Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Feljton: Vodič kroz delo Predraga Čudića (2)

Slavna istorija kučina i trica

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Lažnim pesničkim snovima Čudić suprotstavlja javu činovnika, umesto što se bave sporednim nebom pesnicima bi bilo bolje da se bave sporednim likovima istorije, takozvanim običnim ljudima (mada ničeg običnog tu nema, i to Čudić majstorski pokazuje celokupnim svojim delom, običan i banalan može da bude samo pesnički pogled), onima koje je zaboravila ne samo istorija, već i dominantna ideologija i književnost koja je ušla u brak iz računa sa državnim strukturama. Suštinu svoje poetike Čudić sažima u poslednji stih ovog katrena, poezija treba da opeva slavnu istoriju kučina i trica. U onome što je naizgled nevažno, efemerno, u skrajnutim fenomenima, u slojevima stvarnosti koji su potisnuti na marginu velikih istorijskih priča i zbivanja, tamo se nalaze neslućene zalihe poezije. Čime bi se poezija bavila ako ne razotkrivanjem skrivene stvarnosti, pa makar nam ta stvarnost bola oči svakog dana (kao čuveno Poovo pismo), ali to ništa ne pomaže ako više verujemo ideološkim i pesničkim konstruktima nego rođenim očima. Stvarnost ostaje skrivena uprkos tome što je sveprisutna, jer je smatramo nedostojnom poezije, ne uklapa nam se u koncept usredsređen isključivo na suštine, dok nam pogled bludi po beskraju. Ne umemo da vidimo svet, jer gledamo „po već poznatom tragu tuđih očiju“

Drug đavo

Zbirka „Drug đavo“ je logičan nastavak poetike zasnovane u „Opštoj bolnici“, ove dve knjige pesama mogu se posmatrati i kao dve strane istog novčića, jer su srodne po formalnim karakteristikama, ali i po sadržaju i osećanju sveta. Dve pesme u „Drugu đavolu“ nadovezuju se na pesmu „Moje ja i balada o tome“ iz prethodne zbirke. Reč je o pesmama „Nova ars poetika“ i „Moja poezija“ u kojima Čudić u autopoetičkom maniru izlaže svoj pesnički program, praveći usput otklon od onog što smatra potrošenim modelima pevanja. Na početku „Nove ars poetike“ Čudić kontrastira sopstveno shvatanje poezije sa tada dominantnim pesničkim modelom, ali i sa samim sobom iz „Posle drame“:

Prekinuti s pesmom o šumama tamnim,

O baštenskom pužu u večernjem zraku,

Ostaviti Muzu nad nužnikom javnim,

S pesmom o grobaru iskopati raku.

Idiličnom svetu prirode Čudić pretpostavlja nepoetske prizore javnih toaleta, jer je priroda u poeziji idealizovana u kičastom maniru. Čudiću bi bila mnogo bliža druga strana prirode, ona u kojoj vlada zakon džungle, životinje provode život u traganju za hranom, borbi za opstanak i razmnožavanju, gde ničeg idiličnog nema. Svetu prirode pesnik pretpostavlja ljudski svet, i to fenomene ljudskog sveta koji obično izmiču pažnji pesnika kojima glava povazdan lebdi među cirusima i kumulusima. Potom nastavlja da ređa članove novog poetskog ustava, koji nalaže da se zavešta život trovanju pacova, da se otvore vrata na svim ludnicama, da se čestita javno samoubicama, a zatim u trećoj strofi dolazi možda do ključne definicije sopstvene poetike:

Ovenčati slavom javu činovnika,

Grozne plave vene smrtnih kuvarica,

Spevati adresar večnih beskućnika,

Slavnu istoriju kučina i trica!

Lažnim pesničkim snovima Čudić suprotstavlja javu činovnika, umesto što se bave sporednim nebom pesnicima bi bilo bolje da se bave sporednim likovima istorije, takozvanim običnim ljudima (mada ničeg običnog tu nema, i to Čudić majstorski pokazuje celokupnim svojim delom, običan i banalan može da bude samo pesnički pogled), onima koje je zaboravila ne samo istorija, već i dominantna ideologija i književnost koja je ušla u brak iz računa sa državnim strukturama. Suštinu svoje poetike Čudić sažima u poslednji stih ovog katrena, poezija treba da opeva slavnu istoriju kučina i trica. U onome što je naizgled nevažno, efemerno, u skrajnutim fenomenima, u slojevima stvarnosti koji su potisnuti na marginu velikih istorijskih priča i zbivanja, tamo se nalaze neslućene zalihe poezije. Čime bi se poezija bavila ako ne razotkrivanjem skrivene stvarnosti, pa makar nam ta stvarnost bola oči svakog dana (kao čuveno Poovo pismo), ali to ništa ne pomaže ako više verujemo ideološkim i pesničkim konstruktima nego rođenim očima. Stvarnost ostaje skrivena uprkos tome što je sveprisutna, jer je smatramo nedostojnom poezije, ne uklapa nam se u koncept usredsređen isključivo na suštine, dok nam pogled bludi po beskraju. Ne umemo da vidimo svet, jer gledamo „po već poznatom tragu tuđih očiju“. To skretanje pogleda jezgrovito je prikazano i u „Opštoj bolnici“, u početnim stihovima pesme „Ljubav“ koji glase: „Mleko iskoni u tetrapaku, / Suštino moja pasterizovana“, gde Čudić prizemljuje metaforu Miodraga Pavlovića, vraća je u tetrapak, odakle je i potekla (kao mleko), uz neizbežni humor.

U drugoj autopoetičkoj pesmi „Moja poezija“ Čudić svoje reči izjednačava sa prvom pomoći, terenskom medicinskom službom, prvim zavojem, tamponom za opasne rane. Ideju da je poezija lekovita Čudić oblači u meso i kožu, daje joj telesnost i konkretnost, na glavu joj stavlja zavijajuću sirenu hitne pomoći, i završava pesmu katrenom:

Moje će reči pune gorkih slutnji

Ići kroz jezik ko bolnička kola

Sa transfuzijom za naš govor mutni

Za spas od lažnog i od smrtnog bola.

Mnogo godina kasnije, u knjizi „Vejači ovejane suštine“, Čudić će pobliže objasniti ovaj mutni govor. Reč je o „provincijalnoj, palanačkoj zabludi da je poezija lov u magli, jezik zaumni, automatski tekst“, te široko rasprostranjeno shvatanje da je poezija „nerazumljivo buncanje višeg stepena“, što je okuražilo bezbrojne netalente da se upuste u pesnički vode i prave maglu, lišeni bilo kakve odgovornosti. Čudićev precizni i opori jezik zaista predstavlja transfuziju sveže krvi u vene poezije kojima kola neka vodnjikava tečnost, pritom poprilično neprijatnog mirisa (liči na pokvareno mleko iskoni ili na zadah ognjenog zmaja koji nije prao zube od rođenja). Lažni bol od kojeg nas spasavaju Čudićeve reči upravo je bol lovaca u mutnom, koji mahom fingiraju zabrinutost za suštinu bića ili za suštinu nacionalnog bića (zavisi koja roba se trenutno traži na političkom tržištu), a zapravo ih muči jedino svetski bol u donjem delu leđa, to jest briga za sopstveno dupe. Ali Čudićeve reči leče i istinski bol, zajednički imenitelj svih ljudskih bića, od kojeg se ne može pobeći. Transfuzija priziva i ideju pisanja krvlju koja tako romantičarski lažno zvuči, ali joj Čudić daje sasvim realan sadržaj – to je „život-iskustvo koji se mora založiti u hipotekarnu banku onog najličnijeg u nama, onog jedinog što imamo, svoju sreću i nesreću, sujetu i skromnost, i sve, ama baš sve pokretne i nepokretne stvari života“. Jer ako se čovek već odlučio na štampanje papira sa stihovima, mora imati zlatnu podlogu koja će te papire pretvoriti u hartije od vrednosti. U suprotnom, te papiriće će štancovati unedogled i brzo će ih pojesti inflacija. Toj pojavi smo svedoci već decenijama, nikad više pesnika, nikad manje poezije.

Pretvori niskost u smrad, smrdi jače od tvora, tad si doktorirani gad, i doktor svih doktora: Drug đavo savetuje šegrte
Izvor: www.workopolis.com

U pomenutom osvrtu na svoje delo, Čudić će povodom ove zbirke napisati:

I onda sam pisao o đavolu

Ne bez velikog straha ali

Sa nadom da sam Bog

U meni sastavlja strofe i da

Najzad pravim putem koračam

Đavo se ukazuje u naslovnoj pesmi, komponovanoj kao triptih koji se sastoji od molitve đavolu, đavolove propovedi i izveštaja o đavolovoj delatnosti na zemlji. Pisana sa očigledno satiričnim namerama spram socijalističkog društva, pesma je nadživela to doba, a izgleda da će nadživeti i društvo koje došlo posle socijalizma, odbacilo i uništilo sve dobro što je stvoreno u socijalizmu, preuzelo samo ono najgore i nadgradilo ga na hiljadu demonskih načina. Jer pesma govori o univerzalnoj temi zla i služenja đavolu.

Pesma počinje parodijom Očenaša, molitvom koju kolektiv upućuje đavolu, kolektiv koji se vragu predstavlja rečima: „Tvoje smo najbolje seme/ Tvoj duh u nama živi“, puk se odriče stidljivog Boga i Hrista čijem mesu pada cena, ištući od đavola zemaljska dobra, poroke i deo moći koja pripada knezu ovog sveta: „Nek svet pod nama škripi!“ Đavo u drugom delu triptiha uzvraća pastvi, deleći svom „šegrtarijatu“ lekcije šta im je činiti, kako služiti gazdi vasione i šta će dobiti zauzvrat.

Pretvori niskost u smrad,

Smrdi jače od tvora,

Tad si doktorirani gad,

I doktor svih doktora.

Učeći đavolsku nauku polaznici kursa savladavaju zapravo veštine napredovanja na društvenoj lestvici (kao parodiji hrišćanske lestvice vrednosti), poslušnici i beskičmenjaci sklapaju savez sa đavolom da bi postali stručnjaci za zgušnjavanje mraka, da bi svet pretvorili u demonsko mesto gde se večna plesan hvata, i gde šegrti služe đavolske liturgije, crne mise, na kojima pevaju burgije i cvrkuću šila. Monolog se završava parodijom Hristovih reči „Vi ste so zemlje“:

Vi ste đubre života,

Vi ste gnojivo sveta,

Dobro, pravda, lepota,

Na vražjem tragu cveta!

Spremna za put u devet krugova robnih kuća: Duša u potrazi za jeftinijim škrgutom i plačom
Photo: Duane Michals

U trećem delu ironija je najsnažnija, satirični ton je smanjen, i ustupa mesto čistoj groteski, stižemo do univerzalne slike ljudske sudbine, koja počinje slučajnošću rođenja, u postojanje dospevaju oni koji su izvukli srećku na lutriji, „U život i smrt bez premije/Odlazi večita uštva“, životni put svakog pojedinca vodi ka strašnom sudu, gde će „Doći u autobusu navijača/Uz pomoć finih aranžmana/Do jeftinijeg škrguta i plača“. Mešavina jezika turističkih agencija sa biblijskim predstavama o paklu stvara začudan efekat, sliku jednog naopakog bošovskog sveta. U odnosu na svet koji Čudić slika dolina plača deluje gotovo kao rajski vrt. Jer to je svet u kojem „Ogromna duša veka trune/Smrdi na pokvarena jaja“, a pakao se javlja kao „devet krugova robnih kuća“.

Ostajući odan strogoj formi i vezanom stihu, metrički besprekornom, sa širim opsegom tema u odnosu na prethodnu zbirku, Čudić korača istim korakom, ali prevaljuje još jedan deo puta. Milozvučna forma sudara se sa naturalističkim sadržajem, i proizvodi humorne efekte.

Piše baladu o sopstvenom nekrologu, da spreči zloupotrebe posle smrti, „da neko ne zajebe“, sam pravi listu ožalošćenih, što i ne deluje toliko nadrealno i groteskno kao što bi moglo da se učini na prvi pogled, ako se setimo ko je sve žalio Kiša (od mitropolita Amfilohija pa nadalje), ili za koga se sve ispostavlo da je bio Andrićev intimni prijatelj, post mortem. Čudić istrajava na temi smrtnosti, na svesti o propadljivosti i trošnosti svega ljudskog i celokupnog stvorenog sveta, i dalje nasuprot svetloj budućnosti stoji grobni mrak kao jedina izvesna budućnost, ali to osećanje prolaznosti daje na nov način, locirajući pravo mesto čoveka u poretku sveta:

Sa stalnim mestom boravka

Na doživotnoj robiji

Nek živi večna varka

Da smo veći, slobodniji.

Jedino mesto pod suncem koje nam pripada nalazi se dva metra ispod zemlje. Mnogo bi rekli da nema banalnije činjenice, samo je problem što je gotovo niko nije svestan, i što se živi kao da smrt ne postoji. Što reče Basara u jednom romanu, osamdesetih godina u Beogradu si mogao na prste jedne ruke da nabrojiš ljude koji znaju da će umreti. Čudić je nesklon samozavaravanju i neminovno projektuje sebe ka smrti.

To je standardni Čudićev pesnički postupak: dovesti sve do kraja, ništa ne ostaviti neizrečeno, uzeti neki detalj iz stvarnosti i uvećati ga do maksimalnih razmera, preterivati koliko god je to moguće, dovesti svaku misao, svaku sliku i zapažanje do krajnjih posledica. Paroksizam kao poslednja stanica poezije.

Pribegava parodiji, prerađuje Zmajevu pesmu „Ded i unuk“, ali u Čudićevoj verziji deda i unuk su izgladneli prosjaci, pritom je deda i slep, a unuk doživljava izlog sa hranom kao sliku rajskog sveta. Parodira hrišćansku poeziju i ispisuje molitvu kojom se vernik obraća Bogu tražeći samo novac, varirajući svoju molbu na desetak načina. U pesmi „Brojačnica“ kondukterska kasa predstavljena je kao mitska ala, nezasita, ideja beskraja se povezuje sa beskonačnom cifrom koja bi zadovoljila svevišnju alu, ključarku sveopšte kese, dok je čoveku, putniku-namerniku, dostupna samo večnost u sitnini. Nakon pacova, stižemo u školu za gnjide u kojoj su smrdljive siromaške rite prikazane kao obećana zemlja (tako veli vašije sveto pismo, a u reči svetog duha, pa makar i vašljivog, ne može se sumnjati). Čudić otkriva poeziju i u čituljama, tamo gde ožalošćeni rođaci pokušavaju da potkupe Boga – veličinom smrtovnice kupuju mesto na rajskoj lestvici, u okviru jedne sasvim birokratizovane eshatologije gde duše zbace tela na šalteru ka večnosti, lake jer ne vuku kosti. Neki stihovi zvuče kao teorija o indulgencijama dovedena do krajnjih konsekvenci:

Ordene i druge čari

Iz zemaljskog kupleraja

Poneo je maher stari

Da dobije pasoš raja.

To je standardni Čudićev pesnički postupak: dovesti sve do kraja, ništa ne ostaviti neizrečeno, uzeti neki detalj iz stvarnosti i uvećati ga do maksimalnih razmera, preterivati koliko god je to moguće, dovesti svaku misao, svaku sliku i zapažanje do krajnjih posledica. Paroksizam kao poslednja stanica poezije.

Čudić ispisuje himne i ode, samo što su predmeti njegove obrade pomalo čudnovati. Oda je upućena javnim kućama, upokojenim, nostalgični vapaj za institucijom koja je bila sveti žrtvenik upaljenog mesa, jedinim mestom gde se san o ravnopravnosti pretvarao u javu jer su pred prostitutkama sve mušterije jednake.

Himna je upućena javnom nužniku, koji postaje mesto susreta s Bogom i mističkog doživljaja, te pesmu okončava brigom za kulturno nasleđe i zaveštanjem budućim generacijama:

Kad nam život prođe, kad vekovi minu,

Tad će druge vojske, tad će druge vlasti,

Žrtvovane biti za istu suštinu,
Al javni nužnici ne smeju propasti.

Ali ne samo da javni nužnici neće propasti, nego ni mi „Nikad nećemo propasti“, jer ima leka za sve naše boljke, čak i za Čudićevog junaka koji nosi „čarape lepljive, znojne, prstima špikovane“, dok luta u šupljim cipelama s izrazom – prekobrojan (još jedan suvišni čovek, dvojnik Vaskrsija Mudića), u potrazi za džigericom. Čak i kad ga opljačkaju lopovi i ostane bez teško stečene hrane, naš izlišnik ne posustaje, već se zavlači u mrtvačnicu i vadi perorezom jetru iz svežeg leša devojke (njen opis „mlada, lepa i jedra“ u ovom kontekstu zvuči gotovo gurmanski). To je jedna od najradikalnijih slika u Čudićevom delu, a i šire, nije ni čudo što je uredništvo Doma omladine odbilo da objavi knjigu, upravo zbog ovog kanibalskog mesta.

Jetra je njena bila
Vlažna, crna i teška,
A hartija je stara

Uvila majčinski nežna.

Sudbina nama neće

Nikada na put stati,

Nesrećnik uprkos nesreće

S mesom se kući vrati!

Jetra je njena bila vlažna, crna i teška, a hartija je stara uvila majčinski nežna
Izvor: behance.net

U Čudićevom junaku možda se zaista krije Vaskrsije Mudić, jer je on ovakve primere pretvarao u predloge za rešavanje konkretnih društvenih problema. Zvanični optimizam je doveden do krajnjih granica, nikada nećemo propasti jer nas ništa ne sme iznenaditi, ljudožderstvo je rešenje za problem gladi.

Nasuprot mračnog sveta koji je Čudić naslikao u svim nijansama crne boje, stoji pesma „Seti se draga moga kanarinca“ u kojoj se slavi život, odnosno eros najzad pobeđuje tanatos. A pesma „Čamotinja“, napisana u formi dijaloga pesničkog subjekta (što je, u ovom slučaju, pseudonim Predraga Čudića) koji je ophrvan čamotinjom, i njegovog prijatelja (što je, u ovom slučaju, pseudonim Milana Milišića) budi ipak nekakvu nadu, jer prijatelj „krepkog duha i tela“ menja perspektivu i otvara pogled i na neke druge prizore, izvan zlog i naopakog sveta:

Za sada gledaj kroz prozor, ali

Moraš da vidiš nemoguće,

Neviđen prostor maštom prevali,

Izađi van iz mračne kuće.

(...)

Moj je prozorčić suterenski,

Pred njim večito nekakva kaca

Al' moj je život vanvremenski,

Moja je duša božja supstanca!


Opšta bolnica i druge pesme

U knjizi „Opšta bolnica i druge pesme“ (1993) pored izabranih pesama po prvi put su objavljene i tri pesme koje se nadovezuju na poetiku „Opšte bolnice“ i „Druga đavola“: „Na Bulevaru“, „Sumrak na Bulevaru revolucije“ i „Na novo groblje“. U trećoj pesmi Čudić varira svoju trajnu opsesiju poslednjom adresom, opisuje šetnju do groblja prožetu crnohumornim slikama, mešanjem pojmova iz različitih registara koji se spajaju da bi izrazili staru temu prolaznosti na nov, posve ironičan način („Mineš sokake gde kamenoresci/S uspehom grade samo nisku gradnju“), cveće stoji na mrtvoj straži, komunalno preduzeće za ukop zove se – kako drugačije nego – „Budućnost“ (što je detalj preuzet iz stvarnosti, a ne iz humorne piščeve mašte), ali u ovoj pesmi dolazi do bujanja neočekivanog optimizma, jer šetač na ulazu u groblje, na crti koja deli dva grada, dospeva do spoznaje da nije ni u čijoj vlasti, jer samo smrt ima vlast nad njim, što ga oslobađa svih ljudskih, odveć ljudskih zavisnosti. Tanatos koji suvereno vlada nad svim na kraju biva poništen erosom, jer na groblju mladi vode ljubav, „a neretko se i nov život začne“.

Šeretski duh parodije i ruganja izbija na samom početku pesme „Na Bulevaru“, ili – nekom madlena, nekom mortadela:

Pade mi pogled na mortadelu

Te isplivaše sećanja snagom vraškom

Pesnik ugleda mortadelu u izlogu Beogradske industrije mesa, što ga podseća na pokojnog prijatelja sa kojim je nekada stajao pred tim istim izlogom, pa su nedostižnoj mortadeli koja nema običaj da svraća kod ljudi praznih džepova, pevali himne, ode, panegirike, upućivali joj komplimente i izraze divljenja. Ali ne samo to:

O, kako smo ugodno razgovarali

O velikoj ukusnoj mortadeli,

Umetnošću reči smo je stvarali

I s inspiracijom očima jeli!

Ako je neko mislio da Čudića optuži za realizam, odražavanje stvarnosti i slične budalaštine, evo mu krunskog dokaza da nije u pravu: ne samo da Čudić pisanjem stvara novi svet u jeziku, kao alternativu postojećem svetu, već umetnošću reči stvara i alternativnu mortadelu, koja ima očigledna estetska svojstva jer se može jesti isključivo s inspiracijom, i to očima (zanimljiva sinestezija). Što otvara dodatna pitanja o odnosu takozvane stvarnosti i netakozvane umetnosti, kroz prizmu mortadele u obliku ragbi lopte. Da li Čudićeva mortadela referiše isključivo na mortadelu u tekstu, ili se može jesti?

Kad smo već kod hrane, da vidimo šta smo imali na meniju. Detronizaciju Prusta, žanra nekrologa pokojnom prijatelju, izneveren horizont očekivanja – umesto da se seća prijatelja sa dostojanstvom primerenim sećanju na mrtve, on ga se opominje jedino u kontekstu zajedničke žudnje za mortadelom. Da bi na kraju poentirao neočekivano, kako poenti i dolikuje:

Kad smo se za života tako stisli

Nek su nam prostrana nebesa!

Mirisaće iz Prešernove kleti običnih jela večita lepota
Photo:Flickr

„Sumrak na Bulevaru revolucije“ podseća nas na ono što nikad nismo znali jer nam je um zagađen stereotipnim predstavama o poeziji – na činjenicu da je Čudić i urban pesnik. Ne samo u ovoj pesmi, ali ovde u prvi plan dolazi opevanje urbanih prostora. Samo što to nisu uobičajeni toposi tzv. urbane poezije, Čudićevo oko je osetljivo na nešto što ne spada u rabljene pesničke drangulije, a pesničko srce mu zaigra na prizore koje je poezija prezrela i okrenula glavu od njih, zapušivši nos obema rukama i štipaljkom:

Mala dvorišta s bordurom od soba,

Klozeti u dnu, zajedničke česme,

Prljava deca, deca novog doba

I smrad što pesnik pomenuti ne sme.


O, tu je, znači, izvor svega živog,

Tu gde se živi u gužvi, u tmici,

Tu gde na svakom uglu piju pivo

Ko bubašvabe skupljeni radnici!


Jer ako pesnik čak po cenu srama

Radoznalcima otpočne da slika

Taj vonj, Apolon iz pesničkog hrama

Izbaciće ga i on više nikad


Ne može biti svetinja za masu

I stradaće ko smrtni stvor što strada

Čistunac neki mesto na Parnasu

Zauzeće mu zbog nelirskog smrada.

Pesnik na proputovanju iz Malog Mokrog Luga prema Arhitektonskom fakultetu: Bulevar revolucije

Za smradove ima mesta koliko hoćeš na pesničkoj sceni, ali u poeziji – ni za lek. A ako se pesnik okuraži pa se ipak uputi u te urbane prostore koji su „predsoblja smrti“, čeka ga teška sudbina jer će se nad njim zgaditi „čistunci koji od lepote žive“ (puni poverenja u lepotu sveta, nezainteresovani za delove grada gde se lepota krije u rugobi). Pesnici koji su sa lepotom sveta na per tu obično žive na Dedinju i Neimaru, okruženi cvećem i zelenilom, dočim se naš lirski junak, bulevarski pesnik, uputio iz Malog Mokrog Luga prema Arhitektonskom fakultetu, na randevu sa voljenom. A usput mu za oko zapadaju prizori na koje nije mogao da naleti u domaćoj poeziji, uprkos neumornom čitanju. Te se poduhvata nezahvalnog posla da uprkos estetici i propisu o lepom, lepo zaseni bedom. Na tom putovanju gradom naići će na neočekivane slike, što samo čekaju pesnika kojem oči služe za gledanje da ih pokupi i spakuje u magacin pesničkih slika (srpski: pesmu):

Poznati doktor na kanti za smeće

Napisao je titulu i ime –

Da drugi neko smeće ne podmeće,

On svoje đubre ne deli ni s kime!

Ovako nešto samo Čudić može da vidi i da unese u pesmu. Biće toga još, samo malo strpljenja. Kada se pesnik najzad nađe sa voljenom, zaljubljeni par kreće, normalno, u razgledanje izloga. Ni tu Čudićevo oko ne bude lenjo, nego se zalepi za detalje:

Mirčeta Hadžić od kože i plastike

Izrađuje po meri – crvena čizma –

U ime primenjene fantastike

Šusterskog nadrealizma.

A gde su tu poslastičarnice? I kako izgledaju mladenci na svadbenoj torti?

Brkati mladoženja prti dragu,

Nežnu ko prolećnu salatu,

Zaglibljen do kolena u slatkom šlagu

Ka svakodnevnom bračnom blatu

Dok drugi u poeziji reklamiraju razne proizvode koji imaju prođu: samoupravljanje, bele anđele, mleko iskoni (rok trajanja – odavde do večnosti), vizantijske kanone (dosta stroge), nacionalne svetinje, kosovski zavet, neumitne strele, suštine razne (na komad i na kilo) – naš pesnik nije u stanju ni jednu običnu tortu svadbarsku pošteno da izreklamira! Čak mu ni studentski domovi nisu sveti:

A preko puta na fasadi Lole

Prozori svetle kao zlatno saće

Ispod njih vise nemušte parole –

Lepršaju se košulje i gaće...

A preko puta na fasadi Lole prozori svetle kao zlatno saće, ispod njih vise nemušte parole – lepršaju se košulje i gaće
Photo: Stock

Dok drugi u mladima vide polet, snagu i budućnost, Čudić skreće pažnju na trivijalne košulje i gaće (bez kojih doduše, ni pesnici ne mogu, ali bar o tome ne pevaju, jer je to tak banalno, o krpicama može, o gaćama njet). Nije ni čudo što je Gombrovič onoliki skandal napravio svlačeći pantalone pred francuskim piscima, usred restorana. Čudić ne skida pantalone, ali ogoljava sve ostalo. A na kraju uzbudljivog putovanja ipak ćemo stići do večnosti, ali na Čudićev način (što i nije čudno, pošto je on autor pesme):

Ostaće iza nas Bulevar sveti

Ko novi mig o pobedi života

Mirisaće iz Prešernove kleti

Običnih jela večita lepota.

Ko traži večnost, neka pogleda u sopstveni tanjir. A pošto večno može biti samo ono što je mrtvo, to što vidite nije običan ribić u kajmaku, to je parče lešine večnosti.

*Pogovor za knjigu Predraga Čudića “O prirodi stvari” koja uskoro izlazi u izdanju Levog krila; tekst je nastao na rezidencijalnom programu u Splitu koji organizuju udruga Kurs i književna mreža Traduki

*Nastavak feljtona u petak, 3. aprila

star
Oceni
2.08
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV