prebiti? (hamletovska dilema u Tečinoj verziji)

Ima pravo da bije onaj koji je jači jer je ugrožen.

Književni junak se ne može zvati Pera ili Đoka, isto tako onaj ko hoće da bude pisac – neka se ne rađa među nama.

Uleti u neku polemiku, anonimuse! (za mlade pisce)

Teča često zahvata u riznicu nagomilanog ljudskog znanja da bi neke ustaljene pojmove nauke i kulture prilagodio sopstvenim potrebama. Tako u priči “Sreća na kvadrat” objašnjava svom polazniku osnove egzistencijalne geometrije, polazeći od osnovnog značenja geometrije, merenje zemljišta, izvlači zaključak da je najvažnije odmeriti svoje parče zemlje, a može i na nekom mestu pod nebom, u neboderu, sto metara iznad zemlje, važno je od nečeg početi. Posle tog početnog odmeravanja svog mesta pod suncem, kvadrati se, uz malu pomoć Tečinih sovjeta zdravog razuma specijalizovanog za nekretnine, uvećavaju geometrijskom progresijom dok se ne stigne do sreće na kvadrat. Ali, ni tu nije kraj, kvadrati su osvojeni na zemlji, a kad Teča dođe na nebo, videće tamo šta je potrebno za njihovu sreću, možda je tamo astronomija glavna nauka. Ne sumnjamo da će se Teča i tamo snaći. U priči “Iz domaće mitologije” tema lekcije je upućivanje nesrećnog polaznika kursa, sklonog umetnosti (što Teču dodatno obeskopojava), u tajne domaće mitologije. Prvo što treba znati je da domaća mitologija zahteva velik frižider i prostran špajz. Jer treba negde smestiti te silne mitološke predstave koje su pomalo desakralizovane, pa su poprimile profane forme flaša viskija, prasića, buradi sa lož-uljem, kovertirane a krupne banknote – obavezno nove i neizgužvane. A mito u domaćoj mitologiji, “to je ono što najviše liči na besmrtnu materiju koja kruži ovim svetom transformišući se, a ne gubeći se nikad”. I zato mito ne treba samo primati, već i davati, mito mora da kruži, baš kao i materija u prirodi, “ko to ne shvati, taj nikad ništa neće imati”.

Pošto polaznik Tečinog kursa ima izvesne književne pretenzije, deo priča se dotiče i tema književnog života, pa se saveti za uspešan život pretvaraju u savete mladom piscu. Tu paradiraju karikature iz domaće književne kuhinje, prekookeanski satiričar, humorista sa elegičnom fizionomijom (koji honorarno gostuje i u jednoj Čudićevoj pesmi za decu) koji se bavi isključivo dalekim temama, obračunava se sa diktatorima iz južnoameričkih zemalja, dolazi glave Somosi, a ostali nek se pričuvaju. Teča ovaj svetli primer, rađen po živom modelu Milovana Vitezovića, smešta na pravo mesto u istoriji srpske književnosti i marifetluka: “Šta je Domanović u odnosu na njega! Domanović je pisao o lokalnim nevoljama i običajima, međutim, ovaj naš satiričar je do neviđenih razmera proširio granice svoje satire. Satire sve pred sobom – ukoliko je dalje od deset časova leta avionom.” Potrazi za temom, večnoj muci pisaca poletaraca, Teča daje sasvim konkretnu dimenziju – temu nije lako pronaći, jer o čemu god da pišeš biće sumnjivo vlastima i kritici. A sve i da uspeš u književnom svetu, šta te čeka posle smrti? Nekakvi odvratni spomenici, sve bista do biste, svakog velikana nabili na postolje, kao da nisu imali tela. Zato treba reformisati spomenike: šta fali monumentu koji, recimo, prikazuje pisca u aleji njegovih neprodatih knjiga? A najbolje bi bilo pisce staviti na konje, još bolje – na tipskog Pegaza za sve pisce. Sećanja brojnih savremenika na Andrića, za kojeg se nakon smrti ispostavilo da je poznavao maltene celu Jugoslaviju, te se broj njegovih bliskih prijatelja, takoreći intimusa, popeo skoro do plus beskonačnog – podstakla su i Teču da se priseti svojih susreta sa našim nobelovcem. Putovali su zajedno s Bleda u Beograd, Andrić je tokom razgovora vredno beležio u svesku Tečine kritičke primedbe o njegovom delu (da bi ispravio greške u prvom sledećem izdanju), a Teča se još seća i prvog susreta sa Andrićem, na Bodenskom jezeru, 1917. godine. Na pripovedačevu opasku da se Andrić u to vreme nalazio u zatvoru, gde je pisao svoje čuvene pesme u prozi, Teča lakonski odgovara: “Veruješ li ti više papiru i knjigama ili živom čoveku, svedoku?”

Photo: mojahercegovina.com

U drugoj polovini knjige Teča umire, ali njegov kurs i dalje živi, kao i napori polaznika da ovekoveči Tečin besmrtni lik i još besmrtnije delo, ne bi li od tetke izvukao neke novce. Taj pokušaj se završava neuspehom, ali zato u Tečinoj zaostavštini pronalazi pravo blago. Između ostalog, Teča je iza sebe ostavio i jednu pedagošku poemu naslovljenu “Narodna muza kritikuje pesnika M. M. u ime svetlije književne karijere”, u kojoj Čudić (ili Teča), sasvim u rableovskom duhu, detronizuje visoku kulturu elementima niske, narodne kulture (posve nizak književni postupak, gledano sa vrha Parnasa, sa najviše kote). Muza prekoreva pesnika što provodi dane u kafani, umesto da sedi za pisaćim stolom:

Photo: Thomas Allen

Diko moja, u znoju svog čela

Što ne stvaraš celokupna dela!?

Piši odmah kritičko izdanje,

Osim toga sve je drugo sranje!

Dok se šetaš okolo kavana

Tebi trune građa od romana!

(…)

Volela bih videt svoga lolu

U novome bestselerskom kolu!

Volela bih videt svog junaka

U izlogu a preko njeg traka.

Da moj dika ne čami, ne vene,

Da su njemu knjige nagrađene!

Volela bih videt svog švalera

U najužem krugu bestselera!

Teča nam je otkrio i šta bećarac ima da kaže o jadima naših pisaca. Ali i mnoge druge književne tajne nisu ostale skrivene za našeg učitelja života bez muke. Tako je Teča, iako potpuni amater kad je u pitanju najrasprostranjenije polje naučnog rada - savremena praznina, zahvaljujući natpriodnoj koncentraciji, posle višenedljnih napora, uspeo da vidi pravo pravcato – ništa! Taman kad je u Tečinoj savršenoj šupljini trebalo da se ukaže niko, preko te savršene praznine protrča hromi vuk sa džakom soli. Teča je pobesneo, dograbio prvi belutak, ali bilo je već prekasno – veliko otkriće je isparilo prema sporednom nebu. Ono što Teči nije pošlo za rukom, nadoknadili su profesor, skoro akademik, i njegov verni šegrt koji su otkrili smisao velikih šupljina u kojima su skladno raspoređene manje šupljine, te se bacili na proučavanje čiste praznine, otkrivši da ona ima kameleonska svojstva. Priča “Niko i ništa”, razorna parodija pesničkog dela Vaska Pope (odličnog pesnika za decu, po Čudiću), okončava se anatomijom bračnog para Niko-Ništa (prezime nepoznato), otkrićem o bar tri frtalja njihove suštine:

Photo: www.innventia.com

I, eto, došlo je vreme da se s poštovanjem poklonimo profesoru-doktoru i njegovim šegrtima i da priznamo da je jedino ništa večno, a da je sve ostalo podložno: otrcavanju, ko­roziji, habanju, trošenju, brisanju. A recite mi, mo­lim vas, kako ćete poderati — ništa, kako će umreti niko!? Niko nikad neće umreti, besmrtan je kao bog i jedino se sa njim može meriti. O, koliko onih koji su niko žive među besmrtnicima, a mi ih za­hvaljujući svojoj nesavršenosti i ne primećujemo. Nešto je ili ovo ili ono, nešto mora biti nešto, a ništa je prosto ništa i samo niko može da mu stane uz rame. Onaj koji ne spozna ništa, ništa nije spoznao u životu.”

A onaj ko ne spozna bar osnovna načela Tečine doktrine, nikada neće živeti bez muke.

*Pogovor za knjigu Predraga Čudića “O prirodi stvari” koja uskoro izlazi u izdanju Levog krila; tekst je nastao na rezidencijalnom programu u Splitu koji organizuju udruga Kurs i književna mreža Traduki

*Nastavak feljtona u petak, 10. aprila

star
Oceni
2.25
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV