Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Sećanja na Danila Kiša (1)

Prvi i najbolji student koji je spavao u parku

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: datastore

Preveo je nekoliko dečijih pesama francuskih pesnika i dok smo sedeli u Srpskoj kafani dao je profesoru P.M., svom školskom drugu, da ih pročita. Slušao je svoj prevod pokušavajući da uspostavi onu distancu o kojoj je uvek brinuo. Svako ptiče koje stasa stiče boju svoga glasa. Ponovio je stihove iz jednog od tih prevoda na kraju i videlo se da je bio zadovoljan svojim poslom. Ovo su samo delovi mozaika sećanja na Danila Kiša, celovita slika zahteva strpljivo traganje po sećanju i, ma kakva bila, ona je samo bleda sen jedne neponovljive ličnosti

Profesor Vojislav Đurić, koga su neki studenti zvali Zevs, pošto je bio šef katedre na kojoj se u naša ateistička vremena više govorilo o olimpskim besmrtnicima nego o dedinjskim, u trenucima svoje zevsovske mrzovolje i nezadovoljstva novim naraštajima studenata svetske književnosti, govorio je da je njegov prvi i najbolji student spavao u parku pa je ipak bio prvi u svemu. Iz razloga neke diskrecije ili, pak, što je smatrao da je to opšte poznato, nije navodio ime tog prvog i najboljeg nego je ostavljao nama da se po hodnicima raspitujemo i nagađamo ko bi to mogao biti. Stariji studenti su to znali te i nije bilo teško saznati ime tog čoveka. Kada se pojavila knjiga Bašta, pepeo (1965) bio sam sticajem okolnosti među onima koji su organizovali večeri na našoj studentskoj ali u to vreme i u gradu poznatoj Tribini 17, pa smo odlučili da priredimo jedno veče o Kišovom romanu. Trebalo je otići do Kiša i dogovoriti se. Kiš je stanovao u Palmotićevoj ulici u stanu sa posebnim ulazom, što se u ono vreme smatralo vrhuncem podstanarskih prava i sloboda, u jednoj, ako me sećanje ne vara, maloj devojačkoj sobici u koju se čestito mogao smestiti samo jedan kauč. Sedeli smo moj kolega i ja na stolicama donesenim od gazdarice a Kiš i njegova supruga Mirjana Miočinović na kauču. Ono o čemu smo razgovarali odavno sam, nažalost, zaboravio, sve osim jednog detalja: pitali smo ga gde pišete. U sobi nije bilo ničeg sličnog pisaćem pultu ili stolu. Kiš je ukrstio noge na kauču u turski sed i rekao: Evo, ovako, stavim mašinu u krilo. Tribina posvećena Kišovoj knjizi bila je prilika da nam Kiš održi neku vrstu lekcije. Nekoliko njegovih oporih rečenica otkrilo nam je naše ogromno neznanje nateravši nas da se zamislimo i na neki način postidimo onoga što smo te večeri govorili. Za mene Kišov neveliki roman bio je kao magnet čijim se silama nisam mogao odupreti. Ispisivao sam čitave stranice nekakve svoje porodične ispovesti pod neodoljivim uticajem Kišove proze i trebalo mi je dugo da se otrgnem od te lirsko-ironijske aždaje. Rokovnik sa brojnim ispisanim kišovskim stranicama ćušnuo sam negde ispod drugih fascikli i papira ali ih se još uvek sećam kao svog duga koji svaki mladi pisac, hteo ne hteo, mora platiti.

Photo: Stock

Kiš je 1974. bio organizator Međunarodnih oktobarskih susreta pisaca. Uoči samih Susreta zabranjene su Književne novine zbog priče Predraga Stepanovića, pisca iz Budimpešte. Priča je govorila o jednoj oficirskoj terevenci koja se završava ubistvom. Naša cenzura je smatrala da priče o nedoličnim oficirima treba da ostanu tabu tema, bez obzira što je u ovom slučaju pisac bio mađarski državljanin i što je u priči očigledno bilo reči o mađarskim oficirima. Tako je naša budna cenzura, koja inače zvanično nikad nije postojala, branila čast mađarske vojske. Predrag Stepanović je upravo trebalo da dođe na Oktobarske susrete kao član delegacije Saveza pisaca Mađarske. Kiš me je zamolio da kao prijatelj pozovem Stepanovića i posavetujem ga da ne dođe na Susrete kako se stvari ne bi još više komplikovale. Kao drčan i nerazuman mlad čovek nisam zapravo razumeo smisao Kišovog u krajnjoj liniji korisnog poteza, nisam shvatao da bi i samom Stepanoviću mnogo lakše bilo da se to završi bez velikog skandala, pa sam rekao nešto glupo i neprijatno u smislu: pošto ste ga vi zvali vi mu i otkažite. Nisam tada znao što sad znam i što je Kiš odlično znao, da vlast ima hiljadu i jedan način da jednu moralnu i u suštini principijelnu stvar izvrgne svakojakoj poruzi. Dugo se posle toga nismo susretali niti viđali i stalno je, bar se meni tako činilo, između nas lebdeo taj neugodni nesporazum.

A onda je posle nekoliko godina izmontirana afera oko Grobnice za Borisa Davidoviča (1977), sa svih strana stizali su glasovi o skandalu, bilo je dakako i onih koji su Kiša odlučno i argumentovano branili ali u svemu tome čovek se teško snalazio. No ubrzo se pojavio Čas anatomije, pročitao sam tu knjigu ne ispuštajući je iz ruku i nisam mogao da dođem sebi od ushićenja da se jedna odbrana od lažnih optužnica može tako duhovito i superiorno pisati. Dan-dva kasnije bejah pozvan na prijem u mađarsku ambasadu gde je Danilu Kišu dodeljen orden za prevodilački rad. To je bila prilika da izrazim svoje neskriveno oduševljenje tom maestralnom knjigom i da se praktično obnovi, odnosno produbi, prijateljstvo koje je trajalo do Kišovog tragično preranog odlaska.

Viđali smo se prilikom svakog njegovog dolaska u Beograd, a on je uvek bez velikih ekspozicija, kao da i nije odsustvovao više meseci iz ovog grada, nikad kao stranac, upravo prirodno kako se uvek ponašao, nastavljao svoja prijateljstva, svoje poslove i svoj kišovski život. A taj život nije trpeo ni pretencioznost ni isprazna mudrovanja . Kad čujem nekoga da iz čista mira ispali neku latinsku poslovicu - znam s kim imam posla. Govorio je da ima ulica u gradu kojima ne smeš proći jer ćeš obavezno naleteti na nekog naučnog radnika. Kada me neko pita da li ste i vi bili student profesora ... i kad se onako razneži, sa nekim alpinističkim patosom i suvim suzama u očima — odmah znam da moram bežati. 

Dolazeći u posetu on je i posle pola godine odsustvovanja upravo nastavljao tamo gde je stao, bilo da je to bio razgovor sa domaćicom o njenom zdravlju (o svom zdravlju on je nerado pričao, odnosno i kad je govorio o tome govorio je kao lekar koji objašnjava kako će biti izvršen neki hirurški zahvat, kao da se taj hirurški zahvat priprema za nekog drugog) ili o nekoj sasvim larpurlartističkoj stvari. Dolazio je, velim, katkad sasvim opušten i raspoložen za najobičnije razgovore, željan da čuje neki novi vic ili trač, a nekad, pak, spreman da čitavo veče varira nešto što ga je neposredno pre toga isprovociralo. Tako je jednom, pročitavši usput u izlogu knjižare naslov knjige jednog kritičara Bez iluzija, govorio o neskladu tog naslova i samog života i karijere autora te knjige. Kad si bez iluzija šta radiš u partiji, šta radiš u svim mogućim i nemogućim komisijama, šta radiš na državnoj televiziji?! Kiš je bio čovek koji je nekad čak i neznatne povode znao da iskoristi kako bi ispričao neku priču. Tako mi je jedno veče pred Metropolom, pošto mu je sa platana jedna ptica poslala pozdrav i pošto sam mu rekao kako se veruje da je to sreća, dok je spirao vodom iz fontane pramen one njegove bujne kose, kao uzgred rekao nekoliko reci o sudbini Edena fon Horvata koji je tražio sreću u Parizu. Naravno on nije, kao oni smešni pisci, ničim pokazivao da se on upravo bavi tom temom, tek kasnije sam pročitavši priču Apatrid shvatio vezu te njegove napomene o verovanju u sreću sa neba i njegove priče o sudbini Edena fon Horvata. U jednom terazijskom kafiću (TP) kasno u noći čuo sam prvi put za ime Pjotra Raviča i njegovu sudbinu. Naručio sam kafu i konjak na šta je Kiš rekao da je i Pjotr Ravič samo to pio. Nije se moglo desiti ni u snu da Kiš, recimo, kaže kako on o sudbini tog čoveka piše priču. Sa Kišom sam u čitaonici naše biblioteke prelistavao posleratne beogradske opozicione novine Republiku, u kojoj je on tražio tekstove svoga ujaka Rista Dragićevića, sećajući se ujakovih saveta da kad kupuje novine po koje ga je slao, Republiku uvek stavlja između Borbe i Politike. Prepoznao je tekstove svog ujaka iako se ovaj potpisivao pseudonimom Semper Idem i blaženo se smeškao na kritičke žaoke koje je Risto Dragićević kao direktor Nacionalnog muzeja na Cetinju upućivao aktulenoj vlasti. Veći deo tih tekstova je fotokopirao, bila je to građa za koju nikad od njega nisam čuo da će biti, recimo, knjiga o Cetinju, čak i da je mislio da je napiše od njega se to nije unapred moglo čuti, bio je očigledno od onih ljudi koji ne viknu hop pre nego što skoče.

Jedanput mi je, onako uzgred, rekao da ima neke stihove koje ne sme da donese u Beograd. Naravno, to nije govorilo o nekom njegovom strahu već samo o želji da tu stvar ne pokaže pre nego što i sam ne bude zadovoljan. Kao što znamo, poema je ostala u piščevoj zaostavštini.

Pričao je anegdotu o Joneskoovom alkoholizmu i njegovom dovijanju da se i pored najstrože kontrole ipak dokopa koje čašice. U šetnji sa suprugom, bez pare u džepu, izmislio je potrebu da svaki čas ulazi u bistroe kako bi obavio svoj pipi, usput je ispred gostiju prosto krao pića na šta su konobari samo odmahivali rukom objašnjavajući da je to njihov sused, uvaženi pisac Jonesko. Na veliko čuđenje supruge, iz tih šetnji, koje zdravlje znače, Jonesko se vraćao uvek odlično raspoložen. Tu priču je Kiš povezivao sa onim čega je i sam bio svedok, sa pričom o poznatom beogradskom kompozitoru koji je, u sred priče o svojoj apstinenciji i herojskoj borbi sa alkoholom, krao ispred sabesednika piće, čim bi ovom popustila pažnja, ne hvatajući se čitavo veče svoje coca-cole kao krunskog dokaza svog zdravog života. Kišova zapažanja o ljudima uvek su bila utemeljena na nekoj zdravoj osnovi, on nije mogao da se ne nasmeje supružnicima koji se jedno drugom obraćaju sa vi, snobovskim manirima svojih poznanika umetnika, novokomponovanoj etikeciji, belim rukavicama u našim luksuznim restoranima, erudiciji autodidakta, i svakoj vrsti lažnog predstavljanja. Moj uspeh u svetu je i veći i manji no što ovde misle, govorio je on i to je bila prava mera njegovog osećanja sebe. Više i podrobnije o tome on nikad nije govorio.

Posle posete Portugalu i Sintri pred Mažestikom je u nekoliko rečenica skicirao mogući ogled pripoveci Bajron u Sintri kao o Andricevoj nemoći da se uhvati u koštac sa opisivanjem tog prelepog kraljevskog zdanja pa je sve ostalo na jednom susretu iz kojega se vidi kako je Andrić uvek bio nenadmašan kada je reč o tragičnoj komponenti erotskog. To je bio pravi jednominutni esej, žurio je na avion, naručio je još jednu turu za prisutne pa otrčao prema taksiju. Naravno, jedno čitavo veče razgovarali smo i o crnoj piluli i o slobodi čoveka da takvu jednu stvar može kupiti u bilo kojoj apoteci. To su uvek bili načelni razgovori, lično je uvek bilo, ako je uopšte bilo, u dalekoj pozadini. U nekoj fazi svoje bolesti rekao mi je da je pozajmio pištolj. Nije bilo moguće ništa više saznati o tome, on je to rekao i stavio tačku. Posle toga mogli smo pričati o bilo čemu samo ne o tom.

Preveo je nekoliko dečijih pesama francuskih pesnika i dok smo sedeli u Srpskoj kafani dao je profesoru P.M., svom školskom drugu, da ih pročita. Slušao je svoj prevod pokušavajući da uspostavi onu distancu o kojoj je uvek brinuo. Svako ptiče koje stasa stiče boju svoga glasa. Ponovio je stihove iz jednog od tih prevoda na kraju i videlo se da je bio zadovoljan svojim poslom. Ovo su samo delovi mozaika sećanja na Danila Kiša, celovita slika zahteva strpljivo traganje po sećanju i, ma kakva bila, ona je samo bleda sen jedne neponovljive ličnosti.

Bgd. '95.

*Tekst preuzet iz knjige Saveti mladom piscu ili književna početnica (Radio B92, 1996, Beograd); nastavak feljtona u srijedu 11. 6.; priredio Dragoljub Stanković

star
Oceni
4.43
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak