Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Feljton: Užička republika (7)

Do banjičkog logora i natrag — pred preki sud

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: logorbanjica.mediana.se

Užička republika, kao prva veća jedinstvena slobodna teritorija, stvorena u jesen 1941. godine, po svojim dostignućima imala je prelomno značenje u razvitku oslobodilačkog rata u prvoj ratnoj godini. Užička republika je naziv za veliku ustaničku slobodnu teritoriju u zapadnoj Srbiji, i, djelomično, istočnoj Bosni, sa oko milion stanovnika, uspostavljenu ustankom 1941. godine, nakon što su nacisti okupirali Jugoslaviju. Tokom postojanja Užičke republike punom parom je radila partizanska fabrika oružja i municije u Užicu. To je 1941. bila jedina fabrika u okupiranom delu Evrope gde se proizvodilo oružje za borbu protiv fašizma. Država je trajala samo 67 dana, od 24. septembra do 29. novembra 1941, a potom je pala u ruke nemačkog Wehrmachta i četnika, dok su se partizani povukli prema Sandžaku. Nastojeći da da svoj doprinos obeležavanju 40-godišnjice ustanka u Jugoslaviji — Muzej ustanka 1941. Užice prikupio je sećanja učesnika događaja iz perioda Užičke republike i 1981. godine objavio knjigu „UŽIČKA REPUBLIKA — zapisi i sećanja". Prenosimo odabrane delove iz ove knjige

U centralnom zatvoru u Užicu bio sam oko deset dana. Za to vreme niko me nije saslušavao. Jedno veče sve nas koji smo se nalazili po oobama na opratu oteraše u prizemlje. Izjutra, oko četiri časa, počeli su nas izvoditi iz soba u pratnji Nemaca. Doterali su nas u veliiku salu ondašnjeg Okružnog suda.

Pored nas zatvorenika u sali su bili pet-šest nemačkih oficira i oko pet policijskih agenata, među kojima sam prepoznao Mata agenta. Todor Hekt, koji je bio kod nas u Kolnici pre rata zaposlen kao pisar - firmopisac, sada se pojavio u ulozi gestapovca. On nam se na srpskom jeziku obratio:

— Gospodin će izvršiti proziv. Kome bude rekao da lice okrene zidu taj će ići tamo ka zidu. A kome ja budem rekao da ostane pored mene taj treba da stane u ovaj red gde se ja nalazim!

Mi nismo znali o čemu se radi. U međuvremenu smo saznali kakva će biti sudbina onih zatvorenika koji su morali da okrenu lice zidu. Naime, tim licima je pred prekim sudom ranije izrečena kazna smrti streljanjem. Za drugu grupu nismo znali šta će se sa njom desiti. Bio je prozvan Vidosav Lijeskić Čovo, pekar. I on je trebalo da okrene lice zidu, jer je bio osuđen na kaznu smrti streljanjem. Međutim, kada je on došao na sredinu, Nemci su gledali u spiskove i čitali, a on se predomislio i stao je u naš red. Kada je prozvan Dušan Javoršek, i on je došao ka sredinu, pa se vratio u naš red, ali je odmah pao u nesvest.

Kada je bilo završeno sa prozivanjem, u sali su ostali oni zatvorenici koji su morali da okrenu lice zidu, odnosno koje je preki sud osudio na kaznu smrti streljanjem. Našu grupu su isterali na ulicu pred hotel „Zlatibor". Bili su nas postrojili u redove po četiri. Krenuli smo put Dovarja. Nismo znali kuda idemo. Dušan Javoršek je i dalje bio u nesvesti. Njega su zatvorenici nosili na rukama.

Uz put u stroju bio sam sa Perom Pavlovićem, ložačem. Ja sam mu tiho rekao:

— Pero, ako nas budu vodili preko Dovarja, onda nas sigurno vode na streljanje. Onda je bolje da bežimo inače će nas u Krčagovu streljati.

— Ja znam put iznad kafane „Mali Pariz'', pa ćemo onda bežati u tom pravcu. Bolje da nas uz put pobiju u bežanju nego da čekamo da nas streljaju u Krčagovu! — reče Pero.

Kada smo došli do zgrade u kojoj je bio Vrhovni štab, onda smo krenuli desno prema železničkoj stanici. Tada smo znali da nas neće streljati u Užicu.

Izvor: www.cnj.it

Na železničkoj stanici bila je postavljena železnička kompozicija sastavljena od teretnih zatvorenih vagona. Bilo je otprilike oko 10—15 vagona. Ispred železničke kompozicije išli su pregledači kola i sa njima nadzornik mašina Slavko Jovanović. U prolazu sam mu dao svoj sat a da jedan drugome nismo rekli ni reči. Slavko Jovanović nije bio obavezan da bude pred vozom, ali je on izašao da vidi koga Nemci sprovode vozom za Beograd. On je posle došao mojoj kući, predao sat mojoj supruzi i rekao joj da su nas oterali u logor na Banjici.

U svakom vagonu bilo nas je, otprilike po 40 zatvorenika. Dušan Javoršek je ležao na patosu. Sa nama u vagonu nije bio niko od Nemaca jer su vagani bili zatvoreni i zaključani katancima. U Požegi su našoj kompoziciji dodali još nekoliko teretnih vagona u kojima su bili zatvorenici.

Za vreme vožnje između zatvorenika vodio se razgovor o našoj daljoj sudbini. Neki su pričali da nas vode u Specijalnu policiju, gde će nas mučiti. U Beograd, na teretnu železničku stanicu "Sava" stigli smo negde uveče.

Iskrcali smo se iz vagona. Vreme je bilo hladno. Sneg je padao. Neko je od nas bio samo u košulji, drugi u odelima, a ja sam na sebi imao železničku bundu. Nemci niou znali gde će sa nama, pa su negde u grad poslali dvojicu Nemaca da se raspitaju kuda treba da nas vode. I Nemcima je bilo hladno pa su cupkali od hladnoće oko nas. Tu smo čekali jedan sat, a možda i više.

Kada su se vratila ona dva Nemca, onda su naredili Sekuliću:        

— Sekulic, povedi tvoju cetu!

Narediše nam da idemo trčećim korakom prema Slaviji. Kolona je bila dugačka otprilike oko 100 metara. Dok smo išli od Slavije prema Topovskim šupama, naiđe na biciklu jedan mlad podnarednik i upita nas:

— U kojoj su vas šumi pohvatali?

— U Murtenici! — odgovori mu Pero Pavlović.

Ubrzo smo stigli pred kasarnu "Kraljevića Tomislava", u kojoj je bio koncentraciani logor. U dvorištu nam dadoše metle kako bi skinuli sneg jedni s drugih. Odmah su nas rasporedili po sobama. U svakoj sobi nas je bilo po 200. Sa mnom u sobi br. 25 su bili: Dušan Javoršek, Vidosav Lijeskić Čovo, Pero Pavlović, Rajko Ječmenica, Radosav Ječmenica, opančar, Dragutin Maksimović Cigo, Dragomir Mlađenović, vozovođa, i njegova dva sina: Rade, student, i Ljubo, učenik učiteljske škole, Tio-sav Tico Nikolić, učenik učiteljske škole, i Dragan, student, Radisav Paunović, trojica braće Milivojevića: Mihailo Minjac, bravar, Radoje, sudski poručnik i Dragomir, zemljoradnik, Pero Maksimović Vilaret, Svetozar Skokić Cica, radnik iz Tkačnice, i drugi.

Dnevno su nam davali po 200 grama hleba, neki put malo čorbe ili kupusa na vodi bez mesa i zaprške. Sobni starešina nam je bio Aleksandar Zdravković, student.

Photo: duskoopacic.blogspot.com

Posle dva tri dana počela su saslušavanja, koja su obično počinjala uveče. Agenti Specijalne policije dolazili su obično pijani. Jedan je saslušavao, a drugi je tukao motkom. Na saslušanje su obično vodili po četiri zatvorenika, jer su se u jednoj sobi nalazile četiri pisaće mašine na kojima su kucali agenti, dok su druga četvorica agenata tukli motkama. Iz sobe u kojoj su se vršila saslušavanja, čula se kuknjava. Ja i Radisav Paunović smo ostali u hodniku poslednji. Najzad uđosmo u sobu u kojoj su se vršila saslušavanja. Jedan agent odmah na vratima udari Radisava motkom po glavi, Krv poče da teče iz rane. Ja sam okrenuo desno i pošao kod prvog agenta koji je saslušavao. Okrenu se prema meni i viknu:

— Odakle si, ... ti materina?

— Iz Užičke Požege! . . .

Kada je čuo da sam iz Požege, spusti ruke niz telo i upita me:

— Koji si ti iz Užičke Požege? Ja sam tamo bio policijski pisar. Zovem se Šterić. Da li ti mene poznaješ?

— Poznajem, gospodine! — a u sebi premišljam da li sam ga video.

— A zašto mi se ne javiš?

— Ne smem, gospodine!

Pitao me je šta mi je pekar Kosta Radosavljević Čiplak iz Požege. Ja sam mu rekao da mi je to stric.

— Znam ti strica. On nije komunista.

— Nisam ni ja, gospodine! — odgovorih. Za vreme saslušavanja agent me nije udarao.

Šteriću sam priznao da sam nosio pušku, da sam bio mobilisan u partizane i da nigde nisam išao u borbu.

Posle saslušanja vratio sam se u sobu. Posle dva-tri dana došao je jedan Nemac u sobu i isterao nas je sve u hodnik i postrojio nas. Preko tumača nam je saopštio:

— Sada će ovde doći okružni načelnik iz Užica. Nemojte ga oslovljavati sa „gospodine pukovniče", već sa „gospodine načelniče".

Odatle su nas oterali u hodnik na trećem spratu. Sa nama su bili Užičani iz celog logora. Bilo nas je preko 400. Tu smo čekali oko jedan sat. Onda smo uz stepenice čuli neki razgovor. U tom je došao Manojlo Korać sa svojim pratiocem, potporučnikom, unukom popa Lapčevića. Sa njima je bio jedan Nemac, upravnik logora Svetozar Vujković i pet-šest policijskih agenata. Korać nam se obrati:

— Dobro jutro, mangupi, majku vam... ! Šta ćete ovde?

— Bog ti pomogao, gospodine načelniče! — odgovorimo mi u glas.

— Gde je Slobodan Sekulić? — povika Korać.

— Evo me, gospodine majore! — reče Sekulić.

— Šta ćeš tu, majku ti mangupsku? Zar si zato nosio zlatne epolete kralja Aleksandra? Što ga izdade?

— Ja ga nisam izdao. Vi ste ga izdali! — odbrusi mu Slobodan Sekulić.

Manojlo Korać je bio iznerviran ovakvim odgovorom Sekulića, pa je rekao:

— Ti meni ne trebaš!

Policijski agenti su zgrabili Slobodana Sekulića, odmah ga počeli tući i nekuda su ga odveli. Više ga nikada nisam video.

Korać je u stroju zapazio i Sretena Nikolića Zunza, pa ga upita:

— Majku ti cigansku, gde si nosio čin narednika, na Bijelom Brdu?

Zunzo rukom pokaza na svoje rame i reče:

— Ovde, gospodine, gde se i nose!

— Gde si nosio dva pištolja? — pita dalje Korać. Zunzo se obema rukama dodirnuo za kukove i odgovori:

— Ovde, gospodine! . .

— Zašto su ti trebala dva pištolja?

— Jednim da ubijem tebe, a drugim sebe, gospodine! To je razgnevilo Koraća, pa je i njemu rekao:

— Ni ti mi ne trebaš!..

Policijski agenti su uhvatili Zunza, počeli su da ga tuku a onda ga odveli sa sobom. Nikada više ni njega nisam video.

Photo: www.mondo.rs

Posle toga Korać nam je održao govor u kojem je, otprilike, ovako rekao:

— Znate li vi šta su komunisti? Dadu majci 200 litara mleka i sa njom žive kao sa svojim ženama. Isto tako žive i sa sestrama. Bio sam kod predsednika srpske vlade gospodina generala Milana Nedića. Pred njim oam klečao i molio ga da vas pusti iz logora. Ko moju naredbu prekrši, moja ga puška omašiti neće. Marš u sobe, lopovi jedni!

Na te Koraćeve reči Svetozar Okokić Cica povika:

— Slava ti, gospodine!..

Korać se nasmeja, okrene se Vujkovnću, pa mu reče:

— Vidiš da ih ima koji ne znaju šta je slava!

Posle smo otišli u svoje sobe. Posle tri dana naredili su nam da izađemo iz svojih soba i odveli su nas na treći sprat. Na toj sobi nije bilo rešetki i slobodno smo odlazili u hodnik i klozet.

Tu smo ostali nekoliko dana. Jednog dana oteraše nas u hodnik u prizemlju. Tu nam je Vujković održao govor u kome je, između ostalog, rekao :

— Idite u Užice Okružnom načelstvu da vam sudi preki sud!

Ujutro su nas stražarno sproveli na železničku stanicu „Sava" u Beogradu. Utovarili su nas u teretne zatvorene vagone, zaključali katancima i doterali nas u Užice. Sa železničke stanice sprovedeni smo u centralni zatvor.

Posle nekoliko dana izvođeni smo pred preki sud. Koliko se sećam, u prekom sudu su bili jedan Nemac, jedan sudija, još dva civila, predsednik užičke opštine dr Magazinović, predsednik opštine iz Zdravčića Panović, delovođa opštine iz Zdravčića Ljubinko Tanasijević i trojica seljaka iz Zdravčića: Stanimir Stanković, Vojin Ivanović i Mišo Ivanović.

Za vreme suđenja u prekom sudu sam priznao da sam bio u partizanima, ali da nisam pušku nosio, niti gde išao u borbu, a jedino sam pušku imao na radnom mestu.

Predsednik užičke opštine dr Magazinović nije hteo ni za koga da garantuje. Predsednik opštine iz Zdravčića je izjavio da me ne poznaje jer sam davno otišao iz sela i da niko od mojih nije otišao sa komunistima. Delovođa opštine, koji je bio moj školski drug, kao i ona trojica seljaka garantovali su za mene, pa me je preki sud, na osnovu njihovih iskaza, pustio na slobodu.

Posle završenog suđenja, mi koji smo bili oslobođeni morali smo da idemo kod Manojla Koraća da položimo zakletvu. U njegovoj kancelariji gorela je sveća, čini mi oe da je bila dugačka pola metra. U šerpi je bilo žara na kojem se tamjan pušio. On nam se obratio sledećim rečima:

— Govorite za mnom ono što ja budem govorio!

Tada je on počeo da izgovara tekst zakletve, a mi za njim:

— Zaklinjem se svemogućim bogom da neću otići u partizane. Ako ja pogazim ovu zakletvu, Koraćeva puška me promašiti neće!..

Na kraju nam je saopštio da se moramo javiti svojoj opštini, s tim što omo se morali javljati svaki treći dan Tihomiru Ljubojeviću, predstojniku gradske policije u Užicu.

Jovan Radosavljević

*Prenosimo sa prijateljskog sajta Znaci

star
Oceni
4.33
Povezani članci
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi