Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Sećanja na Danila Kiša (4)

Da mu u večnosti pevaju ptice

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: totally_shuttered

Poslednja tri susreta sa Danilom Kišom u julu mesecu ove godine bila su, kada se osvrnem, puna znakova koje nisam umeo prozreti i sad mi se vraćaju kao poruke na dlanu, kao griža savesti ili kao prokletstvo optimizma, tupavog ljudskog optimizma. U šetnji, negde preko puta Londona susreće mladog poznanika, novinara M.M. i dotakavši se njegove crne košulje, kao da ispituje kvalitet materijala, kaže onako, usput: Što svi nosite to crno? I... razgovor ide dalje jer Kiš i ne očekuje odgovor

Nad odrom Danila Kiša ispred kapele na Novom groblju, u neobičnoj jesenjoj bezvetrici, opadalo je lišće u ono sasvim nestvarno predvečerje 19. oktobra miholjskog leta gospodnjeg 1989. Na stepeništu kapele hor, kroz njihovo anđeosko Aleluja, aleluja, slava tebje Gospodi... proleluja poneki list sa raskošne krošnje jasena ili kakvog sličnog drveta tu nad odrom, tek da nas podseti da Svi mi padamo, i da: Pad u svakom od nas živi neizbežno, da: ipak neko beskonačno nežno/padanju tom daje smer i sklad. Koje je vrste bilo drvo nad Kišovim odrom, čiji je bogati ruj bio živa slika raskošnog umiranja, ne znam. Ali znam pouzdano da to nije bio divlji kesten jer: ... lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica kljunom udarila u zemlju. Naš oproštaj od velikog pisca, dakle, nije bio pod divljim kestenom koji: ... pada bez i najmanje vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde - vrtoglavo. Kao što padaju zvezde vrtoglavo otišao je na dugo plutanje po talasima večnosti. Ali ne kao ništa u ništavilu nego kao lepota u svojoj beskonačnosti. Kao da je taj božanski dan ili dar za upokojenje bio naručen i potpisan njegovom rukom, stvoren njegovom fantazijom, snagom njegovog osećanja lepog i drugačije, jednostavno, nije moglo biti - to je bila uprizorena beskonačnost. Bašta, bezbroj ljudi koji se ne razilaze i onda kada je ceremonijal uveliko završen, pepeo položen u večnu kuću. Ljudi se ne razilaze jer su izgubili u tim trenucima svaku predstavu o proticanju, o prolaznosti - dogodilo se čudo, Kišova poetičnost preselila se iz njegovih knjiga u prirodu, tu na Novom groblju.

Photo: studentskioglasi.ba

Kiš nije bio pisac osobenjak, samotnjak, učenjak, Kiš je bio i Osoben, i Sam, i Učen, njegovim odlaskom njegova književnost nije izgubila ništa, ali mi smo izgubili velikog čitača i sudiju-estetu.

Poslednja tri susreta sa Danilom Kišom u julu mesecu ove godine bila su, kada se osvrnem, puna znakova koje nisam umeo prozreti i sad mi se vraćaju kao poruke na dlanu, kao griža savesti ili kao prokletstvo optimizma, tupavog ljudskog optimizma. U šetnji, negde preko puta Londona susreće mladog poznanika, novinara M.M. i dotakavši se njegove crne košulje, kao da ispituje kvalitet materijala, kaže onako, usput: Što svi nosite to crno? I... razgovor ide dalje jer Kiš i ne očekuje odgovor. Iste večeri u Stupici, pomalo histerična mlada dama, koja ne može da podnese svoju sudbinu, tvrdi da je odlučila da... Nemoj mi to pričati, samo mi nemoj to pričati! - prekidao je Kiš njene priče sa nervozom i autoritetom čoveka koji je u tom trenutku bio najpozvaniji da o toj temi nešto kaže, ali nije govorio. Jer on, gospodstven kakav je uvek bio, nije govorio o svojim jadima, osim kroz literaturu. Ranije, kada je i govorio o hirurškim intervencijama koje su ga očekivale jednostavno je crtao noktom po stolnjaku ili salvetu (isto kao što je beležio po marginama knjiga i rukopisa) kao da je reč o pukoj tehnici i kao da se to tiče nekog drugog. Osetljiv u litereturi on nije tražio onu vrstu sažaljenja drugih koje se može dotaći njegovog muškog dostojanstva.

Bio je izgubio, neke od tih poslednjih beogradskih večeri, notes sa telefonima. Vrteo se po kući, po sto puta zavirivao u iste džepove, obuzelo ga beše veliko nespokojstvo, pokušavao se setiti gde je sve bio, kako je ostavljao sako, kad je notes poslednji put koristio. Mislio sam čemu toliko nervoze zbog obične slučajnosti, tako sam tad mislio.

Ako se sve zbiva po strogo determinističkim zakonima boga-prirode, po opštem principu cauza sui, onda nema slučajnosti kao objektivnog fenomena, ne samo u širokim svemirskim razmerama, nego čak ni u onim najmanjim vidovima, kao na primer, kad neko ostavi (zaboravi) svoju knjigu u vozu... On mora da je znao zašto je izgubio taj notes i šta to znači?

Photo: Stock

Kao čovek koji je u književnosti birao samo one najteže i najdalje ciljeve, sa neponovljivom, opsesivnom usredsređenošću na cilj kome teži (ako pogodiš cilj promašio si sve ostalo), i u svojoj velikoj bolesti pokazao je svima nama, koji smo bili svedoci njegovih potonjih jada, kako valja mreti.

Odazivajući se jednom beogradskom prijatelju iz Pariza strašnim i tako jednostavnim Brankovim stihom, Kiš kao da je hteo da pokaže da mu je čitav život bio literatura i da su svi odgovori koje je tražio upravo nalaze u njoj. A, opet, za one koji su ga znali i sa tom javkom Dođe doba... Kiš je pokazao da je on gospodar svog života i svoje smrti, da on daje estetsku dimenziju i komentar svom preseljenju u carstvo nebesko.

Bgd. okt. '89.

*Tekst preuzet iz knjige Saveti mladom piscu ili književna početnica (Radio B92, 1996, Beograd); kraj feljtona; priredio Dragoljub Stanković

star
Oceni
4.33
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak