Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Feljton: Vodič kroz delo Predraga Čudića (3)

Suve šljive i orasi, komesari pa monasi!

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: www.borivojrasuo.com

U vreme otkopavanja jama, vađenja kostiju žrtava, kopanja po starim ranama ne bi li se probudio osvetnički duh, Čudić piše antologijsku „Našu pesmu“. Dajući pesmu u formi međunacionalnog nadgornjavanja u broju žrtava, kroz takmičenje u istorijskim patnjama, ko je koga više ubijao, stižemo do više genocidne matematike. Ovo je univerzalna, a ne samo srpsko-hrvatska pesma, nažalost. Skraćenjima na kraju stiha, izostavljanjem reči i završetaka rečenica, lomeći gramatiku i stvarajući tako privid nedorečenosti, Čudić nas dovodi do osećaja jezive slutnje, do nagoveštaja novog klanja koje je na pomolu

Naša pesma

Pesma „Kako bih pisao kad bih pisao“, koju smo već naširoko citirali, predstavlja Čudićev osvrt na sopstveno delo iz kojeg postaje očigledno da je osnovno načelo u pisanju konstantno prevazilaženje samog sebe, čim osvojiš jedan stil odmah ga treba napustiti, menjati registre, ne upadati u manir. „Naša pesma“ je dokaz upravo ovakvog poetičkog načela koje insistira na bežanju od poznatog, od već savladanog i istraživanje novih mogućnosti pevanja, otkrivanje novih poetskih svetova. Nije zgoreg napomenuti da uprkos stalnim promenama, svaki fragment Čudićevog dela nosi njegov trade mark, savršeno prepoznatljiv, nemoguće je pomešati Čudićev tekst sa tekstom nekog drugog, svejedno koji žanr je u pitanju. Ali ne zato što Čudić želi da bude prepoznatljiv, već zato što želi da postane Čudić. „Pisanje nije ništa drugo do borba koju umetnik vodi s ljudima za svoju izuzetnost“, rekao bi Gombrovič.

Rukovodeći se idejom Ana Ahmatove da poezija nastaje od smeća (a ne od lepih ideja i plemenitih osećanja, potkovanih teorijom, kako veruju nežni ljepodusi u svojoj sterilnoj kuli od bezdarovače), Čudić uranja u jezik plenuma, novina, državnih proglasa, konferencija, i najdrveniji mogući jezik pretvara u dinamičan i živ pesnički jezik koji izražava neke bitne istine o svetu.

U sterilnom svetu beskrajnog ideološkog naklapanja Čudić dolazi do otkrića da se komunistička birokratija izražava u stihu – dovoljno je malo zavrteti njihove idiome i sintaksu da bi se došlo do čistog apsurda (a to je već zona književnosti). Šta drugo čovek da radi sa nesrećnim pojmom odumiranja, nego da se njime poigra i stvori sjajnu poeziju? Kad je već dušu dao za književnu obradu. Oveštali birokratski jezik Čudić stavlja u neočekivanu formu – vraća se još drevnijim pesničkim oblicima, antičkim, dugim stihovima, služeći se često heksametrom, homerovska sredstva primenjuje na svet u kojem će uskoro postojati samo jedan Homer – Simpson. Razaranje okoštalog ideološkog jezika ludizmom, humorom, parodijom dovodi do začudnih pesničkih rešenja. Isti postupak Čudić primenjuje na ideologeme nacionalizma koji u to vreme počinje svoj pohod po društvenim strukturama, književnim klikama, medijima i ljudskim glavama, da bi se nešto kasnije prelio u ratno divljanje i reku krvi. Pesnička alhemija na delu – eto kako se od đubreta pravi zlato.

Čudić nas izmešta u konferencijske sale, na beskrajna sastančenja, na skupove radnih ljudi i njihovih rukovodilaca, u sam centar vrlog novog sveta. Pred našim očima defiluju junaci, drug Mlađi Kameni razobličava druga Starijeg Kamenog u istorijskom trenutku tesanja besmrtnog lika druga Starijeg; drugovi Pobedonosac, Držnedaj Drugi, Kolmajz Prvi, drug Pozadinac i još neki drugovi predaju jedan drugom štafetu diktature proletarijata; a nad svima bdi vrhovni genije: genije mira, genije rata, genije rušenja, genije stvaranja, genije od pećinskog čoveka do počasnog doktora istorije. Pozornica na kojoj ovi likovi deluju jeste sistem kao perpetuum mobile u koji smo uložili sve raspoložive resurse a on nikako da proradi. Takva mu je priroda, pomalo utopijska.

Suština tog sveta ipak nema mnogo veze sa zvaničnom ideologijom, već se ogleda u koterijama, u čistom ćiftinstvu i načelima kozanostrinske familije, što Čudić briljantno pokazuje u pesmi „Bože kako ima nekih sistema“, slikajući paronomazijama sistem gde „Slučajnost puka puk za nos vuče/Pukom igrom druga slučaja“, a najlepše drvo je porodično stablo:

„Bogato razgranato: listaju prvi lastari –

Mlađahni sekretari, šikljaju prema nebu

Zeleni atašei, šire se admirali, granaju

Konzuli smeli, ambasadori pupe, još ni list

Razvio nije a već se lukavo smije

Budući podsekretar iz pupoljka se javlja.“

Ovde vidimo na delu neke od najčešćih pesničkih postupaka kojima se Čudić služi. Spajajući pojmove iz naizgled nespojivih registara, dosledno sprovodeći taj spoj kroz pesmu, nesliveno i nerazdeljivo, Čudić se služi realiziranom metaforom – razvija i grana početnu metaforu porodičnog stabla do krajnjih granica. Na isti način u pesmi „O pojavama u kulturi“ primenjuje lovački žargon na književnost i kulturu, cenzuru i nadzor, izgon nepodobnih i likvidaciju (pesmu kao da je diktirao Rhei Panta, junak Vujice Rešina Tucića), da bi na kraju doveo stvari do logičnog apsurdnog vrhunca:

I mrtav on je pretio svojim krmećim zubima

Hteo je pocepati naše svetinje

Kakvi bismo mi bili lovci

Da u tom nazovi pesniku

Nismo prepoznali svinju!?

Photo: photobucket.com

Usput budi rečeno, hajka na te nazovi pesnike kojima ništa nije sveto i dalje spada u omiljene sportove naših ideoloških dušebrižnika, ali i nežnih pesničkih duša koje kiriju u kuli od slonovače moraju nekako da plate. Nema besplatnog ručka, a kamoli književne karijere.

Čudić navlači krinku svojih lirskih junaka i piše pesme iz njihove perspektive, dovodeći njihove predstave o svetu do iščašenih a logičnih zaključaka.

U pesmi „Knjiga koju najviše volim“ Čudić se služi formom pismenog zadatka učenice osnovne škole koja piše sastav na zadatu temu. Izbor knjige je pomalo neuobičajen jer je reč o „7000 dana u Sibiru“ Karla Štajnera, pa se u suretu dečjeg jezika iz školskog zadatka i teme Gulaga i staljinističkih čistki, dobija očuđujući efekat. Učenica se nimalo slučajno preziva Gorkić, isto kao i jugoslovenski komunista koji je nestao u sovjetskim čistkama.

A u pesmi „Ostavština za budućnost“ dužnik počinje svoju tužnu ispovest pričom o reprogramiranju dugova, da bi tokom pesme podigao ekonomsku temu do egzistencijalne i metafizičke ravni: sopstveno telo smo uzeli na kredit, ne zna se koliko naša jetra ima kredita kod večnosti, a dug prema Bogu ne može se reprogramirati, jer život možda i jeste san, ali smrt definitivno nije.

U ovoj pesmi Čudić briljantno proširuje pesnički jezik terminima iz ekonomije, jedan od važnijih Čudićevih postupaka je uzimanje što je više moguće različitih žargona, registara, govora, jezika i njihovo inkorporiranje u poeziju, poput Odna koji je svoj rečnik proširio marksizmom, hrišćanstvom i psihoanalizom. To stvara dvostruku dobit: obogaćenje pesničkog vokabulara i davanje prava na postojanje nekim delovima jezika (ako prihvatimo ideju Brodskog da je poezija najviša forma postojanja jezika).

U pesmi „Sumnjiva investicija“ Čudić preuzima masku radnika koji se obraća stručnom savetu za privredne reforme, da bi ga upoznao sa neminovnim zaključkom do kojeg je došao – ulaganje u samog sebe je promašena investicija i zato je jedino rešenje – likvidirati nelikvidne. Univerzalno rešenje za problem siromaštva u svetu, sa ukusom apsurda – pobiti siromašne, drugog leka nema, logika je neumoljiva.

Demontaža ideološke retorike najviše dolazi do izražaja tamo gde su intervencije najmanje, kao u pesmi „Zalažući se istrajavamo“. Minimalističkim postupcima, varijacijama gotovih izanđalih fraza, ponavljanjem i paralelizmima, Čudić iza naizgled uzvišene, idealističke naracije otkriva prave, niske i koristoljubive motive koji pokreću one koji se tim govorom služe:

Mi smo tu da se založimo

Za ovo i za ono,

Da bismo se zalagali

I ovim i onim

Mi smo tu da se zauzmemo

Za ovo i za ono

Pošto smo zauzeli

I ovo i ono

Mi smo skloni da verujemo

U ovo i ono

Pošto smo verujemo sklonili

I ovo i ono

Ovo je skoro pa ready made poezija. Ovako bi otprilike želeo da piše i Matija Bećković, samo kad bi umeo. Ali za pisanje je potrebno mnogo više od retoričke veštine.

I tako se smenjuju likovi jedne ideologije koja je pojela samu sebe, odustala od onog živog u sebi i pretvorila se u praznu ljušturu koju Čudić ispunjava pesničkim sadržajem. Zar nije ponižavajuće za jednu tako uzvišenu i eteričnu figuru kakva je pesnički subjekt da postane objekat iživljavanja i da zaodene ruho konferencijaša, radnika na sastanku, direktora štamparije novca ili pomahnitalog krvožednog kolektiva? Tužna je sudbina pesničkog subjekta u rukama istinskih pesnika, trebalo bi zabraniti talentovanima da pišu, njima ništa nije sveto, svaki čas su spremni da udare na čast i dostojanstvo uglednog PS-a.

U dobrom delu pesama iz ove zbirke Čudić demontira ideologiju nacionalizma iznutra, uvlači se u kožu nacionaliste, u glavu pomahnitalih boraca za nacionalna prava, hvata narod na buđenju, dok je mamuran i nespreman, i ispisuje pesme iz perspektive aždaje koja je ponovo digla glavu, iz središta mraka koji u to vreme počinje opasno da se zgušnjava.

U pesmi „Balkanska rapsodija“ Čudić razara snove o teritorijalnom proširenju, suprotstavljajući ideje Velike Bugarske, Velike Albanije i Velike Mađarske Velikoj Srbiji, razgoneći maglu koju stvaraju ovakve iluzionističke predstave, podrivajući jezik ekspanzije iznutra.

Screenshot: e-novine

U pesmi bez naslova Čudić prikazuje rat oko reči, jezički okršaj kao uvod u borbu mnogo ubojitijim sredstvima. Na stranu proročki karakter ove poezije, ključni kvalitet je u snazi izraza i preciznosti kojom Čudić predstavlja međunacionalni sukob kao otimačinu oko jezika:

Po četiri naroda jedan jezik govori,

Nit znaju njihov li je,

Nit znaju kojim bi drugi govorili!

Zato i ne govore, već oštre zube

Ne bi li što veći komad jezika odgrizli

Za se kad dođe vreme da se

Za jezik gine!

U vreme otkopavanja jama, vađenja kostiju žrtava, kopanja po starim ranama ne bi li se probudio osvetnički duh, Čudić piše antologijsku „Našu pesmu“. Dajući pesmu u formi međunacionalnog nadgornjavanja u broju žrtava, kroz takmičenje u istorijskim patnjama, ko je koga više ubijao, stižemo do više genocidne matematike. Ovo je univerzalna, a ne samo srpsko-hrvatska pesma, nažalost. Skraćenjima na kraju stiha, izostavljanjem reči i završetaka rečenica, lomeći gramatiku i stvarajući tako privid nedorečenosti, Čudić nas dovodi do osećaja jezive slutnje, do nagoveštaja novog klanja koje je na pomolu.

Vi ste nas u periodu od do, sa manjim prekidima.

Međutim, vi ste od samog početka pa do pred sam kraj.

(...)

Mi prihvatamo da smo tu i tamo, više ekscesno.

Mi se slažemo da smo maljevima u glavu, polugama, kamama.

Summa summarum ne više od.

Ako se u obzir uzmu naše mogućnosti to bi bilo po jednom danu.

Često pisanje iz prvog lica množine, iz tog razgoropađenog „mi“, iz perspektive kolektiviteta logična je posledica želje da se pesnički predstavi jedan svet kojem je kolektivizam i otac i majka, sveta koji postoji samo u krdu, dok svaku individualnost guši u korenu.

Pesme i priče

Knjiga „Pesme i priče“ može se čitati i kao post skriptum „Našoj pesmi“, kao dodatna razrada nekih tema i motiva iz prethodne knjige u sličnom poetičkom ključu, samo što ovde dominira slobodni stih kojem se Čudić zaobilazno vraća. Posle prave drame.

Čudić nastavlja da preuzima modele iz oblasti koje baš i ne pripadaju poeziji. Knjigu otvara pesma „Polemika“ pisana u formi doušničke dostave, ili kako Ilija Čvorović sluša pesmu ptica, uživanje u poju i cvrkutanju pretvara se u prisluškivanje:

Kada sam jednog lepog jutra

Čuo ptičice kako cvrkuću

Kraj mog prozora – shvatih

Da one polemišu žestoko

O tome čija je ljubav veća

I trajnija i da osim ljubavnih

Osećanja njihova polemika

Drugih skrivenih interesa nema

Okružen ubicama, ideolozima krvi i tla koji guraju čitave generacije u pokolj i klanicu, Čudić ih vidi kao učenike filozofa Hegesija, nagovarača na smrt, kao polaznike njegove škole koji su se skupili na jednom mestu:

Svi učenici Hegesijeve škole sad su ovde!

Od onih najboljih pa do tek slučajnih pristaša

Onih koji se ističi i onih koji

Tek ardom postižu što im rođenjem

Nije dato!

To su isti oni iz pesme „Pitalica“ čija je molitva – britva, a Očenaš – mač, pod čijom se zastavom umire vedro („Nijedna zastava što se vije“, varijacija na Crnjanskog, iz defetističke faze), ili oni što su „Istorije sveta svesni / Debeli a bestelesni“ („Utopija“).

Čudić progovara iz stomaka kolektivnog tela i brzo smenjuje slike manije veličine koja je zahvatila pomahnitalu Srbiju, mi smo najveći, najlepši i najbolji; čak su i naše oluje čuvene, to nisu obične oluje, nego orgulje smisla; i nije lako postati jedan od nas, pripadnik nebeskog izabranog naroda, Hrvate i poturice primamo samo ako su genijalni i ako potpišu priznanje da su Srbi; a negde daleko, ko zna gde, legenda kaže, postoji Srbin veći od svih Srba, toliko veliki da ga običan Srbin ne može ni zamisliti, on ima sve božanske atribute, liči na Boga kao jaje jajetu, samo što nije Bog, nego nešto mnogo veće od njega – Srbin. Ludilo veličine Čudić dodatnim hiperbolisanjem dovodi do paroksizma i totalnog apsurda.

Photo: Goran Necin

Varirajući Vijonovu pesmu „Gde su gospe davnijeh dana“, zadržavajući rimu i metar originala, Čudić preko Vijona ispisuje pesmu „Gde su gospari pređašnjih vremena“, sa podnaslovom Listajući stare enciklopedije, gde su jedan do drugog, u dugom nizu, umesto imena slavnih ljubavnica, poređana imena nekadašnjih političkih gospodara, onih koji su vladali zemljom decenijama, a imena im već prekriva prašina zaborava. Čudić se pita „Gde je taj krem klase, taj skorup skorupa, /Gde su vitezovi čekića i srpa“, pa briše prašinu popalu po starim požutelim enciklopedijskim jedinicima, i vadi iz zaborava nekadašnje moćnike, ali u tom arhivskom poslu ne zaboravlja ni vrle poete i njihova sluganska dela:

Gde li je sad Žarko, gde li mu je Stanka

Dična ministarka, prva posle rata

Muza i mecena mladih literata!?

(A pisci ko pisci, jer pisci su Jude

Malo potkazuju, malo ljubav nude!)

I to je jedini trag erosa u pesmi, sve što je ostalo od Vijonovih slavnih ljubavnih afera, ministarka kojoj pesnici nude ljubav u zamenu za razne usluge koje samo žena na položaju može da im pruži. A kad služba dođe po svoje, onda šalju dostave o toj istoj ministarki, snimaju magnetofonom ljubavni čin sa svojom moćnom naložnicom, pa traku dostavljaju tamo gde treba. Ali o tome ćemo čuti više malo kasnije. Uprkos zatrpavanju čitaoca masom nepoznatih mu imena koja mu ništa ne znače, i opštem uverenju da se od ovako prolaznih pojava nipošto ne može napraviti poezija, istrajnog čitaoca koji stigne do kraja pesme čeka tako snažno osećanje prolaznosti svih ovozemaljskih počasti, titula i moći, do krajnosti izoštrena svest da su sve stvari oko kojih se ljudi međusobno otimaju (i time ispune svoje živote, jedine) najobičnije tričarije, kao da uživo može da prati kako prolazi slava sveta.

U antologijskoj pesmi „Bajka o čoveku“ Čudić polemiše sa Žan Žakom Rusooom i njegovom idejom da je čovek prirodno dobar, ali ga institucije kvare. Ruso je Čudićev smrtni neprijatelj, kao i svakome ko nije sklon verovanju u utopije. U jednom eseju, povodom iste teme, Brodski je pisao da je istina mnogo gora: ni institucije ni čovek ništa ne valjaju. Čudić radikalizuje problem, pa Rusoovoj ideji, koju su preuzeli svi potonji revolucionari, suprotstavlja ljudsku smrtnost kao uzrok poremećenog i korumpiranog sveta (što je dosta blisko hrišćanskoj ideji o prvobitnom grehu, ako je shvatimo ontološki, a ne vulgarno etički, kako se obično čini). Encensberger ima sličnu pesmu, „O teškoćama prevaspitavanja“, koja se zasniva na diskrepanci između revolucionarnog morala koji zahteva odricanja, borbu za bolje društvo, odricanje od sebe zarad višeg cilja – i nesavršenosti čoveka kojem je više stalo do sopstvene ugodnosti nego do zajedničkog dobra. Čudićeva pesma je znatno dalekosežnija, jer obuhvata širi prostor od društvenog polja, ne iscrpljuje se na polju istorijskog, već dopire do osnova problema koji počivaju u samom čovekovom položaju u poretku sveta. Starinski rečeno, Čudićeva pesma ima jasnu metafizičku dimenziju (metafizika je umrla, znam, bio sam na sahrani, ali eto, povampiri se povremeno, tek da se napiše koja dobra pesma, pa se ponovo vrati u grob).

Photo: Stock

Čovek je prirodno dobar

Ali ga život kvari,

Prokleti, prokleti život,

Taj svojom prolaznošću

Nad takvim divnim bićem

Kao sečivom maše.

(...)

I srećno bi živeli ljudi

Da nije tog prokletog,

Što iz ogledala nas vreba.

Šta da radi naš dobri

No da poželi snagu

Da se od smrti brani

Što ga svakog jutra

S podsmehom gleda u lice

No da vuk postane bližnjem

Da u trbuh sve trpa

Opsednut sopstvenom srećom

Ko zamenom za večnost.

(...)

Od samog početka

Bajku o čoveku kvari kraj,

Zar takav kraj za takvo

Prirodno dobro stvorenje!

Uz pomoć teške artiljerije ironije, preciznim izrazom i jasnom mišlju Čudić na malom prostoru određuje prvi i osnovni ljudski problem, objašnjavajući usput i šta je to što nedostaje u temelju svake Utopije, zašto je ta građevina neminovno osuđena na propast. I radi ono što je suštinski pesnički zadatak: postavlja stvari u njihove prave razmere.

Na kraju knjige stoji pesma koja je u međuvremenu, po Čudićevim rečima, postala gola a ne pesnička istina. Reč je o pesmi „Epitaf za srpsku avangardu“, dvostihu koji glasi:

Suve šljive i orasi
Komesari pa monasi!

Toliko o srpskoj eliti, o vernosti idealima, o integritetu ličnosti, o stamenim uverenjima, o moralnom zakonu u njima i sedmom nebu na kojem žive, prilagođavajući se vremenu, menjajući ideološke i ostale maske iza kojih nema lica.

*Pogovor za knjigu Predraga Čudića “O prirodi stvari” koja uskoro izlazi u izdanju Levog krila; tekst je nastao na rezidencijalnom programu u Splitu koji organizuju udruga Kurs i književna mreža Traduki

*Nastavak feljtona u ponedeljak, 6. aprila


star
Oceni
2.60
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV