Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Sećanja na Danila Kiša (2)

Pesnik života-literature sa oreolom elegičnosti

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: flickr

Ako je roman u klasičnom smislu tog termina legitimni naslednik epa, onda je moderni roman, a čini mi se da je po svojoj strukturi Gogoljev roman medu prvima, pre svega poema, jer je poema po definiciji epsko-lirska tvorevina. Svojom odrednicom poema Gogolj kao da je naslutio moderni roman. Kada sam u jednom tekstu Josifa Brodskog našao da su, po njemu, Kišovi romani elegije, bio sam siguran da je to prava i najkraća poetička dijagnoza. Pesnici nesumnjivo najbolje osećaju koliko poezije ima u jednom proznom delu. Koliko bi je Brodski tek našao da je Kiša mogao čitati u originalu. Poezija je po svojoj definiciji, kako je tačno isticao Andrić, ono što je neprevodivo

Gogolj je Mrtve duše nazvao poemom, Kiš je svoj prvi roman Mansarda nazvao satiričnom poemom. Gogolj je svoj roman mogao nazvati satiričnom poemom, ali nije; Kiš je svom prvom delu mogao uskratiti adjektiv satirična, ali nije. I Gogolj i Kiš su bili duboko u pravu. Na prvi pogled izgleda paradoksalno, ali nije. Gogolj je osećao da bi epitet satirična njegovoj poemi bio kao kamen o vratu, satire je tu bilo dovoljno i previše bi bilo naglašavati to u podnaslovu, Kiš je svoju Mansardu baš tom odrednicom uspeo da priveže za zemlju, da je ukotvi, da joj pronađe sidrište. Gogolj je vrlo dobro znao da u njegovom delu ima toliko satiričnog da njegovu poemu samo lirski pasaži (ptica trojka i sl.) mogu u izvesnom smislu spasiti od potpunog mraka trgovine mrtvim dušama, mraka jedne danteovske projekcije sveta; Kiš je osećao da lirskom u Mansardi mora pronaći protivtežu što je i uspeo ostvariti izvesnom dozom satiričnog, ali satiričnog koje je daleko od profanog.

Photo: wikimedia.org

Ako je roman u klasičnom smislu tog termina legitimni naslednik epa, onda je moderni roman, a čini mi se da je po svojoj strukturi Gogoljev roman medu prvima, pre svega poema, jer je poema po definiciji epsko-lirska tvorevina. Svojom odrednicom poema Gogolj kao da je naslutio moderni roman. Kada sam u jednom tekstu Josifa Brodskog našao da su, po njemu, Kišovi romani elegije, bio sam siguran da je to prava i najkraća poetička dijagnoza. Pesnici nesumnjivo najbolje osećaju koliko poezije ima u jednom proznom delu. Koliko bi je Brodski tek našao da je Kiša mogao čitati u originalu. Poezija je po svojoj definiciji, kako je tačno isticao Andrić, ono što je neprevodivo. Da li to znači da je poezija neprevodiva i na jezik proze, na jezik kritike, na bilo koji drugi jezik? Nesumnjivo je tako. U tom smislu Kišova lirska proza je neprevodiva, neprevodiva jer je granica priče i pesme, epskog i lirskog, apsolutno neuhvatljiva i neshvatljiva. Kad kažem neshvatljiva tu, naravno, ne mislim na one teškoće u razumevanju jednog dela koje susrećemo u nadrealističkim, hermetičkim, apstraktnim, fantastičnim i sličnim delima, ne mislimo, uopšte, na sve one loše pisce a dobre mistifikatore, koje je, uzgred budi rečeno, Kiš lako prepoznavao i odbacivao sa nepobitnom argumentacijom. (Za jednog našeg mega fantastičara, čiju je knjigu imao u rukama, jednostavno je rekao: Ne može sve biti fantastično. A taj pisac je kasnije iz dana u dan, u svakom pogledu, sve više napredovao u svojoj fantastici pa se, od profesora sa baroknim rumenilom na obrazima, pod uticajem svoje fantastike, pretvorio u junaka liciderskih srca sa naših panađura, i slika i ogledalce, istovremeno.) Reč je kod Kiša o onoj dodatnoj dimenziji, onoj uvek novoj i neponovljivoj dimenziji istinskog književnog dela koje uznosi do egzaltacije, koje se ne da razložiti na sastavne delove odupirući se svakoj analizi. Pokušali su naši učenjaci da Kišu pripišu uticaj Bruna Šulca, recimo, ali već posle dvadesetak stranica Šulcove inače odlične proze svako iskusnije oko primećuje da život ustupa mesto manirizmu, da je to jedna darovita stilizacija i ništa više od toga. Međutim, kod Kiša je, kao što je to i sam govorio, život - literatura. Pravo značenje ove sintagme naravno ne može svako osetiti. Osmoza epsko-lirske supstance u Kišovom stvaralaštvu je njegov život i njegova lektira, to je ono što se odvija kroz nevidljive membrane tragičnog osećanja života.

U malom broju svojih lirskih pesama i u ogromnom broju prevedenih stihova Kiš je ne samo udovoljavao svojim lirskim impulsima, kao, kako je govorio, frustrirani pesnik, nego je u jednom neprekidnom treningu iz razloga mentalne higijene istraživao mogućnosti jezika u odnosu na jezik stiha. Prevodeći on je najčešće nalazio srećne jezičke adekvate, odustajući od prevoda uvek kad mu se činilo da je posle jezičke transplantacije pesma-pacijent mrtva. Kako sintetizovati priču bilo je pitanje koje ga je opsedalo. U lirici on je tražio upravo to. Kako u svoj tekst ne staviti ni jednu rečenicu a la "markiza je izašla u pet sati"? Kako izbeći obaveznu opširnost epskog postupka, uštedeti vreme i prostor? Kako najzad da muzika teksta liči na muziku violine, a ne gusala? Patos - da, ali ne patos kolektiva, već patos individuuma, ne tragedija plemena već tragedija pojedinca. Kišovi romani su elegične poeme te zato on nije nikad ni prestajao da piše poeziju. Kako je on sam govorio: spremao se za pesnika i nikad nije prestajao da bude pesnik. On nije mogao opisati: ni skupljanje šišarki u šumi, ni čišćenje kokošinjca, ni raspremanje ormana sa crvotočinama kao indijanskim porukama, čak ni šminkanje krep-papirom - a da to ne bude čista lirika; nikad kod njega opis nije puki opis već je to samo jedna od lirskih membrana sa koje se, jedno viđenje sveta i jedno iskustvo prenose ka univerzumu literature. Zašto je Kiš prozu pretpostavio lirici? Verovatno zato što je on svoje lirske impulse potpunije ostvarivao kada su bili u funkciji sudbine njegovih junaka. Sudbina Eduarda Sama je ona aura koja sve stvari kao magnetna sila drži u jednom naročitom poretku te tu, i baš zbog toga, zakoni zemaljske fizike izgledaju sasvim banalno, kao život malograđanina. Zato je Kiš mogao da odustane od pripovedanja kao pripovedanja i da svaku svoju priču prevede u ravan neponovljive osećajnosti.

Josif Brodski
Photo: stanford.edu

Radeći na izboru Pesme i prepevi shvatio sam, a to su i čitaoci mogli da vide pošto se knjiga pojavila, da Kiš, ni u jednom trenutku, od najranije mladosti, nije odustajao od autobiografskog kao osnovne istine književnog dela, kao od uslova bez koga se ne može, ne zato što je imao potrebu da svoju sudbinu podigne na nivo umetničke činjenice, već što je autobiografsko uzimao kao istinski kvasac inspiracije, kao podlogu epifanije i kao poslednji korektiv umetničke istine. Za Kiša nema izmišljanja - postoji samo traganje za izgubljenim; sve ostalo je noć i magla. Tako je već u svojim prvim pesmama Oproštaj s majkom, 1953, Biografija, 1955, Svatovi, 1955, on potpuno jasno odredio koordinate svog Porodičnog cirkusa . Naravno, tu ne može biti reči o nekom racionalnom postupku, o nekom unapred utvrđenom planu, to je, pre bi se reklo, onaj intuitivni put koji je Kiša vodio ka potonjim velikim zahvatima. Očigledno je da Kiš nije voleo pesničke laži makoliko one bile istini slične. U drugim pesmama koje smo uvrstili u izbor njegovih stihova, a uvrstili smo sve osim nekih varijacija na Đubrište i nekoliko najranijih pesama, pažljivo oko može otkriti u začetku neke Kišove literarne postupke, zapravo prirodu njegovog dara. Tako njegov omiljeni postupak nabrajanja, imenovanja stvari, njegovo skladište nezavisnih stvari i bića u nominativu singulara prepoznajemo već u najranijim pesmama: jedan crni tramvaj...jedna džez truba...jedan pas skitnica... jedan zalutali dečak...jedan žuti kamionet (Svetlosti velegrada, 1959); Jedna sumanuta naga žena...jedan učeni crni pas...jedna starica sa zvončićem...jedna ruka u crnoj čipkanoj rukavici...jedan mladić sa crnom maskom karnevalskog princa...jedan slepi miš (Novo groblje, 1959); Jedna opatica na biciklu...jedan se policajac krsti pred katedralom...jedna katedrala od čipke...jedna starica što nudi ljubav...jedan pijani mornar...jedan visoki Kongoanac...jedan raštimovani klavir...(Raštimovani klavir; Strazbur, 1962) To je to, kako je govorio Kiš, imenovanje umesto opisivanja. To imenovanje u pomenutim pesmama još je na neki način u funkciji atmosfere i situacije, prizora i događanja unutar tog prizora. Međutim, u pesmi Đubrište Kiš daje samo spisak, golu inventarnu knjigu odbačenih stvari kao epilog drame zvane život-svakodnevica: Dvosekli češljevi ribljih kičmi... Ošurene kokošije glave... Crno vlažno perje... Zgužvani indigo sa šiframa... Otpaci uštirkane čipke... Plave koverte za žilete... Tramvajske karte... Poklopci pivskih flaša... Ptičji skelet suncobrana... Salvete na kojima su otisnute posmrtne maske usana... Kore od graška kao odsečene usne... Pregorele sijalice kao jaja žar-ptice (žice)... Članske karte sa svojih deset zapovesti u koje više niko ne veruje... Krinovi koji daju đubrištu svečan izgled groblja... Riđi uvojci bakarne žice... Paučina najlon čarapa... Staklene epruvete u kojima su ležali aspirini kao zreo grašak... kore od narandže sa postavom kao postava kožnih rukavica... kore od lubenica kao sveže konjsko meso na koje su napadale velike crne muve... Isceđeni opušci poput velikih belih crva koje je izleglo đubrište... Flasteri na kojima su ostale zlatne dlake sa belim korenjem... Koverti sa iščupanom ljubičastom utrobom... Grozdovi jorgovana što se raspada veličanstveno kao izvađena pluća pušača...ruže kojima su menjali vodu kao obloge na čelu bolesnika...ruže vezane žicom kao zločinci... ruže zbog kojih sam se probudio u 3,30 noću kako ih ne bih do sutra /zaboravio.

Ispod svake od ovih odbačenih stvari, kao što se vidi, postoje različiti arheološki slojevi, sve je to što se nalazi u toj pesmi-spisku dospelo tu posle drame, na nama samima je da osetimo veličinu onoga pre.

Photo: Stock

U jednoj drugoj pesmi iz iste 1966. godine susrećemo se sa traganjem za analogijama, što je jedan od bitnih Kišovih postupaka. U pesmi Ruža: Saint-Exupery on piše: ruža golfskih struja neba... ruža boje aluminijuma... ruža boje olovnog neba... ruža sa laticama od kazaljki... ruža pogođena sačmom usred čela... ruža sa strukom od mitraljeskih cevi... ruža sa mirisom ozona... ruža sa rosom od znoja... golema ruža koja je na hamburškoj izložbi/ cveća 1961. godine dobila zlatni pehar / i aplauz... ruža meta na vojničkim strelištima... ruža sa prašnicima od šrafova... ruža vrteška u ruci zadihanog dečaka... ruža ponikla u glavi Henri Rousseaua... U okviru jedne jedine ideje, ideje ruže u platonovskom smilu reči, Kiš je, ne zaboravljajući ružu Malog princa, označio sve njemu bliske vidove tog cveta koji je zbog svoje istrošenosti modernim pesnicima veoma retko služio kao simbol. U ruci majstora kakav je bio Kiš i ruža doživljava svoje uskrsnuće.

Analitički, enciklopedijski duh kakav je bio, Kiš je u jednoj pesmi, Anatomija mirisa, od jednostavne činjenice tehnološkog procesa dobijanja određenog parfema napravio sjajnu pesmu. Da li u njegovim podacima ima pesničkih preterivanja najmanje je bitno: od 9500 jasminovih cvetova... od 48oo ruža... od osamdeset ruža svirepo umorenih/ žeđu / u pustinjama Maroka... kaže on u pesmi o tom kako su međusobno netrpeljive duše svih tih cvetova dospele u jednu jedinu uncu finog parfema te tako od čuda tehnologije čini čudo metafore. Što je još jedan plod srećnog susreta čuda i truda. Kasnije je Kiš napisao i jednu drugu Anatomiju, anatomiju po-etike jednog društva koja i danas može služiti kao udžbenik čitanja i razumevanja literature.

Prevodeći Kiš je pravio svoju antologiju; izuzetna okolnost beše što je on savršeno znao tri jezika i što su ta tri jezika pripadala različitim jezičkim grupama tako da mu je to pružalo najširi uvid u probleme prenošenja književnog teksta iz jezika u jezik. Sećam se kako je i sa neviđenom lakoćom nalazio greške svojih prevodilaca, greške iz nemara ili iz nemogućnosti da se nešto valjano prevede. Njemu to nije bilo teško jer je kao neumorni prevodilac znao sve teškoće i zamke prevođenja, a kao pisac i sva svoja najtananija mesta. Tako je u engleskom prevodu Enciklopedije mrtvih, mada je on engleski znao tek površno, pronašao svoju rečenicu: Petar se petrificirao prevedenu kao: Petar se skamenio što je naravno materijalno bilo u redu, ali nije bilo u redu sa stanovišta onog što se zove stil, onoga što je pisac hteo da kaže. Znao je da je to samo nemar prevodioca te je u engleskom rečniku pronašao odgovarajuću reč sa latinskim korenom (petrify - skameniti se) i korigovao je rukopis prevoda. Takođe on je umeo da od jedne jezičke prepreke, kao što je ruska reč prična (logoraški ležaj) napravi čitav usmeni esej o tome šta bi sve jednom zapadnom čitaocu trebalo da zna iz istorije komunizma kako bi razumeo upotrebu i značenje te reči i koliko bi trebalo reči i rečenica da se to objasni.

Rejmon Keno
Photo: 2.bp.blogspot.com

Praveći čitavog života svoju antologiju mađarske, ruske i francuske poezije on je znalački odmeravao specifičnu težinu svake pesme koju je prevodio baš kao što je umeo da proceni i vrednost prevoda. Tako, kad je reč o njegovim prevodima, Kiš je sam napravio izbor. Kada bi se publici pružio uvid u sve Kišove prevode poezije, tu podrazumevam i Kenoove Stilske vežbe, i neke drame u stihu, u jednom posebnom izdanju, tek tada bi se jasno videlo koliko je on svog dara i svog jezika potrošio prevodeći što nije mogao neko ko nije bio istinski pesnik.

Bgd. oktobar 93.

*Tekst preuzet iz knjige Saveti mladom piscu ili književna početnica (Radio B92, 1996, Beograd); nastavak feljtona u petak 13. 6.; priredio Dragoljub Stanković

Oceni
3.93
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak