Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Feljton: Užička republika (5)

Noć kad su četnici došli po mene

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Izvor: www.cnj.it

Užička republika, kao prva veća jedinstvena slobodna teritorija, stvorena u jesen 1941. godine, po svojim dostignućima imala je prelomno značenje u razvitku oslobodilačkog rata u prvoj ratnoj godini. Užička republika je naziv za veliku ustaničku slobodnu teritoriju u zapadnoj Srbiji, i, djelomično, istočnoj Bosni, sa oko milion stanovnika, uspostavljenu ustankom 1941. godine, nakon što su nacisti okupirali Jugoslaviju. Tokom postojanja Užičke republike punom parom je radila partizanska fabrika oružja i municije u Užicu. To je 1941. bila jedina fabrika u okupiranom delu Evrope gde se proizvodilo oružje za borbu protiv fašizma. Država je trajala samo 67 dana, od 24. septembra do 29. novembra 1941, a potom je pala u ruke nemačkog Wehrmachta i četnika, dok su se partizani povukli prema Sandžaku. Nastojeći da da svoj doprinos obeležavanju 40-godišnjice ustanka u Jugoslaviji — Muzej ustanka 1941. Užice prikupio je sećanja učesnika događaja iz perioda Užičke republike i 1981. godine objavio knjigu „UŽIČKA REPUBLIKA — zapisi i sećanja". Prenosimo odabrane delove iz ove knjige

Kad je rasformiran Radnički partizanski bataljon, odlučeno je da puškomitraljeze prime članovi KPJ. Tako sam pred strojem primio puškomitraljez „brno“.

Borci su napustili selo Lještansko i razišli se u raznim pravcima. Komesar čete Svetolik Dimitrijević i ja, sa jednom grupom boraca iz Bajine Bašte i okoline, krenuli amo zajedno. Više naših kuća, kod Trešnje, rastali smo oe. Nekoliko boraca ostavilo je svoje oružje kod nas. Među njima bio je i Čedo Nešković; on je ostavio puškomitraljez „brno“, koji je to veče u stroju primio. Posle njihovog odlaska Svetolik i ja prebrojali smo ostavljeno oružje. Imali smo dva puškomitraljeza „brno“ sa šaržerima, osam karabina i više torbica sa municijom i bombama. Pored toga, i Svetolik i ja imali smo po vojno-državni pištolj. U prvo vreme nismo znali šta da radimo sa tolikim oružjem i gde da ga sklonimo. Setio sam se da se kod moje košare nalazi plast suve bujadi koju smo ja i moj brat Radenko u toku leta nakodali i dovukli da pokrijemo krovinjaru. Pošto je Radenko poginuo na Trešnjici kada su četnici napali na Užice, taj plast bujadi ostao je kod košare. Predložio sam Svetoliku da bi za sada najbolje bilo da oružje i municiju sklonimo u taj plast dok ne pronađemo sigurnije sklonište. On se složio. U toku noći preneli smo oružje i tu ga sakrili.

Kako nismo znali kakva je situacija u selu, te noći nismo se nikom javljali. Prenoćili smo na jednoj štali, koja je udaljena od naših kuća. Dan smo proveli na Visu, odakle smo imali pregled sela Dobrotina. Osmatrali smo kretanje po selu i nismo ništa sumnjivo primetili. Smatrajući da nam ne preti nikakva opasnost, spustili smo se sa Visa. Kod Trešnje, koja se nalazi više naših kuća, sreli smo Stojimira Vilotijevića. On je bio u Rudinama kod svoje štale i pošto je namirio stoku, vraćao se kući. Nije nam bilo pravo što smo se s njim sreli. Znali smo da simpatiše četnike. On je produžio kući, a mi smo ostali kod Trešnje čekajući da se smrači.

Izvor: www.pogledi.rs
Kada se spustila noć, sišli smo niz gaj mojoj kući. Javio sam se ocu Radovanu pa smo sva trojica ušli u vajat. Hteli smo da se sa njim posavetujemo šta da radimo i gde da se krijemo.

Smatrali smo da će on kao bivši ratnik — solunac moći da nam da najbolji savet. Prvo ga je interesovalo šta se dogodilo i zašto smo bez oružja. Ispričali smo mu da se naš bataljon rasformirao i da su borci otišli na razne strane da se snalaze kako ko zna i ume. O oružju koje smo prikrili nismo mu ništa govorili. Bio je zabrinut, rekao nam je da je to najgore što smo mogli učiniti. Još dok smo o tome razgovarali, čuli smo neko truptanje po avliji. Osluškujući ko bi to mogao da bude, prestali smo da razgovaramo. Bili su to četnici pod komandom Čede Radivojevića. Lupali su na vrata kuće i zvali mog oca Radovana. Pošto lupanje i vika nisu prestajali, rekao sam ocu da im se javi. Ako pitaju za mene, da im kaže da nisam stigao kući. Otac je izašao iz vajata i otišao prema kući, a ja i Svetolik ostali smo u vajatu. Nismo razgovarali. Bili smo iznenađeni kako su četnici tako brzo saznali da se ovde nalazimo.

Dok smo stajali pored prozorčića i gledali prema kući, primetili smo da neko ide prema vajatu. Rekao sam Svetoliku da se ne pojavljuje jer verovatno samo mene traže. Prišao sam vratima koja je jedan četnik otvarao. Kada smo se na vratima sreli, upitao me je jesam li ja Aleksa i naredio mi da pođem s njim. Kad me je uveo u sobu, video sam tri četnika koji su sedeli na krevetima i razgovarali sa mojim ocem. Bili su to: Čedo Radivojević, četovođa iz sela Cerja, i njegovi pratioci Vidoje Kuzmanović, rodom iz sela Draksina i Milomir Čolić iz Dobrotina. Čeda i Vidoja nisam poznavao, a Milomira sam znao, jer smo bili iz istog sela.

Čim sam ušao u sobu, četovođa mi je naredio da sednem i odmah mi je postavio pitanje gde mi je puškomitraljez i tražio da mu ga predam. Odgovorio sam da oružja nemam, pogotovu nikakav puškomitraljez, jer smo oružje ostavili u selu Lještanskom kad je bataljon rasformiran. Rekao mi je da lažem, da on ima sigurne podatke da sam tada primio puškomitraljez. Ubeđivao sam ga da to nije tačno i da nikada nisam nosio puškomitraljez već samo pušku, i da ako hoće, može proveriti preko više ljudi koji su me viđali sa puškom. Dok smo se oko toga rasravljali, naredio je da skinem vojničke pantalone. Svidele su mu se i moje cipele pa je i njih uzeo. Ostao sam u gaćama i čarapama. Otac mi je dao neke njegove stare suknene pantalone te sam ih obukao, na noge nisam obuo ništa.

Četovođa Čeda Radivojević je i dalje insistirao da mu predam puškomitraljez pa će me ostaviti na miru. Bio sam uporan, branio sam se i dokazivao da oružja nemam. Kad je naš bataljon rasformiran, rečeno je svim borcima da oružje ne predajemo ni ukoliko bi bili uhapšeni. Ja sam se uporno toga držao i nikako nisam hteo da priznam da imam oružje. Dijalog između mene i četovođe prekinula je iznenadna pucnjava oko moje kuće. Četovođa je sa svojim pratiocima istrčao u dvorište da vidi šta se oko kuće dešava i zašto četnici tako žestoko pucaju. Ubrzo se vratio u sobu i počeo da me šamara pitajući ko se nalazi oko kuće i ko je pucao na njihove četnike. Odgovorio sam da ne znam ko je i zašto pucao. Četovođa, iznerviran mojim odgovorima, tukući me kundakom, isterao me je u dvorište, gde se pod podrumom kuće okupilo oko 30 četnika. Pucnjava je prestala, ali se na četnicima primećivao strah. Nisu napuštali zaklon pod kamenitim podrumom, iako je četovođa izdavao nekakva naređenja. U prvo vreme pomislio sam da su četnici tu pucnjavu sami izveli da bi im poslužila kao opravdanje da me likvidiraju, ali njihov strah i pometnja govorili su suprotno. Držeći me za ruku, četovođa me je odveo u susedno dvorište Kostadina Dimitrijevića, Svetolikovog oca. Tražio je i dalje da mu kažem ko se od partizana nalazi oko moje kuće. Nisam mu ništa odgovorio, jer stvarno nisam znao šta se oko kuće dešava. Ugurao mi je puščanu cev u usta i pretio da će me ubiti ako ne kažem ko je pucao na njegove četnike. U tom momentu u Kostadinovu avliju pristigli su i ostali četnici koji su se nalazili u blokadi moje kuće. Nešto su nosili. Odazvali su četovođu a ja sam ostao kod njegovih pratilaca. Iz žagora koji je do mene dopr'o zaključio sam da je jedan četnik mrtav, a drugi, koga su nosili, teško ranjen. Ranjenika su uneli u Kostadinovu kuću i položili na sto da mu ukažu pomoć, ali je ubrzo izdahnuo, ne rekavši ništa.

U blizini moje košare poginuli su četnici Veselin Blagojević i Radonja Mijatović, zemljoradnici iz susednog sela Draksina. Našli su ih pored rasturenog plasta bujadi i oružja koje je tu bilo skriveno. Nisu znali šta se oko košare dogodilo i ko ih je pobio. Radonja Mijatović bio je tu na straži, ali nisu znali otkuda se tu našao i Veselin Blagojević, koji je mene iz vajata odveo četovođi.

Photo: www.kurir-info.rs
Čim je četnik izdahnuo u Kostadinovoj kući, vezali su mi ruke na leđa i četovođa je naredio pokret ostavljajući ona dva mrtva četnika. Bio ih je uhvatio takav strah da nisu imali vremena da sa sobom ponesu otkriveno oružje, već je četovođa naredio da moj stric Dragutin i rođaci Lejo i Ljubo oružje i municiju donesu u kuću Petra Nikolića Bjelobrka, koja oe nalazila na putu Dub — Kostojevići. Ne strahujući da će naići Nemci i ljotićevci, sačekali su dok oružje nije doneto. Za to vreme pili su rakiju za pokoj duše poginulih četnika, i pretili da će ih osvetiti.

Kada sam video oružje koje su Dragutin, Lejo i Ljubo doneli u Petrovu kuću, tek sam tada shvatio da je četnike pobio Svetolik. Drugi niko osim nas dvojice nije znao gde je oružje skriveno, a kod njega su četnici pobijeni. Samo mi nije bilo jasno odkuda Svetolik tamo kad je posle mog odlaska ostao u vajatu.

Mnogo kasnije nspričao mi je sam Svetolik kako se to dogodilo.

Četnik koji je po mene došao u vajat video je i Svetolika, jer je stajao iza mojih leđa. Pošto je mene odveo kod četovođe, odmah se vratio u vajat. Pitao je Svetolika ko je on. Kada mu je rekao ovoje ime, četnik je kazao „Pa mi i tebe tražimo. Treba da nam predaš svoje oružje!" Svetolik mu je kazao da ima pušku i još neke stvari, ali ne u vajatu već malo dalje. Iz pohlepnosti četnik nije hteo da obavesti ostale četnike koji su se nalazili u avliji, već je sam pošao sa Svetolikom da pokupi stvari o kojima je ovaj govorio. U blizini krovinjare, gde je bilo skriveno oružje, nalazio se još jedan četnik. Nemajući kud, Svetolik je pokazao na plast bujadi gde se nalazilo oružje. Oba četnika, kada su videli hrpu oružja, počeli su da ga šamaraju, terajući ga da oružje prti na rame. Kada se sagao, izvukao je iz džepa pištolj i sa sedam metaka usmrtio oba četnika, koji su pogođeni u glavu pali preko bujadi i oružja. Zatim je pobegao niz Torinu. Sutradan je konstatovao da mu se osmi metak zaglavio u cevi. Ostali četnici koji su oe nalazili u blokadi, čim su čuli pucnjavu, ne znajući o čemu se radi, počeli su nasumice i oni da pucaju.

Osim ova dva već mrtva četnika, drugi niko nije video Svetolika. Zato je četnike uhvatila panika pa su najbrže što su mogli napustili naše kuće.

Na intervenciju Petra Nikolića, četovođa je pustio mog strica Dragutina i on se vratio kući, dok su Leja i Ljuba zadržali. I njih su vezali. Posle kraćeg zadržavanja u Petrovoj kući, krenuli smo za selo Draksin i došli u kuću Vidoja Kuzmanovića, Čedinot pratioca. Dok smo nas trojica sedeli vezani u jednom ćošku, četnici su se gostili slaveći uspeh koji su te noći iostigli, jer su pored toga što su mene uhvatili došli i do veće količine oružja i municije.

Sutradan su nas sproveli u selo Cerje u četnički štab Čede Radivojevića, koji se nalazio u njegovoj kući. Iz Cerja su pustili Leja i Ljuba i oni ou se vratili kući, a mene su dva mesna četnika oprovela u Ribaševinu. Koliko se sećam, komandant mesta bio je neki Novaković, kapetan stare jugoelovenoke vojske. On me je odmah saslušao, a posle me uputio u zatvor koji se nalazio kod opštinske zgrade. U zatvoru, u jednoj sobici, bilo je nekoliko zatvorenika. Nisam ih poznavao. Među njima bio je i Budimir Pantović, krojački radnik iz Užica, koga takođe nisam znao.

Izvor: www.pogledi.rs
Na Nikoljdan uveče u Ribaševinu je stigao četnički komandant Filip Ajdačić sa svojim četnicima. Imao je nameru da me izvede iz zatvora i likvidira zbog pogibije dvojice njegovih četnika kod moje kuće. Kako ključar zatvora nije bio tu već negde na slavi u selu, pokušali su da razvale vrata, ali nisu uspeli. Razbili su staklo na prozorčiću sa rešetkama preteći da će ubaciti bombu unutra. Na moljakanje i jadikovanje ostalih zatvorenika od toga su odustali. Otišli su uz pretnju da će se sutra vratiti. Čim se Ajdačić udaljio od zatvora, prišao mi je Budimir Pantović. Pitao me je odakle sam i zašto mi četnici prete. Pošto ga nisam poznavao, nisam smeo da mu kažem istinu, ali je osetio da sam bio partizan pa se tako prema meni i ophodio.

Ta noć je bila najduža u mom životu. Ajdačić se ujutru nije pojavio. Sigurno se zapio u selu na slavi računajući da ne treba da žuri, jer sam se nalazio na sigurnom mestu. Međutim, na moju sreću, kapetan Novaković, verovatno ne znajući za dolazak Ajdačića i njegovo interesovanje za mene, naredio je oko podne da se svi zatvorenici sprovedu u Užice. Bilo nas je sedam zatvorenika, od kojih su dvojica bili četnici Bože Javorca, uhapšeni zbog neke pljačke u selu. Vezali su nas nekim dugačkim lancem po dvojicu. Ja sam bio vezan sa Budimirom Pantovićem.

Četnici su nae sprovodili nekim prekim putem. Bio je pao sneg i put je bio raskvašen i blatnjav. Iz pojedinih kuća, pored kojih smo prolazili, seljaci su iznosili rakiju i čašćavali četnike. Na Carini sam video grupu nemačkih vojnika. Bili su smešteni u nekoj kafani. Gledajući nas glasno su se smejali i nešto dobacivali, verovatno zbog našeg lošeg izgleda. Smejali su se i četnicima koji su nas sprovodili, jer i oni, onako polu-pijani, dronjavi i blatnjavi, skoro da nisu bolje od nas izgledali. Kada smo pored njih prolazili, jedan nemački vojnik upitao je: „Komunist"? Sprovodnik, neki krezubi podnarednik, onako blatnjav, stao je mirno i salutirao rekavši: ,,Oles komunist!''.

Doveli su nas u Nedićevu komandu koja je bila smeštena u prostorijama Gradske štedionice u centru grada, preko puta vojnog kruga. Predali su nas majoru Matiću. Tu je bio i neki major Milutinović. Ne znam kakvu je dužnost vršio, ali je prisustvovao kraćim saslušanjima, koja je na brutalan način vršio major Matić. Pošto nas je ove redom propisno izudarao pendrekom, ne gledajući kuda udara, izdiktirao je nekakav akg po kome se upućujemo u nemački zatvor kao opasni pripadnici komunističkog pokreta.

U užičkom zatvoru prihvatili su nas srpski žandarmi u službi okupatora. Nad svima su izvršili detaljan pretres. Zatvorili su nas u ćeliju broj 2, iz koje su prethodno izveli Slobodana Sekulića koga sam znao. Bio je sav modar od uboja. U ćeliji je bilo vrlo hladno, naročito meni, jer sam iz Ribaševine, po snegu i blatu, došao samo u čarapama, koje su bile mokre i blatnjave. Seo sam na pod sa podvijenim nogama kako bih se malo ugrejao. U tome nisam uspeo jer su u ćeliju ubrzo ušla dvojica ljotićevaca da nas upišu u zatvoroku knjigu.  Saopštili su nam kućni red, uz nalomenu da, kad Nemci ulaze u ćeliju, moramo stati mijrno, skinuti kapu i pokloniti se. Tek što su oni otišli, u ćeliju je došao jedan nemački oficir sa dvojicom ljotićevaca. Nemac je naredio jednom naredniku, avijatičaru, da nas redom batina, rekavši „finf štik". Svukli smo pantalone pa je ovaki od nas, previjen preko gvozdenog kreveta, koji se nalazio u ćeliji, dobio po zadnjici po pet udaraca pendrekom. Ako bi se koji od zatvorenika usled bola uspravio, drugi ljotićevac uhvatio bi ga za glavu i držao dok ne dobije određen broj udaraca. Posle tota, Nemac je naredio da stanemo uza zid i da potiljkom glave udaramo u zid. Ako bi ko zastao, prišao bi ljotićevac, uhvatio za glavu i snažno udarao o zid. Kada je to bilo gotovo, naredili su da kleknemo na kolena i da krsteći se ljubimo prljav pod govoreći: „Oprosti mi zemljo što sam te gazio!". Ovo smo ponavljali više puta. Najzad, ova se poseta završila sa po jednim vrlo jakim šamarom, kojim nas je „počastio" nemački oficir.

Sledeće jutro su zatvorenike iz naše ćelije razmestili po drugim ćelijama. Ja sam prebačen u ćeliju broj 7, u kojoj sam ostao do 24. decembra. Toga dana zatvorski čuvari su uz dreku i viku motkama isterivali zatvorenike iz ćelija i terali ih prema velikoj sali (sada sala Skupštine opštine). Tamo su nas sa osnovnim generalijama uvodili u spiskove, po 25 u grupi. Svaku grupu su vraćali i zatvarali u jednu ćeliju. Tako sam došao u ćeliju broj 14. U ovoj grupi nisam nikoga poznavao. Bilo je vrlo tesno, jer je ćelija bila mala za ovoliko ljudi. Šćućurio sam se u jednom ćošku i slušao razgovore zatvorenika, uglavnom Užičana. Neki su govorili da će nas streljati, pa su zato pravili opiskove po grupama. Drugi su opet smatrali da će nas transportovati na rad u Nemačku, jer im je potrebna radna snaga. Slušajući razna nagađanja, a pod uticajem toplote koja se širila u teskobnoj ćeliji, zaspao sam. Negde oko pola noći probudio sam se kada je jedan ljotićevac viknuo sa vrata: „Dižite se!" Pošto je on otišao, u ćeliju ou ubrzo došla dva ljotićevca i naredili da svi ispružimo ruke napred.

Izvor: www.vreme.com
Ko je još slučajno imao prsten, sat, ili nešto drugo od vrednosti, uzeli su i otišli. Bili smo posle ovog svi preplašeni i ubeđeni da će nas streljati. Još se nismo bili smirili od prethodnog uzbuđenja, a na vratima su se pojavili drupi vičući: „Svi napolje!“. Kako sam se nalazio na kraju ćelije, izašao sam među poslednjima. Isterali su nas na ulicu između sadašnje zgrade Skupštine opštine i stambenog bloka „Zlatibor“. Padao je snet i bilo je vrlo hladno. Postrojavali su nas po pet u redove. Kada su bili isterani svi zatvorenici predviđeni za ovaj tranoport, tumač je saopštio da niko ne pokuša begstvo jer ćemo u tom slučaju biti streljani.   Opkoljeni   feldžandarmerijom   sa  puškomitraljezima u rukama, kolona se kretala glavnom ulicom u pravcu Dovarja. Sa svih strana oko mene čuo se žagor kako nas vode u Krčagovo ka streljanje. Kod bančinih trezora (sada Muzej), čelo kolone skrenulo je prema železničkoj stanici. Svima je laknulo. Čim smo stigli na železničku stanicu, odmah je počelo ukrcavanje u zatvorene teretne vagone, koji su se nalazili na koloseku. Oko 40 zatvorenika utovareno je u jedan vagon. Tako utovareni čekali smo u stanici da svane. Bilo je vrlo hladno i ovi smo drhtali od studeni, jer prostora za kretanje nije bilo.

Kada se razdanilo, železnička kompozicija je krenula za Požegu. Tu joj je priključeno nekoliko vagona u kojima su se nalazili pohapšeni partizani iz Požege, Arilja i okolnih mesta.

Kasno popodne stigli smo u Beograd. Naš transport prebačen je na teretnu stanicu ,,Sava". Čim su nas iskrcali iz vagona, sprovodnih transporta naredio je: „Komandant Sekulić na čelo kolone!" Postrojeni po pet u redu stigli smo pred ulaz na glavnoj železničkoj stanici Beotrad, koja je bila porušena od bombardovanja. Tu smo ostali duže stojeći u stroju. Duvala je košava i padao sitan suv sneg. Građani koji su prolazili ulicom radoznalo su nas poomatrali. Neki su zastajkivali i smejali se našem bednom izgledu. Većina je bila u dronjcima, a glad i hladnoća tu su bedu još više isticali. Nemačka feldžandarmerija nije dozvoljavala nikakve pokrete, pa smo pod snegom izgledali kao stupovi a ne ljudi. U prvi sumrak stigli su neki nemački oficiri. Posle kraćeg razgovora sa komandantom traksporta naređen je pokret. Niko nije znao kuda nas vode.

Bila je uveliko noć kada smo se zaustavili pred jednom velikom zgradom, opasanom visokim zidom i stražarokim kulama na ćoškovima. Bio je to koncentracioni logor Banjica. U dvorište omo ušli na jedna velika gvozdena vrata,. Dočekali su nas Nedićevi žandarmi sa psovkama i vređanjem. Poetrojili su nas u dvojne redove i naredili da sa sebe skinemo sneg koji se na našim dronjcima nahvatao. Odvajali su grupe po 200 zatvorenika i odvodili u prostorije ove velike zgrade. Sa jednom takvom grupom zatvoren sam u sobu broj 25, koja se nalazila u podrumu zgrade. Čim su nas uveli u ovu prostoriju, žandarmi su zatvorili vrata, namakli gvozdenu štanglu i otišli. U ovoj prostoriji, osim kante za vodu, „kible" i dve sijalice koje su sa plafona bacale žutu svetlost, drugo ništa nije bilo. Ni slame, ni pokrivača, samo go patos. Pošto od zatvorenika nisam nikog poznavao, spustio sam se na pod tamo gde sam se i zadesio. Promrzao, gladan i psihički utučen, čim sam se ugrejao, odmah sam zaspao.

Izvor: znaci.net
Kako sam već napomenuo, u ovoj prostoriji bilo je nas oko 200. Prostora za ovoliki broj ljudi nije bilo dovoljno zato smo se rasporedili u četiri reda da bismo mogli svi da stanemo. Dva reda su ležala sa glavama prema zidu i nogama prema sredini sobe, druga dva reda sa glavama prema sredini i nogama prema onima koji su ležali pored zida. Pošto nije bilo prostora za kretanje, svako je u toku dana ležao ili sedeo na prostoru koji mu je pripadao. Zbog skučenosti prostora često je dolazilo do međusobnih svađa, koje su trezveniji logoraši uspešno rešavali.

Dok sam se nalazio u zatvoru i logoru, niko od moje familije nije znao šta je sa mnom i da li sam živ. Slaba i nedovoljna ishrana, kao i drugi nenormalni uslovi, doprineli su da obolim od dizenterije. Bio sam toliko oslabio da nisam mogao da stojim na nogama. Često me je hvatala nesvestica i čim bih ustao, srušio bih se na pod. Jedan lekar — logoraš više puta je molio stražare za neke lekove. Oni su ga redovno odbijali. I pored svih nedaća, prezdravio sam, ali sam bio fizički oronuo.

Živog u logoru odvijao se strogo po kućnom redu. Ustajanje i čišćenje prostorije bilo je utvrđeno tim redom. Za vreme čišćenja sobe i iznošenja ,,kible" logoraši su izlazili u hodnik radi umivanja i fizioloških potreba. Ove poslove obavljali smo po smenama. Između 9 i 12 časova primili bismo po parče žute proje, a posle podne varivo, neku posnu čorbu. Proju i čorbu nismo nikada u isto vreme primili.

Otprilike posle mesec dana boravka u logoru, logorski ključari podelili su neke formulare, koje je svaki logoraš morao da popuni. Tim formularima bili su obuhvaćeni svi biografski podaci koji daju potpunu sliku osobe koja ga popunjava. Pošto smo popunili i predali te formulare, stražari su nam objasnili da će oni biti poslati u rodno mesto ovakog logoraša radi provere datih podataka. Ovo je na mene porazno delovalo, jer se nisam ničem dobrom nadao. Nešto kasnije, ključari su proneli vest da su podaci sa terena stigli i da će uskoro početi saslušavanje logoraša. Kako sam kasnije saznao, ovo sa formularima bio je policijski trik. Ti formulari nisu iz logora nigde išli, ali su mnogi na taj trik naseli.

U februaru 1942. godine logorski ključari naredili su da svi logoraši iz užičkog kraja izađu iz sobe. Kada su nas sakupili i postrojili u velikom hodniku na spratu, pojavio se Manojlo Korać, okružni načelnik iz Užica. Pored lica iz uprave logora u njegovoj pratnji nalazio se četnik Đoko Novaković, sa šmajserom preko kožnog kaputa. Okupljenim logorašima Korać je održao politički govor. Koliko se sećam, između ostalog rekao je: „Molio sam armijskog đenerala Milana Nedića da vas pusti na slobodu, jer srpski seljaci nisu krivi već komunistički ološ sa kojim srpski narod nema nikakve veze“. Kada je svoj govor završio, vraćeni smo u sobe.

Izvor: znaci.net
Počelo je grupno saslušavanje. Prozvan sam u petoj grupi iz sobe broj 25. Bio sam se uplašio. Pretpostavljao sam da su iz Bajine Bašte poslati podaci da sam od početka ustanka bio u šumi, što na ranijim saslušanjima nisam nigde rekao. Takve su odmah streljali. Dok sam stajao u hodniku i čekao da me agenti uvedu na saslušanje, razmišljao sam šta da radim. Odlučio sam da što manje kažem o svom učešću u pargizanima. U prostoriji u koju sam bio uveden bilo je nekoliko agenata u civilnom odelu. Svi su mi istovremeno posgavljali različita pitanja i tražili odgovore. Pri tome svaki bi me udarao štapom što ne odgovaram na postavljeno pitanje. Na primer: jedan bi me pitao kako se zovem, drugi, koliko sam bio u partizanima, treći, koliko sam Nemaca ubio, itd. Propisno izudaran od glave do pete, sa jednim jačim udarcem u tur izbačen sam iz te prostorije. Jedva sam se dovukao do sobe i seo na pod. Dok sam razmišljao o iskazu koji sam pred agentima dao, uhvatila me panika, Šta će biti kada uporede podatke koje su dobili iz mog kraja i onog što sam im rekao. Od straha nisam mogao da se smirim nekoliko dana. U sličnoj situaciji nalazili su se i ostali logoraši pa je u sobi zavladalo ćutanje. Svako je mislio na svoj problem.

Pošto su završena saslušanja, neke logoraše prozvali su i odveli iz naše sobe. Šta se sa njima dalje dešavalo nije mi poznato, ali sam bio uveren da su odvođeni na streljanje. Uskoro sam prozvan i ja. Ključar je rekao da uzmem svoje stvari i da izađem. Od stvari nisam imao ništa. Sve prozvane iz moje sobe, a to su uglavnom bili logoraši iz užičkog kraja, odveli su u jednu još veću prostariju na spratu. U toj sobi našao sam od poznanika Vidoja Maksimovića i Božidara Lazarevića. Obadvojica su bili sa mnom u Prvoj račanskoj partizanskoj četi. Bili su to prvi poznanici koje sam u zatvoru sreo. U toj sobi ostao sam dva dana, zatim su nas sproveli na železničku stanicu Senjak i ukrcali u teretne vatone. Pri izlasku iz logora na kapiji agenti su svakom lošrašu dali po 50 Nedićevih dinara. Istog dana pred veče transport je stigao u Užice. Na železničkoj stanici sačekala nas je mesna policija i sprovela u užički zatvor.

Posle nekoliko dana izveden sam pred Porotni sud. Suđenje je održano u Užicu, u staroj vojnoj zgradi, preko puta crkve. Sprovođenje iz zatvora i natrag obavljali ou legalizovani četnici.

Kada sam uveden u prostoriju u kojoj je sud zasedao, video sam dva nemačka oficira, zatim, levo islednika u civilnom odelu i jednu ženu za pisaćom mašinom. Islednik me je upitao kako se zovem. Kada sam mu rekao ovoje ime, naredio je da se okrenem na desnu stranu. Da se nisam uhvatio i oslonio na sto pored koga sam stajao svakako bih se od iznenađenja srušio. U prostoriji iza mojih leđa sedelo je pet ljudi iz moje opštine. Bili su to: Petar Nikššć Bjelobrk, predsednik opštine, Mihailo Simić, kapetan — Solunac, četovođa sela Kokošice, Savko Babić, kapetan — Solunac, četovođa sela Kostojevića, Rajko Petrošević, zemljoradnik iz Jelovika i Novak Vukašinović, trgovac iz Kostojevića. Osim Petra Nikolića, druge nisam poznavao. Kada su me dobro osmotrili, islednik je upitao da li me poznaju. Odgovorio je Petar Nikolić rekavši: „Dobro ga poznajemo". Posle toga, islednik je počeo da me ispituje o mom učešću u partizanskim redovima. U prvim trenucima nisam znao šta da kažem. Našao sam se u bezizlaznoj situaciji. Ako kažem istinu, gotov sam, ako se budem branio, opet sam gotov. Odlučio sam da se branim.

Na pitanje islednika rekao sam da sam bio mobilisan u seosku stražu u kojoj sam proveo dve nedelje, da u borbama nisam učestvovao, da sam stražu napustio pre nailaska nemačke ofanzive, da sam pušku predao četovođi sela, itd. Izjava koju sam ovom prilikom dao u prisustvu porotnika iz moje opštine u mnogome se razlikovala od svih ranijih. Ovog puta najmanje sam rekao o svom učešću u partizanskim redovima. Za vreme ispitivanja nijedan od porotnika nije mi postavio nikakvo pitanje.

Posle završenog ispitivanja islednik je, pritiskom na zvonce, pozvao stražara koji me je izveo u hodnik. U hodniku sam sačekao dok porotnici nisu dali svoje mišljenje o mom iskazu. Kada sam ponovo uveden u kancelariju, islednik me je upitao; „Tebi je brat poginuo u partizanima?". Zatim me je upitao da li ću ponovo ići u partizane. Odmahnuo sam glavom i rekao da neću. Pošto sam potpisao zapisnik o saslušanju, sprovodnici su me vratili u zatvor.

Izvor: znaci.net
Kako sam kasnije saznao, porotnici, svi do jednog, potvrdili su moj iskaz, a to je značilo slobodu. Jednog dana pozvao me je zatvorski ključar i rekao da izađem iz ćelije. U hodniku je bilo još nekih zatvorenika. Stražari su nas izveli na ulicu. Nisam znao kuda nas i zašto vode. Sproveli su nas u zgradu Okružnog načelstva, gde sam već ranije bio. Izvesno vreme čekali smo u hodniku ispred jedne kancelarije, pa su nas posle uveli unutra. Kada sam ušao u tu prostoriju, pomislio sam da sam uveden u prostoriju koja pripada svešteniku ili nekoj verskoj organizaciji. Bio je to radni kabinet Manojla Koraća, načelnika užičkog okruga. Pored pisaćeg stola nalazio se neki drveni pult na kome je gorela sveća, a u zemljanoj ćasi bila je voda sa strukom bosioka. Na zidu, iza pisaćeg stola, nalazila oe ikona svetog Save, iznad koje je u polukrugu krupnim slovima napisana parola „Pođite svetosavokim putem". Iznad ikone visilo je upaljeno kandilo. Stali smo u red pored pulta. Iz susedne prostorije izašao je Korać. Poklonom smo ga pozdravili. Rekao je da se ovde nalazimo da položimo zakletvu na vernost srpstvu i svetosavskim stremljenjima. Zatam je naredio da podignemo tri prsta i ponavljamo tekst zakletve koju je on čitao. Posle položene zakletve ispružio je ruku i svi smo je redom poljubili, a on nas je pokropio strukom bosioka, koji se nalazio u ćasi. Posle ovog ceremonijala, Korać nam je održao politički govor u kome je istakao kako se pravi srpski sinovi bore protiv bezbožnika u Sandžaku i pozvao nas da i mi stupimo u dobrovoljačke redove.

Vraćeni smo ponovo u zatvor. 

Posle dan-dva pušten sam na slobodu.

Aleksandar Dimitrijević

*Prenosimo sa prijateljskog sajta Znaci

star
Oceni
4.41
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV