Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Živa prošlost: Književna radionica 9 (2)

Moj alat zavešće red u ovogradskoj literaturi

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Nastup Radionice: Puslojić, Dimić, Hadžić i Čudić
Nastup Radionice: Puslojić, Dimić, Hadžić i Čudić
Photo: Aleksandar Suhenko

"Književna radionica 9" je umetnička grupa koja je delovala u periodu od 1970. do 1972. godine. Činilo ju je osam autora, pisaca, pesnika: Momа Dimić, Vojislаv Donić, Miodrаg Jаnković, Mitko Mаdžunkov, Milаn Milišić, Adаm Puslojić, Ibrаhim Hаdžić i Predrаg Čudić. Deveti je njihov zvanični fotograf Aleksandar Suhenko.

HOMMAGE

RITUALNI, VIZUELNI I LITERARNI PROJEKTI

Hommage — klevetnička dužnost; pokornost; pošta, poštovanje; poklon (iz poštovanja) „REČNIK FRANCUSKO-SRPSKOHRVATSKl" Aleksandra P. Perića.

Klevetnička dužnost? — Da. Devet puta: da!

Pokornost? — Hm.

Pošta, poštovanje? — Samo mrtvima. Živi su odveć živi.

Poklon (iz poštovanja)? — Do crne zemlje, svima.

                                                                  &

Izazvaćemo se na DUEL, bićete ČOVEKBALONI, čućete LET i videćete CRNO SUNCE, imaćete još TRI KORAKA DO STOLICE, naučićemo vas DOMAĆEM OGNJIŠTU, pokazaćemo vam naš SPOMENIK i vaše LICE, desiće vam se TROSTRUKA IZLOŽBA, a računajte i sa POZIVNICAMA.

                                                                   &

18. oktobra 1972. godine, u 20 časova, Francuska 7, Beograd

          Ovo je

          SAV NAŠ ALAT

HALAT  (1)

Sa mojom ženom spava Halat, ljuljuška moje dete, piše moj roman, sprema kuću umesto mene, oblači moje donje rublje, briše nos mojim maramicama. Halat je visok sto sedamdeset sedam i po santimetara, težak osamdeset dva do tri kilograma žive vage. Obim glave mu je pola metra, devet santimetara. Dužina uda: devetnaest zapeta jedan, ispod svetskog proseka. Halat oseća isto što i ja, mrzi i voli isto što i ja. On smatra da je trenutna ravnoteža odnosa u svetu zadovoljavajuća: žabâ ima toliko da insekti prežive, skakavaca da se usevi ne zatru, hleba toliko da čovečanstvo može krupnim koracima da zagazi u novu budućnost, a istočna strana sveta u nove radne pobede. Halat ima isto toliko rođaka koliko i ja: četrnaest. Što advokata što profesora, što profesora što službenika i nešto samo malo lezilebovića, vrtiguza, džabalebaroša, smetenjaka, zarozana, okoločepa i zavrana. Halat shvata da su ljudi od mesa, krvi, iznutrice, tankih i debelih creva ... i da kao takvi ne mogu da budu savršeni. Tu i tamo se greši, ali ne gori kuća: svemu ima leka. S malo volje sve se može popraviti.

Ipak, žao dođe Halatu, kad sedne, zapuši i zakafuje, što ljudi nisu savršeni, što im se olabavi onaj šraf, otkaže ona polugica, zaglavi kakav zavrtanj. Ponajviše mu krivo što ima ljudi kojima se nešto može i dodati i oduzeti a da do većih promena ne dođe.

Photo: Stock

Halat je uredan, sušta pedanterija. On drži do rasporeda predmeta na svom pisaćem stolu, do margina, do zaglavlja. On ima sređen popis knjiga, popis svih važnijih događaja, kartoteku poznanika.

Halat zapisuje moju godinu rođenja, godinu kad sam završio osnovnu, srednju, visoku i višu školu. Halat zapisuje moju venčanu godinu, godinu mojeg očinstva, godine moje bolesti, godinu moje smrti, kao i sve godine posle nje — godine u kojima budem trajao.

MOJ (H)ALAT (2)

Za rad i za jahanje — ima li išta bolje nego što je moj (h)alat! Malo tup — moguće, dopuštam, ali dobro je podmazan, divne konstrukcije, spreman da deluje polako u onome u čemu deluje ili da načisto briše kad se ukaže prilika.

Moj (h)alat je dobro održavan; ne da ga nešto posebno gladim i lickam, nego ga naprosto ne puštam iz ruke. Uz samo glatko grlo njegova sjajnog vrha držim prst. Tom svakodnevnom kontaktu, kojem ne treba svedoka, koji kao da nikada ne prestaje — treba zahvaliti što je moj (h)alat u izvrsnoj kondiciji.

Ali, pardon, nije ni moj (h)alat za svakoga. Treba ga znati držati i rukovati njime. Jer, (h)alat je veoma osetljiv, vrlo, mada je toliko velik, jak i čvrst. Ne traži, inače, mnogo od vlasnika, tek s vremena na vreme da mu se podmetne neko parče, neko poljanče. . .

Na malo zapuštenim mestima posebno je vešt.

Kad moj (h)alat krene, teško ga je zaustaviti; ni ja se sam ne bih usudio. Tad vatreni znoj pucketa na sve strane.

Biti u posedu (h)alata tako dobrog, a ne znati čemu on služi — opasno je. Jedni mi govorahu da bih mogao da zarađujem radeći redovno s njime, ili, makar iznajmljujući ga dobrim platišama. Drugi — da se prijavim na trke. Ali, mom (h)alatu nije toliko stalo do uspeha. Moj (h)alat, vidite, najbolje se oseća u pomalo vlažnoj travi, i sam po malo ovlažen mirišljavom rosom. To je ona lagodnost u kojoj on sam misli i dela — savršeno — i moja jedina briga je da ne dozvolim da se naglo rashladi da ne bi nastupile kakve komplikacije.

Hteli biste da ga otkupite od mene? A vi? Šta to u stvari smeram s njim? Rado bih vas zadovoljio, i jedne i druge, ali, moj halat u poslednje vreme užasno je probirljiv.

ALAT MI JE U TUĐIM RUKAMA   (3)

Dimić, Ignjatović, Donić, Janković, Čudić, Hadžić i Puslojić
Photo: Aleksandar Suhenko

Opet malo da se poigram sa kritičarima i sa publikom, da im dam u ruke malo svoj alat. Dok se ja odmaram, nek se oni poigraju njime, nek pokušaju da ga sagledaju ili čak da ga upotrebe — uopšte nek nešto pokušaju. A kad meni bude zatrebao, kao ovo sad, evo, učiniću hokus-pokus i vratiću ga međ moje prste i uroniću ga u neko duboko, razuđeno delo. Evo, zasad, tri alatke, tri magneta:

PRVA ALATKA

Bog, Bog je zajedno sa mnom tvorac svih mojih otpora, upinjanja, trajanja. On svetli u svetlu između zgrada, po ulicama, stazama, u krčenju zemlje mojim koracima. Njega se odričem, on me se odriče; preko sveta premećemo se protežući naša dva gubera, čas jedan veći, čas drugi.

DRUGA ALATKA

Ljudi, danas obilujem u ljudima, masama. Istorija je mnoge ljude obezličila, poništila. Ostavila je dokumenta samo o javnim ljudima, a imaginarne likove je tek u nekih zacrtala. Ja nemam nikakav literaran interes za ljude koji nisu moji savremenici. Upravo moja savremenost nedostaje onima-od-ranije da bi bili deo mog pisanja. A ja moram da imam model. Danas obilujem alatkama-ljudima. Ali, čitavu tu uhvatljivu masu alatki moram da razbijem, krnjim, da je približavam sebi zarad jedne još neuhvatljive povesti, povesti čiji rep ili glavu čvrsto držim u rukama. I na kraju, čovek iz moje povesti biće čovek umrljan krvlju svih drugih ljudi, sa svih svojih ogledala, jer mene ne zanima samo jedan čovek, već Onaj koji je između mnogih, u dahu ovog života, a opet jedan, stvor sa jednim imenom.

TREĆA ALATKA

 Iskrenost.

LIČNI PRIBOR   (4)

(ne upotrebljava se za brijanje, mirisanje, talkiranje, masažu, niti je za negu čmara i bulumbaća[1]

Neku noć usnim svoj mozak u glavi bezokoj koju mi dvostruki vrat pridržava na plećkama. Te plećke stoje u sastavu i kroz njih ja gledam raznorazne sudbine moje i ljudske uopšte. Sve je to lepo, ali u mojim takozvanim grudima je alem, veliki kamen. Ispod kamena: totem-guja, srce moje. Da nemam srca, onda bih bio duša bez tela i svako bi me mogao progutati. Utom sanjam: svoj stomak pojeo. Kako? Sada pojeo! Posle, ujutru, on opet izraste. Ništa čudno, stomak ko stomak. Za sada ne krvarim iznutra, nepogrešiv sam još za koji dan, jedino me srce ponekad ujede i otruje. To, opet, nije neotklonjivo budući da ima, čuo sam, gorih guja, pa i gorih srca. To i ostalo, sve se to naziva moje telo (iz jednog komada), sve je to nekada bila „šaka jada" i „kilo mesa", sve je to moja majka kroz sebe proturila kada se porađala, sve se to naziva JA i nema toga koji je meni sličan.

Kod mene, u glavi, ni žive duše, jedva da se čuje nečije duvanje iz daljine. Gde god da se okrenem samo fiočice, bezbroj fiočica obojenih i pod brojem. — Što ti je uredan TAJ, mislim, koji to radi.

Iznova razmišljam, ko pokreće ovu igru? Kod koga je spisak? Ja se ne raspitujem, već osećam želju da zavirujem. Opa! Pustim se ... Tu i tamo, prolazi... Ali, znao sam, posve siguran sam odmah bio, postoji neki spisak, dakle, ako je već sve tako i tako, onda... Kunem se, sličan red ni u bolnici nisam video, ne snađoh se istog časa, otkud znam? Bojim se, nije to jednostavno, brojevi, brojevi, a ne znaš koji da izabereš?

MOJ ALAT  (5)

Moj alat je sav stao u mene.

Glava je sat. Oči su skazaljke, uši ručice za navijanje. Usta su otvor za kukavicu.

Umesto tela, gnev. Umesto ruku, ljubav i mržnja. Umesto srca je prkos, umesto krvi skrušenost. Leđa više nemam; to je kamila. Noge gde imadoh, grubost i nežnost zemlju dodiruju.

Takav je moj alat. Kolekcija je to u kojoj jedino pištolj nedostaje.

Tu nijedna alatka nikad ne rđa. Stalno se njima ponešto radi, a umesto ulja, podmazujem ih dušom.

Kad gradim, kad snevam, kad gledam uvis, kad govorim, kad se matematikom služim — sve su to moja osećanja. Dok vas posmatram tako kroz ovu hartiju, kao kroz kakvo uveličavajuće staklo, valjda osećate moju kožu pod vašim pogledom, moju dušu pod vašim prstima.

Nemam šta da vam krijem: napadam sa svih strana, ali uvek sa one s koje me najmanje očekuju. Iskosa, s leva, volim koga hoću. A kažnjavam i uzimam pod svoje — zloduhe i anđele dušmanske, u Dan Sudnji premalo verujući.

Ne treba me se bojati niko ko je moj i od mojih.

Photo: Nandita Raman

Ovom svetu treba darovati svoje munje i gromove, jer smo to obećali Svetom duhu još prvog jutra Stvaranja. Godinama sam zato proučavao vulkanska grotla i vulkanske utrobe, a sebe podešavao prema dušama vulkanskim.

Uskoro će iz mene Orao uzleteti.

Uvis!

MOJ ALAT   (6)

Iskradem se i pođem ka planini. Pusta, zavija. Odeća mi je ostala po grmlju u podnožju, moje cipele otkotrljale su se strmim njenim liticama, brzaci planinski isprali su me kao pesak. Na vrhu čekaju me nebo, noć, vetar. Otvaram torbu i napunim je vazduhom. Idem dalje.

Preko šuma, preko polja, voda, stižem do močvare. Olovno-zelena, diše trulim plućima, bljujući jad. Nagnem se nad majušni gejzir i napunim drugu torbu. Onda se vraćam u grad.

Tu je moja radionica. To je mala, teskobna prostorija. Na sredini je meh, do meha velika klješta; pored klješta nakovanj, preko nakovnja čekić. To je moj alat. I prašina, koja ispunjava radnju, od kostiju (što vekovima taloži se na paučinu i pauke, na rđu i oči slepih miševa).

Torbe ostavim nasred radionice, sednem na tronožac i zurim kao zevzek u prazno. Dođe mi da razrušim ognjište i pođem u svet, jer svega mi je dosta. Umesto toga, nabacam ugalj na ognjište, pripremim kremen. Tada pažljivo izručim sadržaj torbi u mešinu. Kresnem, varnica skoči kao nemirno jagnje, povučem ručku meha i vatra već gori: do pola crna, od pola crvena.

I to je sve. Radnja radi čim vatra gori. Ja je potpirujem i u sebi iščuđavam se zašto ne rasporim torbe i tako onemogućim sebe da i ubuduće dovlačim s planine i iz močvare vazduh bez kog mešina neće da duva, žeravica da peče.

Na kraju, omami me zagušljiv vazduh. Vatrica greje, ja duvam i gledam kako se sve više raspiruje; klupko života, polako, odmotava se.

Uzmem parče gvožđa i stavim ga u vatru. Čekam dok se ne usija. Onda, izvadim ga klještima i bacim u vedro s vodom; ciči, kao svako gvožđe. Metnem ga na nakovanj i kucam po njemu. To je sva moja majstorija.

Posao prost; a ipak ne znam šta radim i za čije babe zdravlje. Nervira me što počnem jedno, a ispadne drugo; bacim to u ćoše: a prašina sve zaveje. Robu ne prodajem, a niko je i neće. Muči me uvek ista muka. Dok idem po vazduh i vraćam se s torbama, zamišljam kako od one hrpe gvožđa koju imam mogu da napravim čudesne predmete koji će blesnuti sjajem dotle nepoznatim i zadiviti svet. Kad počnem da radim ispostavi se da dobre komade čuvam za bolje dane, da vatra slabo greje, da se ruka brzo umori. I pitam se: nisu li svi komadi koje obrađujem isti, neće li vazduh uvek biti ustajao, a ruka sve umornija! To bi značilo da sam mrtav pre smrti, što mi nije svejedno. U snovima, dok lutam, dok obavljam svakodnevne poslove, vidim čudesna zdanja koja niču nasred radionice. Pre no što rukom taknem rezu na vratima, sve ruši se. A život prolazi poput svega što me se ne tiče. Pomisao da nisam nikakav majstor, da je materijal loš, meh slab, ugalj nikakav, klješta kriva, nakovanj mekan, čekić mali, torba probušena, vazduh bljutav, voda bajata, da tronožac na kome sedim klimav je i da ruka drhti, oko slabi, ta pomisao ne napušta me. Radim, ipak, sa upornošću vola kome je isto ore li ili hvata zjale. Moja sramota je samo moja: radnja je iza reze, poreznik nema rašta u nju da svrati; sa više od četiri čavala okovan sam za alat, pa šta mi drugo preostaje nego da duvam i kuckam. Ko će me sprečiti da jednog dana zaboravim vatru, zapalim sve i sve počnem ispočetka?  

Tišinu radionice ponekad poremete moji prijatelji. Tada je veselo; a od posla šta ispadne.

Photo: Matias Costa

Kaže, na primer, Pračovek: Da napravimo od onog parčeta gvožđa živo pseto. To nas ništa ne košta. Važno da radimo. Evo, Genije će da donese vazduh. Vlasnik čira neka duva. Vlasnik Crnog sunca rukovaće klještima. Mladi prijatelj neka uzme čekić. Bradati će posmatrati kako pseto oživljuje. Vojnik neka gleda svoja posla.

Meni kaže: Tvoje je da podmažeš alat.

Dalje objašnjava: Pseto treba da laje. To je cilj. Dakle: lajanje, a ne ko laje. Ako pseto ne oživi, svejedno; samo neka laje. Lajanje je duša pseta i ako narodu prikažemo lajanje, pokazali smo sve. Posle, od lajanja napravićemo drugo pseto, koje diše.

Prionemo na posao. Svako tera svoje, ovaj duva, onaj kucka, kad gle: nakon nekog vremena vidimo da parče gvožđa u vatri menja oblik. Pretrčava duge puteve od vodene bube do gvozdenog psa. Najzad stoji pred nama: ne kuca mu srce, a laje. Svi čuju. A nama hladno u duši. Prionemo opet na posao i od lajanja napravimo drugo pseto: koje dahće i maše repom.

Tako se igramo.

Biva i ovo: naruči nam neko da mu napravimo olovnog vojnika sa perjanicom. I zar je to naš posao? Pa ipak, zašto neko ko ima čizme da nema olovnog vojnika? Vlasnik sunca kaže: Svako treba da bude vlasnik nečega. Ja imam Sunce. Zašto ti da nemaš pripitomljenu buvu?

Tako se zabavljamo.

Sedimo oko vatrice i grejemo se. Nikome se ne žuri, jer se nema kud. Radimo polako, kao deca. Gde-god stigli, onamo je naš cilj.

Prvi duva, drugi kucka; deveti muze Kozu koja nas hrani. A prašina veje, od kostiju, veje i zatrpava nas.

MOJ ALAT  (7)

Pre nego što sam počeo da radim svojim alatom napravio sam tipološku lestvicu u okviru koje će moj alat biti svrsishodan. Moja alatka oštra kao britva, brza kao zmijski jezik treba da zavede red u ovogradskoj literaturi. Evo moje lestvice; evo moje revolucionarne alatke na delu: prvi odozdo na lestvici su tipovi masnoguzodebelocrevari: širokodrobnog preživara sa dva frizerska talasa na vrhu nosate glave sa licem nedužne anabele koji svako jutro revnosno popunjava okean svojih pantalona, treba obraditi mojom alatkom: treba mu skratiti nos, proširiti vidike, suziti creva, zabraniti da piše za društvene pare, skrojiti nove talase na glavi, zatim kada ga usavršimo oterati da pase travu, drugog pesnika-baletana sa trbušinom kao kovački meh treba obući u triko skrojen od lista koji uređuje, terati ga da igra po marksističko-lenjinističkom sistemu balet a zatim ga uhvatiti i preparirati u najkarakterističnijoj pozi; umesto slamom ispuniti ga citatima iz marksističke literature. Trećeg drobonju treba ostaviti samo sa onim srednjim slovom koje ga ne predstavlja lažno, u slavnom imenu kao u tuđem perju i onom njegovom V. dodati možda o, ali šta da čini moja alatka od onog stokilaša s lulom, od njega onako velikog ni dva okija se ne mogu iskrojiti.

Photo: Herbert Gehr

Treba mu mešinu napuniti kamenjem i baciti ga na dno reke. Na drugom stepeniku od dna su oni sa konjskimkurcemudupetu trojica ih je. Prijatelji su. To je bio izbor po srodnosti! Svakom treba dati po tuce rezervnih konjskih i skupiti ih na gomilu neka čekaju metafizičku novu godinu. Na trećem stepeniku odozdo su sitni-pesnici. Alatka će ih moja pripremiti za izložbu „Izložba džepnih pesnika". Džepni pesnik sa sabranim delima. Džepni pesnik-papagaj sa egzotičnim konjskim imenom. Pesnik koga žena svakog jutra naduvava trskom kroz dupe da bi u gradu izgledao veći. Pesnik potkazivač, veoma minijaturan primerak pogodan za svaku priliku. Izložba je prodajna. Četvrti na lestvici odozdo su pastoralnorimerskogsmera oni su pravo od stada došli u grad i zapevali pesme. Pišu krvlju iz nosa i izuzetno su kvalitetni kao otirač pred vratima. Alat ih obrađuje jeftino i s garancijom. Peti švercerisazapada još se ne zna šta alatka od njih može da načini, zasad su neupotrebljivi. Na šestoj poslednjoj lestvici odozdo smo mi. Nama će naš alat izgraditi odlične štraflagere sa sanitarnim uređajima, toplom i hladnom vodom, obesimo se. A oko te lestvice, zaboravih da kažem, more jedno, čitavo jato kritičara oko te lestvice se vrzma, no naša alatka pretvorivši se začas u čobanski štap poče da ih sagoni u buljuke, a oni pod udarcima štapa prilagodiše se ulozi ovaca i potrčaše kroz prašinu prema pašnjacima. Neka s mirom pasu. Laka im zelena trava, bog da im dušu prosti.


[1] BULUMBAĆ — od izraza zabulumbaćiti, navući, uturiti, začepiti. Inače, odnosi se na koren koji se usađuje pod rep ženama da bi u kući bio mir i opšti napredak.

 * Tekst donosimo iz časopisa "Savremenik" (februar, 1972); nastavak feljtona u ponedjeljak 12. 5.; priredio: Dragoljub Stanković

star
Oceni
3.27
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV