Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Živa prošlost: Književna radionica 9 (3)

Šamaranje mrtvaca uz najveće počasti

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

"Književna radionica 9" je umetnička grupa koja je delovala u periodu od 1970. do 1972. godine. Činilo ju je osam autora, pisaca, pesnika: Momа Dimić, Vojislаv Donić, Miodrаg Jаnković, Mitko Mаdžunkov, Milаn Milišić, Adаm Puslojić, Ibrаhim Hаdžić i Predrаg Čudić. Deveti je njihov zvanični fotograf Aleksandar Suhenko.

MOJ HALAT (8)

Budući da smo jedini majstori u ovoj varoši, i budući na ceni, bar međusobno, budući mladi, snažni i vredni, budući budući, budući sinovi budućnosti, pastorčad sadašnjosti, i budući oni koji s pravom merom cene prošlost, sa pravim odstojanjem kao što se prema prošlosti treba i odnositi, a ne kao neki histeraši, lazovi, ulizice, što u svemu tome nalaze drugi smisao, drugi izgovor i drugu veličinu.

No, s optimizmom gledam na naš kraj. Za mene je kraj optimizam jer se samo preko svršetka može doći do celovite istine, a do koje je meni u ovom slučaju veoma stalo.

Kraj će početi sa smrću prvog majstora, a to će verovatno biti Vojislav Donić jer se po azbučnom redu njegovo ime uvek prvo piše. I elem, kada umre Vojislav Donić, majstor, pored njegovog leša staće dva svedoka, jedan s jedne strane kovčega, drugi s druge strane kovčega. Levi svedok pitaće desnog svedoka: „Je li umro?", desni će odgovoriti: „Ne, nije umro". Međutim V. D. će stvarno ležati mrtav na stolu, udrvenčen, pokriven. Glava će mu biti izložena da bismo preko nje ostvarili jedinstven projekat. Majstori će stati u red jedan iza drugog, po neprikosnovenom azbučnom redu.

Photo: Jean Gaumy

Miodrag Janković će biti prvi do mrtvaca, namrštiće se i podviknuće: Vojislave Doniću, čuješ li me? Vojislave Doniću, zašto si hteo da umreš? Imao si ženu mladu, imao si kćerku mladu, imao si kuću, imao si staru majku, imao si sestru, imao si stan zatrpan ovčjim kožama, imao si 220 knjiga na polici u spavaćoj sobi na zidu s desne strane kada se uđe, imao si okrnjenu figuru — kip, izlivenu u gipsu koju si jedne sumnjive noći sa tvojim prijateljom R. M. ukrao iz jednog dvorišta sa đubriva, budući u zabludi da kradeš, a vlasnik ju je bio bacio, i verovao si da je remek delo, i jedva si se oprao pred milicionerom.

Vojislave Doniću, Vojislave Doniću, zašto si hteo da umreš? Imao si Alfa-potez peć, imao si dečji krevetac pored peći, imao si „Mračnu komoru", imao si od mašine za pranje veša odvodnu cev u klozetskoj šolji za koju je Milan Milišić ne videvši je a sednuvši na šolju pomislio da je odnekuda iz šolje izišao peder. Vojislave Doniću, zašto si hteo da umreš? Sa ovim rečima završiće Miodrag Janković i gnevan na mrtvaca udariće ga šamarom po licu. Zašto si hteo da umreš?

Drugi majstor, odnosno prvi majstor koji se piše posle mrtvog Vojislava Donića je Moma Dimić, ali pošto je bio zakasnio na realizaciji projekta ugurao se i stao iza Miodraga Jankovića. Onda Moma Dimić prilazi mrtvacu i ponavlja skoro u celini istim redom istu prethodnu priču sem što dodaje: Vojislave Doniću, zašto si hteo da umreš kada sam ti u ime svadbenog dara doneo Antihrista i Odgoj dojenčeta? Vojislave Doniću, i udariće ga šamarom po obrazu.

Elem, prići će mrtvom majstoru majstor Milan Milišić i ponoviće istu priču prvog, zahvaliće mu se što je na njegovoj književnoj večeri bio požrtvovan toliko pa je okrnjenu ukradenu figuru izneo na leđima sa jednim svojim prijateljom na treći sprat Rudarskog fakulteta, odnosno do sale za predavanje na Opštoj književnosti, stavivši je kao dekoraciju. I Milan Milišić će mu opaliti vruć šamar. Vojislave Doniću, zašto si hteo da umreš?

Mitko Madžunkov prići će namrštenog lica mrtvom Vojislavu Doniću: Vojo, Vojo, zašto si hteo da umreš i šamarom — pljus po licu.

Adam Puslojić najagilniji majstor hitro će prići odru, hitro će izgrditi mrtvaca navalivši mu tušta i tma razloga zbog kojih nije trebalo da umre i opaliće mu šamar.

Ibrahim Hadžić, kum mrca, viknuće: More Vojo, zašto si hteo da umreš? Bio sam ti kum. Stanovao sam godinu dana u tvom stanu, igrali smo fudbal po velikoj sobi i razbili sve lustere. More Vojo, čitali smo s kolena na kolena Majstora i Margaritu i opaliće mu šamar.

Predrag Čudić zakopčaće kragnu uz grlo, odvažno će se ispeti na vrhove prstiju, prići će do mrtvaca i: Vojislave Doniću, tam-tam-taram, tam-tam-taram, šliketaće ga šamarima. Zašto si hteo da umreš, zašto? Ostavio si svoje ličnosti iz priče ispred kuće. One jadikuju. Mesara iz mesare, nastojnika kuće, bricu i kelnericu, tam-tam-taram „Mlogo mi je žao" i udarci će njegovi biti vrući. Ovog velikana sahranićemo uz sve počasti. Čitaćemo pesme, plakaćemo. Zatrpaćemo ga i nastavićemo da živimo.

Ali, famozni azbučni red po kojem se pišemo kada nastupamo dovešće na isti mrtvački sto drugog majstora; Momu Dimića. I njemu, elem, biće potrebna dva svedoka koji će posvedočiti da nije mrtav da bismo mogli da nastavimo sa izvođenjem projekata. Levi svedok pitaće desnog: „Je li mrtav?". Desni će hladno odgovoriti: „Ne, nije mrtav". A onda će nastupiti majstori. Miodrag Janković videći Momu udrvenčenog, ukrućenog kao kolac zbuniće se, ali ipak: Momo Dimiću, zašto si hteo da umreš? Objasniću ti misteriju mog sobnog mantila. Momo, to mi je poklonio otac. Zašto si hteo da umreš? Toliko mnogo poverenja sam imao u tvoje knjige. Ostavio si razvodnika iz vojske čija je glava između znakova navoda. Momo, ... i opaliće mu šamar ogroman kao vrata.

Photo: Duane Michals

Mitko Madžunkov će pomenuti sve njegove ličnosti iz romana. Zašto si hteo da umreš Momo? Imao si cipele broj 47. Imao si devojke koje te nisu ostavljale na miru ni kada si bio na odsluženju JNA. Imao si diplomu Filozofskog fakulteta. Imao si sve i udariće ga šamarom po licu.

Momo Dimiću, pošto su svedoci potvrdili da si još živ upućujem ti ove reći kao takvom. Zašto si hteo da umreš? Ostavio si oca, ostavio si majku. Imao si kuću u Mirijevu, rodnom mestu poznatog pisca Mome Dimića. Ostavio si u groblju svog dedu Tolu Manojlovića. Momo, Momo, i šamarom će mu uzdrmati obraze, Milan Milišić. Adam Puslojić će s jarošću opisati slučaj sa „Struških večeri poezije" pomenuvši mu Majkla i Edvarda. Pomenuće mu dve engleske svinje. Momo, imao si i nas i udariće ga šamarom.

Poslednja dva majstora Ibrahim Hadžić i Predrag Čudić rado će se setiti Mominog neobaveznog intervjua iz „Mladosti" dok ga još nisu ni poznavali a gde ih je on prijateljski pomenuo. Reći će mu: Momo, imao si vremena da nas još pominješ i Hadžić će ga udariti po levom a Čudić po desnom obrazu.

I Miodragu Jankoviću biće potrebna dva svedoka. Po starom dobrom sistemu jedan će pitati „Je li mrtav" a drugi će odgovoriti „Ne, nije mrtav".

Milan Milišić će ga izgrditi. Imao si mladu ženu. Imao si mladu kćerku. Imao si majku, oca i brata. Imao si stan. Zašto si hteo da umreš? A tvoje kiselopejke? A tvoje pujpudajke? Milišić će mu pomenuti, ali na uvo, da drugi ne čuju, „Mumu paduri" sa raskrsnice. Šamarom će mu milovati glatke obraze.

Mitko Madžunkov će se dokopati njegovog lica šamarima će mu okretati glavu. Sve si napustio a sve ti je trebalo Miodraže Jankoviću, završiće Mitko.

Adam Puslojić će ga plahovito izgrditi za neobjavljene stvari i za poslove koje je ostavio u traljama. Setiće ga na Filomenin pupak, setiće ga na ženu, na dete, na brata. Udariće ga šamarom i prepustiće ga drugom.

Ibrahim će ga dočekati s desne strane. Miodraže Jankoviću, zašto si hteo da umreš? Toliko njih je bilo prečih. Zašto si ostavio svoju sobu? Zašto si ostavio svoju ogromnu svesku neispisanu koju si platio deset hiljada, starih? Ostavio si mačka Joakima. Imao si mladu ženu. Imao si kćerku. Imao si njen Čuf-ćuf i udariće ga po levom obrazu.

Predrag Čudić će sa spretnošću, elokventno, sa visine, završiti nabrajanje i grdnje. Udariće ga šamarom, a onda ćemo uz sve počasti koje dolikuju jednom ovakvom mrtvacu prelistati još jedno slovo azbuke. Na redu je Milan Milišić.

Milan Milišić je rođen u Dubrovniku. Osnovnu školu završio je valjda u Dubrovniku. Poeziju je pisao i u našoj zemlji i u inostranstvu. On je umro i po abecedi i po azbuci u ovom redu. Milane, kočoperno će ga dočekati Mitko jedva sačekavši da drugi svedok izgovori „Nije umro", zašto si hteo da umreš? Imao si ženu mladu iz Engleske. Imao si sina. Imao si majku. Imao si sestru. Imao si kuću u Dubrovniku. Imao si pristup dubrovačkom arhivu. Imao si nostalgiju za rodnom grudom. Imao si „Spaleta". Imao si „Volele su me dve sestre, skupa". Imao si „Poraz miljkovićevske tradicije". Imao si šal oko vrata, neurednu bradu. Završiće Madžunkov: imadi odsada i ovaj šamar[1].

Photo: Duane Michals

Milane, imao si dve svađe sa mnom. Imao si prvu nagradu Saveza studenata za poeziju. Imao si mladu ženu i mladog sina. Ženu si uzeo na vrat, doveo si je preko mora, a ti umre, ostavi ženu samu. Imao si borovu šumu. Imao si krše iznad mora. Imao si Eriku. Video si Gvadalkivir. Ovo te udara Adam Puslojić. Adam ga udara šamarom po neurednoj bradi. Šamar zveči po licu kao po praznoj konzervi.

Ibrahim Hadžić: Milane, imao si dva moja pisma dok si bio u Engleskoj. Imao si moj krevet tri noći. Imao si jednog jutra moju četkicu za zube, koju sam istina govoreći, morao da prokuvam jer si mi prethodne večeri pričao o nekim stvarima poznatim samo tebi. Imao si bezbroj svakojakih sastanaka u životu. Imao si šansu da postaneš vaterpolista ali su te ruke izdale. Milane, podviknuće, opaučiće ga šamarom preko obraza. Milane, prenesi ovu šugu na druge. Milane, reći će Predrag Čudić, bio si mi kuvar i sobar, bio si mi veliki prijatelj. Padaš kao stablo u kosmosu. Milane sećaš se naše metafizičke igre za decu: ,,I ja ne znam kako zbise, te ja dobih te kaprise. I ko mi ga tako zguzi, te robujem sada muzi". Mislim da je velika antologija Bapova. Padam kao stablo u kosmosu. Milane imao je pravo gazda Mita što ti nije dao da parkiraš svog Spaleta ispred kuće dok si stanovao kod mene. Imao je pravo gazda Vlasta da se ljuti na tebe. Milane imao je pravo gazda Mita da isključi svetio dok si ti kuvao kafu. Imala je pravo prodavačica da ti kaže: traži od svoje žene da ti ovako tanko seče salamu. Milane, zašto si umro? Samo se čuje odjek šamara.

I još jedan je naš. Još jedan majstor je mrtav. Svedoci šire neistinu. On udrvenčen a svedoci kažu nije mrtav. Mitko Madžunkov leži nepomično. Adam ne veruje, ali ipak: imao si ženu mladu. Imao si sina. Imao si posao među knjigama. Imao si sobu u tastovoj kući. Imao si braću. Imao si majku i oca. Imao si ličnosti iz proze kao miševa. Šta ti je htelo da umreš pa šamarom po licu. Imao si Bremov „Život životinja". Imao si pun džak kikirikija. Imao si mladu ženu. Imao si sina. Imao si nove cipele. Imao si nove pantalone, pa šamarom. Ovu tiradu izgovorio mu je Ibrahim Hadžić. I Čudić kada se uverio od svedoka da je mrtvac živ upućuje mu prekore i psovke. Podseća ga na dugo drugarstvo od prvih dana studija. Podseća ga na slične poglede na svet. I dok je redao iskoristio je priliku da ga udari šamarom po licu. Još jedno zrno peska pretočilo se iz peščanog gornjeg suda u donji sud. Još jedna je duša iz gornjeg sveta otišla u donji svet. Adam Puslojić među majstorima mrtav. Kod svedoka je živ. Ibrahim Hadžić videvši ga ukrućena, otegnuta održaće polučasovni prekor: Adame, šta ti je htelo da umreš? Imao si mladu ženu. Imao si taštu. Imao si stan prepun knjiga koje su te skoro bile isterale na ulicu. Mogao si zajedno propasti s knjigama na donji sprat.

Imao si mnogo crteža iz novina, mnogo keramike iz Zaječara, mnogo kamenja iz Crnog i Jadranskog mora. Imao si autobus deset metara od sebe. Imao si WC u dvorištu. Imao si babu u Kobišnici. Imao si ovo, imao si ono. Imao si dve objavljene knjige poezije i još toliko u rukopisu. Imao si sve što nisi hteo. Imao si bolove u grudima. Imao si saobraćajnu nesreću. Imao si čast da te otpuste iz vojske. Imao si skok sa petog sprata. Imao si mnogo dugova. Imao si mnogo telefonskih poziva BUB-u raspitujući se da li je šta stiglo na žiro račun. Ibrahim će ga udariti šamarom i prepustiće ga Predragu Čudiću. A ovaj, s posebnim zadovoljstvom, optrčaće oko njegovog leša i zaustaviće se kod glave. Adame, Adame, mogao si da budeš naš kulturni ataše u Rumuniji. Mogao si da budeš urednik televizije. Mogao si da budeš Zora Korać. Mogao si da budeš glavni urednik III programa Radio Beograda. Mogao si da budeš urednik Prosvete. Mogao si da budeš predsednik Udruženja književnika Srbije. Mogao si da stanuješ u novoj zgradi. Mogao si da ideš u WC koji bi bio u kupatilu. Mogao si se kupati u kadi a ne u lavoru. Zašto si hteo da umreš Adame, dva šamara evo ti od mene.

Prvi nastup Radionice 19. III 1971., Puslojić, Hadžić, Čudić, Donić, Janković i hipnotizer Moša Todorović
Photo: Aleksandar Suhenko

Pretposlednji majstor je umro. Na stolu je Ibrahim Hadžić. Dugačak skoro dva metra. Skoro je zatisnuo ulazna vrata vežbaonice. Dva svedoka su pored njega. Tu je i živi majstor Predrag Čudić. Ibrahime Hadžiću, zašto si umro? Imao si mladu ženu. Imao si sina. Imao si oca, imao si majku, imao si braću. Imao si gazdinu sobu, imao si bojler na plin koji može da eksplodira. Imao si knjige u paketima koje nikada nisi imao gde da staviš. Imao si prvu nagradu CKSOS za knjigu poezije. Imao si peć na naftu koja troši osam litara dnevno. To je po sadašnjoj ceni osam stotina dnevno. To je 24 hiljade mesečno. Imao si Ibrahime Hadžiću mnogo razumevanja za svoje neuspehe. I Predrag Čudić će ga udariti šamarom. Ali, šamar Predraga Čudića će se zalepiti za mrtvačev obraz. Ni Predrag Čudić nije večit. Kao magnet Hadžićeva smrt osvaja Čudićev život. I on je mrtav.

Ja kao njihov prijatelj koji sam prisustvovao svim sahranama moram još ovoga sahraniti. Nema ko. Ja sam jedino njihovo Ja koje je ostalo posle njih. Levi svedok kaže da je Predrag mrtav, desni svedok kaže da Predrag nije mrtav. Ja verujem desnom: Predraže Čudiću, zašto si hteo da umreš? Imao si ženu mladu. Imao si sina. Imao si oca i majku. Imao si brata i sestru. Imao si ortaka Mitu. Imao si gazda Vlastu koji će uskoro izbaciti iz stana tvoju ženu, tvoje dete i tvoje knjige. Zašto si hteo da umreš pa ga šamarom udaram po rošavom licu. Prsti mi bride, ali ako, i mrtvacu se poznaju tragovi prsta po licu. Glava mu klima tamo-amo. Šamar dobro dođe kao poslednja opomena.

I elem, dragi moji, tako svi majstori umreše. Ja njihovo Ja ostao sam izvan smrti. Bio sam prisutan dirljivim opraštanjima druga od druga, umetnika od umetnika. No, i mene je strah. Ni ja kao njihovo Ja nisam večan. I ja moram da umrem, ali, avaj, svi majstori su umrli. Ko će mene da sahrani? Ko će meni šamar da opali na mrtvačkom stolu. Problem je u tome što vidim vas oko moga leša. Ali, ja to neću. Majstori su me zamolili da vam to poručim pre nego što umrem. Da vam poručim: dalje od mog mrtvačkog stola. Dalje od mog groba. Vi lažovi, cinkaroši, gnjide, pacovi. Nevernici svake vrste. Pocepajte govore koje ste napisali za moju smrt. Neka vam suze teku unutra.


[1] Madžunkov je zaboravio da mu kaže: uvek si imao po jednu cigaretu u desnom džepu.

 * Tekst donosimo iz časopisa "Savremenik" (februar, 1972); nastavak feljtona u četvrtak 15. 5.; priredio: Dragoljub Stanković

star
Oceni
4.33
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV