e-novine.com: Plaža u svemiru

Plaža u svemiru
================================================================================
Tomislav Marković on 14.09.2009 - 12:57
 
Oklevajući da li da jedan od svo­jih novih diskova (Entroducing... - DJ
Shadow) proglasim za ploču koja nije za prodaju, jer ipak je reč o
refleksijama vinil-kulture, ili da se opredelim za nešto što mi već
decenijama ne izlazi iz opsega osnovnih elemenata iz kojih opet mogu da napravim
sve - odlučujem se za autentično pucketanje vinila umesto semplovanog.
Stavljam sluša­lice na glavu, a na gramofon ploču Neil Younga On The Beach,
iz 1974. godine, ploču odličnog, mirnog bluza i savršene atmosfere koja,
čini mi se, potpuno odgovara opštoj ljudskoj situaciji, ako sme tako da se
kaže. Favoriti u tom pogledu su poslednja numera na drugoj strani Ambulance
Blues, kao i naslovna numera On The Beach.
Na omotu preovlađuju žuta i plava, ponegde boja peska i malo bele. Sun­cobran
i stolice, ležaljka na obali okeana. Ispod stola odbačene novine sa naslo­vom
koji se ipak može pročitati: "Sen. Buckley Calls Nixon To Resign". Datu­mi
Watergatea. Iz peska viri zadnje krilo nekog američkog automobila s početka
šezdesetih, koje ima dizajn prvih ruskih letelica u svemir. Neil Young, leđima
okrenut fotografu, a licem okeanu, stoji pored svojih izu­venih čizama. Malo
dalje, usamljena i očajna biljka u saksiji zabodenoj u pesak. I još nešto na
omotu, što nije deo projekta autora, ali se sjajno uklapa. Posveta: "Tampa,
Fla., USA, 23. avgust 1974. Sledeći put na istom mestu zajedno. Dogovoreno?
Nataša."
Što je posebno interesantno, poru­ka uopšte nije upućena sadašnjem vlasniku
ploče koji je ne bi prodao, već izvesnoj Svetlani. I Natašu i Svetlanu
vlasnik ploče poznaje, međutim, mnogo važnija je okolnost da je poruka
posvete, odnosno metaporuka, tokom svih tih godina postala zaista pot­puno moja
i time u životu afirmisala os­novno načelo kojim se rukovodim u umetnosti:
kad uzmete nešto tuđe i to smestite u svoje koordinate, onda to postaje zaista
vaše, jer je u promenjenim okolnostima i vezama i sasvim dru­gačije
funkcioniše. Na taj način stižete do vrhunske originalnosti iz koje nas­taje
pročišćena umetnost, a ona nas traj­no obuzima. Upravo o takvoj vrsti
ostva­renja je reč, kad govorimo o albumu On The Beach. Nataša i ja, kao ni
Nataša i Svetlana, nikad se nismo sastali na toj plaži, koja nije uostalom ni
na Floridi, ni­ti na obali Pacifika, gde je verovatno načinjen fotos sa omota.
Ali taj susret na plaži ipak se dogodio i događa se sva­kodnevno u
stvaralačkom svemiru. Album Neil Younga to veoma lepo dokazuje.
Rusty Kershow, koji u pojedinim nu­merama svira violinu i slide-gitaru, imao je
zadatak da nešto napiše za unutrašnji omot ploče: "I can't read or write
very well, so I don't quite understand why anyone would want me to write liner
notes. Except for what I saw and heard... But what the Hell I give you my word,
there is good music in this album." Kao da sam ja rekao.
*Autor teksta je dramski pisac iz Beograda, poslednjih godina poslanik LDP u
skupštini Srbije. Tekst Plaža u svemiru objavljen je u devetom broju magazina
XZ, avgusta 1997.