Poslednje zbogom vokmenu

Photo: obsoletos.org

Trebalo je dosta vremena dok nisam pronašao baš onu kasetu Đavola, ubacio je u vokmen i pritisnuo dugme play. Bubnjevi, zarazan ritam i melodični Belanov glas aaaa, di si ti, mala , mala, mala, lipa moja mala, jeeee... Bez zavijanja, baš onako kako treba, uz malo lošiji kvalitet zvuka. I bagatov štafciger je bio tu, i za nekoliko sekundi zvuk je postao savršen, skoro identičan onome koji pamtim više od dvadeset godina. Izdržao je vokmen do kraja prve pesme i onda stao. Zauvek. Kao da ga je zadesila ljudska sudbina - pred konačni kraj nastupilo je kratkotrajno, teško objašnjivo, radikalno poboljšanje. Odslušao sam labudovu pesmu naprave u kojoj je stanovalo toliko različitih uspomena

Oktobra 2010. godine japanska kompanija Sony objavila je da prestaje sa proizvodnjom jednog od najpopularnijih uređaja u svojoj bogatoj istoriji - kasetnog vokmena. Premijerno predstavljen još 1979. godine, vokmen je doživeo ogromnu popularnost i izdržao na tržištu nešto više od trideset godina. Nove tehnologije dolaze nezadrživom brzinom, pa je pravo čudo što se održao toliko dugo - većina nas nije imala pojma ni da su se proizvodili tokom cele prve decenije 21. stoleća. Prilikom objavljivanja vesti o prestanku proizvodnje, Sony je objavio i podatak da je proizveo i prodao nešto više od dvesta miliona kasetnih vokmena. Zajedno sa drugim proizvođačima, ta cifra iznosi ko zna koliko stotina miliona primeraka. Svaki od njih ima svoju priču. Ovo je samo jedna od njih.

Photo: radiomuseum.org

Škola je, te 1986/87, već odavno počela a ja sam, kao i svaki školarac, imao nerešivih problema - mučio me je azimut, nisam uspevao da shvatim šta on predstavlja. Matematičko značenje pojma bilo je jednostavno – izračunaš ugao između referentne ravni i neke tačke i završio si posao. Ono astronomsko me je pomeralo, sa njim sam se bezuspešno rvao. Bio sam nagnut nad knjigom i pokušavao sebi da predočim udaljenost tela od južne tačke na horizontu, mereno u smeru kazaljke na satu, kad sam na vratima ugledao strica. Javljao se uvek na drugačiji način, neizlečivi zajebant, nikada odrasli dečak, sa večitim smeškom u uglu usana. Tako je bilo i ovaj put - rekao je „vozdra, raja“ (pre toga, pozdravio nas je na mađarskom) i seo pored mene, držeći u ruci nekakav paket. Izbacio je seriju podbadajućih šala na račun svoga zeta, a moga teče, i na kraju, ne bez doze iskrenog poštovanja, rekao da onaj njegov zetonja stvarno drži reč. Znao sam šta je unutra a da nisam ni otvorio. Vokmen koji mi je obećan prethodnog leta, a ja na njega sasvim zaboravio. Teča nije.

Polako sam odvezivao kanap kojim je paket bio pričvršćen, dok su se ćale i stric već pravili da su prešli na neku od svojih omiljenih tema, zapravo prateći moje reakcije. Kada sam završio sa otpakivanjem, ispred mene se našao minijaturni kasetofon sivo-bele boje, sa slušalicama čiji su sunđeri narandžasti. Unutra dve baterije, nemačke, pored vokmena još četiri, nove, neotpakovane. Nije baš bio Sony (oni su oduvek bili veoma skupi) ali nije izgledao loše. Vrata su mu na jednom mestu bila polomljena, ali su mogla da se zatvaraju. Nije imao radio-prijemnik ali je, što je veoma važno, imao ulaz za napajanje strujom, preko ispravljača od tri volta. Na vratima je pisalo „stereo casette player“, oznaka modela – Unisef SZ 10. Klasične tri komande - play, stop i premotavanje napred, nema unazad. Šta si poslušao, poslušao si, tako je to bilo sa vokmenima - samo su oni veoma skupi imali iste komande kao „veliki“ kasetofoni. Na tankoj pločici sa osnovnim tehničkim podacima pisalo je još i „made in Japan“. Dovoljno za školarca da se usere od radosti.

Upoznajući vokmen ulazio sam i u svet audio tehnike. Ubrzo sam saznao da posle izvesnog vremena magnetna glava mora da se očisti alkoholom, jer se od upotrebe ume poprilično isprljati. Bilo je još nekih trikova, čije mi je postojanje otkrivao prijatelj najupućeniji u zamršene audiofilske stranputice. Zvali smo ga Vuki (i još uvek ga, hvala bogu, tako zovemo), bio je već u osnovnoj školi DJ na raznim žurkama, imao muzičku liniju „Schneider“ na čijem je vrhu bio i pravi pravcijati gramofon! Kasnije je Vuki nabavio profi „Technics“ gramofone i puštao muziku isključivo sa ploča, ali su čak i njegovi počeci obeleženi povremenim korišćenjem kaseta. Za nas je to bilo zanimljivo iz nekoliko razloga - prvo, nije mala stvar da poznaješ DJ-a, mahneš mu rukom kad uđeš a on ti, skoro uvek, ispuni poneku muzičku želju (kakvu baladicu, da svojoj uplašenoj partnerki u plesu možeš šapnuti ono čuveno „želim te“, sa mehkim „ž“).

Vukijeva pojava bila je takva da je oko sebe uvek širio pozamašnu energiju, pa su i njegovi gafovi (prilično česti) po pravilu bili beskrajno simpatični. Jedan njegov postupak ušao je u lokalnu audiofilsku istoriju. Kada bi sa kasete pustio pesmu koja nije bila sjajnog kvaliteta (dosta mutan ton, mnoštvo basova i manjak srednjih tonova), Vuki se nije ustručavao da stvar popravlja u letu. Sagnuo bi se ispred audio deka sa kojeg je puštao muziku i sa uvek spremnim malim šrafcigerom u ruci, dotezao ili olabavljivao šraf kojim je magnetna glava kasetofona pričvršćena. Na taj način bi se pristisak na vrpcu smanjivao ili povećavao, što bi, gotovo uvek, rezultovalo boljim zvukom - odjednom bi se pojavili i visoki tonovi, razgovetan vokal, mogle su se čuti čak i kontra-činele (tamo gde ih je bilo). Posle toga bi se uspravio, pogledao ka nama i uz prepoznatljiv osmeh raširio ruke, kao - morao sam, šta da radim. Objasnio nam je i da se taj postupak zove „podešavanje azimuta“, pa je mrski matematičko-astronomski pojam odjednom dobio i mnogo topliji, sasvim ljudski lik. Čak i danas, posle toliko godina, kada se nađemo u istom društvu i čujemo snimak čiji kvalitet varira od lošeg do podnošljivog i obrnuto, moji prijatelji i ja se nasmejemo i u isti glas kažemo omiljenu rečenicu „Vuki namešta azimut“.

Vukijevo iskustvo dosta mi je pomoglo oko mog vokmena. Nisam ni znao za tu mogućnost dok nam je on nije pokazao. Mislio sam, svojim oduvek štreberskim ustrojstvom, da su stvari onakve kakve ih dobiješ i da tu više nema šta da se pipa. To ti je što ti je, jelte. Naišao je zatim period u kome je vokmen počeo da brljavi. Nije pomagalo čišćenje glave alkoholom, niti bilo šta slično. Moralo je da padne podešavanje azimuta. Našao sam mali šrafciger (onaj iz „Bagatovog“ kompleta koji se dobija uz mašine za šivenje), pustio kasetu „Hallo Lulu 22“ splitskih Đavola i počeo sa rabotom. Bubnjevi na početku pesme „Stojin na kantunu“ zvučali su toliko mutno da su se teško prepoznavali, glas Nena Belana kao da je dopirao iz nekog podruma. Onda je proradio šrafciger. Kao u nekom neverovatnom filmu, gde se jednim potezom sve promeni u vašu korist, sa najmanjim zaokretom šrafa koji je određivao položaj magnetne glave vokmena, zvuk je bivao sve bolji i jasniji, da bih na kraju bio zaprepašten kvalitetom snimka - nikada mi ta kaseta nije zvučala tako uzbudljivo! Pronašavši najbolji položaj glave (magnetne, moja je uvek bila toliko velika da je njeno nošenje doživotni teret), ostavio sam šrafciger u stranu i uživao u nekim kasetama od kojih sam se već bio oprostio. E, sad, azimut je super pomagalo ako ga ne čačkaš previše. Najbolje bi bilo da se on uopšte ne dira i da default položaj odgovara svim kasetama (eto, i mi štreberi nešto znamo). Kako je to gotovo nemoguće, azimut se pre ili kasnije čačne i, ako se u tome pretera, naš uređaj za slušanje muzike polako se bliži svojoj poslednjoj destinaciji - prašnjavoj kutiji u podrumu ili neosvetljenom kutku u zabačenom delu tavana.

Kamo sreće da je to bio jedini problem sa vokmenom. U odličnom eseju (ili romanu, kako vam drago) „Otac“, Jergović govori, između ostalog, o prvim radiokasetofonima, u vreme kada je jedan takav na svoju vikendicu na Trebeviću nosio njegov otac. Te naprave pokretane su velikim brojem onih najvećih baterija, ali je problem bio u tome što su one radile punim kapacitetom samo pola sata. Posle toga ne bi presahle, nego bi izdržale taman toliko da kasetofonu obezbede još sat ili dva najgoreg mučenja, u kome bi kompletna okolina bila žrtva zvučne degradacije nastale karakterističnim zavijanjem audio trake. To zavijanje bilo je toliko snažno i upečatljivo da ga Jergović može čuti i danas, na uređajima koji se pokreću na sasvim drugi način - televizorima, mp3 plejerima i sličnim sokoćalima iz digitalne ere. „Bit će da to zavijaju duhovi naše prošlosti“, efektno zaključuje Jergović. Biće i to da sjani pisac nije imao tu sreću da se suoči sa još težim stepenom degradacije - ili ga nije opisao. Bivalo je, naime, kod tih ćudljivih kasetofona i da uređaj priključen na napon od 220 volti pokazuje iste simptome kao i onaj kojem su naglo oslabile baterije. Desilo se to mom vokmenu, čak i kada bi radio priključen na ispravljač. Posle mnogo nerviranja oko toga, našao sam uzrok - krio se u rastezanju gumice koja je bila neka vrsta remena između malog motora i zupčanika koji je pokretao kasetu. Jednostavnim zamenom te gumice vokmen bi ponovo proradio normalno, ali sam, kao i Jergović, toliko puta bio žrtva sitnih mehaničkih otkazivanja da i danas, iako je to tehnički nemoguće, mogu da čujem kako moj mp3 plejer najednom smanjuje brzinu emitovanja pesme, a nekada mi se učini čak i da kvalitet zvuka naglo oslabi ili se poboljša, baš kao u ona vremena kada je Vuki nameštao azimut.

Photo: createdigitalmusic.com

Uprkos brojnim problemima, moj vokmen je, kada se podvuče crta, služio vrlo dugo i nikada nije odistinski crkao. Zamenio ga je novi, takođe Unisef, u kome se nalazio i radio prijemnik, pa je zato imao napajanje od čak četiri baterije i mogao je da se premotava u obe strane! Jeste da nikada nije imao problema sa azimutom, ali se pokazao kao neekonomičan, te je na njegovo mesto uleteo jedan crni lepotan koji se odazivao na japansko ime „aiwa“. Zatim je došla era diskmena, muzičkih naprava koje su podelile sudbinu mini disk plejera. Čudno, imali smo utisak da ono što fudbeleri Juventusa, na vrhuncu moći, reklamiraju na svojim dresovima, nikada neće propasti. Pisalo je „Sony- mini disc“ i izgledalo je da je pred tim standardom makar dvadesetak godina nezaustavljive dominacije. Masovnija kupovina kućnih kompjutera onemogućila je takav razvoj događaja, kao što su i prvi mp3 digitalni plejeri, prvo sa baterijama, a zatim sa USB napajanjima, sasvim istisnuli glomazne i odjednom zastarele diskmene.

Onda je došao ajpod, prepametni telefoni, segamega šklopocije, razni tačskrinovi i ostale sprave sa čudnim, mahom engleskim imenima. U njih staje kompletan opus Bitlsa i Stonsa zajedno, još malo i polovina arhiva neke veće nacionalne kinoteke i poneka slobodnija fotografija vlasnika i njegove intimne prijateljice (ili prijatelja, ko šta preferira). Tehnika je toliko otišla napred da je, kroz sve one nesumnjivo fantastične stvari koje idu uz nju, uspela dosta toga i da upropasti. Teško je zamisliti da neko danas - sluša album. Prednost vokmena je u tome što je bio predodređen za pažljivo slušanje, samim tim i ulaganje maksimalnog napora da se rad nekog drugog čoveka na taj način poštuje. Možeš ti da premotaš na sledeću pesmu, ali tako trošiš baterije a one su kod nas, sem što su oduvek bile lošeg kvaliteta, za utehu makar bile i - skupe. Danas se to rešava jednim pritiskom na dugme, često praćenim nezainteresovanim zevanjem. Svi imaju sve, od svih bendova, a malo ko zaista sluša. Sve se završava na tome da neko konstatuje - imam kompletnu diskografiju moje omiljene grupe, a da ga pri tome niko ne pita šta je to poslednje što je od njih slušao. Koji album?

Teču sam video pre nekoliko meseci. Došao čovek maksuz iz Slovenije, sa sve tetkom, na sahranu zajedničkog rođaka. Mada sam poznat po snažnoj averziji prema rakiji, pili smo je pred sahranu jer je ona odlično sredstvo da se čovek smiri u stanju pojačane napetosti. Ne znam za druge, ali ja se uvek tako osećam kada treba da čitam oproštajni govor. Na sreću, to se ne dešava često. Treba stati pred taj kovčeg, koji samo što nije spušten u zemlju, i pročitati nekoliko rečenica o čoveku koji nije bio samo brojka, već je neraskidivo vezan za vaš život. Ne zbuniti se, zamucati, početi rečenicu ispočetka – ne dolikuje tako ozbiljnoj situaciji. Rakija je tu nezamenjiva. Elem, ćaskamo teča i ja, o svemu i svačemu, i on me odjednom pita za vokmen. Da li se sećam, davno je to bilo? Prepričam mu detaljno sve, a on se samo nasmeje i spusti ruku na moje rame. Nije me pitao da li sam sačuvao to svedočanstvo iz kojeg su zavijali duhovi naše prošlosti. Odmah posle sahrane su otišli, pa nismo stigli više da razgovaramo. Dolaziće ponovo ovih dana, valjda ću ga videti da mu prepričam ono što se desilo nedavno.

Rutinska zamena crepova na krovu, zajedno sa letvama koje su popustile na nekoliko mesta, pretvorila se, naravno, u kompletnu obnovu cele krovne konstrukcije. Plus ponovno zidanje odžaka, zamenu oluka i milion propratnih radnji. Da majstori ne bi zatekli apsolutni krš na tavanu, nekoliko dana pred njihov dolazak spuštao sam dole sve što je moglo da zasmeta. U jednoj neupadljivoj kutiji, u mračnom ćošku, iza rastavljenih delova nekadašnjeg kreveta, naleteo sam na vokmen. Strčao sam dole, otresao prašinu sa sebe i oduvao debele naslage sa vokmena, pažljivo očistivši sve kontakte. Trebalo je dosta vremena dok nisam pronašao baš onu kasetu Đavola, ubacio je u vokmen i pritisnuo dugme play. Bubnjevi, zarazan ritam i melodični Belanov glas aaaa, di si ti, mala , mala, mala, lipa moja mala, jeeee... Bez zavijanja, baš onako kako treba, uz malo lošiji kvalitet zvuka. I bagatov štafciger je bio tu, i za nekoliko sekundi zvuk je postao savršen, skoro identičan onome koji pamtim više od dvadeset godina. Izdržao je vokmen do kraja prve pesme i onda stao. Zauvek. Kao da ga je zadesila ljudska sudbina - pred konačni kraj nastupilo je kratkotrajno, teško objašnjivo, radikalno poboljšanje. Odslušao sam labudovu pesmu naprave u kojoj je stanovalo toliko različitih uspomena.

Sada znam (otprilike, da ne lažem baš) i šta je onaj drugi, astronomski azimut, ali mi to ne može pomoći da ponovo fizički pokrenem vokmen, koji, čak i nepomičan i upotrebno otpisan, ne prestaje da priziva duhove moje, ne baš uvek zavijajuće prošlosti.