Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Feljton: Vodič kroz delo Predraga Čudića (1)

Svlačenje pesničke SMB uniforme

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Obračun sa samim sobom i čeoni sudar sa svetom: Predrag Čudić
Obračun sa samim sobom i čeoni sudar sa svetom: Predrag Čudić
Photo: www.mc.rs

Kod Čudića je na delu karnevalizacija mračnog sveta koji spolja deluje dosta šareno, dok se malo ne zagrebe stihom po površini. U tom karnevalu ukidaju se svi hijerarhijski odnosi, baš kao kod Rablea, a zvaničnim praznicima i državnim proslavama suprotstavlja se svinjokolj. Glavni efekat koji se ostvaruje spajanjem različitih, da izvinete na izrazu, diskursa je specifičan čudićevski humor, smeh kao poseban svetonazor. Ono što Bahtin piše povodom Rablea, moglo bi se u potpunosti primeniti na Čudića: „Smeh ima duboko značenje pogleda na svet, on je jedan od najbitnijih oblika istine o svetu u njegovoj sveukupnosti, o istoriji, o čoveku; on je posebno, univerzalno gledanje na svet, koje vidi svet drukčije, ali ne manje (ako ne i više) bitno no ozbiljnost (...) neke veoma bitne odlike sveta dostupne su samo smehu“

Posle drame

Predrag Čudić se na književnoj sceni pojavio u vreme kada su epigoni Branka Miljkovića preplavili sve što se njihovoj bujici našlo na putu, krčmeći vatru na sitne plamičke i deleći ništa na razlomke. U prvoj knjizi pesama „Posle drame“ objavljenoj 1970. godine Čudić je pošao drugim putem, nadovezujući se na Pasternaka i ruske imažiniste koji u to vreme nisu ni postojali u srpskoj kulturi, jer uglavnom nisu bili prevedeni. Uprkos tome što je „Posle drame“ dobra, uspela knjiga poezije, puna živih pesničkih slika, Čudić u njoj ne liči na sebe. To je izveštaj o godinama učenja i plaćanje duga lektiri: dijalog sa Šekspirom, pasternakovska poslanica kralju Liru, prijateljsko dopisivanje sa klasicima, nadovezivanje na stihove Sime Pandurovića („Kao sa zvezda, ja sam u snu/Silazio s uma“) i Rastka Petrovića („Čaše su bile prazne“)... Teško je prepoznati Čudića u proleću koje kukuriče u dimnjaku, magli u duši dubokoj, mesečevoj dvorani od hladne svile, lirskim štimunzima majskog prošaranog polja ili u ljubavnoj pesmi šimširu. Tek povremeno blesne i neki nagoveštaj čudićevskog humora („Govornik se opraštao sa telefonom“), ali nigde nema pravog Čudića, prisutan je samo kao poetski embrion, kao mogućnost budućeg sebe.

U pesmi „Ars poetica“ može se pročitati i jedan anti-čudićevski stih „A izvan nas ipak ne postoji svet“. U potonjim delima Čudić se okreće upravo spoljašnjem svetu, svetu izvan tradicionalno shvaćenog lirskog ja, i u tom svetu pronalazi svoje istinske teme i pravu poeziju. Ali, ni taj svet nije potpuno spolja, van subjekta, granica je porozna, lirsko ja se u sudaru sa svetom obogaćuje, proširuje, izlazi van sebe, usmerava pogled sa svog neizbežnog siromaštva na bogatstvo i šarolikost sveta. I tek tu počinje da diše punim pesničkim plućima.

Ima i u zbirci „Posle drame“ poneki nagoveštaj Čudića, predukus budućeg dela, recimo u stihovima „Nebo ko voćka prezrela trune/I kiseo zadah niz padine širi“ („Akonkagva“), ili „Ko smrt traži od umora će umreti“ („Zbogom Sijera Madre“), ili „Na njive oko grada vozilo se đubre toplo“ („April“), ali to su samo sporadična mesta u kojima je Čudić uspeo da se otrgne od aždaje lirske i da nasluti sopstveni glas. U pesmi „Uspavanka“ čitamo stihove: „Zaspite, zaspite nežne svetlosti/Kao da na svetu ima leka“, gde polako pomalja glavu Čudićevo osećanje sveta, vinaverovska neizlečiva stvarnost dolazi po svoje. Ali u čitavoj zbirci Čudićev pravi lik prisutan je kao odraz u zamagljenom ogledalu, samo poneka crta lica, poneki detalj liči na Čudića koji tek treba da nastane, koji se u tom ogledalu posledramskom ogleda iz budućnosti.

Otrgavši se od aždaje lirske: Predrag Čudić
Photo: Stock

Osvrćući se dve decenije kasnije na sopstveno delo u pesmi „Kako bih pisao kada bih pisao“ (u zbirci „Naša pesma“), Čudić ranog sebe slika surovo i bespoštedno: „Ne bih više pisao kao nekad/Na početku kada je sve bilo/Parafraza samo i san o pesmi,/Samo odjek iz radionice majstora,/Nikad više ne bih pisao/Kao dečko načitan, obrazovan moljac,/Početnik puki što s radošću/Hartiju mrči i misli da je/Krilat i svešten i da, baš,/Ko što u knjigama piše,/Kroz usta njegova govori/Niko drugi do poezije Bog./Ali to beše samo senka Boga/ (...) Odbolovati nepostojanje,/Neautentičnost tzv. nije/Smrtonosno osim za ono/Što si pisao i kako/Više nikad pisati nećeš.“

Čudić je pošteno platio dug prethodnicima, majstorima stiha, odbolovao je dečje bolesti nepostojanja, i iskusio da laž nije samo društveno uređenje, politička nomenklatura, književna i paraknjiževna čaršija, pa ni sam namrgođeni poredak sveta protiv kojih će kasnije ustati– već je laž i internalizovana, ona je jedna naša mogućnost, laž nas vreba iz naše sopstvene nutrine, iz prostora za koji smo mislili da je apsolutno istinit i jedino naše kraljevstvo. Mnogi pesnici tu početnu laž prigrle kao nešto najprisnije, zavole sopstvenu opsenu kao samoga sebe, i ne odvajaju se čitavog života od imitacije življenja i pevanja. Glume sablast, pa sablast postanu. Što je lep način da se napravi karijera u društvima koja su utemeljena na laži, da se zauzme lukrativna pozicija na vašaru privida. Čudić je pošao drugim putem, stazom koja ga je vodila u obračun sa samim sobom i u čeoni sudar sa svetom. Pesnik Predrag Čudić je preminuo Posle drame da bi se ponovo rodio u Opštoj bolnici.

Opšta bolnica

Okružen sveopštim nametljivim optimizmom i stampedom u svetlu budućnost, životareći pod opsadom zvanične doktrine koja je ušla u sve pore društva, uključujući i nežne pesničke duše, prilagodljive svakoj podlozi, Čudić je odlučio da okrene glavu od uspavljujućih ideoloških bajki za odraslu decu i da sopstvenu istinu potraži daleko od anestezirane gomile, na naličju socijalističkog svakodnevlja. Ali, prvo je morao da se obračuna sa samim sobom, da raspori svoje lirsko biće, da izvrne dušu kao rukavicu i da pripremi oči - otežale od travnjaka, vrtova, snoviđenja i kamenih klupa – na potpuno drugačije prizore. Taj unutrašnji sukob zabeležen je u pesmi „Moje ja i balada o tome“:

Photo: Stock

Otrgavši se od aždaje lirske,

Zbaciv uniformu pesničkog žića,

Kao leptir oko svetiljke plinske

Moje ja je letelo oko svog bića.


Pljunuvši na tehnologiju rajsku,

Ja – siđe sa beskonačne trake

I, da proveri lektiru organsku,

Skitaše kroz mrtvačnice, rake.

(...)

Raširivši na olovnoj tuči

Svoje prnje, kao zver u kavezu,

Ono je osećalo sa dna žuči

Nadzemaljsku stvaralačku jezu.

„Uniforma pesničkog žića“ neobično je uspela metafora, precizna slika koja detektuje stanje lažnog poetskog sveta, pevanje koje je postalo maska, igranje uloge, uniforma koju čovek navlači da bi ga prepoznali kao pesnika, što je dovelo do toga da su, kako kaže Gombrovič, „pesnici postali robovi – i mogli bismo pesnika odrediti kao biće koje već ne može da iskazuje sebe, jer mora da iskazuje Pesmu“. Čudić odbacuje tu jeftinu mitologiju u koju se poezija zatvorila, „misu koja se obavlja u potpunoj praznini“, službu lažnom bogu poezije, skida svoje ja sa te beskonačne lirske trake koja se besmisleno vrti u krug, i šalje ga u istraživačku ekspediciju, na groblja, u mrtvačnice, neka tamo pronađe svoje teme i stvaralačku jezu. Umesto da poeziju traži u pesničkoj lektiri, neka ispita malo lektiru organsku, tela u raspadanju, neka otkrije da su „ljudska pluća nenastanjena dušom – pusta“. Ovde nije reč o vulgarnoj dilemi život ili literatura, biblioteka ili kafana, već o tome da je, rečeno jezikom Marine Cvetajeve, pesnik onaj ko je opsednut stihijama, a ne umetnošću. Književnost se rađa iz književnosti, ali to nije njen jedini izvor. A oni koji su opsednuti isključivo umetnošću postaju, kako kaže Cvetajeva, „pseudopesnici, estete, oni što su se dotakli umetnosti a ne stihije, bića izgubljena za boga i za ljude“. Takve vidimo svuda oko sebe, preplavili su svet, skoro da se ništa drugo na tzv. sceni ne može ni videti. I u vreme Čudićeve mladosti, a još više danas. Kao što vojnička uniforma sputava čoveka, pretvara ga u soldata, ratnika, ubicu i poništava ljudsko i individualno u njemu, tako i pesnička uniforma sakati čoveka, svodi ga na podrazumevanu pesničku formu koja ima svoj pesnički ton i pesnički stav (crna trojka koja guši poeziju, po Gombroviču). Zato pesnici koji vam ni za trenutak ne dopuštaju da zaboravite da su pesnici tako liče jedan na drugog, kao vojnik vojniku. Čudić svlači tu poetsku SMB odeždu, koja najviše podseća na lakejsku uniformu, i oblači grobarsku i bolničku odeću, činovničko odelo, veštičje prnje, uvlači se u pacovsku kožu, radikalno menja perspektivu iz koje posmatra svet.

Književni izvor: Opšta bolnica u Senti
Izvor: hospitalsenta.rs

Vera u budućnost je nesalomiva, pesnici jednom rukom pišu refleksivnu poeziju (od koje će ostati pepeo i ništa), a drugom ode Titu i partiji, sve je idilično u najboljem od svih svetova. Čudić se okreće naličju tog sveta, nalazeći poeziju tamo gde je niko ne traži: u kanalizaciji, među pacovima, na šalterskim službama, u činovničkim kancelarijama i mastiljavim spisima, među grobarima, na svinjokolju. U to vreme Čudić je fasciniran stihom mladog pesnika Miodraga Stanisavljevića „Neverovatno je koliko si nepotreban“, njegovom ranom svešću o mestu istinskog pesnika u kulturi podvala i lažnog predstavljanja. Ali, nisu samo talentovani ljudi neverovatno nepotrebni, neverovatno je nepotrebno i devet desetina stvarnosti i jezika koji su proterani iz poezije. Tamo, među odbačenim temama, prostorima i ljudima, Čudić nalazi svoj sveti pesnički gral. Svetla budućnost možda jednom i stigne u naše krajeve, ali Čudić odlazi na mesto koje nas sasvim sigurno u budućnosti čeka, bila ona svetla ili mračna – na groblje. Tako poezija postaje „način suprotstavljanja stvarnosti“, kako kaže Brodski u eseju o Tomasu Venclovi.

U Čudićevom svetu sve tradicionalne predstave izvrnute su naglavce: Divna dama postaje devojka sa reklamnog panoa, zaštitno lice koje se zavodljivo smeši sa tube kaladonta, romantična predstava o ljubavi skončava u malim oglasima gde on traži nju i obrnuto, Ivica i Marica završavaju kao glavno jelo na veštičjem piru, pacovi su nevine žrtve ubilačke deratizacije, genocida koji se sprovodi nad nevinim životinjama, činovnička kartoteka je jedino boravište i zaloga besmrtnosti, duša je naša nežna iznutrica, a teorija rupe jedini kategorički imperativ.

Poezija je način suprotstavljanja stvarnosti: Josif Brodski
Photo: squarespace.com

U celoj zbirci prisutan je groteskni spoj visokog i niskog, uzvišene predstave bivaju spuštene na zemlju, dosta bolno, bez padobrana. Dok je kod Rastka Petrovića „sva mitologija umrla bila zauvek“, kod Čudića joj se desilo nešto još gore – prizemljila se i pomešala sa modernim, potpuno desakralizovanim svetom po kojem ne ume da korača. Mitske slike i biblijske figure sudaraju se sa svakodnevljem, sa oklevetanom banalnom svakodnevicom (ima li života van svakodnevice?), pa anđeo na jerihonskoj trubi svira povečerje našeg svakodnevnog transa, ljubavnog zanosa u koji pesnika bacaju divne dame sa reklamnih plakata i raznih proizvoda široke potrošnje („Ljubav“). To je potpuni krah svake romantičarske mitologije, čitav tradicionalni rekvizitarijum poezije bačen je u kazan za topljenje masti i pomešan sa čvarcima. Kod Čudića je na delu karnevalizacija mračnog sveta koji spolja deluje dosta šareno, dok se malo ne zagrebe stihom po površini. U tom karnevalu ukidaju se svi hijerarhijski odnosi, baš kao kod Rablea, a zvaničnim praznicima i državnim proslavama suprotstavlja se svinjokolj. Glavni efekat koji se ostvaruje spajanjem različitih, da izvinete na izrazu, diskursa je specifičan čudićevski humor, smeh kao poseban svetonazor. Ono što Bahtin piše povodom Rablea, moglo bi se u potpunosti primeniti na Čudića: „Smeh ima duboko značenje pogleda na svet, on je jedan od najbitnijih oblika istine o svetu u njegovoj sveukupnosti, o istoriji, o čoveku; on je posebno, univerzalno gledanje na svet, koje vidi svet drukčije, ali ne manje (ako ne i više) bitno no ozbiljnost (...) neke veoma bitne odlike sveta dostupne su samo smehu“.

Čudić odustaje od slobodnog stiha iz prve zbirke i okreće se strogim metričkim formama. Spoj tradicionalne forme, vezanog stiha i nove sadržine iz prizemlja i suterena sveta, stvara nov efekat, dodatno humorni i očuđujući. Strog pesnički oblik daje Čudićevim iskazima „formu lingvističke neminovnosti, oblik jezičke zakonitosti“. Čudić neočekivano rimuje pihtije i tragedije, jerihonsku trubu i životvornu tubu (kaladonta). Sličnosti se nalaze na neočekivanim mestima, sluh pronalazi veze među naizgled nespojivim pojmovima, koje pesnik isključivo racionalnim metodama nikada ne bi pronašao. Zvuk postaje oblik spoznaje, rekao bi Brodski. Služeći se rimom i metrom, Čudić teži konzerviranju poezije, kako bi je preneo u budućnost i obezbedio trajnost svom pesničkom izrazu. Sudeći po tome koliko su njegove pesme žive danas, posle četiri decenije, reklo bi se da je Čudićeva operacija u potpunosti uspela. Poetski govor se ukršta sa jezikom ulice, birokratskim jezikom, medicinskim izrazima, jezikom propagande, i u tom ukrštaju nastaju novi, neočekivani spojevi. Tako, recimo, u „Novogodišnjoj čestitki grobarima“ pesnik postaje podstanar smrti, u „luksuznim četvrtima novog života“. Nepoetski elementi našli su utočište u Čudićevoj poeziji, tako da čak i natpisi upozorenja u gradskom prevozu ili leci koji pozivaju na opštu deratizaciju postaju deo poetske vizije sveta, jer je pesnik stvorio jezički instrument koji je u stanju da obuhvati čitave svetove koji su se opirali poeziji.

Poezija koja odražava vreme i svet u kojem nastaje, ali ne kao ogledalo, već kao štit: Marina Cvetajeva
Izvor: www.poetryfoundation.org

Naturalističke slike dominiraju u poemi „Opšta bolnica“. Šetnja bolnicom predstavljena je kao putovanje podzemnim svetom, Hadom, od vešernice koja je neka vrsta predvorja, pa sve do poslednje stanice u mrtvačnici. Čudić pronalazi poeziju na đubrištu, među organskim otpacima, ono što izaziva gađenje postaje estetski fenomen, poput slike pljuvaonice: „A slina se sliva ko u nemom filmu/Tegli se bez buke vodopad svetlucav“. Tradicionalni pesnički simbol, srce, postaje golo anatomsko srce, organ koji pumpa krv ili se presađuje, a zaljubljeni junak čezne za srcem voljene žene koje je završilo u tegli sa formalinom.

Zbirka se završava „Baladom o rupi“ u kojoj Čudić izlaže svoju znamenitu teoriju rupe, koja je svoj prozni oblik dobila u „Ljudskim slabostima“. U poeziji se groteskni potencijali još više oslobađaju, pa sudbina postaje kurva u koju je penetrirao pesnik, odnos pojedinca i sudbine zadobija erotsku konotaciju. U „Opštoj bolnici“ postoje i druge paralele sa romanom „Ljudske slabosti“, na primer pesma „Autobus – centralno groblje“ srodna je epizodi iz romana u kojem je prikazan put na onaj svet autobusom firme Sandžaktrans. U pesmi je vozač autobusa predstavljen kao Haron „sa dosta rezervnog sala“ koji prevozi duše što se kroz kožu znoje, po pogrebnom redu vožnje, do poslednjeg odredišta.

Pesnik je u knjizi „Opšta bolnica“ otkrio jedinstven, samosvojan svet koji, da se razumemo, ne bi postojao bez Čudića, niti postoji van njega. Iako je sav satkan od realija. To je poezija koja odražava vreme i svet u kojem nastaje, ali ne kao ogledalo, već kao štit, da parafraziramo Cvetajevu.

*Pogovor za knjigu Predraga Čudića “O prirodi stvari” koja uskoro izlazi u izdanju Levog krila; tekst je nastao na rezidencijalnom programu u Splitu koji organizuju udruga Kurs i književna mreža Traduki

*Nastavak feljtona u sredu, 1. aprila

star
Oceni
2.29
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV