Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Živa prošlost: Književna radionica 9 (4)

Satkaću crno sunce

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: womeninblackandwhite.com

"Književna radionica 9" je umetnička grupa koja je delovala u periodu od 1970. do 1972. godine. Činilo ju je osam autora, pisaca, pesnika: Momа Dimić, Vojislаv Donić, Miodrаg Jаnković, Mitko Mаdžunkov, Milаn Milišić, Adаm Puslojić, Ibrаhim Hаdžić i Predrаg Čudić. Deveti je njihov zvanični fotograf Aleksandar Suhenko.

                                         Konzumirajte naše projekte!

                                         Učinite svoj život lepšim!

                                         Dišite sa nama na nov način!

                                         Ništa ljudsko nije nam strano!

                                         Ništa nije tako strano da se ne bi moglo opevati![1]

Projekat broj 1

DUEL

(Potrebna su tri majstora KNJIŽEVNE RADIONICE 9, dva stara pištolja, jedan lakej, crveni kanap, crveno jastuče, krojačke makaze i bele rukavice).

DVOBOJ   (1)

Možda slučajno, ili zato što mi je dosadila sopstvena aljkavost, došao sam na ugovoreni sastanak sa prijateljima. Navikao na njihove ludorije, nisam se začudio što govore o dvoboju. Nije me iznenadila ni njihova odluka da budem jedan od aktera. Pa ipak, sada mi izgleda gotovo čudovišno da sam sa toliko lažne nemarnosti pristao da uperim pištolj u Svog Mladog Prijatelja, prema kome sam oduvek gajio hvale dostojna osećanja. Da li se u meni probudio nagon ubice ili strast samoubice, ili, prosto, poverovao sam rečima Pračoveka da duelisti moraju da imaju brkove. I sudija, čak. A sekundanti? Na žalost — odmah dobih objašnjenje — sekundanata neće biti: zauzvrat, iako je to mala uteha, bilo je predviđeno da sudija ima pomoćnika. Dvoboj — znalo se još — održaće se javno, pred odabranom publikom: pored prijatelja, posmatraće nas neprijatelji, ali i mnogi slučajni namernici i hotimično odabrani gosti.

Verovao sam, možda, da je sve šala, dok sam se kobnog dana teturao ka mestu sukoba. Ah samrtna ozbiljnost Mog Mladog Prijatelja opomenu me da je vreme da se, makar krišom, pomolim za spas svoje duše. Padoše mi na um i ratna lukavstva; jer beše jasno: čaša koju ću nazdraviti uvaženom Prijatelju mora da ga pogodi ravno u srce.

Photo: cinema.concordia.ca

Nisam osećao strah. Majstori od vesti zujali su oko nas televizijskim kamerama i nije postojala opasnost da naše duše otprhnu u nebo pre no što budu ovekosnimljene. Ili kada verni pomoćnik sudijin pruži nam poslužavnik sa oružjem, videh da je na pomolu prljava izdaja: umesto pištolja utrapiše nam: meni, dečiju igračku, ljubaznom Mom Prijatelju, zarđalu kuburu koja nije ubijala ni u dane svoje mladosti.

Primismo, ipak, ponuđeno, sa dostojanstvom ljudi kojima je svejedno od kakvog će oružja da poginu. Jer — mimo gledalaca koji pojavu oružja dočekaše sa smehom i lakomislenim odobravanjem — nama je bilo jasno da će u našim rukama svako oružje, pa i ono koje smo upravo dohvatili, začas da oživi i postane ubojito. I doista: ne prođe mnogo, a iz cevi stare kubure pođe tanka crvena nit, i spoji se sa isto takvom niti koja je izvirala iz usta cevi moje dečije pucaljke. Taj crveni konac, tako bezazlen kad ga vidiš prvi put, primetili su svi, i gosti. Samo, nisu znali da li je to uistinu konac. U ludoj svojoj naivnosti, verovali su da vide putanju naših zrna. Neki kažu da ih je, iznenada, zapahnuo miris krvi, iz čega su zaključili da je crvena nit u stvari nit našeg, u tom času, zajedničkog života, i da je prekidanje niti označilo njegov kraj, našu smrt. Ali, kako onda — ako su gosti u pravu — objasniti da konac nisu presekli ni oni ni mi, već Čovek u smokingu bez koga ne bi bilo ni pištolja, ni konca, ni dvoboja.

DVOBOJ (2)

I ovom prilikom želeo sam da ubijam. Šalu na stranu, unajmim kod starinara nekoliko punjenih STVARI: jednu pticu, dve slamarice od prtenih čergi i dva manje-više krvlju napunjena pištolja. Pričešah elektriku i gle, slamarice oživeše, šušte jedna spram druge mržnjom jedu jedna drugu, strižu brčinama, ne toliko brkovima, koliko ušima, ali ipak brkomržnja, vidi se, preovladava. Darovah im pištolje, kad! izvadim rukavice! Iz crnog džepa — bele rukavice, te polagačke, natenane, navlačim, navlačim, kao pred gozbu. Savijem pesnice, vidim prionule rukavice, ne može bolje biti. Eh, odmakoše se te dve stvari, lepo, korakom natraške, natraške, kao da su krompir u polju krali pa nazačke hodaju, trag da zavaraju. Opet se i krv njihova sljubila, ne pamtim tako što, rastegla se kao letnji dan. Pogledam u pravcu, kad neki se nepoznat narod okupio te gleda, sve nešto, viri iza kragni i trepće. Oće bit, neće bit, svi u jedan gled, u crveno vlakno a ne znaju da je krv. Ne kaplje. Namignem punjenoj ptici, on mi krojačke makaze prinese na crvenom jastuku a ja u taj čas presekoh ono. Rastavi se. Spadoše, hoću reći, splasnuše one slamarice, opet ništa... Kao da i nije bilo, a htedoh da presvisnem, šta znam ja da me ne šatre ta napast!

DUEL (3)

Mislim da je ubistvo samo po sebi korisno. Ono je jedan od preduslova za populacionu ravnotežu u svetu. Zato sam bez griže savesti prihvatio duel. Ipak postojala je jedna neugodnost: sopstvena smrt. Zazeblo me je oko srca, a sva utroba počela je da žiga. Za svaki slučaj preduzeo sam neke mere predostrožnosti. Izjutra sam ustao na desnu stranu, na desnu nogu. (Krevet je, inače, levom stranom okrenut zidu.) Triput sam obišao oko kuće. Mokrio sam valjano. Jeo sam dobro. Potprao sam se. Uvinuo sam brkove na gore. Pokušao sam da ne spomenem neku reč koja bi imala veze sa grobljem, mrtvima, umiranjem. Jeo sam prstima, a hleb sam komadao rukama. Nož nisam hteo ni da pogledam. Spravu za seckanje noktiju izvadio sam iz džepa. Majka je za mnom, kad sam izlazio iz kuće, prosula vodu. Žena me je poljubila, onako, ovlaš. Poljubac nikako nije trebalo da liči na poslednji. Ispod spojenih bandera nisam prolazio. Na svakom ćošku triput bih pljucnuo. Obukao sam se u belo i roze. Nisam hteo da telefoniram s crnog aparata.

Photo: Robert W. Kelley

Sve te pripreme nisu me ništa koštale. Ako nisu mogle da pomognu, nisu mogle ni da štete.

Kasno popodne pošao sam ka ugovorenom mestu, u ulicu Francusku br. 7. Tamo je već bio okupljen svet. Aaaa, bilo je tu ljudi od Atlantika do Pacifika. Golem narod govorio je svako na svom jeziku, svako u svom glasu. To mi se baš nije učinilo naročito zgodno. Bolje da se duel obavi u užem društvu. Moj protivnik već je nestrpljivo šetkao po sali. Od tolikog sveta nisam mogao da osetim da li iz njega miriše smrt ili ćorak. Stali smo jedan spram drugog. Jedan livrejisani sluga doneo nam je oružje. Ali, kakvo oružje?! Golema zarđala pištoljčina bez burenceta i dečji pištolj. No, pomislim, to svakako nije učinjeno bez razloga, te uzmem onu muzejsku vrednost u desnu šaku. Moj protivnik prima sve zdravo za gotovo, i što je najčudnije nimalo se ne čudi. Mi se počesmo udaljavati s oružjem na gotovs, kad ono gle: pištoljčina i pišmolj bili su spojeni crvenom niti. Ta nit izlazila je iz obeju cevi onako kako smo se mi dogovorili, ostajući stalno opasno zategnuta. Shvatio sam da je ta crvena nit naša krv, moja i njegova, naša dva života, upredena, zavezana. Tada se prvi put moglo videti kako drhtulje životi duelista razapeti između dve cevi, dva grotla smrti. Pažljivo sam nišanio, zažmirivši na desno oko. Možda je to bilo pogrešno, možda je trebalo zažmiriti na levo oko? Moj protivnik je, takođe, strpljivo nišanio. Izgledalo je da to čekanje do plotuna nikad neće prestati, da će nedoumica: ko će ostati živ a ko mrtav, trajati beskonačno. Ruka je počela da drhti, bolelo me je u zglavku šake. Crvena nit bila je zategnuta. Činilo mi se kao da mi se s vremenom umnožava i mržnja prema mom protivniku. Želeo sam da se sve to jednom reši, prestane, prekine, završi. Ponovo je došao onaj livrejisani momak. Pojavio se i jedan u fraku: polako je navlačio bele batistane rukavice, prst po prst. Sve je to trajalo veoma, veoma dugo. Najzad je hitrim pokretom uzeo velike srebrne makaze sa srebrnog poslužavnika što ga je doneo livrejisani i isto tako hitro presekao nit. Trgoh se. Ne znam da li sam bio pogođen, da li sam pogodio mog neprijatelja? Sve to i nije bilo važno. Prestala je strepnja. Mogao sam da odahnem, kao da sam okrenuo novu stranicu u svom životu ili kao da sam se probudio među mrtvima.

Projekat broj 2

CRNO SUNCE

(Neophodno je CRNO SUNCE, sasvim mirno, obešeno, tri majstora KNJIŽEVNE RADIONICE 9, šest mahalica: bela, crna, zelena, plava, crvena, žuta; kao i jak snop svetlosti).

CRNO SUNCE (1) 

Napali me kondraci da učinim nešto naročito. A ja misli, pa misli, upinji se ne bi li što zamislio i ne bi li se kakvom velikom jadu privoleo. Kad ta stvar dođe do iza zida, setim se ja...

SATKAĆU CRNO SUNCE!

Udarim u planinu, pohvatam crne ovnove pa njih onako, busaj u vir, busam, busam ... onda striži, striži i tako ... Osušim vunu, dohvatim cigansko grebeno da ono runo izgrebenam. Načinim pređu kudeljom i vretenom, namotam je na motovilo, nasnujem osnovu, nju na tamo neki razboj uvedem, prvo kroz kotance provučem svaku nit, pa onda kroz brdo, zategnem osnovu, učvrstim, uvezem i počnem da tkam. E, minu neko vreme, a izatkah nešto. Isto ko Sunce, samo crno. Šta ću sad, opet se mislim, ne mogu ga u kući tek tako badava hraniti? I opet se ja dosetim, evo kako: opašem mojoj ženi Sunce oko bedara! Nju stane kuknjava, sve se krivi i moli me, lepo joj kažem: ne stidi me zastiđe moje, već budi srećna što si eto guzice u crno Sunce uvalila, druge to ne mogu. I, uzmem sviralu pa sviraj, sviraj, njojzi naredim da se vrti, da ne prestaje dok ja ne odredim. I tako . . . Pročuje se ta stvar po svetu, nagrne narod da gleda, stoje unaokolo zabezeknuti. Šta je ovom čoveku, govore, i ovoj ženi što se vrti, mora biti nekakvo čudo.

Photo: Stock

A ja sve čujem i ništa ne govorim, nego sviram, od zore dok ne smrkne a i žena, boji se mene pa se jednako vrti, više i ne zna drugačije živeti. Čudi se svet, hteli bi da doznaju šta je to. A ja računam, ne može svaki ni da zna, nije čovek tica pa da odozgor pogleda, e, bilo bi mu jasno, sve bi razumeo isti onaj čas; ne sviram ja što mi je do svirke, niti se ona mi žena vrti što joj se vrti, nije to... Zar ovo postojeće Sunce ne sja svaki dan pa niko ne pita zašto sja? Svi znaju da je to tako od kako su se rodili i došli na ovaj svet, tako je i nema druge!

Mene prozvaše ČOVEK KOJI IMA SUNCE!

Da, ali CRNO, sviram ja, CRNO ...

CRNO SUNCE (2)

Davnoprošlo je vreme kada sam prvi put ugledao nebo bez sunca. Stoga, crno sunce za mene, od samog početka, bilo je nešto čemu treba da se radujem. Kog sam onda vraga želeo da ga lečim?! Jedna pojedinost mi je smetala. Sunce nije bilo moje, a nije bilo ni naše. Bilo je, jednostavno, svojina Čoveka u smokingu. On ga je doneo od kuće; mesta gde beše rasparano okrpi svojeručno žena Vlasnika sunca. Ni u tome nisam video dobar znak. Čovek u smokingu kao da je imao nameru da namagarči Bradatog i mene. Ovaj, vođen bradatim mozgom i pilećom naivnošću, sa najvećim oduševljenjem prista da maše ispred sunca zastavicama koje nam tutnu Čovek u smokingu. Na tu nečasnu igru pristah i ja. Moje boje behu zelena i plava, boja polja i boja mora, boja drveća i boja neba. Bradatom dopadoše žuta i crvena. Ali šta je to vredelo: ma koliko da se Bradati upinjao da prokletom crvenom zapali sunce, ma koliko se unosio žutom da mu udahne boju spržene trave, nije vredelo, jer bilo je dovoljno Čovek u smokingu samo ovlaš da ga pomiluje svojom crnom zastavicom pa sve na suncu da zamre, ili ostane onakvo kako je bilo. I šta sam onda mogao ja sa svojom zelenom i plavom koje — kako sam kasnije saznao — uopšte i nisu boje koje utiču na buđenje i oživljavanje sunca. Sve je, dakle, bilo neslana šala Čoveka u smokingu: sprdajući se sa nama, dao nam je lažnu šansu da vaskrsnemo ono što smo ranije izgubili i mi smo mu, naročito Bradati, poverovali. Ipak, osvestili smo se brzo, bar ja.

Photo: Nikola Božić

Sad sam na starom. Znam neba bez sunca i crno sunce za mene je izvesna uteha, čak dobitak. Hulja i luđak ko ga zapljuskuje bojama u nadi da će ga oživeti. Prirodni ritam boja takav je da crna sve ostale nadvisuje za dva palca: vredi li onda da se bakćeš s njom?

rno sunce, ponavljam, čist je ćar u odnosu na prazno nebo. Kakva šteta što je njegov gazda Čovek u smokingu! O, zašto nisam ja vlasnik crnog sunca! U tom slučaju ono bi visilo iznad moje glave. Moja žena, a ne tuđa, krpila bi ga. I ja, a ne Čovek u smokingu, našao bih Bradatog i još jednu budalu, da ih zavitlavam.

CRNO SUNCE (3)

(Svetlo)

220 V, 250 W, više raznobojnih mahalica, Crno sunce, tri čoveka i moja svetiljka. Ja sam zaslužan za svetlost Crnog sunca. Sećam se kada me je jedan drug pitao: „Šta hoćeš, da mu ti nisi držao svetlo?"

Svetlost je uperena u šupljinu Crnog sunca. Svetlost prolazi kroz otvor oblivajući crno platno. Ja držim svetlo. Mahalice raznih boja smenjuju se i ulaze u polje svetla. Istočnik koji obasjava Crno sunce, a trebalo bi da sugeriše njegovu unutarnju vatru, lagano biva prekriven mrljama.


[1]  Činjenice iznete u tekstu odgovaraju činjeničnom stanju popisanom 29. XI 1971.

* Tekst (Hommage) donosimo iz časopisa "Savremenik" (februar, 1972); nastavak feljtona u ponedeljak  19. 5. ; priredio: Dragoljub Stanković

star
Oceni
4.20
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV