Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Živa prošlost: Književna radionica 9 (5)

Sudbina raskomadanog tela

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: womeninblackandwhite.com

"Književna radionica 9" je umetnička grupa koja je delovala u periodu od 1970. do 1972. godine. Činilo ju je osam autora, pisaca, pesnika: Momа Dimić, Vojislаv Donić, Miodrаg Jаnković, Mitko Mаdžunkov, Milаn Milišić, Adаm Puslojić, Ibrаhim Hаdžić i Predrаg Čudić. Deveti je njihov zvanični fotograf Aleksandar Suhenko.

Projekat broj 3

TRI KORAKA DO STOLICE

Učesnici: stolica, tikva, čovek A (koji korača) i čovek B (koji lupa u tikvu)

Događaj: Još tri, još dva, još jedan korak — do stolice. Kad se do stolice stiže, stolica je   

                  već negde drugde, daleko ...

TRI KORAKA DO STOLICE (1)

Gledam stolicu.

Malo podalje: čovek. STOLICA, tri koraka, pa ČOVEK. Čujem otkucaje ćutanja. Vrebam čoveka. ŠTA LI SMERA?

U naručju imam svoju TIKVU. Triput zalupam, jako. To ja onom čoveku. Da zna. Da nije sam. Da zna GDE JE: Tup, tup, tup! I upravo kad pomislim da me nije čuo, on naglo zakorači napred! Priznajem: iznenadio me. BRZO LUPNEM DVAPUT. Tup! Tup! Postajem oprezniji, više mi ni miš ne može promaći. Vrebam. Njušim mu ruke, njušim mu pokrete, noge mu zakivam klinovima gvozdenim, za zemlju. Hajd sad, crni brale! Kao kad strela zafijuče: hop! On je već kroknuo. Dođavola, mislim, taj će mi ugrabiti stolicu. Zato mu jako LUPNEM JEDANPUT, poslednji put. TUP! Do stolice on ima još jedan korak samo. Pretekne li me, stolica je njegova. Al još ćemo to videti. Nek samo proba...

To nije noga, to je PIŠTOLJ: fijuuuuuu! Stigao je. TU JE.

Još samo da je napipa, da je uzme pod svoje.

On dugo okleva, zaobilazi, miluje je ...

Hm.

Photo: Josef Koudelka

I kad je hteo da je UGRABI, da je osvoji

                                                JEDNOM ZAUVEK

ja ZALUPAM tri, pet, sedamnaest, sto dvadeset tri, hiljadu i petnaest puta: Tup, tuptup, tuptuptup, tuptuptuptuptuptup . ..

—————————

Toliko je (njemu) KORAKA DO STOLICE preostalo.

TRI KORAKA DO STOLICE (2)

Još tri koraka, i ja ću biti... U sporoj krvi gruša se jod i joni se užurbano polarizuju.

Ali, kako to, tako, odjednom? Napolju je, možda, već mjesec. Visoko. Neka, još tri koraka i imaću vremena za sve.

Samo, nikako ne shvatam da sam već tako blizu. Motao sam se naokolo, zviždao u zviždak, promatrao projekte drugih. Bilo je dobro, jer svi su vjerovali u ono što su radili. Kakav svijet! Konačno smo, znači, uspjeli. Ali, da li i ja vjerujem?

Čujem kako ruka, ritmički savršeno, udara u zvučno dno tikve. Kao da su triput zalupljena vrata na lancu dugih hodnika kojima, pod zemljom, niko ne zna kraj. Odjednom, sve je tu. Moj put je jasan kao put kroz jesenje jutro obrubljeno poljem i jablanovima.

Sa jedne strane ortaci koji drhte, znajući sve. Sa druge: ljudi čije jezike teško razumijem, čije su misli daleke. Šta oni mogu da misle o svemu ovome? Jer, za njih sam ja ipak stranac, mnogi od njih me prvi put vide. Da ne kažem i posljednji. Jer i to je tačno.

I kakve god da su moje krivice, sav onaj dugi, isprepleteni put koji me doveo tu, pred njih, zar nema u nekom od njih, ili, možda, u svakom pojedinačno, bar po neka sitna čestica razumijevanja; bar malo dobre volje i želje da mi bude bolje. Ako ništa, mogu barem da žele da mi ta tri preostala koraka ove večeri budu uspješna; da se ne spotaknem, da ih izvedem dostojanstveno do kraja.

A možda neki od njih želi da se sve to što prije okonča; da ta mučna scena, tako duga — mine, ustupajući mjesto nekoj ljepšoj, nježnijoj, pitomijoj.

Na vrat mi pada svjetlo teško kao uže: još dva koraka, i moći ću konačno da se opustim nakon tog grča oko kojeg se, odjedanput, sve sjatilo.

Još tri koraka i — ja ću biti ustoličen.

Oni koji mi podaju svoju vjeru, oni koji su mi pomogli da dođem do ovdje, okružuju me u gustom špaliru. Naginju se, šapćuć jedan drugom u uho; ruke su bijele, otvorene. Samo jedan u gomili diže otvoreno svoj glas: protiv. Kap koja se prelila. Svejedno; još tri koraka i ja ću znati zašto ovo nije moglo da se ostvari, isto onako kao što ono ne može da se zaustavi.

Još dva koraka do trona, do međe baštini, bojama milogore, raspršenosti, nebrojenim mogućnostima koje oko mene tvore plamteću zvijezdu.

Još. Tri. Koraka.

Meni se ne žuri, ali, vaše oči toliko su puta pretrčale taj put i plašljivo se vraćale na početak.

Photo: Chris Engman

Još jedan korak i — ja ću početi da idem unatrag, u mrak iz kojeg sam se otrgao razdrljenog kožuha. Vaš presječeni dah ustuknuće, ustupajući olakšanju i, postepeno, zaboravu.

Ja sam tu, nad stolicom; kakvo zadovoljstvo, kakav trijumf. Bio sam tako umoran i ova tri posljednja koraka činila su se vječnost.

Tri koraka do stolice.

Projekat broj 4

BALONI

(99 balona, dva majstora KR9 i frula) 

BALONI (1)

Čujem tišinu. Beskrajem valjam se, sličan hiljadama vodenih kapi, usijanih, koje samo što nisu prerasle svoj oblik i rasprsle se kao zvezde u mrkloj noći. Slivaju se vatreni vodopadi sa svih strana, oči i usta puni su mi žitkog smaragda. Tiče li se ikog ko se skriva iza konfekcijske laži balona? Mogu da se smejem na sav glas i da plačem i od toga neće mi biti teže, ni lakše. Kao prvi put, vidim prazna polja, gluva prostranstva. Vidim sebe kako lebdim iznad njih. Za trenutak sam tu. I nestajem. Kosom putanjom uzlećem, zauvek, srećan što sam izgubio svoj oblik, boju i zvuk. Moj odlazak Pračovek prati na fruli. Kada nestanem s vidika, baca frulu; očima traži kamenje.

ČOVEKOBALONI (2)

Ne vidim ništa, ne čujem ništa.

U daljini, na nekom brdu (to je sto), pomalja se čudovište: balonoliki čovek.

Photo: Marta Macha

On šumno trese svojom PLAVOZELENOCRVENOŽUTOBELOCRNOORANŽ glavom, kao Gorgona. Ne poznajem ga.

Glavebaloni se lagano smire.

Led nas sve više obuzima.

U mraku opipavam svoju htonsku slamčicu, frulu.

Njena usta stavljam na svoja. Dišem kroz nju.

Uuuuhhh... hhhuuuuuUUUHHH. Krv zavijori vazduhom, čuje se.

Odmrzavam svet.

I čudovište lagano zaigra svojim glavama, sve za mojim kricima. Tmina ječi od pokreta mu, cijuče, pišti, cvili... Tmina sve ređa. Sviće.

ČOVEKOBALONI i dalje igra na stolu. Sve brže, bojeći vazduh svojim plamenom: žuto! plavo! crveno! zeleno!

ČOVEKOBALONI pleše u transu, za paklenom svirkom koja izvire iz moga grla . ... kao da moja duša ima hiljadu rupica i na svakoj da je po frula.

Osećam već kako me svirka vuče napred. Dižem se, idem za frulom, lapano krećem ka horizontu, svirajući odlazim . . .

          ... ali

         NAJEDNOM SE SKAMENIM U POKRETU

         FRULA MI SE OTKIDA OD USTIJU

         ISPADA MI IZ RUKU

         PADA NA ZEMLJU

Kasnije se osvrnem.

STO JE PRAZAN; MRTAV.

Projekat broj 5

LET

(Potrebno je: jedna šaka golubijeg perja, majstor-letač, puška ili dečji pištolj — kapislar)

PTICA (PUCANJ) (1)

Toliko sam ranjenih ptica dokusurio da mi to danas izgleda prosto neozbiljno. I našao se sad Pračovek da mi soli pamet:

— Pazi, kaže, sad si ti na redu. Treba da opališ samo jednom. Niko ne sme da vidi pištolj.

— Hoćeš li me se okaniti, Pračoveče božiji, kažem mu, ta zar si mene među hiljadama našao da mi se podruguješ. Ostavi me da na miru popušim cigaretu. Neka maše ptičurina, nezgrapno, krilima. Neka se svet iščuđava kako se to Genije premetnu u pticu i neka nagađa do mile volje otkud mu perje, iako nikad, mislim, neće naći pravi odgovor. Jer perje sam mu ja, Pračoveče, nabavio. Tražio sam ga po svetlarniku biblioteke; onamo živi tušta i tma ničijih golubova, koji nisu divlji, ali o čijoj pitomosti ne može biti govora. U smeću nađoh tri prljava pera: zar su ona bila dovoljna da od Genija napravim pticu? Molio sam da mi donesu još. I doneli su mi perje visokoletača. Razumeš li, Pračoveče? Shvataš li sad zašto Ptica-Genije, iako ranjena, ovako grčevito maše krilima i ne pada? Ipak, gle, okreće kljun. Ipak, traži me, moli pogledom da joj prekratim muke. Pusti me, Pračoveče, na miru da dopušim cigaretu. Jer pucanj koji hoćeš da čuješ odavno je budan u mom kažiprstu i nije do moje i tvoje, već njegove volje kada će da grune.

Photo: Ronak Saleki

LET (2)

Poželeo sam da umrem kao ptica. Zato sam izmislio let. Ali sam morao naći i prijatelja koji će me ubiti, na vreme, naravno. Sada o meni po gradu kruže legende kao o Ikaru, u stvari nešto malo bolje, sa nešto malo više tragike i uverljivosti. Pokupio sam preko mog prijatelja-ubice perje od gradskih golubara, perje sam, zahvaljujući prijatelju, dobio besplatno. Dakle, na stranu legende, izvadio sam iz nedara perje; skupili su se tu pre mog leta nekakvi pisci iz Jevrope, šugavi, dlakavi, kratkovidi, jedan sa kokošijim slepilom, drugi sa naočarima i ni reč srpsku ne razumeju, morali smo izmisliti nekakav jezik koji smo nazvali engleski, jedan naš prijatelj je govorio taj jezik, izmišljao ga u stvari, jer se hvalio da je pre nekoliko godina došao iz te Engleske, a, u stvari, svi smo znali da je došao sa svojim prtljagom i svojim Spaletom pravo iz privremene smrti. Dakle, on je rekao na tom izmišljenom jeziku da ću ja sad, pred onim ušlivcima, piscima, koji su se susreli u oktobru da jedu narodni hleb na temu: Duh stvaranja, duh suprotstavljanja leteti, a ja sam im u stvari podelio iz nedara perje, neka oni lete s tim perjem ako mogu, čik neka lete. Niko od njih nije mogao odlepiti zadnjicu od stolice, uzalud sam ja pred njima širio ruke-krila, uzalud, uzalud. Videvši da moj let nikud ne vodi, moj prijatelj me je hladnokrvno ubio dečjim pištoljem. Pao sam ponovo na zemlju, prezirući sve te ljude ispred mene, upamtite, samo one koji su bili ispred mene.

Projekat broj 6

TROSTRUKA IZLOŽBA

(„Estetičko drvo": zeleni kišobran, lišće i nedra majstora izlagača; „KAMENE PORUKE": tridesetak kamenova sa dna mora — toponim-Vrbnik, otok Krk, plaža u uvali — isto toliko kuka i eksera, te majstor čitač; „MESING": jedan krst za slavski kolač, jedna čaura ispaljena u prošlom ratu i jedan prsten, iskopan iz zemlje, iz doba pre ovog, kao i tri majstora)

Photo: Stock

TROSTRUKA IZLOŽBA: KAMENE PORUKE - ESTETIČKO DRVO - MESING

Kamene poruke.

Morsko kamenje. Severni Jadran i Crno more. Nijedan kamen nije odabran slučajno.

Jadran i Pont. U prvom moru početak, u drugom kraj rečenice.

Jer to je traganje za crnim glasom kamena. Za porukama jedva vidljivim. Slovo po slovo. Kamen po kamen.

Kamen je uvek na dnu. Zato je kamen i odabran.

Hoće li kamen progovoriti?

Na crnu ploču (nebo? početak početka?) nemim pokretima ruka stavlja

kamen

po       

kamen

u horizontalnom nizu (ploča stoji vertikalno) i — vezujući ih nevidljivim vezama, čini ih vidljivim, oživljava ih ...

Ritual?

Prizivanje htonskih prijatelja u pomoć — kamen da bi progovorio?

- Hhh. (Glas prvog kamena, hrapav i potmuo).

Zatim: Uuu.

Zatim: Neeee.

Kamen po kamen leteo je uvis, isplivavao, javljao se svom bogu. Pogled Čitača (koji je dao ruku i glas) ispisuje dalje

—  Mn. Mn. Mn.

Dalje: Ooozzz.

Dalje: Iiihs!

Pontus Euxinus je u istoj sobi s Morem Jadranskim. To me već ne čudi više. Začuđuje me što to više nikoga ne čudi. Uništavajuća rečenica kamenja postaje sve opasnija, sve bliža . . .

Ruka je stalno u pokretu, usne za njom. Kamena slika postaje sve punija, a još uvek se ništa ne nazire. Rečenici toj kao da kraja nema.

Al, Čitač je neumoran. Nijedan kamen mu nije pretežak, nijedan dovoljno nejasan. A na svakom je po neka šara, urez, trag. Svaki je kamen nova mogućnost kraja, smisla, konačnog otkrovenja. Šta li će sve darovati taj novi splet linija, vijugavih, pravih, okruglih, u cik-cak, dijagonalnih, paralelnih, ukrštenih, isprekidanih, dubokih, jedva vidljivih?

Ništa. Ništa.

A možda, ipak ...

Photo: Stock

Jer...

HHH-UUU-NEEEE-MNMNMN-OOOZZZ-IHS...

može biti, može biti

upravo to, iako nismo za njim tragali, već za...

A za čim smo mi DOISTA TRAGALI?

Šta je jezik? Šta je reč? Zna li to kamen? A mi?

Zar DOISTA postoji samo ono ZA ČIM MI TRAGAMO, a ne i ONO ZA ČIM MI NE TRAGAMO, jer to ne umemo, jer je to

TEŽE, teže, teže, teže, teže ...

i

DALEKO IZNAD NAS? Kao nebo, npr.

— — — — — — — — — — — — — — — —

Estetičko drvo.

Estetičko drvo je zeleni kišobran, širom otvoren.

Ali to nije sve.

Zato ja iz nedara vadim lišće, lišće, lišće (jako žuto) i posipam svoje ESTETIČKO DRVO.

(Na aplauz iz sale, lišće opada.)

           Mesing.

Prvi čovek, hodajući salom, zaustavlja se pred nekom devojkom. Gleda je. Zatim se polako vraća natrag i na visoki, beli postament stavlja svoj

                          mensingani prsten

koji munjevito (žuti bljesak!) skine sa jednog svog prsta, kazujući:

                                                        BRASS!

Photo: Stock

Drugi čovek nema milosti. Iz džepa vadi veliku

                        mesinganu čauru

i, pokazujući je svima, kaže:

                                                     ЛATУHb!

a čauru stavlja na postament, kraj prstena.

              Treći čovek već hoda salom. Najednom on staje i strgne s vrata

                        mesingani krst

kazujući:

                                          LE CUIVRE JAUNE!

                Krst stavlja na postament, kraj prstena i čaure.

 Prvi, Drugi i Treći čovek se zatim zagrle i svaki na svom jeziku (u isto vreme) kaže:

                                               ЛATУНb!

                                      LE CUIVRE JAUNE!

MESING

(čaura)

Ispaljena mitraljeska čaura. Sa sudbinom njenog taneta nisam upoznat. Ne poznajem ni sudbinu raskomadanog tela.

Čaura je strpljivo čekala u mom desnom džepu plavih pantalona udarajući me po preponi. Kada sam konačno razumeo njeno nestrpljenje izvadio sam je i pokazao: „ латунь ".

Ja više ništa nisam očekivao od mesinga. Od čaure sam očekivao da ponovo bukne. Sa prstenom od mesinga, sa krstom od mesinga i moj mesing iz desnog džepa plavih pantalona koji me je udarao po preponi, sa čijim tanetom nisam upoznat kazao je „латунь"!

 La Ten je mlađe gvozdeno doba. Mene je mesingana čaura udarala po preponi.

*Tekst (Hommage) donosimo iz časopisa "Savremenik" (februar, 1972); nastavak feljtona u četvrtak  22. 5. ; priredio: Dragoljub Stanković

star
Oceni
4.43
Povezani članci
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV